Проблеми у Босни и Херцеговини нису од јуче, нити од прије 30 година, већ су присутни вијековима раније. Зашто? Зато што је у србске земље навалила турска војска из Мале Азије која је све палила и пљачкала, рушила православне светиње итд. Врло брзо су све хришћанске земље на Балканском полуострву окупиране у XVI стољећу и ушле у састав Турске царевине. Константинопољ је постао Стамбол...

Османлије су дуг временски период масовно потурчавале хришћанске народе и спроводиле страховладу највиших размјера. Један од терора био је Данак у крви, када су Турци отимали Србима дјецу и одводили у своју престоницу гдје су од њих правили посебне војне јединице Јањичаре. Турске аге и бегови су узимали од раје тек вјенчане жене, које су називали Право прве брачне ноћи... Без обзира каква година родна била, трећину приноса (из поља и од стоке) је сваки србски кмет морао да преда турском аги. Они Срби који су се бунили против таквог терора били су убијани... турски специјалитет је био набијање на колац, тако да мученик умире у најгорим мукама.

Један дио Срба није више могао да трпи такав зулум и одлазили су преко ријеке Уне и Саве, планине Пљешевице и тамо на територији тадашње Хазбуршке монархије добили аутономију: Војна Крајина, за коју су често крварили у рату са Турцима. Други дио је остајао на својим огњиштима и подизао буне и устанке мањих или већих размјера. Трећи дио Срба је прихватио исламску религију и мјесто цркава одлазио у џамије.

Управо тај трећи дио је у каснијем времену, тачније средином 20. вијека се окренуо против Срба православаца. Исламизовани Срби су масовно попуњавали усташке јединице у Независној Држави Хрватској, гдје су током 1941-1945 починили стравичне злочине према Србима... примјер је злогласна Ханџар дивизија. Сребренички крај у Другом свјетском рату је тешко пострадао од Павелићевих злотвора који су више хиљада србских цивила (око 6.500 људи) убили на монструозне начине, највише хладним оружјем.

Јединице НОВЈ су тек у прољеће 1945. године поразиле усташе и домобране, али мали број усташких крволока је изведен пред лице правде и кажњен... добар дио њих је побјегао на Запад и тамо уживао на слободи, а мањи дио је остао у Југославији и сакривао своју мрачну прошлост. Док су приче о злочинима над Србима постале непожељне јер су југославенске комунистичке власти сматрале да би то нарушавало братство и јединство, темељ на коме је сазидана друга јужнославенска држава.

Почетком 1970-их година, комунистике власти у Југославији су признали исламизованим Србима нову нацију - муслимани (!?) што је поред признавања тзв. македонске и тзв. црногорске нације учињено са циљем разбијања србског националног корпуса.

Привидан мир је трајао 45 година. Тачније у прољеће 1990. године је промјењена друштвено-политичка клима тј. уведен је вишепартијски систем у СФРЈ. Сепаратистичке снаге у западним и централним дијеловима земље су избиле на јавну сцену и добили медијски простор гдје су искористиле лошу економску ситуацију за добијање повјерења лаковјерних грађана. Они су свакако имали подршку и помоћ арабских, западно-европских држава, САД и Канаде, који су имали заједнички циљ: разбијање социјалистичке Југославије.

Муслимански лидери: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и други су жељели одвајање СР Босне и Херцеговине од СФРЈ и да њихова држава буде уређена према начелима Исламске декларације, коју је лично писао Алија Изетбеговић. Све православне Србе и југославенски оријентисане грађане су сматрали за непријатеље које треба истребити, а Хрвате за привремене савезнике које је требало искористити за спровођење морбидних планова.

У љето 1991. године у СР Словенији су отпочели жестоки обрачуни словеначких територијалаца са припадницима Југославенске Народне Армије, који су трајали двије недјеље, а резултат је био повлачење ЈНА из најзападније југославенске републике. У СР Хрватској ти обрачуни су се претворили у четворогодишњи рат...

Муслиманско руководство је почело крајем 1991. године да прави себи паравојне формације "Патриотска Лига" и "Зелене Беретке" тако што су окупили крем сарајевског подземља... јер су знали да одвајање неће бити лако, пошто су Срби имали највећу територијалну заступљеност у БиХ преко 70% површине. Србски посланици у Народној скупштини БиХ су 9. јануара 1992. године прогласили Србску Републику Босну и Херцеговину.

Иако у Босни и Херцеговини није успио референдум о суверености БиХ јер нису имали двотрећинску већину о независности централне југославенске републике који је спроведен крајем фебруара 1992. године, муслимански властодржци су подржани са хрватским сарадницима ипак прогласили независност 1. марта 1992. године. То је додатно погоршало ситуацију, која је кулминирала пуцањем на србске сватове у Сарајеву, на Башчаршији тог дана. У Сарајеву и Тузли је два пута нападнута колона ЈНА од паравојних формација, иако је био договор о мирном извлачењу.

Муслимански и хрватски екстремисти су у прољеће 1992. године почели у срединама гдје су имали релативну или апсолутну већину са застрашивањем србског становништва, кренуле су пљачке, силовања, физички напади, убиства, провокације итд. Поред тога и регуларне јединице Војске Републике Хрватске су наставиле са агресијом на Босну и Херцеговину. Из арабских земаља почели су долазити муџахедини (алахови ратници који су прогласили Џихад).

ЈНА је доживљавала судбину државе коју је била обавезна да чува, односно нестаје са историјске сцене. Несрбски кадрови у ЈНА су масовно дезертирали... У мају мјесецу 1992. године формирана је Србска војска у Босни и Херцеговини која је имала циљ да заштити србско становништво на територији Босне и Херцеговине.

Муслиманске (пара)војне и полицијске јединице у широј околини Сребренице су већ од Ђурђевдана 1992. године отпочеле са нападима на србска мјеста, гдје су током три године етнички очистиле око 100 насеља, гдје су православни Срби вијековима живјели и стварали. Хиљаде Срба је подмукло убијано, углавном су напади почињали у рану зору на православне празнике...

Један од таквих варварских напада је био у селу Кравица, општина Братунац на истоку Босне и Херцеговине, у рејону средњег Подриња баш на Божић 1993. године. Зликовци из муслиманске 28. дивизије ткз. Армије Босне и Херцеговине су у рану зору 7. јануара напали село док је добар дио Кравичана био у цркви на празничној служби поводом Христовог рођења.

Јаке и добро наоружане снаге Насера Орића, њих око 3.000 бојовника врло брзо су убиле пар сеоских стражара на уласку у село и одмах је кренула катастрофа села: србске куће у пламену, мушкарци су убијани, жене силоване, пљачка и отимачина на све стране. Поред Кравице у овом помору настрадала су још три мања села: Шиљковићи, Јежештица и Бањевићи.

Најмање 50 Срба (иако неке процјене иду и до седамдесет) је тог Божића убијено за неколико сати од муслиманских бојовника. Најмлађа жртва, Владимир Гајић је имао само четири године, а Новица Богићевић 14 година, док су међу жртвама и Владимир Стојановић од 78, Ристо Поповић 73, а најстарија жртва Мара Божић је имала 84 године. Спаљено је преко 600 кућа и око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката. Србска црква је сравњена са земљом, а православна гробља су уништена и гробови прекопани. Хиљаду Срба се нашло у збјеговима, по хладном времену прешло ријеку Дрину и потражило спас у Републици Србији.

Већ пар дана касније усљедио је још један жесток напад муслиманских јединица у Скеланима када је преко 110 Срба убијено 16. фебруара 1993. године. Орићеви кољачи су све до јуна 1995. године наставили са својом злочиначком одисејом етничког чишћења србских насеља у средњем Подрињу: Братунац, Скелани, Милићи, Сребреница и Зворник, гдје је убијено преко 3.500 људи србске националности...

Дејтонским мировним уговором је престао босанско-херцеговачки рат, а наша земља је подјељена на пола: Република Србска и муслиманско-хрватска федерација... Најгоре су прошли сарајевски Срби, јер је њих 150.000 морало у тихом егзодусу да напусти своја вијековна огњишта, која су одбранили од 35 муслиманских офанзива.

*    *   *

Иако смо били у Братунцу више пута, никада нисмо били на том јануарском парастосу жртвама из Кравице. Званичан позив ове године нам је упутила Радојка Филиповић, предсједница општинског одобра Удружења породица погинулих и несталих Републике Србске.

Мања делегација Србског Светионика, удружења коме је примаран циљ стварање културе сјећања је ове године одлучила да посјети и Кравицу и да макар на тај начин покаже људима из братуначког краја да нису сами, да не можемо да окрећемо главу од њихове личне трагедије, која са трагедијама Срба из осталих крајева Босне и Херцеговине, па и Балкана представља уствари националну катастрофу.

Долазимо прво у Братунац, варош у босанском дијелу средњег Подриња. Проналазимо цвијећару коју нам је препоручио наш сарадник Зоки Вујић из Светосавске омладинске заједнице. Тамо су већ били неки вијенци, па ја замолим да и нама се направи такав један букет са црвено-плаво-бијелом траком. Жена пристаде и прими србске динаре.

Тамошњи људи нас упутише и на село Кравица, којим путем најлакше да дођемо. Како није било вријеме за губљење, а и дувао је хладан вјетар, то се ми упутисмо тамо. Није било превише свијета, само они који имају свијест о томе шта заправо Кравичка трагедија представља. Присутно свега око 250 људи на полагању вијенаца и пригодном програму након тога.

Док смо долазили Радојка Филиповић је већ давала изјаве за медије. Нешто смо и снимили. Након тога се и поздрависмо са људима које познајемо са ранијих дешавања: Нико Кисић, Младен Грујичић, Милош Никић итд.

Уз сами споменик стајли су два припадника жандармерије. Али и овако је било доста полиције на обезбеђивању манифестације.

Са г. Кисићем се договорих и гостовање у емисији Разбуђивање у скорије вријеме. А на моје питање Младену, да ли ме се сјећа, он одговара ко из топа:
- "Како не, ти си овјде редован". Заиста, кад размислим малкице, па јесте, овом крају на парастосима сам био у протекле 4.5 године, бар шест пута, што свакако није мало. Али нисам ни ишао тамо ради тога да би скупљао некакве поене, већ да пружим подршку људима који се боре за истину и културу сјећања.

Програм су водиле двије дјевојчице обучене у народне ношње бирчанског краја. Било је јако хладно и вјерујем да им није било пријатно. Почео је пригодан програм тако што су оне читале пјесме посвјећене страдању подрињских Срба, а затим су се обраћали званичници Републике Србске. На крају су и делегације полагале вијенце на споменик. Мени је чудно било то што су породице погинулих и несталих полагале међу задњима.

Након тога ми раширисмо наш (стари) транспарент ТРАЖЕ ДА ИХ ЗАБОРАВИМО... јер уистину, Кравички масакр 1993. на Божић није усамљени случај страдања Срба на територији бивше Југославије, већ само једна карика геноцидног ланца који се на србски народ обрушио у посљедњој декади 20. стољећа. А наслов је такав јер управо они који су иницирали сву ту злочиначку одисеју сада се праве као некакви миротворци и демократе, а уствари прикривају своје криминално саучешће у свему томе. А ми не желимо да их заборавимо, јер ако заборавимо, може се поновити...

Како су нас обавезе звале даље, тако смо се на брзину поздравили са Братунчанима и одосмо пут Београда. Остала је жеља да се неки други пут, већ овог (про)љета ако Бог да поново сретнемо на неком догађању.

НЕМАМО ПРАВО НА ЗАБОРАВ!
НЕМАМО ПРАВО НА ЋУТАЊЕ!
АКО НЕ ПРОГОВОРИМО МИ
ПРОГОВОРИЋЕ КАМЕЊЕ!

 

Милан Чучковић
05.01.2020.