Деведесете године 20. столећа (1991-2000)... тежак период у животу већине Србаља. Ретко да постоји неко на овим нашим просторима, а да у тих десет година није доживео неки трагичан моменат услед низа политичко-економских потреса које су дириговане са спољне стране углавном Запада, али било је и са Истока.

Људи су губили имовину, посао, завичај, домовину... Ипак, најтеже је било људима који су губили своје најмилије, своју децу, унучад, родитеље...

За кога су радили: Кадијевић и Аџић?

Југославенска Народна Армија је била један од главних стубова државе који су створили Брозови комунисти у Јајцу 1943. године на другом заседању АВНОЈ-а. Управо тамо у срцу Босне дошло је до једног детаља који је јужнославенским народима после Другог светског рата представљан као неважан, а уствари јако битан и покретач новог Отаџбинског рата у последњој деценији другог миленијума. Ради се о границама.

Повучене су линије на географској карти које су Србе поделиле на више целина, а СР Србија је како кажу постала "матица". Све је то Уставом из 1974. године било печатирано као почетак краја југославенске федерације, јер су границе од административних постале републичке... а да би постале државне морало би да постоји сагласност свих народа.

Распад Савеза Комуниста на 14. конгресу у Сава Центру јануара 1990. године, дефинитивно означио почетак дубоке политичке кризе у коме су политичари бивали јако добри глумци једне унапред режиране представе односно рата, где су само жртве биле праве.

Цоле у униформи (десно)

У зиму 1990-1991 из малог ваљевског села Горње Лесковице подно Повлен планине на одслужење редовног војног рока у армију је отишао Стојадин Мирковић звани Цоле, осамнаестогодишњак који је од малена растао без оца (трагично погибе на њиви), са мајком Анком и братом Добривојем. Сви у селу су знали Анкине дечаке као примерену и добру децу. Стојадин је био пун маште како ће да унапреди породично имање, купи трактор, увећа сточни фонд...итд. У Лесковицама је Цолов испраћај у војску био величанствен и скупили се сви мештани да испрате свог Цола - понос Лековичана.

Редовну обуку Цоле је прошао у Бањалуци на тенковима и оклопним возилима... добио је најбоље оцене. Баш као такав је требао да остане у граду на Врбасу да обучава нове регруте, међутим у мају 1991. године Генералштаб ЈНА доноси одлуку по коме он добија прекоманду у Бјеловар на северу СР Хрватске, у близини границе са Мађарском. Тамо је била југославенска касарна "Божидар Аџија" као и велико складиште муниције Беденик.

Већина грађана у источним деловима СФР Југославије је мислила како је ЈНА сила и како нико од хрватских паравојника неће смети да удари на "четврту армију у Европи"... не лези враже. Док су Знеговци из дана у дан јачали, то се ЈНА распадала као кула од карата.

Остварење тисућљетног сна

Септембра 1991. године Хрвати су масовно ударали на касарне ЈНА, искључивали им воду, струју, забрањивали доставу хране и сл. Напади и провокације на официре и војнике су постали свакодневни. Такође и ранијих месеци словеначки и хрватски кадрови су масовно дезертирали и погазили своје заклетве.

Паравојска Зенговци (ткз. Збор Народне Гарде) су донели одлуку да касарну и складиште муниције  морају запосести по сваку цену. Тако је 29. септембра 1991. године од ране зоре почео силовит напад у коме је преко 500 Хрвата јуришало, а свега тридесетак браниоца успешно одбијало нападе.

Међу браниоцима је био и војник Стојади Мирковић. Успешно је дејствовао по непријатељу и наносио им је велике губитке... Видевиш да неће дуго издржати пуковник ЈНА Ранко Ковачевић као заповедник касарне доноси одлуку о предаји. Са том одлуком се није баш сложио мајор ЈНА Милан Тепић, али је он већ донео одлуку како да спасе част и себе и свог официрског позива. Био је Тепић још жив када је Стојадин погођен РБР тј. "зољом" погођен у транспортеру... али није било никога да му помоге, игорео је тешко рањен.

Уништен војни транспортер

Агресорски бојовници су ушли у круг касарне када је подигнута бела застава. Убили су све команданте и командире, а само злодело је извршио Јуре Шимић, председник ткз. Кризног штаба за Бјеловар. Шимић је један од дезертера, бивши колега Тепића и Ковачевића.

Међутим, видевши шта се десило и шта још може да се деси са складиштем муниције ако им падне у руке, мајор Тепић је донео одлуку да све то дигне у ваздух. Спојио је жице које су изазвале страховиту експлозију, а изнад Бјеловара се уздигла "печурка".

Већина медија на Балкану је наредних дана известила о том догађају, где су навели име Милана Тепића као јунака... али Цолета није нико ни споменуо, само је речено да је "погинуо још један војник". Тепић је на последњој седници крњег Председништва СФРЈ 18. новембра 1991. године проглашен Народним херојем и добио све почасти, обичан регрут је скоро пао у заборав...

*   *   *

За протеклих 30 година породицу Мирковић у Лесковицама је ретко ко обишао. РТС је била само једном и то пре шест месеци. Ниједан председник, министар, премијер, начелник Генералштаба... никада није нашао за сходно да приватно или по службеној дужности обиђе вечну кућу Стојадина Мирковића.

Штавише, мајка Анка је више добила писама подршке из разних крајева Европе од наших људи, него од грађана Ваљева... парадокс, зар не?

Ваљево није баш мали град, нити је то место у коме се не придаје пажње славним прецима, али ми је ова магла око Лесковица више него чудна. Први пут сам обишао мајку Анку 19. септембра 2015. године са другарима из Србског Светионика, који је званично регистрован после три недеље.

Трудио сам се да најмање једном годишње дођем у Лесковице... не толико због мене, већ ради самих Мирковића.

Прво да схвате да Цоле није залуд пао, а друго јер је то једна захвалност и посебан пијетет према мајци чије чедо не жалећи свој живот даде на бранику отаџбине. Мало је заиста таквих који би то урадили... зато јавно сада велим да је Цоле уствари ЈЕДАН ОД МИЛИОН!

Знајући да се ове године навршава 30-та годишњица од јуначке погибије, одлучих да направимо један спомен марш за Стојадина Мирковића (достојног Обилића) и Милана Тепића (достојног Синђелића). Из простог разлога што прво њих не треба раздвајати, типа један вреди више и сл... друго, што истинске јунаке треба оживљавати, па је и спомен марш јако добра прилика за то. А треће, ниједан марш у нашем деловању немамо за деведесете године.

Тако сам се консултовао и са Оцем Драгом из Ваљева... јер он је школски друг Стојадина, клупа до клупе, а сада је свештеник у Ваљеву. Мајка Анка је нашу иницијативу подржала од првог момента. Касније се у ову причу укључио и крајишки текстописац Миле Ромчевић (дете из августовске "Олује") кога је дело Цолета одушевило и написао му је стихове. Отишао је и корак више јер је направио спот у коме се као певачи појављују Вања и Ђорђе Туропољац.

Иако су годинама млади они су смело стали пред камере пре пар дана и отпевали

"Да ли мајка родила је сина
ко Мирковић што је Стојадина
који одби наредбу мајора
да се војска повлачити мора"

Да не откривам сада све речи...спот излази ускоро па ћете имати шта и да чујете и видите.

Ми смо ваљевској полицији пријавили скуп и заказали за 26. септембар зато што је недеља. Наши маршеви су увек недељом. У храму Христовог Васкрсења је заказано окупљање, јер смо одмах након планиране литургије били спреми за покрет.

У колони спремни да шетају било је 15-ак учесника, више из свих других градова осим из Ваљева, одакле дођоше само две жене. Ретко да је ту неко имао оправдани разлог, али мислим да је проблем то што уствари Ваљевци не схватају каквог ХЕРОЈА имају у свом крају... јер да схватају то сами би организовали овакав марш још пре 15-20 година.

Послао сам ја обавештење и на три ваљевска медија, али нико се није нашао да објави такве информације, као да је Цоле туђи, а не "њихове горе лист"... и као да је Цолетово дело некакво свакидашње, а не достојно Косовских јунака. Он је бранио отаџбину и нејач своју... дао је и он реч, дао је заклетву. Данас то код већине Србаља не значи ништа, како заклетва, тако и отаџбина, више се гледа лична корист свега што рад(ит)е.

Само што смо кренули узбрдо кратко смо стали до једног спомен-крста који је означавао гробље из Првог светског рата, на коме су сахрањиване жртве (око 1.400 Срба) Пегавог тифуса, између осталог и болничарка добровољац Надежда Петровић (1873-1915), славна сликарка. Ту је пар речи проповедила Мила.

Било како било ми смо прву паузу направили у манастиру Лелић где смо имали одмор, нешто да попијемо и грицнемо. Погледали смо наравно и нашу светињу, целивали иконе и мошти Св. Владике Николаја, мало продиванили са ходочасницима. Онда лагано кренусмо даље.

Време беше суначано и пријатно за шетњу нашу, а таман је то било добро да се мало издиванимо и нашалимо на рачун председника нашег удружења, али и осталих заправо еволуцирајући успомене са ранијих дешавања.

Око 15 сати ми стигосмо у Горње Лесковице пред школу. Ту смо се прикупили и онда сви скупа ушли и школско двориште, где нас је дочекала тета Анка са сестром, директорком Невенком и осталим мештанима који су желели доћи.

Тика је већ био од раније дошао да размести озвучење, што је ипак значило у овим моментима. Прво смо добили мало послужење да се повратимо, слаткиша и воде... а онда смо посетили спомен собу у школи где је доста тога направљено у част Стојадина Мирковића.

Када је почео наш скромни програм... Вања и Ђорђе су отпевали свечану песму наше земље, химну Боже правде на шта су сви устали.

Прво је беседио Отац Драго који се захвалио присутнима на доласку и кратко еволуцирао успомене на Цола. Вања отпева "Хеј црвен цвете", па се обратила тета Невенка, учитељица из времена Цоловог школовања. Она је имала први део онако званичан где је дала и неке "техничке податке". Међутим, када је то прочитала онда је причала из срца. Причала је са толико емоција да су јој сузе кренуле низ лице, баш као и нама у публици.

Након тога сам ја кратко одржао говор, где сам објаснио зашто је покренут спомен-марш и какво је уствари Стојадиново дело. Снимљено је нешто, па ћемо окачити да људи виде.

За крај су Вања и Ђорђе уживо, премијерно отпевали присутнима Милетову песму посвећену Стојадину... а Мића, Ниџо и ја смо развукли наш нови транспарент ЛЕГЕНДА ЖИВИ, на коме су слике Стојадина и Милана, уз ону познату реченицу коју је мајор Тепић изговорио својим војнциима: "Једном људи дају ријеч, она остаје или се погази...".

Како је програм завршен то смо се ми упутили ка Стојадиновој вечној кући, где смо сви упалили свеће и Отац Драго је служио парастос нашем јунаку са Беденика.

Тета Анка није хтела да чује да не постоји могућност да послужи толике људе који су дошли да одају признање њезином Цолету, тако да смо отишли до њеног дома. Тамо смо одморили се сат времена и добили лепо послужење. Заиста, Мирковићи су прави домаћини и кад год дођемо тамо они нас дочекују као најрођеније.

Хтео сам овде још да се захвалим градоначелнику Ваљева г. Лазару Гојковићу који нам је помогао око превоза за повратак, а то су два минибуса. Возачи су били коректни.

Тешко да је ико од учесника марша отишао кући равнодушан, баш смо то сви у повратку коментарисали. Догодине ћемо мало направити неке мање промене тако да ће бити још боље. У сваком случају мени стихови не избијају из главе, а сам спомен-марш ће у будућности добити на значају када људи схвате да између Кошара подно Проклетија и Беденика подно Билогоре нема велике разлике, сем у времену дешавања и географском меридијану.

Јунаци не умиру!

Милан Чучковић
27.09.2021.

Јуче је био посебан дан за мене... част ми је била да будем са вама!

Младен Туропољац
27.09.2021.

Синe, свaкa чaст! Нeмaм рeчи коjом бих ти искaзaлa поштовaњe, зa свe што чиниш дa од зaборaвa сaчувaш Цолa и свe  нeвино нaстрaдaлe у борби зa одбрaну нaшe зeмљe.

Нeк тe Бог дрaги чувa и нaгрaди по своjоj промисли!

Поздрaви ми свe учeсникe спомeн мaршa... Ако Бог дa животa и здрaвљa, слeдeћe годинe ћeмо сe опeт дружити...

Невенка Васић
27.09.2021.

Било ми је велико задовољство да корачам 19 километара за 19 година живота Стојадина Мирковића.

Небојша Декић
27.09.2021.

Била ми је част и задовољство да будем учесник у једном таквом догађају какав је био јучерашњи Марш за Стојадина..
Ганута сам била до суза јучерашњим догађајем ,поменом, песмом спеваном у Стојадинову част од стране Ромчевића тако таленованог момка кога сам јуче имала прилике да упознам....
Теби као и увек једно велико БРАВО за организацију. и иницијативу..

Јасмина Ранђеловић
27.09.2021.

Хвала теби, Милане, на одличној организацији марша и труду да дигнеш и ваљевски крај на поклоњење оваквом јунаку.

Данијела Башић
27.09.2021.

Пјесма је најмање могуће што сам могао да учиним за оваквог хероја.

Миле Ромчевић
27.09.2021.

Утисци су неописиви. Стварно једно невероватно искуство.

И моја деца су одушевљена. Био сам мало скептичан по питању њих, али одрасли су они већ, схватају поенту.

Тихомир Туропољац
27.09.2021.

Није да сам нешто неречит, али иако је од спомен-марша за Стојадина Мирковића Цола прошло два дана... и даље размишљам шта бих могао да о томе напишем.

Нека дела, какво је без икакве дилеме оно Стојадиново, снагом надмашују било какво исказивање речима, ма како оно било надахнуто.

Хвала Богу, има оних који су то што је Стојадин урадио и описали и опевали на достојанствен начин.

И сам Синђелић, па и мајор Милан Тепић су своје историјске одлуке донели као одрасли и зрели људи, док је Цоле у тренутку своје јуначке погибије имао само деветнаест година. Да, деветнаест година.

Како је могуће да неко у тим годинама буде спреман на жртву сопственог живота, док већина нас запомаже због губитка и најбаналнијих благодети ,,цивилизованог" живота, а појмове као што су слобода, част, достојанство се скоро и не досећамо шта значе? Не знам, једноставно не знам.

Оно што знам је да ћемо незаборављањем оваквих јунака помоћи да се и миру појављују исти. А потребни су нам.

Буде Свилар
28.09.2021.

Ево прође два дана од спомен марша за нашег хероја Стојадина Мирковића који је јуначки пао за отаџбину и свој народ.

Размишљам шта бих рекао, али ту нема шта да се рамишља... поносан сам што сам био учесник тог марша за нашег јунака. И поносим се са свима вама који сте били са мном... била ми је част са вама бити.

За мене најачи утисак је су оставила два момента када смо долазили у двориште школе са колико поноса и да кажем среће нас је дочекала Цолова мајка Анка, онај загрљај она топлина да нисам могао уздржати се сузе су ми кренуле на очи. Други моменат када су ми кренуле сузе на очи када брат и сестра почели певати песму погледао сам у мајка Анку видео сам да и она плаче нисам се мога уздржати.

Захваљујем се свима који сте били... Хвала Милету Ромчевићу што је написао песму и што не заборавља оне који су живот дали за Крајину, намерно сам реко за Крајину да и остали Крајишници не забораве ко је дао живот за Крајину част изузецима.

Хвала певачкој групи Пркос који су за чисту десетку отпевали песму која ће се слушати и кад нас не буде било...

Могао бих још писати али оставићу за други пут кад будемо дошли на исто место. Још једном хвала вам свима и БОГ вас чувао.

Мирослав Митић
28.09.2021.