Наша шеста година рада: Шта смо урадили - www.srbskisvetionik.org.rs
Насловна

2. октобар 2021.


НАША ШЕСТА ГОДИНА РАДА: ШТА СМО УРАДИЛИ


Навршила се и наша шеста успешна година рада!

Можемо да се похвалимо не само са са квантитетом акција, већ и са квалитетом. Нама никада није био битан број већ сој! Од циљева које смо зацртали у Батајници на оснивачкој скупштини 3. октобра 2015. године нисмо одступили.

И даље нам је звезда водиља борба за културу памћења и србски идентитет, односно ширење здраве националне свести. Не одустајемо од чувања наше традиције, културе, вере, писма, обичаја... јер то нас чини Србима. Подижемо и друштвену одговорност, али строго се дистанцирамо од политичих дешавања.

Опет наглашавамо да смо самофинансирајуће удружење које се финансира од својих чланова. Тако да нам свакако обезбеђује слободу и потребан мир у раду удружења.

У првој години рада имали смо око 46 активности, што свакако није мало за удружење које је тек почело са радом. Док смо у другој години рада имали десетине итекако успешних акција. Више од половине наших активности нису у Београду, што значи да смо и путовали. Некад аутомобилом, некад аутобусом или пак комбијем.

И у трећој години рада се нижу успешне акције и хиљаде пређених километара да би на крају сабрали 72 активности. Наравно, у четвртој години не стајемо већ још јаче делујемо, док је у петој години рада услед пандемије вируса корона дошло до смањења активности из оправданих разлога.

У даљем тексту ћемо навести наше активности у шестој години рада.

Октобар 2020.

Имали смо две активности на почетку месеца. Прва у са источне стране Копаоника, учешће на четвртом Бруском маршу, када је београдски део СРБС походио у Криву Реку, мало планинско село где су 1942. године бугарски фашисти и јединице Вермархта починили стравична злодела над 320 Срба цивила.

Тада смо дошли на позив нашег другара Аце Милутиновића који води удружење Рајко од Расине. Временски услови идеални, бројност је била врло добра, а радује чињеница да је преко 80% било младих, испод 30 година живота, заправо било је више од половине ученика локалне основне школе из Бруса. Организаторима похвале и домаћинима у Кривој Реци јер је дочек био више него добар.

Друга актиност је била са западне стране Копаоника у Јошаничкој Бањи. Посетили смо по пети пут Дане Милунке Савић који су постали традиција ове општине. Циљ је да се ода захвалност и поштовање једној од наших највећих хероина и ратничких легенди. Наиме, Милунка Савић је октобра 1912. године прерушена у мушкарца отишла на зборно место уместо свог брата и отпочела свој ратни пут скоро осам година. Прошла је са Топличким пуком многе битке од: Куманова, Брегалнице, Колубаре и Сувобора... видала ране у Африци, па до пробоја Солунског фонта. Пред њом су салутирали и краљеви и генерали.

На ту манифестацију дошао је косметски део СРБС-а. Радници Туристичко-спортске организације Рашке су добили средства од државе (општине) за обнову родне куће Милунке Савић, што је одлично и одрађено. Тако су сестре Ђоровић учествовале у походу до Копривне, мало планинско село у Старом Расу.

Средином месеца смо имали два парастоса. Први је био за србске жртве Госпића  с' почетка деведесетих година, када су се велебитски Срби нашли на удару Туђмановог режима у Хрватској. Наиме, власт коју је формирала милитантна странка ХДЗ је у свим деловима југославенске републике почела да спроводи систем застрашивања како би Срби који ту вековима живе напустили своје домове и отишли у СР Србију... како то није доносило жељене резултате, прешло се на убиства и етничко чишћење. Више стотина грађана србске националности је ликвидирано од паравојника које су предводили: Мирко Норац, Тихомир Орешковић, Томислав Мерчеп и др. Сем тога, срушена је и православна црква Св. Ђорђа из друге половине XVIII столећа.

У Гавриловском храму на Топчидеру смо принели жито и учествовали у литургијском помену србских жртава из јужних делова Лике.

Други парастос је био такође у Гавриловском храму у Хумској улици. Имали смо парастос и молитвено сећање за све наше жртве у Другом светском рату. Наиме, тај период од 1941-1945 сматрамо као један од србских најтежих епоха пошто је наша отаџбина раскомадана у Априлском рату од стране Немаца, Бугара, Мађара, Италијана, Хрвата, муслимана и Албанаца. Срби су поред Пољака и Руса имали милионске жртве, које су углавном били цивили, односно нејач: жене, старчад и деца.

Масовна убиства су се дешавала у: Старом Броду, Дракулићу, Шушњару, Гаравицама, Пребиловцима, Садиловцу, Новом Саду, Кикинди, Пивском Долу, Чакору, Сарајеву, Мостару, Машвини, Драгинцу, Краљеву, Крагујевцу, Шиду, Сремској Митровици, Дудику, Ливањском пољу... док су концентрациони логори постојали у Јасеновцу, Јадовну, Крушћици, Керестинцу, Јастребарском, Нишу, Шабцу, Београду, Земуну, Плаву, Приштини...итд. 

На самом крају месеца отишли смо у Бачку Паланку где смо у Гајдобри учествовали у отварања мурала за Александра Н. Кисина (27), момка који је учесник отаџбинских ратова 1990-их година прво у Босни као припадник 19. доњевакуфске бригаде ВРС, а онда и 72. специјалне бригаде Војске Југославије која се борила у општини Ђаковица против албанско-америчких агресора. Тамо је и смртно рањен 19. априла 1999. године на коти 601 карауле Кошаре у јужним деловима Косова и Метохије.

На позив Ацине мајке Љубице, брата Владимира и нашег пријатеља Мирослава Вишњића организовали смо програм где су говорили Кисинови пријатељи, саборци, генерал Божидар Делић, пуковник Душко Шљиванчанин... док су вокално умеће показали млада Катарина Поповић и КУД "Благоје Паровић".

Уочи Лучиндана васоколико Србство је испратило у Царство Небеско митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића)... једног од најзаслужнијих за пораз режима ДПС Мила Ђукаовића који је имао фашистоидне методе страховладе у Србској Спарти.

Новембар 2020.

Средином месеца смо имали обележавање 102. годишњице од победе у Великом рату. У Гавриловском храму смо имали парастос и принели смо жито. Усликали смо једну фотографију са нашим транспарентима и заставама из тог времена.

Дан уочи Аранђеловдана такође у Царство Небеско се преселио и патријарх Иринеј (Гавриловић), који је на трону поглавара СПЦ наследио патријарха Павла. Патријарх Иринеј се добро носио са проблемима који су га окруживали. Имао је став да Алојзије Степинац не може да буде канонизован за свеца од стране Римокатоличке цркве пошто је подржавао клеро-фашистичку НДХ... такође се противио паради хомосексуалаца у Београду, а заступао је став о недељивости Космета који је саставни део Републике Србије. Са високим званичницима Руске Федерације и Московске патријаршије је имао врло добар однос.

Крајем месеца смо имали једну активност, а то је литургијски помен за вуковарске жртве у Гавриловском храму на Топчидеру. Томислав Мерчеп, Благо Задро и други хрватски екстремисти су 1991. године спроводећи одлуке централе ХДЗ из Загреба блокирали касарну ЈНА у Вуковару, а истовремено отпочели етничко чишћење Срба у Подунављу... циљ је био да се грађани србске националности отерају, а њихов имовина конфискује или уништи. Тако је на хиљаде Срба у страху за своју личну сигурност напустио своје домове, док је око 400 Срба убијено.

Принели смо жито и Отац Јован је са братством храма одржао пригодну беседу, без трунке мржње.

Децембар 2020.

Имали смо две активности. Прво је средином месеца литургијски помен у Гавриловском храму за јунаке Колубарске битке, најбоље синове наше отаџбине који су на Сувобору и Рајцу надљудским напорима успели да поразе аустроугарску војску 1914. године и тако спасу Србију у Првом светском рату. Огроман допринос у тој мисији је имао Живојин Мишић, командант Прве армије, коме је додељена титула војводе... а исто тако и пуковник Миливоје Анђелковић "Кајафа", командант Дунавске дивизије.

Нажалост одлукама Владе Републике Србије о спречавању ширења пандемије ковида било је забрањено масовно окупљање па нисмо могли да одржимо Колубарски марш, па је остало да се надамо да то урадимо догодине.

На крају месеца имали смо активност у општини Земун, насеље Бусије. Тамо смо такође сходно мерама о забрани окупљања одржали парастос у храму Ћирила и Методија, као и полагање цвећа на споменик јунацима Војске РС Крајине и свим крајишким жртвама које су пале 1991-1995 у најзападнијој србској држави РСК.

Јануар 2021.

На Бадњи дан у Београду је било скромно обележавање Мојковачке битке из 1916. године, односно захвалност јунацима са Бојне Њиве, Улошевине и Развршје... који су штитили одступницу Војсци Краљевине Србије која се повлачила преко Космета и Албаније. Тада су зауставили три пута бројнијег и технички надмоћнијег непријатеља - солдате Бечког двора под командом генерала Рајнера.

Средином месеца смо покренули Сабор песника "Востани Сербије" са циљем да неафирмисане поетске витезове мотивишемо да чувају наше нематеријално благо јер народ који не ради на ширењу своје културе и традиције, постаје туђи.

Такође смо присуствовали на београдском Новом гробљу обележавању годишњице смрти наших војсковођа: војвода Петар Бојовић, војвода Живојин Мишић и генерал Павле Јуришић Штурм.

Крајем месеца у Гавриловском храму смо имали малу академију за 100. годишњицу од упокојења војводе Живојина Мишића, човека који је у више наврата помагао Србији у најтежим временима, учесник свих ослободилачких ратова крајем 19. и почетком 20. века.

Време нас је одлично послужило, а ми смо пригодан програм осмислили кроз гуслање Ненада Вукашиновића, певање Марине Жутомарковић, историјски час Милоша Бјелобрка и пригодну беседу Оца Јована...

Фебруар 2021.

Почетак овог месеца нам је традиционално везан за одлазак у прекодринске земље: Босну и Крајину. С обзиром на затворене границе нисмо могли у Бањалуку ићи за један дан преко Славоније, па смо одлучили да идемо на једно ноћење. Тако смо се упутили првог викенда прво на планину Требаву, где смо обишли манастир Дуга Њива... место одакле је руковођено завршним операцијама за пробој "Коридора живота" у лето 1992. године. Тада су јединице Милиције Крајине и 1. Крајишког корпуса ВРС бориле се против удружених муслиманско-хрватских снага у Посавини. После пар месеци операција је успешно завршена.

Ми смо обишли православну светињу и видели мошти свештеномученика Саву Божића, команданта Требавског корпуса ЈВуО у Другом светском рату који је 1945. године мучки пострадао од комуниста.

После тога спустили смо се у долину реке Босне, где смо у Добоју посетили бисту Споменка Гостића, најмлађег хероја Србске војске у БиХ, припадника Озренске бригаде који погибе 1993. године са само 15 лета. Ту нам је водич била Лидија Жарић.

Исто вече смо отишли у град на Врбасу на конак. Наредни дан смо изјутра поранили на литургију, парастос и обележавање 79. годишњице од  усташког погрома у бањалучким селима: Дракулић, Мотике и Шарговац и рудник Раковац. Ово смо посетили јер је ово најмасовнији покољ Срба у клеро-фашистичкој НДХ који је извршен за један дан, односно десетак сати тог 7. фебруара 1942. године када је 2.315 жртава србске националности убијено од чега 551 дете млађе од 14 година.

Тог дана је било прилично похладно, али смо ми ипак дошли и присуствовали обележавању. Срели смо наравно и нашу  другарицу Сандру која је честа на овом дешавању.

Истог дана, али поподне смо отишли у Козарску Дубицу да би посетили село Драксенић, где се три седмице пре Дракулићког покоља десио један од најужаснијих злочина на тлу НДХ. Око 210 жена и деце је убијено у православној цркви на Мали Божић 1942. године од хрватско-муслиманских фашиста.

Тамо нас је дочекао свештеник, Отац Саша парох демировачки, са којим смо остварили добру сарадњу. Он нам је показао новине у односу на прошли пут, како је већи део гробница конзервиран и сада се још дорађује, како би за наредни пут било све спремно за 80. годишњицу овог ужасног злодела које је деценијама било прикривано од комунистичког режима у Југославији.

Средином фебруара традиционално идемо у Орашац код Аранђеловца. Разлог томе је одавање захвалности Вожду Карађорђу и његовим дивјунацима из Првог србског устанка када су 1804. године устали против турских дахија и Османлијске царевине. Иако је та побуна после скоро десет година угушена она је показала слабости тј. трулеж Турске империје, али Србима је осветила пут у слободу.

Услед велике хладноће и ветра који је дувао са Хомољских планина овај пут смо се одлучили да након литургије и историјског часа одемо аутомобилима у Тополу, која је тада пре 217 година била престолница устаничке Србије.

Тамо смо обишли некадашњи двор, цркву и споменик. Од црквењака смо чули историјски час што нас је све обрадовало.

Март 2021.

У овом месецу смо имали само једну активност, а то је додела медаља награђеним песницима на нашем сабору "Востани Сербије". Било је то последње суботе у порти Гавриловског храма на Топчидеру. Сем петнаестак награђених који су дошли са својим пратњама, била су и два члана жирија: глумица Ивана Жигон и пуковник Душко Шљиванчанин.

Било је то лепо дружење које је улепшала Милица Досковић оперска дива из Новог Сада, јер нам је отпевала неколико својих песама, а највећа радост је била док је отпевала стихове "Не дам". Најбољи резултат на сабору је остварио Љубомир Бошковић из Бечмена.

Април 2021.

Почетком овог месеца ишли смо на Стари кеј у Земуну. Тамо смо одали пошту и захвалност бесмртним витезовима нашег неба који су бранили престоницу као припадници Југославенског краљевског ваздухопловства од немачких бомбардера 80 година раније. Имали смо кратак помен и историјски час.

Пар дана касније смо отишли у Стари Рас. Разлог томе је обилазак вечних кућа двојице припадника Војске Југославије који су положили живот на бранику отаџбине 22 године раније... Тачније, када су албанско-америчи агресори отпочели копнену инвазију на Србију из правца Албанске Републике под шифрованим именом "Стрела", тада је непробојни бедем сачњавало неколико јединица, а крваве међе подно Проклетија оставиле су трагове од погибије наших најбољих синова.

Прво смо у Новом Пазару посетили гробље Шестово, где је сахрањен Никола Поповић звани Џиле, припадник 52. арт-рак бригаде Приштинског корпуса који је јуначки погинуо у Боју на Кошарама. Окупили су се ту и његови саборци, пријатељи, кумови... док је месни парох служио парастос за јунака - косметског витеза новог доба.

Исти дан, пар сати касније продужавамо до Сјенице, мале вароши где смо обишли вечну кућу Ивана Васојевића звани Васке у селу Доње Горачиће, припадника ужичког 398. пука везе, који је прекомандован у легендарни 53. гранични батаљон. Легенда каже да је управо Васке са својом групом од 12 бораца јуришао на преко 200 терориста из Окупаторске Војске Косова. Погибе баш на Васкрс 1999. године чувајући Србију.

Упознали смо тамо Иванову сестру Биљану, као и њихове родитеље. Они су нам показали заправо где је Васкетова вечна кућа. Причали смо о њему и његовој погибији, о његовим претпостављенима и забораву који траје преко две деценије. Ако Бог да, нагодину би могли са његовим саборцима нешто направити попут марша.

Мај 2021.

У овом месецу смо имали само једну активност. Био је то четврти Чегарски марш у Нишу. Прошле године смо добили забрану за ово акцијашење, али ове године дозволу, па смо тако и направили. Дошли смо у град на Нишави да се поклонимо сенама војводе Стевана Синђелића и његових другова који су те 1809. године показивали шта је понос, пркос, патриотизам... нажалост, неслога је учинила да се победа претвори у пораз, што је био почетак краја Првог србског устанка.

Дошли су учесници из Руме, Београда, Врања, Бачке Палнке, Шабца, Инђије... уз домаће из Ниша па смо посетили прво Ћеле кулу, а онда и на Чегру код споменика чули беседу чика Селета Марковића дугогодишњег кустоса ове светиње.

Јун 2021.

Почетком јуна смо отишли у Смедерево, на позив Мирослава Вишњића, припадник 5. батаљона војне полиције за специјалне намене из I армијске области. Он је замолио да и овде будемо носиоци програма отварања мурала за његовог командира Драгана Комарицу и његовог суграђанина Ивици Среафиновићу у смедеревском насељу Милоја Ђака. Обојица су били на Косову и Метохији те 1999. године када је трајала НАТО агресија и када су нам сирене и мртвачки сандуци били део свакодневнице. Комарица је погинуо рејону карауле Кошаре када је послат на самоубилачки задатак... он је уствари хтео да заштити своје војнике. Две седмице касније и Ивица је погинуо код села Доња Морина као припадник херојске 125. моторизоване бригаде Приштинског корпуса.

Пошто смо се већ уходали око оваквих дешавања, задаци су ишли лако... па смо позвали Сташу из Ниша и косметску девојку Драгану Николић. Оне су биле задужене за рецитације и песме, док су се публици обраћали: пуковник Душко Шљиванчанин, адмирал Бошко Антић, Драганови и Ивичини рођаци, саборци и пријатељи. Било је то једно емотивно поподне где је не верујем да је ико остао равнодушан.

Средином месеца смо у Гавриловском храму у Хумској улици организовали помен и молитвено сећање за ЈУНАКЕ ОТАЏБИНЕ... све оне војнике и полицајце који су 1998-1999 бранили нашу отаџбину од агресије Северноатланског савеза. Њихов циљ је био да нас униште са својим бомбама и осиромашеним уранијумом. Такође и да нам отму Свету земљу, наше Косово и Метохију.

Дошли су људи који то осећају у срцу, који схватају шта су речи: најбољи синови, косметски витезови... Дошла нам је и Љубица Кисин из Гајдобре, мајка јунака из два рата, као Петар Мишић из Новог Сада. Развили смо и наш стари транспарент.

Пред Видовдан смо отишли у Руму, сред равног Срема. Тамо смо просуствовали свечаном отварању Парка јунацима Кошара и Паштрика, које је организовао Новица Тодосијевић испред Академије Србских Витезова. Било је ту мноштво родољуба са свих страна, како Републике Србије, тако и Србске Републике у БиХ, Црне Горе...

Пошто две недеље раније нисмо могли да идемо у Лику јер су још на снази била ограничења око преласка границе, то смо у Гавриловском храму поткрај јуна организовали парастос за наше велебитске мученике... све оне Србе који су пострадали у систему концентрационог логора: Госпић-Јадовно-Паг у лето 1941. године.

Јули 2021.

Почетак је увек резервисан за Аду Циганлију, тачније за Крајинаду, која се ове године одржала четрнаести пут. Лане нисмо могли доћи ради забране окупљања... али ове године дозволише па смо уживали, онако по нашки, лежерно. Ногомет, вучење конопца, бацање камена, купање и наравно розгање (песма).

Дошло нам је и нових људи које раније нисмо знали. А екипа Кордуна се прославила на вучењу конопца.

Дан касније ми смо већ били у Рогатици, на југо-истоку Босне где смо учествовали у манифестацији Поход на Црквине, коју организује Удружење "Црквине". Код њих је марш врло специфичан у смислу што за 28 км шетње се обиђе неколико споменика из Првог и Другог светског рата... као и Отаџбинског рата 1990-их година, а завршетак је у новој цркви Св. Јована Крститеља.

Фино је било бар нама који смо први пут били. Домаћини су се добро показали, а сем нас из Београда дошли су гости из Шабца. Одлични су историјски часови били, као и литургија после напорног пешачења. Духовни моменат је овде непревазиђен.

Средином јула смо отишли поново у Подриње, тачније место Братунац на истоку Босне. Ту смо присуствовали обележавању страдања Срба у Подрињу деведесетих година 20. века. Наиме, Подриње је један од најстрадалнијих крајева бивше Југославије. Готово да нема рата, а да се то у Подрињу не осети... да душмани ударе на нашу нејач, како 1914. тако и 1941. године, док и 1992. није заостајало ни малкице.

Оно што се памти и данас после пар месеци јесте емотивни говор Радојке Филиповић која је само једна од многих жртава Орићеве солдатеске из муслиманске 28. дивизије.

Август 2021.

Сваки почетак августа је тужан. Увек се нижу годишњице злочиначке акције "Олуја", то је удружени подухват хрватских војно-полицијских снага са НАТО пактом и Петим муслиманским корпусом ткз. Армије БиХ. За само неколико дана 1995. године са вековних огњишта је прогнано из Лике, Далмације, Кордуна и Баније преко 250.000 Срба... а убијено је више хиљада. Милости није било чак ни према деци.

Дошли смо традиционално у цркву Св. Марка на Ташмајдану да упалимо свеће и да се помолимо за наше сународнике невино пострадалих чије душе лете изнад Балкана већ 26 година. Развили смо и наш транспарент "ЗЛОЧИН КОЈИ ТРАЈЕ".

Дан касније у Гавриловском храму прославили смо наше мученике: пребиловачке, глинске, ливањске, садиловачке, доњевакуфске, шушњарске, дивоселске, кореничке и гаравичке. Заправо на свим тим подручјима: западне Босне, Баније, Кордуна, Лике, Херцеговине... оружане снаге НДХ (усташе и домобрани) су у сред лета 1941. године починили невиђени погром у коме је десетине хиљада Срба убијено само зато што су Срби православци.

Крајем месеца посетили смо наше западне крајеве: Далмација, Лика, Банија и Славонија... ово је сада други пут да идемо у најлепше крајеве... места која никога не остављају равнодушним. Ишли смо са два аутомобила и посетили: Драговић, Крупу и Крку манастире... две цркве у Книну, врело Цетине...

Дан касније смо прешли у Лику, па обиђосмо Шаранову јаму на Велебиту, некадашњег Јадовничког логора. Мало даље посетили смо и родну кућу, а данас музеј Николе Тесле у Смиљану. Тамо нам је парох Драган био домаћин и помагач. Коначили смо у Кореници.

На Банији услед земљотреса који је био зимус нисмо се могли задржавати пуно, али смо кратко обишли Глинску цркву. Затим наставили ка Новској, где смо обишли манастир и спомен-комплекс Јасеновац.

Путовање је било вансеријско у сваком погледу, тако да се већ праве планови за наредну годину.

Септембар 2021.

Имали смо две активности. Прва је била у Лозници где смо учествовали на Гучевском маршу. Циљ је био да се поклонимо сенама јунака из Великог рата. Наиме, после пораза аустроугарских снага на Церу, нови удар је кренио у јадарском делу Србије преко планине Гучево. Солдати Бечког двора су извојевали пирову победу, а Срби су направили стратешко одступање.

У спомен на наше дивјунаке и њихову жртву дошли смо на позив другара из Лознице. Као и обично кренули смо рано изјутра и нашли се тамо са нашим Лазаревчанима. Потом смо скупа у колони завиорили наше заставе. Марш није био дуг, али је било доста успона и зној је пробијао. Најпосле нас је дочекао војнички пасуљ. Упознасмо сијасет нових људи. У повратку обиђосмо Текериш.

Сам крај септембра смо резервисали за Стојадинов марш... то је било својеврсно ходочашће у славу јунака са Повлена - Стојадина Мирковића Цолета, војника који је одбио наређење мајора Милана Тепића да се повуче. Они су скупа бранили касарну ЈНА у Бјеловару од хрватских паравојника ткз. ЗНГ.

На овај спомен марш дођоше људи из Лазаревца, Београда, Сремске Митровице и Ваљева. Циљ је био да се оживи Цоле, симбол једне младости која је послата у рат 1991. године без икаквог ратног циља. Стојадиново дело је скупа са Тепићевим достојно дивљења. Испред школе смо имали пригодан програм, на гробљу је био парастос, а код дома Мирковићевих је било послужење и дружење. Није било равнодушних, напротив.

Тако је спуштена завеса на још једну успешну годину рада. Било је свакако много искушења и одрицања како би остали на нашем светосавском путу здравог национализма без политике. Стекли смо свакако и нова познанства и сараднике што ће нам омогућити да наставимо још јаче и још жешће у наредном периоду.

*    *    *

Овом приликом желимо да се захвалимо братству Гавриловског храма у Београду, игуману Крупског манастира Оцу Пајсију, затим оцу Драгану из Госпића, као и старешинама црквене општине Бусије. Гадоначелнику Ваљева Лазару Гојковићу, Чика Селету Марковићу, кустостима музеја у Чачку, Орашцу... генералу Божидару Делићу, пуновнику Душку Шљиванчанину, Мирославу Вишњићу... Николи Ђапићу и Мили Ромчевићу. И наравно Хелмкаст каналу.

 

На многаја љета!

 

СРБСКИ СВЕТИОНИК
02.10.2021

 

ДОГОДИНЕ У БИТОЉУ, ДОГОДИНЕ У СКАДРУ, ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ, ДОГОДИНЕ У  САРАЈЕВУ, ДОГОДИНЕ У КНИНУ!





Посећено је: 1514  пута
Број гласова: 20
Просек: 5.00
Оцените нам овај чланак:






GODI  


ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Наша прва година рада: Шта смо урадили

Наша друга година рада: Шта смо урадили

Наша трећа година рада: Шта смо урадили

Наша четврта година рада: Шта смо урадили

Наша пета година рада: Шта смо урадили

Наша седма година рада: Шта смо урадили