Петак, 6. јануар 2017. године, мало изнад подне... Долазим после посла у једну малу цвећару код Новог гробља, размишљајући како треба да купим један венац за сутрашњи дан. Сутра је велики празник, сутра је Божић. У цвећари ме дочекују две постарије жене. Питам их да ли раде сутра и да ли имају венац, онакав какав мени баш треба. Веле да имају и да чак раде сутра, на моје велико изненађење...
Кажем њима двема да ћу им венац одмах платити, али да нисам сигуран ко ће сутра преузети тај венац, да ли ја или неко од мојих сабораца. Кажем да упишу моје презиме на резервацији. Једна од њих ме значајно погледа у очи и пита одакле сам. Ја велим да су ми преци са Баније, а жена се некако слатко осмехну... каже ми да смо можда и родови, јер њена мати из моје фамилије, свега 10 км од ђедове куће.
Друга ме пита шта ће ми тај венац и зашто долазим на Божић на гробље... Кажем да ми треба за сердара Јанка Вукотића, да сутра је 101. годшњица Мојковачке битке, да не можемо ове године ићи доле у Мојковац, али да можемо положити венац на сердаров гроб и тако одати њему и његовим борцима поштовање за жртву коју су они учинили за спас србског рода пре више од једног века. И она се насмеши, па каже да је њена баба од Вукотића са Цетиња...
У свести Србаља Мојковачка битка је врло мало заступљена, као да се ради о неком (не)свесном забораву. А није поштено! Мојковачка битка је јуначки бој који је раван ономе на Косову Пољу 1389. године. А суштина је иста. Малобројни војници војске Краљевине Црне Горе њих око 6.500 јунака, који нису имали ни права одела, а о наоружању и да не причам... храбро стадоше пред аустро-угарским окупаторима, којих је било три-четири пута више, а уз све то далеко боље опремљенији, који су имали жељу преко Мојковачких врата доћи до Метохије и Албаније и ту уништити србску војску и народ који се повлачио према Грчкој. Тако је за два дана: Бадњи дан и Божић 1916. настала легенда о херојима која се и данас заслугом појединаца и гуслара преноси на поколења.
Када је лане било обележавање 100. годишњице ове чувене битке 7. јануара 2016. ми из Србског Светионика нисмо имали дилему да ли ићи или не. Иако нам временске (не)прилике нису ишле на руку, ми смо били једини представници из Републике Србије, на тој народној прослави и обележавњу, које су момци из Мојковачке омладине организовали. Наишли смо на добар пријем и остварили контакт.
Ове године нажалост нисмо отишли доле у Мојковац, не зато што нисмо желели, већ зато што су временске (не)прилике биле два пута горе него лане. А и празник је. Жеља нам је била да будемо са породицама. Имамо у плану ове године отићи доле у Мојковац и обићи Бојну њиву, Разврће и Улошевину.
Само пет ентузијаста, на прсте једне руке могу да стану њихова имена: Станко, Алимпије, Марко, Каја и моја маленкост дошли смо испред главног улаза у Ново гробље у подне. Врло мало света је било присутно, вероватно због празника. Честитасмо једни другима највећи хришћански празник уз традиционални поздрав: "Христос се роди, ваистину се роди!". Те Алимпије и Каја одоше да виде где је тачно сердаров гроб. Кад уђете у Ново гробље, то је одмах десно уз ограду. Било је језиво хладно, јер је дувао хладан ветар, прсти се леде и мени и осталим момцима, али смо свеједно запалили свеће и положили венац на гроб сердара Јанка. Направљено је још пар сличица са транспарентом "Ваша дела су бесмртна" где се налазе ликови пет србских војвода, и застава нашег удружења "Востани Сербије".
Мени лично је ово најкраћа акција од како сам у СРБС-у, али једна од најтежих, јер пола сата нисам осећао прсте када сам сео код Станка у ауто.
Нама свакако није никада био битан број већ сој, тако да ми је драго да смо дошли до сердаровог гроба, кад већ нисмо физички могли бити доле на Бојној њиви данас, иако мислима јесмо... тамо где се виори траснпарент Србска Спарта.
Милан Чучковић
7.1.2017.