Обиљежавање 29. годишњице од злочина на Коранском мосту у Земуну - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика посета
од 12.11.2015

Данас: 1.087
Јуче: 1.735
Недељно: 6.187
Месечно: 25.912
Годишње: 234.725
Укупно: 768.940

Највише посета
25.8.2018 2808























































Акције у октобру

Извјештај из Гајдобре: Мурал за Александра Кисина 24.10.2020

Парастос за србске жртве Госпића у Београду 18.10.2020

Обележили смо Дан сећања на србске жртве у Другом светском рату 21.10.2020

Дани Милунке Савић, пети пут - 10.10.2020

Извештај са четвртог Бруског марша 10.10.2020

Извештај са Кумановског парастоса у Београду 27.10.2019

Извештај из Јошаничке Бање 12.10.2019

Посета манастиру Рача 06.10.2019

Наша четврта година рада: Шта смо урадили

Поетско вече у Нишу септембар 2019

Извештај из Братунца 20.10.2018

Извештај са Куманова 21.10.2018

Извештај са трибине у Нишу 10.10.2018

Извјештај из Игришта 03.10.2018

Извештај из Јошаничке Бање 06.10.2018

Наша трећа година рада: Шта смо урадили

Осам стотина србске државности у Коларчевој задужбини 28.10.2017

Извештај из Куманова 22.10.2017

Извештај из Борче 15.10.2017

Посета Галерији САНУ у Београду 11.10.2017

Најава: Четврти Колубарски марш биће 10. децембра 2017

Извештај из Јошаничке Бање 7.10.2017

Извештај из Игришта 3.10.2017

Наша друга година рада: Шта смо урадили

Извештај из Горњих Лесковица 30.9.2017

Извештај са 61. београдског сајма књига 30.10.2016

Извештај са парастоса србским жртвама Откоса у Београду 29.10.2016

Путовање на Космет у октобру 2016. године

Извештај са промоције књиге Хроника прогнаних у Београду 20.10.2016

Парастос за србске жртве Госпића у Београду 16.10.2016

Извештај са промоције књиге Хероји отаџбине у Београду 27.9.2016

Наша прва година рада: Шта смо урадили

Извештај са парастоса српским жртвама из Госпића у Новом Београду 18.10.2015

Извештај са Колубарског Марша 14.12.2014

Основано је удружење Србски Светионик

Извештај са Шестог Церског марша, 16.8.2015



22. септембар 2020.


Обиљежавање 29. годишњице од злочина на Коранском мосту у Земуну


Кордун је подручје које је се налази на сјеверозападу Балканског полуострва, омеђен са Ликом на југу, Босном и Банијом на истоку, Загорје је сјеверу, док је на западу омеђен са Горским Котарима и Словенијом.

У времену од 1941. до 1945. Кордун је постао најстрадалнија регија европског контитнента. Десетине хиљада Срба је убијено због своје националне и вјерске припадности од стране усташког режима који су у Независној Држави Хрватској предводили поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Готово да није било кордунашке куће, а да није црни гравран заграктао и женска чељад обукла црнину. Ужасни злочини су почињени од хрватских усташа у Вељуну за Ђурђевдан 1941. касније у Беговом Брду априла 1942, затим покољи на Петровој Гори исте године… а онда и у Садиловцу поткрај јула 1942. године итд. Многа дјеца Кордунашких Срба су одвођена у концентрационе логоре под управом Усташке Надзорне Службе: Јастребарско, Сисак, Јасеновац и др.

Нису само усташе чиниле зло… још један трагичан моменат на Кордуну је започет током љета 1944. када су кордунашки Срби јавно изразили жељу да након рата добију аутономију у оквиру СР Хрватске. Тада од стране хрватских комуниста као што су: Владимир Бакарић, Андрија Хебранг, Иво Војвода... настаје прогон младих и угледних Срба, који су оцијењени као деструктивни елементи односно “четници”, па их је требало ликвидирати. Овај догађај је познат у историји као “Кордунашки процес”. Иначе, важно је рећи да је број Срба у партизанцим јединицама НОВЈ на подручју СР Хрватске све до јесени 1944. године био скоро 90%... а касније мало смањен, јер су многи Хрвати односно усташе прелазили на страну партизана, пошто су видјели да Хитлерова коалиција губи рат. Осма кордунашка дивизија је дала свој допринос у борби против окупатора.

Југославенска федерација је након Другог свјетског рата замишљена као заједница јужнославенских народа сазидана на идеалу братства и јединства. Невоља тог идеала је била у томе што се о злочинима над Србима и у Првом и у Другом свјетском рату морало ћутати. Најбројнији носиоци идеала јужнославенског заједништва су били Срби Крајишници који су политичким одлукама Централног комитета КПЈ сврстани у границе авнојевске Хрватске. С друге стране, Хрвати никада социјалистичку Југославију нису осјећали истински као своју домовину сем неколицине појединиачних примјера.

Карловац је седамдесетих и осамдесетих година 20. стољећа постао јак индустријски центар, што је привлачило много људи, не само са Кордуна, већ и осталих (руралних) дијелова СФРЈ. У многим сферама: спорт, култура, музика, друштвене активности Карловац је предњачио у односу на остале градове од Вардара па до Триглава.

У прољеће 1990. године долази до промјене друштвено-политичке ситуације у земљи, јер је уведен вишепартијски систем. На сцену ступају сепаратистичке снаге, које су са Фрањом Туђманом основале странку ХДЗ и у мају 1990. године преузели власт. Њихов циљ није био само издвајање СР Хрватске из СФРЈ, већ и етнички чиста држава без Срба.

Почело је са промоцијом усташке идеологије јавно: пјесме, заставе и слике… а онда је и преко медија покренута антисрбска кампања која се из дана у дан појачавала до неслућених размјера. Док су Срби на Кордуну и Банији имали митинге за опстанак Југославије и равноправност са Хрватима, то су Хрвати ликовали од среће и показивали да усташтво поново васкрсава. Уз све то западни центри моћи су подржали хрватске сепаратисте који су без пардона обилазили Блајбург и сл.

Тако се и десило да је крајем децембра 1990. године промјењен Устав СР Хрватске гдје су Срби постали национална мањина, а мало прије тога хрватска Влада је увезла илегално велику количину наоружања за потребе чланова странке ХДЗ и резервног састава МУП-а.

Прољеће 1991. године донијело је прве окршаје: Плитвице, Борово Село, Пакрац... Тензије између Срба и Хрвата су порасле на највиши ниво. Кренула је шпијунажа Срба и откази, прозивке и вријеђање припадника ЈНА, постављање полицијских пунктова за контролу кретања и сл.

У љето 1991. године почела је агресија на касарне ЈНА, тако што су им искључивали струју, воду, забрањивали доставу хране, поште и др. Хрватски сепаратисти су створили паравојне формације за обрачун са ЈНА, која је доживљавала растур и свакодневно дезертерство. Занимљиво је да се Генералштаб ЈНА у Београду правио као да се ове ствари не дешавају и игнорисао апеле официра који су слали упозорења командама.

У Карловцу је постојално десетине војних објеката и неколико касарни ЈНА. Једна од њих је била и “Логориште”, у коме су се налазила велика складишта не само пјешадијског наоружања и муниције, већ и техникем као што су: текови, хаубице, БОВ-а и сл. Све то је био драгоцијени плијен за хрватске паравојнике.

Видећи шта се дешава, командант касарне “Логориште” Боро Ерцеговац, тражио је помоћ ради евакуације свега тога што је било вриједно. Направљена је мања мобилизација резервиста и Територијалне одбране на Кордуну. Њих двадесетак је 21. септембра 1991. године послато у два камиона према касарни “Логориште”. На путу до касарне, на Коранском мосту их дочекују припадници специјалне полиције Града Карловца којима је командовао Михајло Мишо Храстов.

Усљедило је хапшење и малтретирање резервиста ЈНА гдје су сви морали да легну на асфалт окренути лицем на доле. Почео је крвави пир, односно ножеви су радили као пола вијека раније. Четворица резервиста су видели шта се дешава скочили у ријеку Корану и тако су се тројица спасили, а један се удавио тј. није имао снаге да исплива од рана, пошто су злочинци запуцали ка њима… док је њих тринаесторица убијено на сред моста. Мања групица од четворице резервиста су одведени у хрватски логор и преживјели страшну психо-физичку тортуру.

Ово је био најтужнији дан на Кордуну почетком деведесетих. Невиђени злочин за који је хрватска пропаганда наилазила на оправдање. Од тог момента касарна “Логориште” се нашла под вишенедељном блокадом, а завршило се успјешним дводневним пробојем који је започео изјутра 4. новембра 1991. године.
 

*   *   *
 

Иако је од злочина на Коранском мосту прошло скоро три деценије у Републици Србији је овај догађај скоро непознат у јавности. Старије генерације ни онда када се то дешавало нису превише обраћале пажње мислећи да се то дешава тамо далеко од њихових домова, а млађим генерацијама данас то нема ко ни да објасни. Важније су трице и кучине, медијска бомбардовања, естрадни трачеви, кладионице и спортске преваре него ли култура сјећања и брига о националном идентитету.

Завичајни клуб Кордунаша Београд се са сарадницима прихватио организације помена за Коранске мученике и ове године у Земуну. Замерка им је слабо медијско популаризовање. Данас то није ни скупо ни компликовано, па сам се ја самоиницијативно понудио да то на брзину одрадим.

Комеморативно обиљежавање заказано је било у недјељу 20. септембра ове године иза зграде Општине Земун од 11:00 сати. Нажалост није било пуно свијета. Можда шесдесетак, готово сви Кордунаши, неко по рођењу, неки по поријеклу.

Улогу уредника обиљежавања прихватио се Ђуро Шкаљац, а почело је са познатом кордунашком тужбалицом “На Кордуну гроб до гроба…” коју је извела женска пјевачка група КУД Петрова Гора. На ту пјесму се устаје, из поштовања.

Усљедило је полагање вијенаца на споменик који су Земунци направили за своје погинуле војнике и добровољце у Отаџбинском рату 1990-1999. И Удружење Србски Светионик је имао своју делегацију. Поред наше делегације било је још пет делегација за полагање вијенаца.

Стихови су познат начин изражавања емоција, како радости, тако и туге. Своју пјесме посјвјећене Коранским мученицима су прочитали: Бојана Вучић (р. Кекић), као и Милош Крњета.

Присутнима се обратио официр у пензији Боро Ерцеговац, који је диванио о тим несрећним временима када се држава распадала, војска којој је служио доживљавала сличну судбину… како је дошло до тог монструозног злочина, шта се дешавало послије тога… како је дошло до пробоја из касарне итд.

Такође Ерцеговац спомену и то да ће се нагодину у насељу Бусије, што припада земунској општини направити и један достоја споменик Коранским мученицима, а његова књига “Логориште и Корански мост” је ушла у штампу, па да очекујемо ускоро и промоцију исте.

На самом крају женска пјевачка група КУД Петрова Гора отпјева још једну пјесму о ријеци Корани, чиме је официјални дио завршен.

Мало смо још продиванили са присутнима о свакодневним стварима и онда свако на своју страну.

Свако од нас треба да зна да ове ствари морамо обиљежавати и због живих и због мртвих, јер ако заборавимо понављаће нам се.


Милан Чучковић
22.09.2020.



РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Радосављевић - Бојан Весовић - Бјеловар - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец  - Рокнић - Олујић - Божићни Устав - Книн - МалешевићКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Откос - Оркан - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Књигоцид - Книн је пао у Београду - Јесење Кише

 



Посећено је: 347  пута
Број гласова: 15
Просек: 5,00
Оцените нам овај чланак:






BEOGRAD   ZEMUN   KORDUNASI   KORANSKI MOST   DEVEDESETE   HRVATSKI ZLOCINI  
JNA   KASARNA LOGORISTE   KUD PETROVA GORA  


























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена, Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре, кличе Србство, устани, Лазаре.

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те, васкрсло Косово најсветије поље Србиново!