Краљевина Србија је 1912. године потписала са Црном Гором, Бугарском и Грчком међудржавни споразум, по коме је направљен Балкански савез чији је циљ био ослобађање од вишевековне турске владавине на Балканском полуострву. Почетком октобра те године засвирале су трубе са позивом на општу мобилизацију.

Милунка Савић, девојка од двадесет лета из рашког села Копривница код Јошаничке Бање се затекла у Београду и пријављује се на зборно место уместо свог брата, за кога је сматрала да је нејак. Задужила је униформу и пушку. Крила је чак и од сабораца да је женског пола, јер се бојала, ако се открије истина да ће је претпостављени вратити у родни крај. Желела је да служи народу и отаџбини. Распоређена је у Моравску дивизију, топлички Други пешадијски пук "Књаз Михаило". Иначе, њен пук је касније добио титулу Гвоздени пук, једини међу педесет пукова србске војске.

Са својм Топличанима Милунка Савић је прошла пакао Брегалничке битке 1913. године против бугарске војске, а касније у јесен 1914. године истакла се као одличан бомбаш у Колубарској бици где је одлучивана судбина целе Србије, док је њен пук однео превагу у борби са Аустроугарима који су били дупло бројнији и технички надмоћнији. Међутим, показало се да "Бој не бије свијетло оружје, већ срце у јунака"...

Стигла је Милука чак и до Скадра са саборцима где су Срби платили хиљадама глава слободу овог старог србског града, који су напослетку Велике силе неправедно поклониле тек створеној Кнежевини Албанији.

Топличани су приликом повлачења србске војске преко Албаније у зиму 1915/1916 штитиле одступницу са источне стране, јер је Бугарска изненада ушла у рат на страни Централних сила, пошто су им обећали Вардарску и Тимочку Србију. Тада је Милунка и рањена у главу, а опорављала се у Африци, у Тунису.

Као и сви други пукови, тако је и њен Топлички пук, пребачен у лето 1916. године на Македонски фронт... Прво је Дринска дивизија уз велике губитке ослободила Кајмакчалан 30. септембра 1916. затим седам недеља касније и градић Битољ, чиме је закорачено у отаџбину. Пробој Македонског (Солунског) фронта био је средином септембра 1918. године, па су сви србски пукови извели победоносни јуриш сломивши Бугаре за две недеље. Ни Аустроугари и Немци нису боље прошли. И они су били у паничном бегу не схватајући која сила се намерачила на њих.

Легенда каже да је Милунка на Солунском фронту једне ноћи заробила 23 бугарска војника. Не само тада, већ и раније, она је добијала највиша војна одликовања не само Србије, већ и Француске и Енглеске.

Топлички Гвоздени пук био је 1920. године демобилисан, а она је од државе добила једно имање у Степановићеву, између Врбаса и Новог Сада, у бачкој равници. Удала се 1922. године за Вељка Глигоријевића, који је био осам година млађи. Са њим је имала ћерку Милену, али је тај брак био угашен после пар година, јер Вељко није марио за породицу од како се одселио у Бањалуку. Милунка Савић је усвојила још три ћерке и извела их на животни пут. Често је радила тешке послове и тако преживљавала.

Доселила се у Београд где је радила као чистачица у једној банци. Веровали или не, она је одбила понуду француске државе да добије њихову војну пензију и да иде тамо живети. Из родног краја је често доводила децу коју је од свог рада школовала. Њени саборци су је често звали на обележавање значајних јубилеја Великог рата, где је она ишла у шумадијској народној ношњи.

Током Другог светског рата није облачила униформу, и није радила као болничарка у нацистичком логору Бањица у Београду, како се тврди, већ је радила као чистачица. Тек после Другог светског рата, власти су јој доделиле борачку пензију, а општина Вождовац један стан у насељу Браће Јерковић 1972. године.

У позним годинама имала је три мождана удара. Умрла је у свом стану 5. октобра 1973. године и сахрањена на Новом гробљу у Алеји великана.

Милунка Савић спада у најодликованије Србкиње, али и учеснике Првог светског рата. Деценијама је прича о њој била некако замагљена и гурнута у страну. Тек 1995. године у центру Јошаничке Бање је подигнут први споменик србској хероини, касније 2018. године јуна месеца у Инђији друга спомен-биста.

*   *   *

Чланови Србског Светионика су до сада у Јошаничкој Бањи били два пута, октобра 2017. и 2018. године и ту је направљен добар контакт са људима који организују манифестацију Дани Милунке Савић, тачније шетњу која је названа Стазама Милунке Савић. И ове године је планирано да се иде тамо, међутим невоља је била у томе што је манифестација померена за викенд касније од уобичајеног. То је нажалост створило проблем код нас, јер је отишло мање људи него што је планирано, неки због пословних, а неки због породичних обавеза.

Ујутро 12. октобра 2019. године крећемо из Београда аутопутем по сред лепе  Шумадије и за нешто мање од три сата стигосмо у Јошаничку Бању. Тамо смо стигли на брзину да попијемо кафицу и да се упознамо са Дејаном Котурановићем, који је тог дана био домаћин. Срели смо и наше другаре из Шабца, препознадосмо цуру Марију.

Како је било окупљање код споменика у центру вароши, тако смо ми раширили добро познат транспарент плаво-бели КОЛУБАРСКА БРИГАДА, а Рашчани своју заставу са ликом Милунке Савић, копију наше са малим изменама.

Рекоше нам организатори да идемо на покрет, па је Зоки стао на чело и добро држао темпо. У колони учесника било је повећи број школске деце, што свакако радује, јер на младима свет о(п)стаје. Сунчано време, ко и лане само је подгрејавало осећај среће што смо дошли да пешачимо у част наше најславније хероине.

Дођосмо ми полако и до макадама, односно одвајања за Копривницу, мало село у брдима, где је рођена Милунка. Кратка пауза, а онда пешачење све до горе. Са нама су од почетка били и припадници Војске Србије.

Полако ми стигосмо и до Милункине родне куће, која је реновирана и сређена, а ту поред су били опет припадници војске, који су кували пасуља за учеснике похода. Јасмина Лазаревић је била део културног програма, која је читала приче из њене књиге "Девојка из долине јоргована", романсирана биографија наше Милунке Савић.

После се вратисмо пешака до магистрале, па бусом до Јошаничке Бање, где смо срели неке познанике и продиванили мало са њима. Како је и сумрак најављивао крај дана, то се ми потрпасмо у кола и правац Београд. Стигосмо увече задовољни нашим учинком.

Догодине, ето нас опет!

Аутор: Драган Кљајић
14.10.2019.