Обележавање 106. годишњице Церске битке

Акције

30. август 2020.

ОБЕЛЕЖАВАЊЕ 106. ГОДИШЊИЦЕ ЦЕРСКЕ БИТКЕ

Пуцањ Гаврила Принципа, припадника Младе Босне на Видовдан 1914. године у аустријског надвојводу и престолонаследника Франца Фердинанда направио је тачку кључања аустроугарских односа са Краљевином Србијом, протеклих тридестак година.

Само месец дана након Сарајевског атентата Бечки двор објављује рат Србији, јер Влада Николе Пашића у Београду није прихватила све тачке Јулског ултиматума. То се после претворило у Први светски рат.

Иако је Војска Краљевине Србије била поприлично измучена од Балканских ратова 1912-1913 када су ослобођене наше вековне територије од Турака Османлија, Врховна команда Србске војске је знала да се мора бранити од новог завојевача. Зато је поново засвирала труба која је најавила мобилизацију. Одзив је био велики, слично као и две године раније.

Главнокомандујићи аустроугарских снага на Балкану био је Оскар Поћорек генерал са словеначким пореклом. Он је добио задатак да за неколико недеља сломи Србе и омогући ширење Аустроугарске на исток, као део ранијег германског плана Drang nach Osten.

Покренута је силна војска и послата на Дрину и Саву. Војнички кадар и подофицирски су чинили Хрвати, муслимани, Чеси, Словаци, Русини, Срби... док су официри били Аустријанци, Немци и Мађари.

Прве борбе су почеле на Дрини средином августа 1914. године, тако што је аустроугарска артиљерија почела да бомбардује Бању Ковиљачу, Лозницу, Зворник... По преласку на територију Краљевине Србије, аустроугарске јединице су отпочеле са страшним злочинима над цивилним становништвом. Убијање, вешање, клање, палеж имовине, силовање жена... о свему томе је касније направио документацију Рудолф А. Рајс, швајцарски криминолог који је дошао на позив србске Владе.

Истовремено у србским земљама које су тада спадале под Хазбрушку монархију креће хапшење и прогон Срба. Пуно их је убијено и опљачкано што су радиле посебне јединице ткз. Шуцкори, али добар део је одведен у непознато. Заправо, одводили су их у концентрационе логоре: Арад, Јиндриховице, Нежидер, Броумов, Омолуц, Маутхаузен, Велики Међер, Ашах итд. Тако су и са подручја Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе одвођени цивили и војници у исте логоре, одакле се мало ко вратио.

Врховна команда Србије када је добила извештаје са фронта, наређује да се свим снагама мора ићи у контранапад и спречити даље дивљање аустроугарских солдатески од којих је најгоре злочине чинила 42. домобранска пешачка дивизија из Загреба која је носила надимак Вражија.

На челу Друге армије тада је био генерал Степа Степановић, искусан и прекаљени официр који је добро познавао менталитет свог народа... знао је да је србски војник уствари србски сељак. И да они који бране своје куће, породице, имања, завичај да ће погинути, али неће се повући. Тако је и било.

После неколико дана тешких борби око планине Цер у Мачви, команда Друге армије шаље елитну јединицу Моравске дивизије I позива - Други топлички пук "Књаз Михаило" - познатији као Гвоздени пук, и то право у центар најљућих борби. На челу тих дивјунака био је пуковник Миливоје Стојановић Брка, родом из Пожаревца. Није требало дуго Бркиним делијама да потуку Аустроугаре који су се повукли у нереду према Дрини.

Борбе за врх Цера су трајале до 20. августа, али још пар дана је требало да се ослободи Шабац и неколико мачванских села. Брки и његовим саборцима је Станислав Бинички написао чувену песму "Марш на Дрину".

Штаб Друге армије шаље извештај Врховној команди 24. августа 1914. године о победи. Степа Степановић добија чин војводе. Међу западним савезницима ова победа је дочекана са великим одушевљењем јер су они тада губили на својим фронтовима. Па су наредили Сремску офанзиву.

Церска битка је била само увод у четворогодишњи крвави рат у коме је изгубљено скоро 2.000.000 Срба. Ова бројка жртава односи се не само на територију Краљевине Србије, већ и на Србе у Славонији, Војводству, Босни, Далмацији, Лици, Херцеговини, Кордуну, Банији, Црној Гори...

* * *

Тако је било пре 106 година. Славни преци су знали зашто гину, док потомство данас готово да не зна зашто живи. О разлозима можемо надугачко и нашироко... али би најбоље било да свако пође од себе и ближњег свога.

Обележавање Церске битке од стране народа постоји већ дуги низ године, више од десет, ако се не варам. Ове године је то радикално измењено јер су на снази још увек мере Владе Републике Србије о ограниченом броју људи за јавна окупљања.

Ми смо ово лето добили позив од новооснованог удружења Снага Српских Оцила да дођемо у Шабац односно Текериш, где ће поред литургије бити и пригодан програм којим ће се одати поштовање славним прецима. Тако је румски део дошао на почетак дешавања, а остали су мало и каснили, јер су ишли са Таре те недеље 16. августа 2020. године.

У рано јутро већ у 08:30 је била литургија у самој цркви у Текеришу, затим кратка литија до Споменика Церским јунацима који је налази у центру села. Тамо су свештеници шабачко-ваљевске епархије СПЦ служили помен јунацима Војске Краљевине Србије који су пре 106 година оставили своје кости на овој светој планини. Историјски час би тачно у подне, а причали су кустоси Музеја у Текеришу.

Касније смо још малко прошетали Цер планином и дошли и до касарне Војске Србије где је Ана Павловић, туристички водич испричала занимљиву причу о Церској бици, где је нагласила да је то била прва наша победа, а не савезничка, јер савезници у тој бици нису ни учествовали.

Зоран Ђорђевић, потомак топличког Гвозденог пука је емотивно прочитао један текст о његовим прецима који су поред Церске битке учествовали и у борбама код Гучева и Мачкова камена.

Након тога у башти једног ресторанчића смо имали прилику да попијемо нешто, да се окрепимо и продиванимо коју. Мене одушевио домаћи сок од вишње.

Остало је још да посетимо и гробље у селу Криваја, на путу до Шабца, што смо и учинили. Звали су нас Шабчани и да останемо на још даљем дружењу, међутим, како су обавезе звале, то се захвалисмо уз жељу да то буде други пут, јер ми се бар можемо сретати на манифестацијама које долазе. Биће их још пошто су људи постали гладни оваквих дешавања.