Извјештај из Гајдобре: Мурал за Александра Кисина 24.10.2020 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика посета
од 12.11.2015

Данас: 291
Јуче: 843
Недељно: 4.488
Месечно: 20.331
Годишње: 253.969
Укупно: 788.184

Највише посета
25.8.2018 2808























































Акције у новембру

Извештај са помена за вуковарске жртве и борце 22.11.2020

Обележили смо нашу крсну славу Мратиндан пети пут

Извештај са помена за вуковарске жртве и борце 17.11.2019

Извештај са Марша победе 10.11.2019

Извештај из Румуније 03.11.2019

Извештај са концерта "За децу Косова и Метохије" 27.11.2018

Извештај из Новог Сада 25.11.2018

Обележили смо нашу крсну славу Мратиндан четврти пут

Извештај из Сремске Каменице 18.11.2018

Марш победе у Београду 11.11.2018

Стољетније завршетка Великог рата 04.11.2018

Извештај из Степања 26.11.2017

Обележили смо нашу крсну славу Мратиндан трећи пут

Извештај из Сремске Каменице 18.11.2017

Извештај из Дома Војске Србије 17.11.2017

Извештај са другог Београдског марша

Извештај са 62. Београдског сајма књига

Концерт Појаца у Дому синдиката 26.11.2016

Посета србској Атини 18.11.2016

Извештај са првог Београдског марша 06.11.2016

Извештај са промоције књиге Саве Штрбца 1.10.2015

Стазама јасеновачких мученика 2015

Извештај са парастоса жртвама Откоса 31.10.2015. у Београду



26. октобар 2020.


Извјештај из Гајдобре: Мурал за Александра Кисина 24.10.2020


Почетак девдесетих година 20. вијека донио је на бившем југославенском простору ратове, разарања, прогоне, пљачку, мртвачке сандуке... један несагледиви ужас који је започео уствари увођењем вишепаријског система 1. јануара 1990. године гдје није постојала јасна контрола, а то је уствари и био циљ. Тачније, дозвољено је да се оснивају партије које нису криле своје иредентистичке намјере, дозвољено је и то да ликови са робијашким стажом и шовинситичким визијама воде те странке и имају медијски простор, па су на тај начин народне масе изманипулисане, а сепаратисти су засјели на чело република.

Прво је почело да се пуца у СР Словенији средином 1991. године, када је за двије недјеље дошло до тога да "четврта армија у Европи" буде поражена и понижена од словеначких територијалаца. Настављено је у СР Хрватској када је врхушка ХДЗ-а коју је предводио Фрањо Туђман илегалним путевима обезбједила наоружање из Јужне Америке и источне Европе. Почели су напади на Србе и ЈНА гдје год је то било могуће.

Мислило се да то неће моћи да буде тако у СР Босни и Херцеговини, јер тобоже тамо је пуно мјешаног становништва и сви су се "клели у Тита" и волели Југославију. Међутим, ту је чак било и најгоре. Алија Изетбеговић, Харис Силајџић и Ејуп Ганић су одстранили Фикрета Абдића из СДА, кога су ту вјешто намамили и онда отпочели спровођење свог морбидног плана, а то је независна, етнички и вјерски чиста Босна и Херцеговине без Срба (прећутно и Хрвата), све према Алијиној Исламској декларацији из 1970. године.

У прољеће 1992. године су почели и оружани сукоби. Тачније муслиманско руководство је већ имало паравојне формације ткз. Зелене Беретке и ткз. Патриотску Лигу, а Хрвати су створили ткз. Хрватско Вијеће Одбране и ткз. Хрватске Одбрамбене Снаге који су тада удружено сви нападали Србе и ЈНА.

Крвави рат у Босни је трајао више од 3.5 године... уз десетине хиљада мртвих и стотине хиљада прогнаних. Стотине цркава и манастира је уништено, опљачкано, спаљено, минирано, оштећено. Завршено је потписивањем Дејтонског уговора 21. новембра 1995. године, а тада је одлучено да Срби у Босни и Херцеговини добију ентитет - Република Србска.

Нису се топовске цијеви ни охладиле поштено, већ наредне године на Косову и Метохији западни ментори помажу Албанце у својој намјери да створе ткз. Велику Албанију, што значи да морају да отму јужну србску покрајину. Албанске терористичке банде су тада уједињене у Окупаторску Војску Косова (ОВК), коју су предводили: Адем Јашари, Рамуш Харадинај и многи други криминалци који су имали досије у полицији за тешка кривична дјела: силовање, отмице, убиства, палеж, пљачка, шверц...

У Републици Албанији отворени су кампови за обуку терориста под надзором инструктора из Њемачке, Италије, САД и Велике Британије. Хиљаде Албанаца је похађало те курсеве јер су планови били јасни одавно. Када су западњаци видјели да албански терористи не могу са снагама безбједности СР Југославије онда су лажирали причу око "Случаја Рачак" и подметнули преговоре у Рамбујеу... а најпосље 24. марта 1999. године покренули силну војску да спроведе геноцидну акцију "Милосрдни Анђео" под изговором да зауставе "хуману катастрофу"...

Нису само бомбе падале по нашој земљи, убијајући цивиле, па чак и дјецу, рушили цркве и мостове... него је покренута и копнена инвазија из правца Републике Албаније, а која је носила кодно име "Стрела". Тада су удужено вршили нападе: ОВК, Војска Републике Албаније, страни плаћеници, муџахедини, Легија странаца, амерички и британски специјалци.

Најжешће битке су биле на Кошарама код Ђаковице и Паштрику код Призрена у долини Бијелог Дрима... прави пакао илити Вијетнам у малом тј. великом.

Тај ужас када је 26 земаља, не само чланица НАТО пакта напало нашу земљу, већ и наше комшијске државе су давале своје небо је трајао 78 дана. Све је то престало некаквим Војно-техничким уговором у Куманову 10. јуна 1999. године. Ово је донело зло у смислу да се наша Војска, Полиција и државне институције морају повући са Космета, а да дођу међународни органи: УНМИК и КФОР... са њима се враћају чланови Окупаторске Војске Косова и почиње (ново) етничко чишћење Срба и уништавање имовине и насљеђа.

Само 15 мјесеци касније у Србији је дошло до политичких промјена власти, па су на чело државе дошле некакве демократске партије - ДОС... Они не само да су заборавили јунаке из претходног рата и војне инвалиде, него почело је друговање тј. сарадња са лидерима из непријатељских земаља, вјеровали или не.

Поред тога, тадашња Влада је донијела одлуку да пусти више стотина албанских терориста из затвора, окорјелих криминалаца. Наши полицијски и војни официри су испоручивани Хашком Трибуналу које скоро нико није обилазио нити им помагао...

Јад и чемер, шта друго рећи.

*   *   *

Александар Кисин изданак оне малерозне генерације рођене 1972. године која тек што је почела да стастава за живот почиње свеопшти хаос и режирано лудило. Рођен је у Босни подно Калина у Бугојну поред ријеке Врбас у честитој породици. Отац Никола му је био машински инжињер стално запослен у фабрици војне опреме "Славко Родић", а мајка Љубица у Творници биро машина. Ацо има и годину млађег брата Владимира.

У основној школи Александар је био одличан ђак, а писање прозе му је ишло од руке. Чак је једне прилике побједио на републичком такмичењу везано за неки састав о војницима, онда се то славило 22. децембра као Дан армије.

Александар је сљедећи очеве стопе уписао Машински факултет у Бањалуци у октобру 1991. године. Није ни стигао да одслуша прву годину односно други семестар, јер је наредно прољеће у Босни и Херцеговини избио рат... морао је да се врати у Бугојно гдје му је била породица, а одатле у село Кисини код Доњег Вакуфа. Одмах се са братом пријављује у војни одсјек и постаје припадник 19. бригаде из Доњег Вакуфа у саставу 1. Крајишког корпуса ВРС. Скупа су били на првој линији фронта и бранили нашу нејач у централној Босни. Своје најљепше године поклонили су отаџбини.

Када је завршен несрећни рат њихова кућа у Бугојну је остала је на територији муслиманско-хрватске федерације, а што је значило да морају наћи другдје своје мјесто под сунцем. Дошли су тако у равну Бачку, гдје су се скућили у Гајдобри, село настало од херцеговачких досељеника.

Срећа није дуго потрајала јер су ратне трубе засвирале на Косову и Метохији 1998. године, а већ наредно прољеће нашу отаџбину је напао НАТО пакт и са копна и са мора, а највише из ваздуха. Био је то права анихилација. Шта је друго Александар Кисин могао са својих 27 година него као рођени ратник и прекаљени борац се поново пријави у војни одсјек 24. марта као добровољац у Бубањ Потоку... Одмах је послат у јужне дијелове Косова и Метохије, гдје је постао припадник 549. бригаде "Душан Силни" из Призрена, под командом тада пуковника Божидара Делића.

Александар се није ничега бојао, храбро је ишао из акције у акцију, из борбе у борбу... али када је чуо да се најљуће борбе са непријатељем воде подно Јуничких планина у њему није било дилеме. Одмах је тражио прекоманду, што му је учињено и постао је припадник 72. специјалне бригаде...

Послати су на Кошаре, караула на Проклетијама која је деценијама била веома опасан терен. Чак ни то није плашило Александра, напротив, он је храбро пошао на задатак да уништи један непријатељски бункер. Тешко је рањен 19. априла 1999. године на коти 601 - Раша Кошарес, а другови су успјели да га донесу до болнице. Међутим, нареди дан је изгубио животну битку и представио се Господу. У кући Кисина је поново завладала туга до неба... јер је мајци Љубици то било већ пети пут да облачи црнину. 

Деценије су тако прошле, а да је ријетко ко обраћао пажњу на све борце из отаџбинских ратова 1990-их... Тек прије неку годину када је прича о Кошарама изашла на свјетло дана, прво преко друштвених мрежа... а најпосље и у државне институције, додуше не баш на прави начин, али и ово је добро.

*   *   *

Ономад упознах и Мирослава Вишњића, најмлађег борца са Кошара који је био припадник 5. батаљона Војне полиције за специјалне намјене из Прве армијске области. Он ми спомену Александра Кисина, Фондацију Јунак и ултрамаратон који су трчали. Вели да је Александров мурал направљен, али да треба га отворити и замоли мене да то погурамо. Прихватих ја то из прве.

Рекао сам само Владимиру Кисину да види како озвучење да обезбједи и мушку пјевачку групу, а ми ћемо остало. Драган Грмуша ми препоручио младу Катарину Поповић из Новог Сада, а Милош Бабаљ је окупио момке за пјевање.

Позвах ја генерала Делића и чим сам му рекао о чему је ријеч он вели да долази са нама. Позвах и пуковника Душка Шљиванчанина који такође рече да ће радо доћи. Генерал Симовић је био спријечен ради породичних обавеза, али послао двојицу официра Војске Србије из Бачке Паланке.

Направили смо плакт и почела је реклама на друштвеним мрежама. Ми из Србског Светионика смо најавили нашу делегацију и спремили један посебан поклон за Владимирову дјецу.

Данима раније је било сунчаних дана прије тог 24. октобра, а баш те суботе најавише кишу, што нама није представљало проблем, то сам чак и рекао испред цркве када су се они нешто размишљали, шта и како... Београдски део СРБС-а кренуо већ у 11 сати, а румски део мало и касније.

Дошли смо раније да се упознамо са Кисинима и поставимо наше транспаренте. Испред цркве упознадосмо и званично Анхимандрита Луку из манастира Карно код Сребренице. Поздрависмо официре Војске Србије и ветеране Републике Србске.

Одатле одосмо на парастос који је држао Отац Александар у новој цркви Св. Петра и Павла. Црква је била солидно попуњена, а породица је прињела жито и погачу. Отац Александар је одржао ту прву бесједу. Након тога посјетили смо и мјесно гробље односно вјечну кућу Александра Н. Кисина. Морам призанти да је јако лијепо уређен надгробни споменик, достојан за правог јунака.

Као што је и био договор испред мјесног Дома културе на Тргу Луке Вукаловића донето је озвучење, јер управо ту је и на зиду неког локала насликан мурал за Александра Кисина.

Нешто посље 15 сати, када се скупило око 300 људи почео је програм. Моја маленкост се прихватила улоге водитеља по жељи Кисина. Прије него је почело све, Катарина је извела свечану пјесму наше земље - химна "Боже правде".

Затим је свештеник благословио скуп и дешавање. Да би ја на почетку рекао пар ријечи односно животопис Александра Н. Кисина.

А онда су се смјењивали говорници, а између је ишла пјесма. Поред Катарине која је пјевала: "Вила са Кошара", "Црвен цвете",  "Уснила је дубок санак", "Јунаци са Кошара", "Ој Косово Косово"... била је ту и мушка пјевачка група КУД "Благоје Паровић" која је одлично извела двије пјесме. Једну ојкачу "Ој Бугојно граде под Калином" и једну херцеговачку гангу, која је била посвјећена Аци Кисину.

За говорницу су излазили: Владимир Кисин, Ацин млађи брат... Стојан Дангубић, Ацин послодавац и пријатељ који је спонзорисао мурал... Ацин командант генерал Божидар Делић... Крсто Петковић, саборац из 72. специјалне бригаде... Мирослав Вишњић, саборац са Кошара... и пуковник Душко Шљиванчанин, командант легендарног 53. граничног батаљона у саставу Приштинског корпуса...

Оно што је карактеристично за све оне који су говорили испред мурала јесте емоција. Буквално је то била једна поплава емоција што може да се чује и на снимцима. Мноштво људи у публици је плакало, јер су емоције пуцале.

На самом крају умјесто тета Љубице изашли су њени унуци који су добили заставу 1х1 метара са ликом свог стрикана на коме пише ЖИВИШ... јер управо су они ти који треба да наставе са својом генерацијом да његују сјећање на јунаке новог Косовског боја.

Иако то није било по протоколу понешен управо емоцијама Отац Александар поново држи бесједу испред мурала, јер вјероватно није ни очекивао да ће овакав емотивни догађај бити.

За људе који су дошли из далека Кисини су приредили ручак у ресторану, а шта друго до војнички пасуљ и наравно пите. Било је и она са вишњама, за осмјех на лицу нашег предсједника.

Поред клопе, ово треће полувреме је имало више за циљ да се посјетиоци и учесници раздиване, како о заједничким активностима, тако и о посјетама православним светињама. Отац Лука рече да би могли до манастира Карно и поведемо генерала Делића. Зашто да не?

Тешко је вјеровати, да је ико са овог догађаја отишао кући равнодушан. Нама је ово било велика част и само говори колико наша прича започета прије пет година итекако има смисла... јер како каже она народна:

"Није умро војник који
погине на фронту
већ онај кога забораве"

У повратку нам је у аутомобилу атмосферу држао генерал Делић, причајући заправо приче из свог дјетињства јер он је одрастао у околини Ђаковице, најтврђем језгру албанског иредентизма још у доба Брозове Југославије... како се борио против албанских деликвената и пробисвета. Како сам рече, увјек су нападали када их је више по систему "три на једног", док је у школској торби носио ланац од бицикла за одбрану и неки камен.

Ако Бог да здравља и среће јуначке, догодине би могао један спомен марш од Бачке Паланке до Гајдобре... шеснаест километара, ситница, зар не?

 

 

Милан Чучковић
26.10.2020.

 


У част и славу борца Александра Кисина који је положио свој живот код карауле Кошаре - јуче смо отворили мурал са његовим ликом у Гајдобри код Бачке Паланке и одржали час сећања уз учешће много родољуба, официра и сабораца Александра Кисина (27).

Хвала свима који су се одазвали позиву породице Кисин и дошли да одају почаст хероју који је до задњег часа храбро држао свој положај бранећи нас са својим саборцима од надолазећег зла а Александру поручујемо да ће заувек остати у нашим срцима ВЕЧНА МУ СЛАВА И ХВАЛА.

"Нек је твојој мајци хвала, што јунака родила је да се Србији врати слава!".

 

Никола Ђорђевић
26.10.2020.

 


Када сам прилазио микрофону у Гајдобри и небо је плакало за нашим херојом Александром Кисином.

У мени се дешавала права навала емоција, смењивале су се слике са коте 601, са истог места где је погинуо мој командир одељења водник Драган Комарица из Смедерева. На том истом месту где ће Александар Кисин последњи пут погледати пут Неба и упутити своју последњу молитву Богу.

Ја сам се осам дана раније налазио опкољен са бројим непријатељима. Бог је услишио моју молитву, а Аца је нажалост преминуо и положио свој живот на олтару отаџбине. Када сам читао говор грло ми се стегло при изговарању Александровог имена, помешао сам име пуковника Шљиванчанина, јер једноставно нисам био ту...

Иако сам читао речи текста у мислима сам био на тој караули Кошаре... Тог 19. априла 1999. обојица смо се борили за своју отаџбину, Аца је нажалост погинуо ја сам преживео...

Киша је натапала празан папир и попут гумице брисала мој говор, речи су постале нечитке, одложио сам папир и почео говор из срца, што је било много лакше јер су ми снагу давала моја браћа са карауле Кошаре, породица Кисин и пријатељ Милан Чучковић, генерал Делић и пуковник Душко Шљиванчанин осећао сам у том моменту да смо сви смо били једна душа сабрана око имена и дела хероја Александра Кисина. То ми је дало снаге да своје обраћање изведем до краја.

Нека је вечна слава и хвала свим страдалим херојима са Кошара без чије жртве Србија не би постојала!

 

Мирослав Вишњић
26.10.2020.

 


Јa нeмaм рeчи дa вaм зaхвaлим зa свe што стe учинили, дa кишнa нeдeљa помeнa момe Aци зaсиja у момe срцу, нaкон вишe од двe дeцeниje тугe. 

Моja рaнa по срeд срцa никaд нeћe зaцeлити, aли je моja душa сaд пунa. Ништa сe нe можe мeрити сa вeличaнствeним осeћaњeм нaмирeњa Божиje прaвдe, зa коje сaм вaм свимa скупa зaхвaлнa до гробa.

Нa трeнуткe ми сe чинило, дa свaкa изговорeнa рeч одjeкуje нa обa свиjeтa и дa je дaнaшњи мир у моjоj души, нajвeћa потврдa томe.

Jош jeдном, вeлико хвaлa свимa и зa свe од породицe Кисин.
 
Хвaлa вaмa свимa коjи стe мeни мajци и aко сaм пунa тугe, у суботу нaпунили срцe сa рaдошћу, jeр нистe зaборaвили могa Aцу.

 

Љубица Кисин
26.10.2020.


Када се неко одазове на позив отаџбине да иде у рат, то је врхунски патриотизам и одговорност.

Када неко без позива, добровољно дође и стави свој живот на располагање отаџбини то је јунаштво.

У суботу, 24. октобра смо на позив породице Кисин присуствовали отварању мурала за њиховог погинулог сина Александра Кисина, у селу Гајдобра где живе.

Александар је био добровољац у 549. бригади на Косову и Метохији, а када је загустило на Кошарама, генерал Делић је одлучио да ову групу добровољаца предвођену нашим чланом Крстом Петковићем, резервним капетаном, претпочини противтерористичком батаљону 72. специјалне бригаде "Соколови".

Батаљон је заједно са добровољцима имао тежак окршај са албанским терористима и припадницима Војске Албаније, који су издашно подржавани од стране НАТО-а. У тој борби рањени су мајор Жунић Зоран, капетан Крсто Петковић и војник Александар Кисин. Александар је од последица рањавања преминуо током истог дана, мајор Жунић неколико година касније, а капетан Петковић је преживео.

После парастоса у цркви и обиласка Александровог споменика у центру Гајдобре, испред мурала одржан је пригодан програм.

Присуствовали су изасланик министра одбране пуковник Душко Шљиванчанин, који је био командант граничног батаљона који је бранио Кошаре 1999... затим генерал Божидар Делић, командант 549. бригаде, представници Војске, Цркве, родбина и велики број мештана.

Посебно је било приметно да је скупу присуствовао велики број младих људи који су, иако је сво време падали киша и било је хладно, стојички стајали и испратили цео програм и све говоре.

 

СРБИЈА ЈЕ ВЕЧНА ДОК СУ ЈОЈ ДЕЦА ВЕРНА!

 

Миодраг Капор, пуковник у пензији
Председник удружења
"Пријатељи 72. Специјалне"
26.10.2020.


Jaко лиjeпо од свих коjи су помогли дa сe оргaнизуje све ово, кaо и дa сe оцртa мурaл сa ликом Aцa.

Свaкa чaст и вама из Србског Светионика што сте организовали цeлокупaн прогрaм...

Јaко си лиjeпо то свe осмислио и водио, успeо си дa довeдeш говорникe коjи су били дирeктни учeсници тaко дa свe у свeму jeдно вeлико Брaво од мeнe.

 

Крсто Петковић
26.10.2020.


Величанствено је било! Велика захвалност Милане на лијепо организованој свечаности.

Такође хвала ђенералу Делићу, пуковнику Шљиванчанину, Мирославу Вишњићу, Крсти Петковићу и његовим Соколовима, свим ветеранима, Гајдобранима...

Послије дуго година сам се осјећао поносним.

Желио бих такође да се захвалим и часним оцима: Гвоздену и Александру, као и мом брату и пријатељу из дјетињства, данас Анхимандрит Лука из манастира Карно.

 

Владимир Кисин
26.10.2020.

 


Билa ми je чaст и зaдовољство што сaм присуствовaлa jeдном овaквом догaђajу.

Нe смeмо никaдa зaборaвити нaшe Jунaкe сa Кошaрa.

 

Катарина Поповић
26.10.2020.

 


Све је било на врхунском нивоу. Сви смо задовољни и пуни емоција.

Киша је дала само тај емотивни чар... Јаке емоције код нас су прорадиле.

 

Драган Грмуша
26.10.2020.


Искрено, очекивао сам више људи. Знам још њих пар који су били редовна војска 1998. на Паштрику и Кошарама, Јунику а нису дошли... Да ли због посла или кише, не знам.

Све у свему лепо је било.

 

Драгомир Шарић
26.10.2020.


Кaо што су сви људи коjи су присуствовaли остaли бeз рeчи тaко сaм и ja.

Сaм догaђaj je остaвио вeомa позитивaн утисaк нa мeнe и моjу породицу, a исто тaко и нa другe људe.

Оргaнизaциja je билa нa профeсионaлном нивоу и свaки дeтaљ сe пaзио дa будe онaко кaко трeбa.

Тaкођe зaстaвe и сaм тeкст нa њимa je увeћaо догaђaj.

Цeо прогрaм je био вeличaнствeн и одaо je почaст Aлeксaндру онaко кaко трeбa и доликуje.

 

Мирјана Кисин
26.10.2020.


У суботу се није знало шта више пада, киша или сузе присутних.

 

Горан Митровић
26.10.2020.


Било je вeличaнствeно, jaко eмотивно уз осeћaj тужнe рaдости.

Вeликe чeститкe Вaмa Милaнe нa сaвршeноj оргaнизaциjи.

Поносни смо што имaмо тaквe људe, jeр знaмо дa хeроjи коjи су дaли живот зa одбрaну нaшe зeмљe нeћe отићи у зaборaв.

 

Милош Бабаљ
27.10.2020.

 



ЗЛОЧИНИ И РАТ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ 1998-1999

Битка за Кошаре - Старо Грацко - Кафић Панда - Клечка - Радоњићко језеро - Рамуш Харадинај

Жута кућа - Отето Косово - Крај - Истине и лажи - За ким звона не звоне  - Јована - Рат за Космет

Енклава - Хероји пилоти - Ратна прича - Љиљана Жикић - Слађана Станковић - Кос. Митровица

Паштрик - Воз - Соколови - Вељко Раденовић - Отац Харитон - Горан Шаћировић - Браћа Милић

Приштина - Лапушник - Ликовац - Кукеш - Рустем Мустафа - Хашим Тачи - Агим Рамадани

 



Посећено је: 545  пута
Број гласова: 25
Просек: 5,00
Оцените нам овај чланак:






ALBANSKI ZLOCINI   BOSNA   BUGOJNO   1992   1999   GAJDOBRA  
DONJI VAKUF   SRBOBRAN  


























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена, Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре, кличе Србство, устани, Лазаре.

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те, васкрсло Косово најсветије поље Србиново!