Више од миленијума колико Срби обитавају на Балканском полуострву дешавају се ратови и прогони нашег народа. Увек смо имали јунаке који су бранили нашу нејач и стављали се на браник отаџбине како би заштитили нашу нејач. Србима је у крви управо то одбрана својих ближњих од разних завојевача.
И током последњих ратова на бившем југославенском простору задње деценије 20. столећа када су многи суседни народи посегли за оружјем како би уништили све што има везе са Србством и Православљем, појавили су се најбољи синови нашег народа и без имало размишљања узевши оружје у руке са циљем да бране оно што је свето: дом, породица, црква, завичај… односно домовина.
Албански сепаратисти на АП Косову и Метохији су још од краја 1950-их година почели да спроводе своје иредентистичке планове са циљем да насилно одвоје Космет од СР Србије и припоје га матици, све према декларацији ткз. Призренске Лиге од краја 19. века. Они у својим намерама нису презали ни од чега и сви до једног су били спремни да се жртвују за “националну ствар”.
Деценијама су Срби трпели терор највиших размера од албанских екстремиста због срамног ћутања и окретања главе Брозових комуниста од проблема… да би читава ствар кулминирала средином 1990-их година када су албанске терористичке банде уједињене у Окупаторску Војску Косова, чији су представници били: Адем Јашари, Хашим Тачи и Рамуш Харадинај. Све ово је рађено по директивама из Вашингтона, Лондона, Берлина, Брисела… заправо из западних центара моћи којима је дириговао Северноатлански савез.
Иако су оружана дејства у неком ширем обиму на КиМ отпочела још у пролеће 1998. године, званично је НАТО пакт покренуо агресију и варварско бомбардовање 24. марта 1999. године на Србију и Црну Гору под шифрованим именом “Милосрдни Анђео”.
У то време Драган Комарица, припадник 5. батаљона Војне полиције за специјалне намене (Топчидер) се налазио у јужним деловима КиМ и са својим саборцима бранио нашу националну колевку и духовну вертикалу - Космет. Такође, и Ивица Серафиновић његов земљак из доњег Подунавља, само десетак година млађи као добровољац се налазио у јужним деловима Косова и Метохије… Ивица је по одслужењу редовног војног рока остао у јединици јер је схватио да нема спремнијег од њега и његове мартовске класе ‘98 за оружана дејства који су највећим делом и изнели тај рат.
Први је погинуо Драган на Васкрс 11. априла 1999. године у рејону карауле Кошаре, када је послат на самоубилачки задатак готово немогућа мисија. Ретко да постоји старешнина који је толико волео своје војнике као он. Тако се и ставио на чело групе па је смртно рањен из снајпера.
Драган Комарица и Ивица Серафиновић
Три недеље касније 29. априла гине војник Ивица Серафиновић, припадник 125. моторизоване бригаде (седиште у Кос. Митровици) код пећког села Доња Морина испод планинског венца Проклетије. Иако је добио наређење да се повуче од свог командира чете он је одбио јер није хтео да напусти ватрени положај који је био страховито бомбардован од НАТО авиона који су беспомучно тукли нашу Свету земљу.
Господ их је обојицу примио у рајско насеље. У домовима Комарице и Серафиновића је завладала велика туга, а црни барјак на кућама…
* * *
Још прошле године упознадох Мирослава Вишњића, карате тренера из Инђије… Он ми је први пут мало више испричао о 5. БВП са Топчидера, рекавиши да је он најмлађи учесник Битке на Кошарама. Позвао сам га и у емсиију Разбуђивање да ми прича о свему томе, не ради мене, већ ради покољења која треба то све да чују и знају. Мало касније позвао ме да организујемо отварање мурала у Гајдобри за Александра Кисина… како се то показало као веома успешно, то ми рече и да његов командир Драган Комарица заслужује, те да ће у суботу 5. јуна 2021. године бити у смедеревском насељу Милоја Ђака. Наравно да се нисам ни размишљао, као ни претходни пут.
Упутио ме на Драганову жену Радмилу па смо у кратком року се све договорили око парастоса, програма, учесника, сатнице и све остало… С тим да Радмила рече да ће то бити мурал и за још једног војника Ивицу Серафиновића, те да је најбоље да консултујем његовог рођеног брата Бојана.
Ја сам већ позвао своје сараднике и објаснио им о чему се ради. Подељени су и задаци, тако да смо ми експресно урадили наш део и били спремни дан раније.
Сташа је са ћеркицом дошла из Ниша, са припремљених 6-7 песама за које сам веровао да ће полагано да подигне масу присутних људи. Драгана је добила рецитаторски део, јер смо видели већ раније да јој више него добро иде.
За говорнике смо такође одабрали другаре из детињства, чланове породица, саброце из јединице и официре који су током пролећа 1999 дали свој допринос у одбрани земље од НАТО агресије.
Стигосмо ми у Смедерево мало и раније, таман да дочекамо Сташу и Анђу, па се запутили кратко на тврђаву… после свратили до Замка и онда правац Ново гробље јер је већ у 15.00 сати био планиран парастос за Гагија Комарицу и остале борце, као и жртве са смедеревског подручја.
Упознадосмо ту Радмилу, Буду, саборце, г. Антића… поздрависмо пароха, и наше другаре од раније. Мене један младић из Ужица познаде са Колубарског марша.
Свештеник је на Дрганојвој вечној кући читао молитвено сећање и држао беседу за Комарицу. Упалисмо и ми свеће, тако да се сабрасмо у молитви.
По завршетку одосмо у насеље Милоја Ђака, а ми сретосмо Декића и његову породицу. Тамо се већ играла утакмица турнира који је пре 30 година отворио сам Комарица са другарима. Заправо, он је ту и одрастао у тим зградама (насељу).
Мноштво људи, заправо омладине је дошло на отварање мурала… док је Милош Јовановић са другарима организовао овогодишњи фудбалски турнир. Већином су то били навијачи београдске Црвене звезде…
Кратко се догворисмо са Серафиновићима и Комарицама око почетка програма, док ми Буде пронађе своје другаре који су држали два велика транспарента са нашим Николом.
Већ око 16.00 сати је моја маленкост изашла испред микрофона да поздрави присутне. Потом је Сташа отпевала химну “Боже правде”.
Због људи који не знају баш све детаље из живота Комарице и Серафиновића, то смо прочитали краће биографије о њима… да људе упознамо коме се заправо осликава мурал.
Након тога је Драгана изашла на сцену где је одрецитовала стихове своје песме “Не можеш”. Иако је било жагора у почетку, мало после сви су са пажњом упијали сваку њену изговорену реч.
Позвах Александра Маринковића, Гагијевог другара из детињства да каже своје сећање на њега. Он је био видно потрешен… јако тешко му је било да прича о томе. Сузе су му наиврале, док су присутни давали подршку аплаузом. Срећом изгурао је до краја. Након њега Ивичин ратни друг Видоје Ђоковић се обратио скупу и описао те дане које остају урезани у сећање вечно. Казивао је Видоје колико је Ивица био добар момак за пример и пожртвован борац код кога није било повлачења. Нису се ничега плашили.
Сташа излази испред микрофона и пева “Црвен цвете”, песма Јелене Бојовић која је давно отпевана, а Сташа је код присутних почела да измамљује сузе са овим стиховима.
Затим сам позвао Будимира Комарицу да се обрати скупу са пар речи… Да каже нешто о свом оцу, кога нажалост није ни упознао. Имао је само годину дана у моменту погибије.
Сташа је наставила са “Ово је Србија, говоре гробови ратника”. Песма позната већини присутних који су мало и пустили гласа то јунско поподне.
Обраћање Мирослава Вишњића треба да уђе у уџбенике како се воли и поштује свој старешина. Бар тако вели пуковник Душко Шљиванчанин. Вишњић није имао трему, говорио је из срца о Драгану Комарици… причао је са толико топлине и поштовања како се ретко виђа. Након њега се обратио и Владимир Илић.
Како другачије, него је Сташа отпевала Милутинове стихове “Јунаци са Кошара”... тада почиње навала емоција код многих присутних. Било је преко 300 душа јуче који су имали шта да чују.
Драгана је одрецитовала стихове “Младост с Кошара” победничку песму на нашем Сабору од пре 5 месеци, а коју је написао Миленко Милић из Краљева… Када би зажмурили помислили би да рецитује уствари Ивана Жигон, а не Драгана.
Пуковник Душко Шљиванчанин се такође обратио скупу испред официра који су те 1999. године увезали јединице Војске Југославије у непробојни бедем од албанско-америчких агресора. Имао је критике на локалне општинаре који се нису удостојили да дођу, а навео је пример како браћа преко Дрине то раде. Такође после две деценије запостављања јавно је поменио топчидерски Пети батаљон, који је неправедно био запостављен са осталим јединицама: 53. гранични батаљон, 125. мтбр, 63. падобранска, 72. специјална и др. Похвалио је присуство великог броја омладинаца.
Сташа је демонстрирала поново своје умеће са Ликотином “Вилом са Кошара”, песма која је незаобилазни део репертоара у оваквим ситуацијама.
Био је то увод у обраћање Бошка Антића, контраадмирала у пензији, коме је скоро изашла књига “Кошаре и Паштрик - српски термопили”, а један примерак је отишао у руке Будимира Комарице, као поклон.
Не само за жељу нашег председника, већ свих присутних чула се песма “Видовдан”, јер ма где ишли, ма где били не могу нам Косово из душе отети.
Када сам одјављивао наш програм, тада сам већ и знао шта ће бити… Сташа започела, а сви присутни прихватили Љубе Манасијевића песму “Са Косова зора свиће” и то на сав глас.
Уследило је и откривање мурала где позвах прво децу које је срећом било петнаестак, да се они прво сликају… а онда ми сви остали. Да негујемо успомену на наше јунаке, наше соколове, наше обилиће, бесмртне витезове… јер на заборав немамо право.
Милан Чучковић
06.06.2021.
Емоције ме још држе!
Вечна слава и хвала јунацима! Живи били присутни соколови!
До године у Призрену и... 
! Србија је вечна док су јој деца верна!
Сташа Митић
60.06.2021.
Сташа одржала лекцију како се диже морал и патриотизам код омладине.
Њена интеракција са родољубима док пева је непроцењива и може се доживети само уживо.
Милијана Чучковић
06.06.2021.
Драго ми је да смо били у Смедереву. Јуче је било величанствено!
Посебно ме одушевила омладина и наравно борци својим говорима. Поздрав!
Бошко Антић
07.06.2021.
Величанствено је било. Треба чинити све да се наши јунаци не забораве. И да њихова жртва не буде узалудна јер су они БЕСМРТНИ.
Искрено се надам да ће неки од њих (а сви су подједнако заслужни) наћи место и у уџбеницима!
Милош Костић
07.06.2021.
Предивно ми је било, још увек сам под утиском.
У глави ми је она слика од јуче, и одзвања ми ова песма, погодила ме посебно јер сам ја одоздо...
Значи када чујем људе да певају о Косову, заиста пуно ми је срце!
Драгана Николић
07.06.2021.