Још од анексије Босне и Херцеговине 1878. године аустроугарске власти су наставиле тиранију и угњетавање православног становништва, које су вијековима прије њих радили турски завојевачи.
Аустроугарска монархија је још од краја 19. стољећа имала за циљ да своје границе прошири до Босфора, па је из Беча потекла идеја Продор на Исток (Drang nach Osten), гдје су наравно сметали православни Срби, који су били већина на западном дијелу Балкана, али и у прекосавским и прекодунавским земљама. Како је Анексиона криза пропала априла 1909. године, то је Краљевина Србија наставила свој економски и привредни раст веома убрзаним темпом.
Смишљен је злочиначки план уништења Србије и Срба од Бечког двора и само се чекао добар адут. Како је Београд гледао на све начине да не даје Хазбурговцима никакав повод, то су они послали аустроугарског надвојводу Франца Фердинанда у Сарајево кога је Гаврило Принцип са својим саборцима из Младе Босне убио на Видовдан 1914. године као израз борбе за национално ослобођење србских земања преко Дрине.
Бечки двор шаље у Београд ултиматум који Влада Краљевине Србије одбија, а Аустроугарска једна од великих европских сила објављује рат Србији, која је у том моменту имала становника колико и аустроугарска војска бојовника. Давид против Голијата.
Одмах по објављивању рата на страну Србије стају двије земље... прва царска Русија са императором Николајем II Романовим, који је послао краљу Александру I Карађорђевићу прво телеграм подршке, а касније и наоружање и муницију који нису наплаћени, за разлику од западних савезника који су нам и пертле наплаћивали.
А друга је Краљевина Црна Гора, са краљем Николом I Петровићем који је почетком августа 1914. године издао проглас широм Црне Горе овако:
"Црногорци...! Аустрија је објавила рат нашој драгој Србији, као да га је објавила нама; објавила га је Србству и цијелом Славенству. Нашу праведну ствар узела је у заштиту моћна Русија, представница великог Славенства и наша вјековна заштитница, са својим просвијећеним савезницима.
Крв се већ лије на Дунаву, Сави и Дрини; лије се на границама наше моћне заштитнице Русије и њене савезнице Француске, па сад – ко је јунак на оружје, ко је јунак нек' слиједи корацима два стара србска краља: да гинемо и крв проливамо за јединство и слободу златну.
На нашој су страни Бог и правда. Ми смо хтјели мир, наметнут нам је рат. Примите га као и увијек, примите га србски и јуначки, а благослов вашег старог краља пратиће вас у свим нашим подвизима..."
Живјели моји мили Црногорци!
Живјело наше мило Србство!
Живјела наша моћна заштитница
Русија и њени савезници!
Заиста, србска војска је имала почетног успјеха 1914. године док се борила против аустроугарске војске... Побјеђени су бечки солдати на Церу, а заустављени на Гучеву и Мачковом камену. Касније средином децембра коначно истјерани преко Сувобора, Рајца и Колубаре... слобода је била неких 10 мјесеци. Октобра 1915. године Њемачка шаље помоћ Аустроугарској и придружује им се и Бугарска, тако да је милион војника кренуло против Срба са сјевера, истока и запада.
Врховна команда је одбила капитулацију и наредила повлачење ка југу, јер се рачунало да ће савезнички бродови нас помоћи и превести на грчка острва. Скоро пола милиона србских војника и цивила је кренуло у колонама пут Косова и Метохије и Црне Горе... Тада су двије битке спасиле Србство, прва битка на планини Чемерно од 7. до 14. новембра 1915. године недалеко Краљева и друга битка је код Мојковца почетком јануара 1916. године.
Аустроугарска команда је рачунала да ће проћи код Мојковца и стићи до Метохије, гдје ће моћи ударити на измучену Војску Краљевине Србије и тако им задати смртни ударац. Краљ Александар I Карађорђевић шаље поруку сердару Јанку Вукотићу: "Ако зауставите само два дана Аустроугаре, ви ћете се одужити васколиком Србству за вијек вјекова".
Схватајући озбиљност ситуације, Врховна команда црногорске војске шаље цијелу Рашку војску од 6.500 војника пред Мојковац, гдје су испред себе имали скоро 20.000 бојовника, углавном елитне јединице специјализоване за борбу и кретање у планинским условима. Поред бројности Аустроугари су имали и техничку надмоћност у наоружању тј. топовима. Код црногорских војника нијесу сви имали ни пушку, број метака је био ограничен, а сљедовање хране је такође било на минимуму.
До судара је дошло на Бадњи дан 1916. године у раним јутарњим часовима када је аустријски генерал Вилхем фон Рајнер издао наређење за силовит напад... било јако хладно, јер је температура била далеко испод нултог подеока. Генерал Рајнер је подцијенио Вукотића и његове витезове, а три кључне тачке биле су: Бојна Њива, Развршје и Улошевина.
Тог Бадњег дана крви је било до кољена... Доњоморачки батаљон је херојски држао положаје код Бојне Њиве гдје је до посљеподне задржавао читав аустроугарски 6. краљевски пук... а онда се повукао пред силним ударом аустроугарске артиљерије и Аустроугари заузимају Бојну Њиву. Велики губици на обије стране. Бадње вечери и Улошевина пада у руке непријатеља. Једино Развршје остаје непробојни бедем Мојковачких врата.
Пала је ноћ... ноћ одлуке, ноћ у којој сердар Јанко Вукотић доноси крајње луцидну одлуку коју не би смислили ни најбољи холивудски режисери.
Прије свањавања тог 7. јануара 1916. године Ускочки и Колашински батаљон под окриљем магле и густе шуме и јуришају попут лавова на Бојну Њиву, придружује им се Дробњачки батаљон... јуришају једни преко других на Бојној Њиви се смјењују сваки сат. Ровачки батаљон Милинка Влаховића са регрутским батаљонима лети на непријатеља преко три реда бољдикавих жица... Како нијесу имали успјеха у подне сердар Вукотић уводи посљедњу резерву: Дробњачки батаљон, који у силини јуриша из другог пута пробија непријатељске жице, прескаче ровове и у директној борби бајонетима "прса у прса" тјера Аустроугаре на повлачење, они бацају пушке и бјеже.
Генерал Рајнер је изненађен и уводи своју посљедњу наду 205. бригаду, која је два пута одбијена, на крају вади мач и сам јуриша са својим бојовницима како би избјегао губитак части. Међутим, борбе су трајале до мрака, али Бојна Њива и Мојковац су остали у црногорским рукама. Укупно око Мојковца је изгинуло око 5.000 војника Војске Краљевине Црне Горе, а аустроугарских скоро дупло више. Тиме је Србство спасено.
* * *
Више од осам деценија након ове битке у Црној Гори је на достојан начин обиљежавана годишњица херојства дивјунака којима је командовао сердар Јанко Вукотић. Онда се клима нагло промјенила средином 1990-их, па је Мојковац нажалост скрајнут односно пао у заборав, вјеровали или не.
Ми из Србског Светионика смо били на оној чувеној Стогодишњици обиљежавања за Божић 2016. године, коју су момци из УГ Мојковчани организовали у виду Мојковачког марша.
Задњих пар година одлазимо на београдско Ново гробље на Звездари, гдје полажемо вијенац на гроб бесмртног брке Јанка Вукотића. Тако је било и ове године... У недјељу 5. јануара 2020. године један мањи дио екипе је долазио из Босне, са парастоса у Кравици, а други већи дио се окупио баш код улаза у Ново гробље.
Беше ту Мићко са својим пајтосом, још једног су чекали. А унутра је већ био Стане, Горан, Емина, Ружица, Бјелобрци, Ивана, Никола итд. Изљубисмо се ко најрођенији, а како и не би, јер са многи са ових дешавања постају и кућни пријатељу (патриотизам зближава!). Поред ових старих кајли, били су и два мени нова непозната човјека. Упознашмо се на брзину и кренусмо ка сердаровом гробу.
Сачекали смо Мићкове другаре и онда кад смо се сви прикупили, моја маленкост поздрави присутне и рече како ће изледати данашње обиљежавање 104. годишњице славне Мојковачке битке.
Прво смо као делегација положили вијенац цвијећа са црвено-плаво-бијелом тробојком на гроб бесмртног сердар Јанка Вукотића, команданта црногорских снага на Мојковцу... Горан, Стане и ја... Горан испред свих, као најстарији. Одасмо и пошту минутом ћутања.
Посље тога испричасмо и историјски час у некој краћој верзији, гдје смо рекли присутнима шта је заправо значила нама Србима Мојковачка битка, како је уствари дошло до ње и шта је десило пар мјесеци прије тога на Чемерну, колико је црногорских војника изгинуло итд.
Јави се и човјек са именом Спиридон, који укратко исприча какве он везе има са Мојковцем, тачније да је његов пранђед битке био и кости оставио код Мојковца... и да његови у завичају никад нијесу говорили "погинуо на Мојковцу", него "остао на Мојковцу"... јер погинуо је онда ако је заборављен, а пошто га се са посебним пијететом сјећају његови онда је остао на вјечној стражи.
Најпосле и извадисмо транспарент новијег датума са више него јасном поруком
СЛОГА И ВЈЕРА ПОБЈЕДИТИ МОРА
БИЋЕ ОПЕТ СРБСКА ЦРНА ГОРА
али и једну мању заставицу са ликом сердара Вукотића, на коме су исписане његове чувене ријечи: "Неће проћи па да су од челика!". Сликали се људи посље и групно и појединачно са заставицом. Нека су, нека сијају те слике као једна добра идеја која треба да се шири што више и што даље.
Ако Бог да и недјеља света, ето једна мала чета иде у Мојковац у сриједу на марш, да подржи браћу из Србске Спарте, али и да види чувено мјесто окршаја на Бојној Њиви. Да упали свијеће за душе наших спаситеља.
Милан Чучковић
05.01.2020.
Цича зима, минус 15 степени. Одећа и обућа је она коју су понели од куће. Значи недовољна. По пола киле хлеба на неколико дана. Застареле пушке "Московке" са по 200 до 400 метака. Тек неколико топова. Испред њих три пута већа сила са десетину пута више топова. Што је најгоре, Бадњи дан и Божић је, породице су далеко и без њих на најсветији празник. За већину од њих 6.500 испред је смрт. И није им било тешко, нису имали паметнија посла, оставили су своје породице и нису имали изговора положили су своје животе како би се братска србска војска безбедно повукла ка албанском приморју где су их требали чекати савезници.
Захваљујући тим јунацима, између осталог, постојимо ми!
Данас, Србство има паметнија посла, битније занимације, многи се и не сете оних који су положили животе да би смо ми данас постојали а не камоли да обележе битне дане наше историје и да се поклоне див јунацима.
Предраг Мићовић
06.01.2020.