Наша пета година рада: Шта смо урадили - www.srbskisvetionik.org.rs
Насловна

2. октобар 2020.


НАША ПЕТА ГОДИНА РАДА: ШТА СМО УРАДИЛИ


Навршила се и наша пета успешна година рада!

Можемо да се похвалимо не само са са квантитетом акција, већ и са квалитетом. И бројност нам је порасла мало. Али нама никада није био битан број већ сој! Од циљева које смо зацртали у Батајници на оснивачкој скупштини 3. октобра 2015. године нисмо одступили.

И даље нам је звезда водиља борба за србски национални идентитет, односно ширење националне свести. Не одустајемо од чувања наше традиције, културе, вере, писма, обичаја... јер то нас чини Србима. Подижемо и друштвену одговорност, али строго се дистанцирамо од политичих дешавања.

Опет наглашавамо да смо самофинансирајуће удружење које се финансира од својих чланова. Тако да нам свакако обезбеђује слободу и потребан мир у раду удружења.

У првој години рада имали смо око 46 активности, што свакако није мало за удружење које је тек почело са радом. Док смо у другој години рада имали десетине итекако успешних акција. Више од половине наших активности нису у Београду, што значи да смо и путовали. Некад аутомобилом, некад аутобусом или пак комбијем.

И у трећој години рада се нижу успешне акције и хиљаде пређених километара да би на крају сабрали 72 активности. Наравно, у четвртој години не стајемо већ још јаче делујемо.

А посетили смо многа места и стигли и до Румуније, подно Карпата... Добили смо нове чланове у Чачку. А одржали смо и састанак Управног одбора, где су дефинисани путокази за будуће активности.

У даљем тексту ћемо навести наше активности у петој години рада.

Прва активност у октобру месецу 2019. године јесте посета манастиру Рача, покрај Дрине, подно планине Тара, уствари недалеко градића Бајине Баште. Ово место је веома значајно, не смо историјски већ и духовно. Тако да смо у суботу 6. октобра дошли да то посетимо.

Сам манастир је саграђен у 13. веку, када је Србијом управљао Краљ Драгутин, из светородне династије Немањића, а србска краљевина била у великом успону. Касније је манастир доласком Османлија на Балканско полуострво претрпео више пута оштећења и паљење, једно време је чак и опустео скоро 200 година, али је васкрсао и засијао пуним сјајем.

У доба Првог србског устанка одатле је Хаџи Мелентије Стевановић је бодрио народ да се боре за слободу и окупљао борце. Касније је након Другог светског рата овде послат и Гојко Стојичевић, потоњи 44. поглавар СПЦ...

Почетак октобра месеца нама је традиционално посвећен одласку у Јошаничку Бању у Рашку област, где посећујемо Дане Милунке Савић, наше најславније хероине икада и једна од најодликованијих жена ратника у Првом светском рату.

Овај пут, отишла је мања екипа која је имала одлично време и прилику да се дружи са Рашчанима, али и да нешто ново научи. Срели су наравно и припаднике Војске Србије, и наше другаре са ранијих активности.

Крајем октобра смо одржали парастос у београдском Гавриловском храму на Топчидеру помен за јунаке Кумановске битке, нашим прадедовима који су почетком 20. столећа учествовали у Боју изнад векова... битка за коју су живеле генерације и генерације Срба после Косовске битке... јер управо је Кумановска битка осветила Косово Поље. Тиме је завршена ера Османлија на Балкану, који су се повукли после тога у Малу Азију.

У храму смо послужили жито и имали сет пригодних песмама, као и краћу беседу Оца Јована о кумановским јунацима и значају те битке.

Наредна акција је била европско путовање, када смо први пут отишли пут Румуније, на север Баната у место Арад, где дувају Карпатски ветрови. Око педесетак путника се упутило из Србије ка Темишвару преко Петровграда.

Поред обиласка Темишвара, где смо могли да видимо и нашу цркву, наш циљ је био некадашњи Арадски логор, чувен по злу, јер је за време Првог светског рата Бечки двор ту основао један од 50 казамата за Србе у којима је доводио Србе (војнике, цивиле) са простора Војводства, Славоније, Шумадије, Босне, Подриња, Рашке, Херцеговине, Далмације, Лике, Баније...

Они су ту прошли најстрашније муке, какве се гледају у хорор филмовима.

Преко наше амбасаде у Букурешту само обезбедили потребне дозволе и тако смо могли да уђемо унутар зидина.

Нисмо могли све да видимо, прво због врмемена, а друго што ту владају другачији прописи, јер се сада налази касарна румунске војске.

Отац Јован је ту служио парастос за наше мученике, а председник СРБС-а је одржао краћи историјски час о самом логору. Касније смо отишли и на једно од гробаља које нам је чика Божа показао.

Он нам је причао поучне приче о томе шта се све дешавало пре више од једног века, али и касније између два светска рата, па и после Другог светског рата. Данас он води бирократски рат да то гробље и споменици се не униште.

Друга акција у новембру месецу нам је по традицији Београдски марш, односно Марш победе, како смо га касније назвали.

То нам је престолничко ходочашће посвећено управо нашим прадедовима који су ослободили Београд од Аустроугара и Немаца 1. новембра 1918. године. На челу Прве армије био је војвода Петар Бојовић.

За разлику од ранијих година, ове године смо променили трасу... у смислу да смо почели од Кошутњака. Почетна тачка је био Споменик браниоцима Београда из 1915. године. Споменик који данас ретко ко обилази, а ми смо желели да тако отргнемо од заборава наше славне претке.

Спутили смо се до Топчидерског гробља где се налази гроб Рудолфа А. Рајса, великог србског пријатеља који је у Првом светском рату и мало после начинио низ докумената који су доказивали геноцид Хазбуршке монархије и Бугарске над Србима.

Спустили смо се и до Рајсовог споменика у Топчидерском парку, па смо направили и једну групну фотографију. Са нама је у колони било и мале деце који су поштено испешачили све са нама.

Након тога посетисмо и Гавриловски храм на Топчидеру, где смо присуствовали парастосу који је служио Отац Јован са братством овог храма. Ми се након тога упутисмо ка Аутокоманди, па Храму Светог Саве на Врачару.

Код Вождовог споменика начинисмо пар слика и онда до парка Војводе Бојовића. Имали смо краћи историјски час, сликање и онда правац Споменик јунацима Великог рата на Новом гробљу.

Средином новембра по традицији обележавамо молитвеним сећањем поменом за србске жртве које су убијене у Вуковару 1991. године од хрватских паравојних снага којима је прво командовао Томислав Мерчеп алиас Славонски Наполеон, а касније Миле Дедаковић Јастреб и Бранко Борковић.

Парастос је одржан у Гавриловском храму, а пригодну беседу је одржао Отац Јован.

Нашу крсну славу Мратиндан смо обележили увече 23. новембра 2019. године смо обележили пети пут, односно други пут у Гавриловском храму на Топчидеру. Скупили смо се да упалимо свећу и да се помолимо нашем заштитнику Стефану Урошу III Немањићу звани Стефан Дечански, који се уз Светог Саву и Кнеза Лазара сматра са свето србско тројство.

Братство храма нам је освештало славски колач, а ми смо имали диван у парохијском дому где смо уз мало вина и закуску провели лепо вече. Било је речи и о претходним и о будућим акцијама.

Уследило је две седмице паузе наших активности. А онда...

Организовали смо шести Колубарски марш у Младеновцу. Поред нас који смо дошли из Београда, и локалци из Младеновца, те недеље 8. децембра 2019. године дошли су људи са разних страна... Чачани, Врањанци, Нишлије... затим људи из Боке Которске, Љубовије, Шабца, Новог Сада, Петрограда, Лазаревца, Шида, Бијељине, Ужица, Сремске Митровице, Руме, Рогатице, Сокоца, Братунца, Косовске Митровице итд.

Све у свему, преко 250 учесника који су дошли да се поклоне сенама јунака Великог рата. Тачније били су то трећепозивци који су током Колубарске битке заштитили бок Првој армији и протерали аустроугарске окупаторе.

Сама маршута је била прилично незгодна, с обзиром на временске неприлике у виду магле, али и постојања блата на одређеним локацијама у шуми. Ишли смо заправо стазама славних предака.

Поред већине одраслих, имали смо и више од десеторо деце...малишани који су млађи од 13 година. Они су раме уз раме са нама испешачили 18 км тада.

Код споменика на Варовници имали смо пригоднан програм у виду историјског часа, рецитација и обраћање огранизатора. Ови наши најмлађи су сви добили златне медаље... а никада те медаље нису тако сијеле као тог дана.

Након свега је већина аутобусима отишла у један ресторан на ручак.

У децембру смо имали још једну акцију, а то је организација манифестације "Крајина живи" по други пут. С обзиром на лоша искуства од ранијих година, овај пут смо се одлучили за Бусије, насеље у општини Земун...

Те среде 18. децембра 2019. године наш програм је почео са полагањем цвећа на споменик испред цркве Св. Ћирила и Методија... а настављен самим парастосом у цркви, када смо имали молитвено сећање за крајишке жртве и борце који су током 1991-1995 своје животе уградили у темеље наше окупиране отаџбине.

Баш као и прошле године, тако и ове смо имали академију... где смо кроз приче из различитих епоха показали шта је Крајина, и ко су Крајишници. Било је речи о периоду Војне Крајине... учешћу Крајишника у Великом рату, Кордунашки процес је био тема о Другом светском рату... а једна прича из "Олује" је говорила о несрећним деведесетим годинама 20. века.

Крајишка група "Плитвице" је била задужена за вокални део.

Тако је спуштена завеса на 2019. годину. Поред бројних активности и дешавања, нама је ипак био потребан одмор.

У 2020. години нама су активности почеле у босанском делу Подриња. Већ 5. јануара смо имали две активности. То јутро смо отишли у Братунац, где смо присуствовали парастосу у Кравици... мало село у коме су на Божић 1993. године муслиманске снаге под заповедништвом Насера Орића, команданта злогласне 28. дивизије муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине... направиле стравичан покољ над Србима цивилима.

Иначе, ово подручје је током 1990-их година постало и најстрадалније на простору бивше Југославије.

Нисмо могли да се дуго задржавамо, али смо подравили домаћине и упалили свеће. И по хладном и тешком времену дошло је доста људи. То је добар пут ка стварању културе сећања. Морали смо што пре у Београд.

Тако да већ око 16 сати тог 5. јануара 2020. године ми дођосмо на Звездару код Новог гробља, где нас је чекао остатак екипе. Разлог зашто смо дошли тамо јесте да положимо цвеће на гроб сердара Јанка Вукотића, команданта црногорских снага током чувене Мојковачке битке. Управо та битка на северу Црне Горе о Божићу 1916. године спасила је Војску Краљевине Србије која је била у повлачењу... а дивјунаци са Бојне Њиве себе златним словима уписаше у историју нашег народа.

Када смо се окупили и мало раздиванили уђосмо у гробље и одмах са десне стране уз Рузвелтову улицу нађосмо и сердаров гроб. Положено је цвеће, док је председник СРБС-а одржао историјски час... а после тога још један новинар Радио Светигора који има порекло из тих крајева рече своја сећања на своје прадедове који "осташе на Мојковцу".

Пар дана касније наша румска екипа се упутила у сам град Мојковац, где су присуствовали петом Мојковачком маршу који је одржан 8. јануара 2020. године. Поред бројних родољуба из многих црногорских крајева дошао је и владика Јоаникије. Учествовало је око 300 људи, а међу њима и наши Колубарци.

Већ 12. јануара један део наше екипе се упутио у Подгорицу где је ишао на литије које је организовала Митрополија црногорско-приморска за одбрану православних светиња од безбожничког режима Мила Ђукановића.

Наишли су на веома добар пријем код Подгоричана, тако да је у плану и сарадња са тамошњим родољубима.

Састанак Управног одбора нашег удружења је одржан 17. јануара 2020. године, где смо се састали и договорили како да остваримо планове за будуће активности.

Опет је уследила дужа пауза, а онда 16. фебруара 2020. године одлазимо у Орашац, крај Аранђеловца... место васкрса нововековне државе Србије. Тачније, хајдуци и харамбаше под турском окупацијом се ту на Сретење 1804. године окупише и подигоше Први србски устанак, док Ђорђа Петровића изабраше за Вожда. Иако је тај устанак пропао 1813. године дао је наду да Срби могу до слободе.

У то име ми смо нашим славним прецима по други пут организовали Сретењски марш. Време је било идеално, а нас око 70-ак се окупило то јутро у Орашцу, где је поред људи из Београда дошло из Врања, Ниша, Чачка, Пожеге, Сремске Митровице, Руме, Шабца, Петрограда...

Домаћини су нам били предусретљиви. Почело је са недељном литургијом у орашачкој црвки, затим историјски час у музеју... а онда смо сви стал у колону и уз пратњу саобраћајне полиције, преко Аранђеловца све до Тополе, неких 18 км. Тамо смо имали сликање, причу о Карађорђу и његовој престолници у Тополи... а најпосле и ручак.

У марту смо имали две активности. Прва је била 8. марта 2020. године, када смо у Гавриловском храму присуствовали Недељи Православља. Тада је братство овог храма организовало Топчидерску литију. Литија која је заиста то и била... као вид подршке Србима у Црној Гори и свим крајевима где су они угрожени.

Литија је била заиста лепа и сви присутни су били одушевљени не само колоном, већ и духовно-националним песмама које су се певале тог дана. Није било инцидената, а сви присутни су носили иконе светаца.

У Гавриловском храму смо 15. марта 2020. године одржали парастос за сарајевске Србе који су током 1992-1996 убијени, мучени и прогнани са својих вековних огњишта. Поред братства храма изненада је дошао и патријарх г. Иринеј, који је служио тај парастос Сарајлијама. Одушевило је појање Гавриловаца.

Средином марта 2020. године свуда у Европи уводе се посебне мере, па и у Републици Србији због пандемије вируса короне (најгоре је било у Италији и Шпанији). То је значило да немамо више од два и по месеца активности. Тако је наша најава за ходочашће Херцеговином одложена до даљњег.

Прва акција после ванредног стања била је у Нишу... Уместо Чегарског марша морали смо се задовољити само полагањем венаца са пригодним програмом који су учинили Нишлије и Врањанци. Они су на Чегру имали лепо искуство, без обзира на лоше време.

У Чачку смо 7. јуна 2020. године одржали први Поход на Љубић. Било је то у част Танаска Рајића и његових сабораца који су се тукли са Турцима 1815. године у првим данима Другог србског устанка... када је поново почела да васкрсава наша држава после вишевековног османлијског робства.

С обзиром да су и даље биле на снази ванредне мере Владе Републике Србије, у Чачку се окупи нешто више од 30 родољуба. У музеју који је прекопута цркве имали смо историјски час од госпође Магдалене, али и прилику да видимо доста ствари тј. експоната не само из историје овог краја у 19. веку, већ и раније, али и касније.

Тако смо пошли из Цркве Вазнесења Господњег, преко споменика Танаску Рајићу, а онда још узбрдо до Споменика на Љубићу. Док нас је сунце купало у зноју ми смо издржали до циља. Задржали смо се неких сат времена, а онда назад. У повратку смо нашли споменик војводи Степи Степановићу и тамо се усликали. Након тога смо ишли на ручак. 

Средином јуна месеца по традицији одржавамо парастос и молитвено сећање за нове јунаке са Косова и Метохије... наше граничаре са Кошара, Паштрика и др. Све оне који су током 1998-1999 борили са албанским терористима и њиховим помагачима... бранећи нашу отаџбину, а своје животе су уграђивали у темељ наше слободе.

Није нас дошло пуно, али нама није битан број већ сој. Дошли су у Гавриловски храм 13. јуна 2020. године сви они који ову причу осећају.

Уследила је једна дужа пауза највише због одлука Владе Републике Србије да остану на снази мере о забранама окупљања већег броја људи.

Тек почетком августа месеца 2020. године имали смо нову акцију, а то је обележавање 25. годишњице од великог страдања крајишких Срба. Било је то у београдској цркви Св. Марка на Ташмајдану 5. августа, када смо се сабрали у молитви за најмање четврт милиона прогнаних и преко 2.600 убијених и несталих Срба током злочиначке акције "Олуја 95".

Упалили смо свеће и развукли и по киши транспарент ЗЛОЧИН КОЈИ ТРАЈЕ на 4 светска језика.

Наредни дан, а то је 6. август посетили смо село Бранковина, недалеко Ваљева. Имали смо прилику да се упознамо са нашом историјом од пре 100-150 година. Тачније са биографијом чувене песникиње Десанке Максимовић и породицом Ненадовића који су током читавог 19. века и почетком 20. века дали велики допринос националној револуцији. Ово је било само кратко, али вратићемо се још.

Поткрај августа месеца 2020. године имали смо једно туристичко разгледање Дрине, кичме нашег народа. Бродићем смо ишли од Бајине Баште до Вишеграда и назад. Тако смо имали прилику да из далека видимо меморијални комплекс Стари Брод који је направљен пре годину дана за србске мученике који су убијени за вријеме Другог свјетског рата од муслиманских и хрватских усташа, тачније злогласна Црна Легија под командом Јуре Францетића. Преко 6.000 Срба је ту оставило своје кости у прољеће 1942. године...

Мало касније смо пристигли и до Вишеграда. Варош која је пребогата историјом. Свакако да је последњихх година атракција Андрићград, као сециште многобројних културних дешавања тог краја који је направио Емир Кустурица. Андрићград одише са Босном каква је била током 19. века.

Направљени су споменици србским великанима, црква Лазарица, мурал Младобосанцима итд. Свакако вредно труда и поштовања. Наравно и стари мост који је Мехмед-паша Соколовић изградио је незаобилазан у оваквим посетама.

Средином августа 2020. године учествовали смо у обележавању 106. годишњице Церске битке у селу Текериш. Тамо је новоосновано удружење Снага Српских Оцила пригодним програмом и краћом шетњом указало поштовање славним прецима из Друге армије команданта војводе Степе Степановића који су херојским пожртвовањем успели да победе аустроугарске окупаторе 1914. године, што је уједно била и прва победа Савезника.

Средином септембра месеца 2020. године смо обишли Хумску земљу - Херцеговину, тачније обишли смо Билећу, Гацко са гатачким пољем, Мостар, Неум, Почитељ, Пребиловце...

У Требињу смо коначили, а цео град смо имали прилике обићи са нашим водичем и пријатељем Чакијем. Посетили смо и манастире: Дужи, Завала, Тврдош, Житомислић итд. Обишли смо и јаме: Корићка, Пандурица, Ржани до.

Била је то једна тродневна тура у којој је мала, али одабрана група уживала у природним љепотама наше светосавске земље. Утисци јако позитивни, а ово је било само разгледање за неку наредну многобројнију туру.

У Земун одлазимо у недељу 20. септембра јер се наредни дан навршавало 29 година од ужасног злочина на Коранском мосту. Било је то сећање на свирепи злочин који су починиле специјалне јединице полиције града Карловца под командом Михајла Храстова, када је убијено 13 Срба са Кордуна, резервиста ЈНА... ово мемеоријално сећање је организовано од Завичајног удружења Кордунаша у Београду, а пригодан програм је поверен КУД "Петрова Гора".

Док су стихове читали: Бојана Вучић (р. Кекић), Милош Крнета, а историјски час је одржао пуковник Боро Ерцеговац, некадашњи командант југославенске касарне Логориште.

Последњу недељу септембра месеца 2020. године оставили смо већ по традицији за Ваљево. Тачније тада се навршава тужна годишњица погибије војника Стојадина Мирковића Цолета и мајора Милана Тепића у Бјеловару 1991. године.

Зато смо отишли у село Горње Лесковице да посетимо Цолетову маму и да јој пружимо подршку, да зна да није сама, а да је дело њеног сина бесмртно. Увек нам се жена обрадује и воли што не дамо да Цолетова жртва падне у заборав. Догодине ако Бог да здравља и среће јуначке направићемо тамо један спомен-марш.

Тако је спуштена завеса на још једну успешну годину рада. Било је свакако много искушења и одрицања како би остали на нашем светосавском путу здравог национализма без политике. Стекли смо свакако и нова познанства и сараднике што ће нам омогућити да наставимо још јаче и још жешће у наредном периоду.

*    *    *

Овом приликом желимо да се захвалимо братству Гавриловског храма у Београду, као и женама из Кола србских сестара, Призренкама које делују при овом храму... затим чика Божи из Арада, општини Младеновац, као и старешинама црквене општине Бусије. Чика Селету Марковићу, кустостима музеја у Чачку, Орашцу, Бојани Вучић (р. Кекић) и Николи Ђапићу. И наравно Хелмкаст каналу.

На многаја љета!

СРБСКИ СВЕТИОНИК
02.10.2020

ДОГОДИНЕ У БИТОЉУ, ДОГОДИНЕ У СКАДРУ, ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ, ДОГОДИНЕ У  САРАЈЕВУ, ДОГОДИНЕ У КНИНУ!



ХРВАТСКА ОЛУЈА НАД КРАЈИНОМ - АВГУСТ 1995.

Маша Торбица - Гордана Веселиновић - Милош Дегенек - Марта Дрпа - Саво Стијеља - Јана Батало

24 године касније - Затворите прозоре - Бојан Арбутина - Данијела Стефановић - Марија Радић

Ђурђица Поповић - Радован Мирић - Стево Радошевић - Милан Марчетић - Керуша Дена - Анка

Весна Дамјанић - Снежана Келеува - Невенка Добрић - Дражен Спасић - Кристина Безбрадица

Осмех на сликама - Ранко Кнежевић - Слађана Комазец - Богдан Пантић - Јанко Ћакић - Саво Бура

Хронологија Олује - Наташа Дракулић - Милка Павлица - Книн - Рајић Вуковић - Траговима августа

Милијана Јовановић - Изјаве Личана - Нина Аралица - Видео документи - Ђурђа Смољановић

Александра Кресовић - Гордана Попадић - Душко Дејановић - Сестре Вуковић - Миле Ромчевић

 



Посећено је: 1908  пута
Број гласова: 20
Просек: 5,00
Оцените нам овај чланак:






JOSANICKA BANJA   KUMANOVO ZEBRNJAK   MANASTIR RACA   TEMISVAR ARAD   ARCIBALD RAJS   NOVO GROBLJE   VUKOVARSKI PARASTOS   MLADENOVAC VAROVNICA   KRAJINA ZIVI   BUSIJE ZEMUN   BRATUNAC KRAVICA  
MOJKOVACKI CRNOGORSKE   ORASAC TOPOLA   TOPCIDER LITIJA   NIS CEGAR   CACAK LJUBIC   OLUJA TASMAJDAN   VISEGRAD ANDRICGRAD   CERSKA PLANINA   TREBINJE HERCEGOVINA   VALJEVO LESKOVICE  


ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Наша прва година рада: Шта смо урадили

Наша друга година рада: Шта смо урадили

Наша трећа година рада: Шта смо урадили

Наша четврта година рада: Шта смо урадили

Наша шеста година рада: Шта смо урадили

Наша седма година рада: Шта смо урадили