Колико има само брда по Балкану где се налазе кости србских јунака и мученика који су своју крвцу лили у протеклом столећу? Стотине хиљада. Тешко да то ико може тачно и проценити, а камоли прецизно израчунати. Мада и они који су плаћени да тако нешто раде у државним институцијама никада се нису ни трудили да тако нешто ураде... а зашто би? Бројке би нас само оптерећивале, можда чак и плашиле.
Брдо Кременица је само једно од тих балканских брда недалеко Лазаревца, у селу Бистрица, где се налазе кости јунака Великог рата који су своје животе уграђивали у темеље наше слободе када су се пре 104 године борили са Аустроугарима по трећи пут 1914. године на тлу Краљевине Србије у чувеној Колубарској (Сувоборској) бици.
Још док је трајала та чувена битка крајем новембра 1914. године, по многим ауторима и најзначајнија у 20. веку за нас... србска војска је била у јако тешкој ситуацији. Мртвих на све стране, дезертера још више, а рањених највише. Врховна команда је тада на фронт послала сувоборског сина Живојина Мишића, који је врло брзо окренуо ситуацију. Зауставио је дезертере, гладне нахранио, рањене збринуо и стратегијски повукао војску, где је лукаво чекао да се Аустроугари заглаве у блату колубарске долине. За то време србска војска је предахнула.
Док су се Аустроугари ујутро 3. децембра 1914. године трезнили од славља дан раније у сред Београда који су за кратко освојили, то је србска артиљерија почела да туче са Сувобора и Рајца колико је могла по аустроугарским положајима. Врло брзо кренуо је и контранапад србских јунака - прса у прса.
Миливоје Стојановић - Брка који је данима лежао у постељи, тресао се од грознице слушао је вести како његови младићи из Гвозденог пука гину. Устаје се тако болестан, облачи опасач и ставља сабљу у руке. Док су га болничари наговарали безуспешно да мора да остане у кревету да се излечи, он све одгурује од себе и ставља се на чело своје јединице. Наређује јуриш преко аустроугарских ровова.
Тако је и погинуо на брду Кременица. Његов пук је наставио да се бори и пробио фронт на једном делу. Слично је било и са другим храбрим јединицама које су пробиле фронт... што је довело до тога да "слављеници" из Београда морају да се у паничном бегу повуку према Сави и Дрини. Већ 15. децембра 1914. године ниједан аустроугарски војник није био слободан на тлу Краљевине Србије.
Делује нестварно зар не?
Србски војник је уствари био србски сељак који је бранио своју породицу, имање, кућни праг, икону, шуму, завичај... своју домовину. За разлику од Аустроугара који су дошли да све то униште, спале, сруше, покраду и отму. Зато је србски војник остао непобеђен у Великом рату.
* * *
Сто година касније код малог броја Срба је кренуло са отрежњавањем и стварањем културе сећања на наше велике битке, јунаке и стратишта. Нажалост већини Срба су битне неке споредне и небитне ствари као што су: бљувотине и трачеви са естраде, лига шампиона, светско и европско првенство, политички кулоари и сл.
Лазаревчани су се 2016. године одужили Миливоју Стојановићу Брки, тако што су поставили спомен плочу на месту његове погибије. Тако да већ пар година уназад 4. децембра долазе родољуби на обележавање овог значајног датума наше ратне историје.
И нас пар је из Србског Светионика дошло јуче на Кременицу да одамо пошту јунаку какав је био Брка, али и да се упознамо са људима из Лазаревца и Бистрице, који ће нам помоћи око организације петог Колубарског марша који је најављен за недељу 9. децембра 2018. године.
Мало јесмо окаснили јер је била гужва и у Београду и Лазаревцу, али не много. Покупили смо Драгана и његовог другара, па сви заједно кренусмо до Кременице. Програм је већ почео. Прво смо слушали Милета Лазаревића, полицајца који је у одбору за обележавање овог датума на Кременици. Иза њега су говорили и други. А занимљиво нам је била музика младих људи који су свирали виолину. Тачније инструментале песама Великог рата. Поред њих био је ту и млађани глумац Александар, из Лазаревачког позоришта који је оживео мајора Драгутина Гавриловића...
Након свега тога један чича нас је повео да покаже и ровове и места чувене битке пре 104 године... Попричали смо кратко и са историчарем Ратком Вукелићем нашим земљаком, Мирком испред туристичке организације и др.
Тако да је и наша посета испунила свој циљ.
Недеља није далеко, а сви ви се и запитајте какав ће ваш бити изговор или начин да (не)дођете? Они пре сто и четири године...
НИСУ ИМАЛИ ИЗГОВОРЕ!
Милан Чучковић
05.12.2018.