Милунка Савић је једна од наших најхрабријих жена у 20. веку... ратница која је задивила читав свет. Пред њом су салутирали и краљеви и генерали, њезино име је изговарано широм Европе са најдубљим поштовањем.

Још у јесен 1912. године је напустила своје родно село Копривница у Старом Расу и отишла на зборно место тек формираног (заправо обновљеног) Другог пешадијског (батаљона) пука "Књаз Михаило" у Моравској дивизији Војске Краљевине Србије. Одмах су послати на југ, ка Куманову јер су се ту очекивала турска Вардарска армија... тако је отпочео Први балкански рат, односно ратни пут наше хероине јер су ослобађали отаџбину од османских завојевача. У Другом балканском рату 1913. године након страшне Брегланичке битке, њена јединица добија титулу - Гвоздени пук.

Након тога она је из месеца у месец, из битке у битку показивала не само храброст, већ и умеће какво је и код мушараца ретко ко имао... током Колубарске битке децембра 1914. године када је судбина целог Србства била у питању, она се показала као одличан бомбаш која је непогрешиво погађала циљеве и уништавала аустроугарског непријатеља.

Са својим Топличанима напушта Србију у јесен 1915. године и одлази француским бродовима чак у Африку, где су се србски борци лечили и прикупљали снагу све до краја лета 1916. када су из Туниса пребачени бродовима до Солуна, а онда у средиште Македонског фронта... Тамо је једне ноћи успела да зароби чак 23 бугарска војника. Одликована је са Орденом Карађорђеве звезде са мачевима.

После рата се удала за Вељка Глигоријевића и живели су у Мостару, али није имала са њим среће. Родила му је једну кћерку, а он је запоставио брак, који је врло брзо угашен. Добила је од Краља имање у бачкој равници, село Степановићево изнад Новог Сада, али се ни тамо није пуно задржала. Преселила се у Београд где је годинама радила као спремачица у једној банци.

Из завичаја је повукла неколицину деце коју је ишколовала и извела на животни пут. Током Другог светског рата није учествовала али је била би даље спремачица. Тек после рата добила је од државе борачку пензију и стан у позним годинама. Увек када је ишла на обележавања значајних датума Великог рата она је долазила у србској народној ношњи шумадијског краја.

Упокојила се на Вождовцу 1973. године. Али тек 2013. године су њени посмртни остаци пребачени на београдско Ново гробље у Алеју заслужних грађана.

*   *   *

Дућа и ја стижемо испред споменика девет сати то суботње јутро... таман смо имали времена за кафу и ракију.

После ослуженог парастоса за нашу Милунку, направисмо неколико фотографија испред споменика мог омиљеног лика из историје, наредника србске војске Милунке Савић и посетимо спомен музеј посвећен њој.

Киша је падала док нисмо кренули са главног пута, а дотле смо дошли аутима. Напрасно киша стаје и није више сметала.

Било нас укупно око педесет. Друштво на путу нам је правио Милункин унук из Краљева.

Код спомен-куће није било програма, као претходних година, било је послужење сок, ракија, пљескавица.

Дејан из организације нам дао још по једну за понети, појео сам и Дућину.

Драган Којић
10.10.2021.