На сјеверо-западу брдовитог Балкана постоји већ стољећима земља Босна са планинама и шумама, долинама и ријекама, брдима и језерима, а крвљу натопљена од србских мученика. Нема тог завојевача који није пролијевао крвцу и кости ломио нашим прецима само зато што су поносити православни Срби.

Само оно из релативно ближе прошлости ако се сјетимо злодјела која су нам чинили Турци, Французи, Германи, Мађари и најпосље Американци и Хрвати и муслимани. Отимали су они и пљачкали шта год су могли. Рушли нам и скрнавили, палили светиње, јер им је то по њиховим вјерама и правима дозвољено.

Специјалитет Османлија: Данак у крви

Најстрашније је било у Другом свјетском рату када су прво окупирали нашу отаџбину априла 1941. године, раскомадали је и створили клеро-фашистичку Независну Државу Хрватску, коју су предводили: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Заправо НДХ је била чедо Ватикана, па је Римска курија видјела међу Хрватима (поготово оним покатоличеним Србима) добар начин да радикално смањи број православних Срба у прекодринским земљама, па тако и у Босни.

Усташко лудило је из мјесеца у мјесец достизало апмплитуде и обарало "рекорде" не само по броју жртава већ и по бестијалност и умобилности од које су се згражавали и њихови ментори Њемци и Талијани. Муслимански и хрватски фашисти су обучени у униформе домобрана и усташке војнице су се просто утркивали ко ће више, ко ће боље да "обави посао"...

Ханџар дивизија: муслимански фашисти

Тешко је набројити сва та стратишта Срба мученика из Другог свјетског рата, односно све карике тог геноцидног ланца који се почетком четрдесетих година 20. вијека обрушио на Србе, јер их толико има да је тешко и повјеровати. 

Обично када се и заприча о оваквим темама свако ће вам рећи како је чуо, па и понешто зна за концентрациони логор Јасеновац и систем логора Јадовно-Госпић-Паг. Два по броју највећа стратишта Срба током 1941-1945 на тлу усташке НДХ. О другим стратиштима ће то врло мали број знати, углавном свако локално за свој крај...

Није ту само кривица наших родитеља, бака и дека који су имали добру намјеру да нам не причају о томе, мислећи да ће нас заштити тих страхота, већ и образовног система који је посље Другог свјетског рата имао заиста злу намјеру да би под лажним изговором ширио "братство и јединство" јужнославенских народа едукативно осакатио читаве генерације о томе да нам је учињен и у Првом и у Другом свјетском рату - ГЕНОЦИД, СРБОЦИД, како год то назвали, али је тако.

Иако је од тих ужаса прошло много деценија, а и сама социјалистичка Југославија разбијена почетком 1990-их година у крви и ратовима правог отрежњења међу Србима нажалост није дошло, напротив тумарамо по неким беспућима нових технологија. Долази до тога да смо ми и даље у клупи понављача историје, да не волимо те лекције и да су највећем броју Срба прече петпарачке приче и разне будлаштине од националне историје, културе сјећања и нашег насљеђа.

Мене је срамота што њих није срамота у вези тога!

*   *   *

Иако сам већ био четири пута (од 2017. године редовно) у насељу Дракулић покрај Бањалуке на парастосу који се организује од свештенства СПЦ и Одбора Владе РС за обиљежавање значајних датума, ријеших да и ове године дођем пети пут за редом.

Неко ко ме не познаје рекао би да нисам чист, шта ћу тамо толико често и шта ме вуче у тај Дракулић, ако сам већ толико пута био...

Па вуче ме култура сјећања, као и сама чињеница да је 7. фебруара 1942. године убијено 2.315 Срба, односно мојих сународника... јел то није довољан разлог? Много људи не зна да је међу тим жртвама тог дана било 551 дијете, млађе од 13 година... да су готово све жртве убијене хладним оружјем: маљ, жица, нож, бајонет, тестера, сјекира.

Злочинце су предводили хрватски фратри, а међу њима најгласнији Мирослав Мајсторовић-Филиповић који је у Јасеновачком логору добио надимак Фра Сотона, док је читав покољ осмислио др Виктор Гутић, адвокат и политичар у доба Краљевине Југославије, а у НДХ је био усташки повјереник за Босанску Крајину.

Ово је иначе најмасовнији злочин у НДХ, јер је имао највише жртава за само један дан односно десетак сати колико траје обданица.

Сама чињеница да је овај злочин заташкаван деценијама од стране Брозових комуниста у мени буди револт, односно рађа се огромна жеља да се борим против забрава, јер сви знамо да ако се заборави може и да се понови. А нажалост поновило нам се деведесетих година, још горе...

Првобитно је ту у Дракулићу подигнут споменик тек 1965. године, али са умањеним бројем жртава, са петокраком на споменику, иако жртве нису убијене због петокраке и идеологије, већ због националне и вјерске припадности односно неподобности. Такође националност жртава и џелата није наведена. Грешка је исправљена тек 1991. године.

С обзиром да су ове године околности мало измјењене у смислу да владају ограничење кретања, тачније моја екипа није могла да иде аутопутем преко равне Славоније, него преко Босанске Посавине - коридором. Један ауто се запутио из Београда и онда смо коначили граду на Врбасу недалеко тврђаве. Цијене су нам биле повољне и смјештај врло добар.

Тако смо изјутра одморни лијепо кренули пут Дракулића у недјељу 7. фебруара и свратили у цвјећару, гдје нас већ и познају од ранијих година. Куписмо један вијенац и пођемо у цркву Св. Георгија да присуствујемо јутарњем богослужењу. Кућа Божја је била пуна ко око.

Прва дама је имала одличну камеру и могла је да направи добре видео снимке. На балкону сретох двоје познатих лица, прво мој пајтос и имењак Јокић са Калати, а друго је Сандра Благић са иконом Св. Вукашина Клепачког. Прота бањалучки је одржао бесједу вјерном народу у цркви што је и уснимљено.

Како смо након недјељне литургије имали подоста времена до парастоса код споменика, то смо отишли до локалног кафића. Оно што је мене ту запрепастило јесте добродушност мјештана да вам помогну у невољи. Тако и човјек поред кафића који нас никада видио није нам прискочи у помоћ.

Нешто прије 12:00 сати ми стигосмо пред споменик, гдје се већ окупило доста народа, а и полиције је било пошто се најавише политичких званичници. Ми већ по договору Мићан и ја раширисмо транспарент тј. подсјетник НЕ ЖЕЛИМО ДА ИХ ЗАБОРАВИМО, на коме су пописана нека од стратишта из времена Другог свјетског рата.

Дувао је јак вјетар и то нам је правило прилично проблема да је и Лола прискакао у помоћ на моје велико чуђење. Још чудније ми је било међусобно игнорисање градских и републичких функционера, као да су на некој приватном догађају код комшије, а не на догађају који је проглашен од националног значаја.

Туга у мени када сам схватио да и ове године нико од највиших представника Републике Србије није дошао у Дракулић, али дословно нико: предсједник државе, премијер, или неко од министара. Дошла је само директорка нашег генералног конзулата у Бањалуци.

Прво су свештеници Бањалучке епархије служили парастос Дракулићким мученцима, а онда је почело полагање вијенаца на споменик. Прво званичници, а онда и остали народ, како је то већ у Одбору замишљено. Штета што није било нешто више од програма као ранијих година. Делегација Србског Светионика такође положи вијенац.

Наравно да су камере све биле упрте у њих и само су њихове изјаве важне. Знајући то све ми дођосмо на споменик и развучемо још један транспарент са поруком КО ИСТОРИЈУ ЗАБОРАВЉА, ОНА МУ СЕ ПОНАВЉА... са најпотреснијим страдањима: 1914, 1941, 1995, 1999, 2004... док смо ми то држали пар људи нам се прикључило...

Мало даље испред степеница видјели Драгана са Кордуна који је свом насљеднику објашњавао мотиве са тог транспарента. Обични људи су нас сликали и снимали. Они су схватили поенту.

Задовољни због нашег учешћа покуписмо се и одосмо даље...

*   *   *

Путеви су нас водили на сјевер, у Посавину, тачније село Драксенић покрај Козарске Дубице, на само пар километара од ЈУСП "Доња Градина".

Тамо смо били и претходне три године, а прошле године као и ове нас је раширених руку дочекао Отац Саша, парох демировачки. Он је човјек који врло добро ради своји посао, а поред тога има и велику дозу патротизма у себи.

Лане нам је причао како су одобрена средства за градњу меморијалног центра, што нас је обрадовало. Тако је претходних мјесеци завршена 1. фаза, а сад је почела и друга да се ради.

Масовне гробнице су сада трајно заштићене са мермерним плочама и порта око гробница добрим дијелом је поплочана и то тако да из темеља старе цркве се виде зраци који обасјавају, али и црвена линија која симболизује крв жртава која је истицала из цркве. Ту ће бити засађено 360 ружа, по једна за сваку невину жртву.

Драксенићки злочин је учињен на Мали Божић 14. јануара 1942. године када су хрватске и муслиманске усташе опколили село, а затим све мјештане довели до православне цркве рекавши да имају нешто важно да им саопште. Била је то превара у којој је почињен незапамћени покољ сличан као у Глинској цркви на Банији и Садиловцу на Кордуну.

По својој форми и суштини тај покољ у Драксенићу је имао сва обиљежја сатанистичког чина, јер су организатори имали вјерско образовање Римокатоличке цркве, а сам злочин је извршен у цркви, гдје су жене силоване на олтару. О осталим детаљима овог најморбиднијег злочина не бих даље писао јер је толико страшан да је то несхватљиво здравом људском уму.

Отац Саша је причао и о заташкавању овог гнусног злодјела, пошто су комунстички прваци на све начине хтјели да се ово сакрије у име "виших циљева", па је тако и парох драксенићки првобитно отјеран на робију 10 година у КПД Зеница, а онда и прогнан далеко.

Ни посљедњих година нажалост није боља ситуација у Драксенићу пошто још има глава који размишљају да је читав меморијални центар непотребан, као и сама црква.

Поздрависмо се ми као најрођенији, а од Оца Саше добисмо и позивницу за догодине средином јануара, када ће се баш ту обиљежити 80. годишњица од злочина са духовном академијом. Ако Бог да здравља ми ћемо доћи.

Повратак кући је опет био путевима Посавине па тако свратисмо у ресторан код мог пајтоса Миленка у бијељинске Дворове. Иако газда није био ту ми смо договарали преко телефона са њим неке будуће активности.

Ова акција је свакако била вриједна пажње, тако да ускоро поново крећемо да осветљавамо пут и вршњацима и покољењима...

Милан Чучковић
10.02.2021.