Извештај са помена за вуковарске жртве и борце 17.11.2019 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика од 12.11.2015

Данас: 964
Јуче: 1628
Недељно: 6277
Месечно: 24795
Годишње: 194692
Укупно: 519858

Највише посета
25.8.2018 2808
























































17. новембар 2019.


Извештај са помена за вуковарске жртве и борце 17.11.2019


Оно што ће вам мало ко данас знати рећи о Вуковару је то да су Срби су на овом подручију градили цркве још у XVII веку... на пример, нова православна Црква Светог Николе је саграђена 1737. године, и то на темељима старе цркве која је изграђена пола века пре тога. Затим православна црква Св. Архангела Гаврила у Бршадину је 1710. године освештана. Бисер православне Паноније представља Храм Свете Петке на Доброј Води код Вуковара, саграђен 1811. године.

Мада и Срби у вуковарском крају су током прошлих векова дали значајан допринос у развијању и напретку града на Вуки у свим сферама друтва: култура, трговина, архитектура, занатство, уметност, просвета и касније спорт. Примера ради Србско певачко друштво "Јавор" је основано 1869. године, веровали или не.

Седмог новембра 1918. године Вуковар је ослободила Војска Краљевине Србије, која је била у незадрживом јуришу после пробоја Солунског фронта. Становници града на ушћу реке Вуке у Дунав са одушевљењем су дочекали ослободиоце, јер управо србски православни живаљ је чинио већину у Вуковару и околини. Тако је завршена аустроугарска ера у овом крају.

Мало после ослобођења, тачније 24. XI 1918. представници вуковарске авангарде су дошли у Руму где је одржан велики народни збор на коме је одлучено да читаво подручије Срема се присаједини Краљевини Србији, а да главни град буде Београд, а не Беч или Загреб. Дан касније је су то учинили и народни прваци из Барање, Бачке и Баната у Новом Саду.

Према првој административној подели Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1919-1921 Вуковар је спадао у покрајину Хрватску и Славонију. Касније у Сремску област, а најпосле у Савску бановину, што је иронија јер Вуковар лежи на Дунаву, а до Саве има бар 42 км... Зашто баш тако?

Зато што је то одговарало да се касније Вуковар сврста у Бановину Хрватску 1939. године, која је требала да игра некакву улогу намиривања Хрвата у првој јужнославенској држави. Међутим, одмах по објављивању такве вести у новинама у Вуковару су Срби организовали демонстрације, јер нису желели да буду у Хрватској. Тадашње намесништво у Београду се оглушило о такав захтев из непознатих разлога.

Врло брзо је дошао и Други светски рат, тачније Краљевина Југославија је 6. априла 1941. нападнута од Немачке, Италије и њихових сателита: Мађарске, Бугарске, Албаније и румунска територија је кориштена за напад. Слом је био неминован, а малолетни краљ Петар II Карађорђевић са већим делом Владе напушта земљу и одлази у Лондон.

Вуковар, као и цео Срем постају део усташке Независне Државе Хрватске, клеро-фашистичке творевине која је имала за циљ истребити Србе, Јевреје и Роме. На челу тог пројекта стајали су Анте Павелић и Алојзије Степинац. За четири ратне године усташе су убили најмање 1.500.000 Срба, а сваки други православни свештеник је убијен. Од девет епископа, пет их је убијено 1941-1942... У Вуковару је тада нарушена национална структура, а број Срба је смањен. Све до под будним оком Ватикана, који је одмах после Другог светског рата задужио Крунослава Драгановића да спроведе акцију познату као "Пацовски канали", којим је највећи део усташких крвника пребегао у Аустралију, Јужну Америку, Шпанију итд.

У Вуковару иначе је постојало једно велико стратиште Дудик, а народни хероја је било двојица и оба србске националности: Богољуб Вукајловић Лала, Васо Ђурђевић звани Турчин... 12. априла 1945. године партизанска војска ослобађа Вуковар и пробија Сремски фронт па наставља даље ка Алпима.

Пошто је била нејасна граница између СР Србије и СР Хрватске, једна комисија Централног Комитета КПЈ коју је оформио Милован Ђилас утврдила је да та граница у Шиду. Тачније да Вуковар и Барања остају у СР Хрватској.

Након Другог светског рата уследио је период велике обнове и индустријализације земље када је добар део становништва из руралних делова долазио у равницу или у велике градове. Вуковарска општина је имала хиљаде радника запослених највећим делом у комбинату гуме и обуће "Борово", фабрици текстила "Вутекс", пољопривредни комбинат "Вупик" итд.

Радници су добијали станове или повољне стамбене кредите, подизани су домови културе, кино сала, базен, школе, стадион, спортске дворане... Крајем 1970-их вуковарска општина постаје једна од најпожељнијих места за живот социјалистичке Југославије, а по БДП је била на другом месту одмах иза Љубљане.

Економски потреси у СФРЈ су се осетили и у Вуковару 1989-1990... таман када је промењен политички систем од Вардара па до Триглава. Већ у пролеће 1990. године одржани су локални, парламентарни и председнички избори у СР Хрватској, где је победио Фрањо Туђман и његова милитантна странка Хрватска Демократска Заједница. Међутим, у Вуковару ХДЗ доживљава убедљив пораз од Савеза Комуниста, јер у Вуковару су Срби имали релативну већину. Но, то је био сигнал централе из Загреба да покрене рат, како би се лакше решили социјални проблеми који су нагомилани.

Спроводиоци те злочиначке политике ХДЗ-а у Вуковару 1991. године постали су: Томислав Мерчеп, Благо Задро, Мартин Сабљић, Анте Врањковић, Јуре Марушић, Миле Дедаковић звани Јастреб и др.

У фебруару 1991. године Мерчеп у селу Богдановци постројава 2.000 Хрвата и подељено им је оружје. Наредних недеља се постављају полицијски пунктови где су хрватски милицајци "муповци" имали задатак да контролишу сваки улазак и излазак из града. Почеле су да расту тензије између Срба и Хрвата. Чланови ХДЗ-а су пратили своје комшије Србе и говорили им да се одселе у СР Србију. Почеле су претње преко телефона прво, а онда и отворено на јавним местима.

Већ 15. априла 1991. године миниран је први локал "Крајишник" у Вуковару код Сајмишта чији је власник био Србин. Две седмице после тога 1. маја 1991. у Бршадину је убијен из пиштоља ветеран НОР-а Србин Стеван Инић од свог комшије Хрвата Мије Геленчира, члана ХДЗ-а. Наредни дан хрватска полиција упада у Борово Село да "заведе ред", пошто су тамо заробљена двојица њихових колега који су послати у патроли да скину важећу заставу СФРЈ због Првомајских празника. Муповци су лоше прошли, јер су се Боровоселци добро организовали, а предводио их је Вукашин Вуле Шошкоћанин.

Од тада почиње застрашујући терор над Србима у Вуковару и Борову Насељу, а србска села у околини обарају балване у страху од изненадних упада у села. Више нико није био сигуран. Као и свуда у авнојевској Хрватској почели су напади на касарну ЈНА, пошто је ту био смештен понтоњерски батаљон XII моторизоване бригаде са командом у Осијеку.

Обруч око Вуковара је затворен 5. јула 1991. године, нико више није могао изаћи, сем на пропусницу коју је издавао лично Томислав Мерчеп, онај што се 13. септембра 1991. године извлачи из обруча кроз атаре и одлази у Загреб. Команду над градом преузима Миле Дедаковић

Крајем августа 1991. крећу напади муповаца и зенговаца на касарну ЈНА, а Генералштаб из Београда упућује Загребу упозорење да повуче паравојне снаге иначе ће кренути деблокада касарне. Како то није учињено, Прва гардијска бригада ЈНА из Београда креће ка Вуковару. Борбе су трајале 78 дана, а завршено је 18. новембра 1991. године предајом хрватских паравојних снага. Један мањи део се није предао већ се кукурузним путевима извукао ка Винковцима.

На суђењу пред Војним судом у Београду у првој половини 1992. године десетине хрватских паравојника је осуђено на вишегодишње казне затвора, а њих шесторица и на смртне казне по основу кршења права и обичаја ратовања, кривичног дела ратни злочин, намерно убијање ненаоружаних цивила, побуне против уставног поретка СФРЈ... итд. Међутим, тадашњи премијер СР Југославије Милан Панић је договорио размену заробљеника у Неметину, крај Осијека 18. августа 1992. године, где су србска страна предала осуђенике за ратне злочине, а хрватска је предала углавном цивиле, или затворенике из логора.

Политичке неприлике су биле такве да је 12. новембра 1995. године потписан тзв. Ердуски споразом, по коме је Сремско-Барањска област, остатак источног дела РС Крајине мирним путем интегрисана у Републику Хрватску 1. јануара 1998. године.

 

*   *   *

 

Ми као потомци страдалног народа имамо право на сећање. Имамо право да се сећамо наших жртава које су невино пострадале у Вуковару 1991. године, јер убијено је и пре почетка борби на десетине, а када су борбе званично и почеле тек тада су настале чистке од којих је добар део грађана србске националности завршио на дунавским обалама. Нажалост нико никада убијене Србе у Вуковару није избројио. То је у Хрватској табу тема, а у Србији се има пречих послова. И тако деценијама.

Први пут наше удружење је организовало помен, односно молитвено сећање у Београду за вуковарске жртве и борце који су погинули 1991. у Вуковару.

Најавили смо то за недељу 17. новембар одмах после литургије у Гавриловском храму на Топчидеру. Тада дође доста парохијана на службу Божију. Принели смо и жито, као што иначе радимо за страдања наших сународника.

Нисам ни очекивао да ћу видети позната лица, кад прво дође Милорад са мајком, онда Мирјана са мужем и најпосле и Миланче сам.

Присутнима смо поделили пуно свећа, да се заправо сви саберемо у молитви за наше мученике, као што су: Стеван, Љубан, Ана, Даринка, Слађана, Жељко, Горан, Мирослав, Зорица, Зоран, Божидар, Милица, Јован, Јосип, Младен, Драган, Стојан, Милан, Голуб, Саво, Бранко, Славко, Владо, Бошко, Премил, Недељко, Војислав, Љубомир, Рајко итд.

Током молитвеног сећања отац Јован је одржао једну одличну и поучну беседу, која би требала ући у анале како се збори свом народу.

Како је завршен помен и поче да се дели нафора и жито, то смо нас пар отишли ван, на степениште и развили транспарент

УБИЈЕНИ У ВУКОВАРУ 1991

где смо ставили само неколико слика жртава, које треба да подсећају на невино пострадале цивиле, за које ни данас нема правде, јер хрватско тужилаштво деценијама врши опструкцију и доноси срамне одбијенице породицама убијених, уз образложење да су то "застарели случајеви".

Нас неколико је вани, на степеницама развило транспарент и држали смо двадесетак минута. Сви који су излазили имали су прилике да виде, а добар део њих је и сликао. Један старији човек је пришао транспаренту, те се прекрсти и пољуби слику једне жртве. Како сам касније сазнао, то му је уствари рођак (?!), веровали или не. Мени је дошло да заплачем.

Ово је само један здрав пут подсећања и стварања културе сећања, од кога нећемо да одустанемо, а на крају крајева немамо ни право, јер ко смо ми и шта смо ако заборавимо страдање наших ближњих...

А ако се заборави, може и да се понови.

 

 

Милан Чучковић
17.11.2019.


РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Породица Радосављевић - Бојан Весовић - Бјеловар - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец  - Породица Рокнић - Породица Олујић - Божићни УставКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Откос - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Књигоцид - Книн је пао у Београду - Јесење Кише

 




Посећено је: 225  пута
Број гласова: 31
Просек: 4,42

Оцените нам овај чланак:









ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Извештај из Сремске Каменице 18.11.2017

Извештај из Сремске Каменице 18.11.2018
























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!