Обележавање 106. годишњице Колубарске битке у Београду 13.12.2020 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика посета
од 12.11.2015

Данас: 24
Јуче: 966
Недељно: 3.125
Месечно: 19.743
Годишње: 17.968
Укупно: 827.301

Највише посета
25.8.2018 2808























































Акције у јануару

Подршка браћи у Црној Гори 12.01.2020

Извештај са петог Мојковачког марша 08.01.2020

Извјештај из Братунца 05.01.2020

Извјештај са Новог гробља 05.01.2020

Извештај са Новог гробља 20.01.2019

Концерт Појаца у Коларчевој задужбини 12.01.2019

Извештај са обележавања Мојковачке битке у Београду 06.01.2019

Уручење златне медаље Валентини Ђорђевић

Венци за србске војводе 20.01.2018

Извештај са Коларчеве задужбине 12.01.2018

Честитка браћи преко Дрине за 26. рођеднан

Извештај са Мојковачке академије у Београду 08.01.2018

Извештај са Новог гробља 07.01.2018

Извештај са Банстола 02.01.2018

Извештај из Баранде 28.01.2017

Крајина, Косово и Метохија у крилу Светосавља 26.01.2017

Извештај са парастоса србским жртвама Масленице у Београду 22.01.2017

Филм за плакање: Споразум

Полагање венца на гроб сердара Јанка Вукотића 07.01.2017

Радна акција за паковање књига у удружењу Ћирилица

Крајина, Косово и Метохија у крилу Светосавља 24.01.12016

Извештај са Свечане Академије у Сава Центру 18.01.2016

Извештај из Мојковца 7.1.2016



26. децембар 2020.


Обележавање 106. годишњице Колубарске битке у Београду 13.12.2020


У лето 1914. године је Бечки двор објавио рат Краљевини Србији пошто је премијер Никола Пашић одбио шесту тачку по злу чувеног Јулског ултиматума, као одгворност за умешаност званичног Београда у Видовдаски атентат у Сарајеву на аустријског престолонаследника и надовојводу Франца Фердинанда, а који је извршен од револуционарне организације Млада Босна (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и други).


Младобосанци на једној од слика

Србија тада није хтела рат никако, пошто је имала пуно губитака у победоносним Балканским ратовима (1912-1913), јер су најбољи србски синови успели да ослободе своје територије (Рашка област, Косово и Метохија и Вардарска Македонија) које су биле  вековима под турском окупацијом.

Прве борбе у рату који се претворио у светски су отпочеле средином августа 1914. године у Мачви и Поцерини (Церска битка) односно горњем делу Подриња... Касније се у септембру те године наставило на Гучевској планини и Мачковом камену, па чак и сремском Легет Пољу. Да би трећи и најжешћи удар уследио у Шумадији на падинама Рајца, Сувобора и долини реке Колубаре.

Буквално пакао на земљи почиње од 16. новембра 1914. године када су жестоки окршаји уследили са аустроугарским јединицама које је предводила Вражија дивизија из XIII загребачког корпуса у саставу Пете армије, уз помоћ Шесте армије под командом генерала Оскара Поћорека.


...протерао туђина са реке наше драге...

Фронт је био широк око 170 км, од Космаја до Таре где су непријатељски војници добро напредовали и остављали крваве трагове по селима убијајући нејач и пљачкајући све што може. Документацију о тим злоделима са геноцидним намерама сачинио је шварцарски форензничар др Рудолф А. Рајс који је и дошао у Србију на позив наше Владе.

Ситуација на балканском фронту те јесени је била више него озбиљна. Знали су то и савезници из Антанте: Француска, Русија и Енглеска. Руси су нам слали оружја колико се може, док је од Париза и Лондона та помоћ била скоро симболична. 

Након двонедељних огорчених борби по тешком и хладном времену србски војници били су изморени и психички и физички. Потпуни колапс је уследио када је аустроугарска војска 1. децембра освојила Београд, а дан касније они су срећно парадирали по србској престоници и радовали се до небеса. Чак је и телеграм послат у Беч са најтоплијим поздравима уз коментар да је питање сата када ће Србија већ бачена на колена и капитулирати, а тиме би германски план о Продору на Исток (Drang nach Osten) наставио да се остварује све до изласка на Босфор.

У љишкој Кадиној Луци на брду Грађеник крв се лије као река где је 4. прекобројни пук Дунавске дивизије успео да задржи Аустроугаре уз велике жртве. Исто тако је било и на брду Човка код Лазаревца. Хиљаде је мртвих сваког дана, али није било одступања. Управо је Човка била наша црвена линија.


Зликовац и уништитељ: Франц Јозеф

Све је то било лепо замишљено у бајци аустријског цара Франца Јозефа да се није појавио један "зли вештац"... Живојин Мишић из Струганика! Наиме, србска Врховна команда није имала друге него да на фронт пошаље тадашњег генерала Мишића, једног од најбољих стратега које је ово поднебље икада изнедрило. Дошао је прво у Љиг и ту отпочео свој историјски перформанс.

Он је био тај који је познавајући прво терен где се одвијала Колубарска битка, а друго и психу србског војника (сељака)... донео одлуку да се Прва армија одвоји од непријатеља, извуче из борби и одмори пар дана. Наредио је и да његови војници добију дупле порције хране као и нове опанке. Рачунао је да ће Аустроугари да се заглаве у блату Колубаре, што се и остварило. Уз све то француске гранате (добијене из Грчке) за наше топове су успешно прерађене у војној фабрици у Крагујевцу и донесене на фронт артиљеријским јединицама.

Био је то такав заокрет који нико није могао да претпостави, али дословно нико шта ће се десити, односно како ће се коло среће окренути.


Мишићев мото: Ко нема страха тај иде напред!

У зору 3. децембра 1914. по Мишићевом наређењу почиње жесток контранапад србске војске, такав да је то био прави вулкан на фронту који је сада био знатно сужен. Србски војници који су сада били одморни и орни да се реванширају Аустроугарима сада су јуришали као лавови... није било више застајкивања, одмарања или чекања. Једноставно од силине србског јуриша фронт је пукао на више места.

У селу Бистрица војници из Другог пешадијског пука "Кнез Михаило" познатији као Гвозденои пук, предвођени својим командантом Миливојем Стојановићем Брком су ослободили брдо Кременицу... поред тога и у селу Конатице код Обреновца је непријатељ дословно потучен до ногу.

Редом једна по једна аустроугарска линија се повлачи да би после два-три дана  то повлачење се претрворило у свеопшти хаос и бежанију "главом без обзира" према Дрини.

Покушали аустроугарске јединице један очајнички удар са бока 8. децембра код Варовнице недалеко Младеновца, али ту су наши трећепозивци сврстани у само два батаљона под командом пуковника Јована Ивковића успешно задржали далеко бројнијег непријатеља.

Већ 14. децембра су све борбе биле окончане, а наредни дан краљ Петар I Карађорђевић поносно на белом коњу улази у ослобођени Београд. Врховна команда Живојина Мишића одликује титулом војводе. Аустријски генерал Поћорек је смењен.

Била је то велика епопеја Срба почетком 20. века која је скупо и плаћена са 22.000 погинулих, док је преко 90.000 било рањено.

*   *   *

Мноштво догађаја се од те Колубарске битке до данаших дана издешавало, али суштина је да већи део потомака тих најславнијих синова наше отаџбине слабо, врло слабо мари за јунаштво и жртву својих чукундедова. О разлозима не бих превише, али очигледно је да хедонизам чини своје. Додуше образовни систем је умногоме допринео таквој ситуацији, али није само до школе има нешто и од куће што не ваља.

Било како било, ове године нажалост ситуација, не само на Балкану, већ и читавом свету је у знаку ковид вируса односно пандемије. С обзиром да су на снази и даље мере Владе Републике Србије о забрани масовног окупљања ми смо помен јунацима Колубарске битке оджали 13. децембра 2020. лета Господњег у београдском Гавриловском храму на Топчидерском брду, где је братство овог храма одмах након недељне литургије одржало молитвено сећање за Живојина Мишића и његове дивјунаке.

Принели смо и жито за душе наших јунака, наших славних предака... чије душе лете изнад Балкана већ 106 година желећи само да се њихова жртва не заборави. Отац Јован је одржао само кратку беседу присутнима.

Ситуација је ове године таква каква је. Али се ето надамо да ће догодине проћи и ова фрка, па да ћемо остварити своју замисао да марширамо скупа за славу предака и путоказ потомцима. Јер нема лепше, нема боље него ли Колубарски марш.

 

Милан Чучковић
26.12.2020.



ПРВИ СВЕТСКИ РАТ (1914-1918)

 Добруџанска битка - Логор Добој - Логор Јиндриховице - Мензел Бургиба - Колубарска битка

Шуцкори - Логор Арад - Сарајевски атентат - Зејтинлик - Церска битка - Аустроугарска монархија

Битка на Легету - Мојковачка битка - Топлички устанак - Солунски фронт - Албанска голгота

Горничевска битка - Освајање Кајмакчалана - Гвоздени пук - Сурдулица - Битка на Чемерну

Нежидер - Велики Међер - Улм - Болдогасоњ - Ашах - Валадново - Броумов - Маутхаузен

 

 

 

 

 

 



Посећено је: 119  пута
Број гласова: 10
Просек: 5,00
Оцените нам овај чланак:






AUSTROUGARSKI ZLOCINI   GAVRILOVSKI HRAM   KOLUBARSKA BITKA   JUNACI SRBIJE   PRVI SVETSKI RAT   VELIKI RAT  
ZIVOJIN MISIC   PRVA ARMIJA   SUVOBORSKA BITKA   SRBSKA VOJSKA   BEOGRAD   1914  


ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Најава: Помен јунацима Колубарске битке биће 13.12.2020. у Београду
























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена, Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре, кличе Србство, устани, Лазаре.

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те, васкрсло Косово најсветије поље Србиново!