Дижите се дивјунаци
почивати ви не смјете
Треба јарам да се збаци
и да опет погинете
Овако иде једна строфа веома познате песме "Вила са Кошара" коју је пре десетак година написао Невен Милаковић Ликота, када је чуо причу војника који су током НАТО агресије преживели пакао Битке на Кошарама у пролеће 1999. године на југославенско-албанској граници.
Предраг Леовац - Витез метохијских међа
Деценијама раније албанска национална заједница је у нашој јужној покрајини правила проблеме и екстремисти из њихових редова су чинили тешка кривична дела као што су: силовања, киднаповања, палеж имовине, убиства, пљачке, физички напади... Управо то је условило велики одлив Срба са Косова и Метохије у остале делове земље, јер власти у Београду су окретали главу од проблема сопствених сународника.
Средином деведесетих година 20. столећа Албанцима сем Владе у Тирани помажу и западни криминалци из САД, Немачке, Велике Британије, Италије, Француске... Дају им новац, технику, логистику, обучавају њихове борце у посебним камповима Албанске Републике. То је довело да се пробисвети и криминалци попут Адема Јашарија, Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја ставе на чело злочиначке организације - Окупаторска Војска Косова.
Братски загрљај: Јашари и Тачи
Они су почели спровођење етничког чишћења и уништавање свега што има везе за Србством и Православљем. Жестоки оружани сукоби наше Војске и Полиције са албанским терористима су уследили у пролеће 1998. године, а до краја јесни је та ОВК разбијена и њени остаци су повучени преко Проклетија.
Нагодину је већ лажиран "Случај Рачак" и покренута је геноцидна акција "Милосрдни Анђео", са циљем да зликовци отму Космет од Србије.
Током 1998-1999 најмање 1.005 бораца (војника и полицајаца) је убијено на Косову и Метохији бранећи сваки педаљ наше отаџбине, било на Паштрику, Подујеву, Липљану, Ораховцу, Пећи, Урошевцу... Међу именима хероја се спомињу јединице као што су:
- 549. моторизована бригада из Призрена
- 125. моторизована бригада из Кос. Митровице
- 72. специјална бригада из Панчева
- 63. падобранска бригада из Ниша
- 52. артиљеријско-ракетна бригада из Ђаковице
- 53. гранични батаљон Приштинског корпуса
- 5. батаљон Војне полиције са Топчидера
- 243. оклопно-механизована бригада из Урошевца
- 37. моторизована бригада из Рашке
- 10. оклопна бригада из Приштине
Сви они су били увезани у непробојни бедем који су зауставили копнену инвазију под кодним именом "Стрела" из два правца, један преко Јуничких планина, а други у долини Белог Дрима...
Кумановски мировни уговор 10. јуна 1999. године је потписан под чудним околностима, у смислу да је подразумевао да се наша Војска и Полиција, као и државна управа повуку у остале делове Републике Србије, док територију Космета преузимају међународне снаге УНМИК и КФОР, према резолуцији 1244 Савета Безбедности УН. Невоља је у томе што су се са њима вратили Албанци који су одмах наставили спровођење геноцида према Србима.
Октобра 2000. године дошло је у Србији до промене политичке власти када су дошли прозападно оријентисани политичари из ДОС-а. Дошло је до радикалног заокрета у спољној политици наше земље, а све приче о злочинима над Србима 1990-их година и херојима тог времена су гурнуте у страну...
* * *
22 године касније...
Ми као потомци најстадалнијег народа у Европи, нажалост немамо културу сећања на завидном нивоу иако би требало. Прво наш образовни систем више од две трећине столећа скоро да прикрива значајне датуме, стратишта, па и битке наше историје. Друго, и међу самим Србима су популарније теме о петпарачким причама: мода, спорт, дневна политика, естрадни трачеви... Тако нам и деца и омладина стасавају, а да врло мало имају јасну свест о томе ком народу припадају и чији су заправо потомци.
Ипак, удружење као што је наш Србски Светионик последњих година својим дугоггодишњим радом не дају да се заборави, јер ако заборавимо може да нам се понови.
Средина јуна месеца нам је резервисана за сећање на наше јунаке, наше соколове, наше КОСМЕТСКЕ ВИТЕЗОВЕ... све оне који су своје животе уградили у темеље наше слободе и домовине пре више од две и по деценије.
Баш зато смо позвали људе да нам се придруже у молитвеном сећању и помену који смо заказали за недељу 13. јуна у Светогавриловском храму у београдској Хумској улици. Поред парохијана дошли су наравно и људи који нас већ дуже времена прате на активностима јер им се наша идеја свиђа... Никола, Милорад, Драгана, пуковници Шљиванчанин Душко и Веселин, Диклићи, Славица... из Новог Сада Мишићи дођоше у пуном саставу, док је из бачке Гајдобре дошла тета Љубица.
Храм је био солидно попуњен на јутарњој литургији коју је Отац Јован богослужио. У наставку литургије је обављен и помен нашим Косметским Витезовима. Упаљене су свеће, освештано је жито, док је Отац Јован држао посебну беседу у част наших најбољих синова. Док смо делили жито парохијанима, то су духовна деца Оца Јована отпевала Ликотине стихове "Вила са Кошара".
По изласку из Божје куће мало смо диванили напољу и пар пута се усликали код транспарената, онда у Парохијском дому мало смо наставили дружење и еволуцирање успомена. Пуну пажњу су добиле тета Љубица чији је старији син Александар Кисин смртно рањен на Кошарама 19. априла 1999. на злогласној коти 601... као и тета Светлана чији је брат погинуо на Старом Тргу код Митровице.
Специјално њима у част је отпевана Милутинова песма "Јунаци са Кошара". Мислим да је то био најбољи начин да се покаже породицама јунака поштовање, које се са овим не завршава наравно, али свакако њихова бол је највећа.
Како је време промицало, тако су људи одлазили својим обавезама, па и ми. С обзиром на овакву ситуацију у Србији око епидемије нисмо могли правити академију, али не мари, догодине ће бити и то.
У Призрену сутра и довијека!
Милан Чучковић
13.06.2021.