Источна Босна... Средње Подриње, односно Братунац, Зворник, Милићи, Сребреница... то је најстрадалније подручије које је распадом бивше Југославије 1990-их било мета муслиманских ратних јединица, под командом Насера Орића. За нешто више од три године, у овом крају су Орићеве солдатске убиле преко 3.200 Срба, а преко 50 села и насеља је етнички очишћено. Србске жртве су убијане на најмонструозније начине, углавном хладним оружјем. Постојали су и конценртациони логори у Сребреници, која је била и под будним оком међународних снага који су још 1992. године послате у Босну и Херцеговину да спречавају ескалацију рата. Тако су деца попут Цветка Ристића и Бранислава Вучетића остали сирочићи.

Сви ови злочини, концентрациони логори, крвници и србске жртве су годинама врло добро познати правосуђу  Босне и Херцеговине, Србије, па чак и Хашком Трибуналу. Међутим, њихово ангажовање и рад може да се опише у три речи: туга, чемер и неправда. Боли управо та неправда што споменута три тужилаштва окрећу главу од суза србске деце која су изгубила очеве, мајке... што су родитељи изгубили своју децу, само зато што су Срби, православци.

Управо ти горенаведени разлози су навели мене и другаре, да седнемо у аутомобил и раном зором кренемо из Београда у Братунац, градић на самом истоку Босне, уз реку Дрину. Позив за обележавање страдања Срба у Братунцу добили смо незванично још пре 11 месеци од госпође Радојке Филиповић, председнице општинског одбора БОРС-а за Сребреницу. Званично је позив стигао на нашу електронску адресу пре 5 дана.

Уз пут нисмо имали већих проблема, сем што је била гужва на граници, па нас је то омело да стигнемо на градско гробље у Братунац када су православни свештеници служили парастос и званичници Републике Србске и Републике Србије полагали венац код крста. Али стигли смо нешто мало после подне, када је на централном градском тргу требало да почне обележавање страдања Срба у Подрињу, пригодним програмом.

Сама наша појава на централним братуначким улицама (због наших мајица) изазвала је јако велику пажњу, не само мештана, већ и свих осталих који су тог дана дошли у Братунац. Због велике врућине, многи су потражили спас у хладовини, а ми смо се за кратко сусрели са г. Радојком, која је била обрадована нашим доласком. Имали смо прилике да видимо паное, где су окачене слике србских страдалника 1992-1995 и докумената са подучија Средњег Подриња и Босне уопште.

Програм је почео хорским извођењем "Моја Република", која се нажалост тумачи као химна Републике Србске... кажем нажалост, јер права химна србских земаља је "Боже Правде". Након тога, реч је добио председник општине Неђељко Млађеновић, који није пуно давио, али је истакао значај обележавања страдања Срба у Подрињу. Затим је говорио младић који је изгубио оца у протеклом рату, иначе представник општинског одбора Борачке Организације Републике Србске.

У име Републике Србије, присутнима се обратио Александар Вулин, актуелни министар рада, запошљавања, борачких и социјалних питања. Врло чудно излагање је имао г. Вулин, кажем чудно, јер у свом говору често је спомињао Бога и правду... За оне који имају слабије памћење ништа необично, а за оне који памте попут слона, сећају се да се дотични клео у Че Гевару, одраставши управо на атеистичкој идеологији, где су Бог и црква били непожељни и извргавани руглу. Још једна ствар нам је упала у уши, код његовог излагања, а то је да "Само Србин може угасити Републику Србску"?!

У име свих грађана Републике Србске, обратио се председник Милорад Додик, причавши највише о борби за очување Републике Србске, али је и он имао лапсусе, тако што је скренио са теме причавши о пензијама у РС. Како је и сам схватио да то није тема скупа, брзо се вратио на прави колосек.

Завршио се пригодан програм и као по команди Зоки, Бранко и Дадо излазе из хладовине, док је моја маленкост снимала званични програм. Раширили смо тако транспарент ТРАЖЕ ДА ИХ ЗАБОРАВИМО, где су наведена сва већа стратишта србског народа на подручију бивше Југославије 1991-2000. Свим присутнима је то изгледало веома чудно, тако да су поред наших блицева, засијали и блицеви многих других камера и фотоапарата. Још док је трајао званичан програм, чуо сам коментар једног човека, вероватно полицајца у цивилу који се обратио човеку из БОРС-а, рекавши му да и они морају урадити овакве мајице као ми што смо имали.

Како смо ми закаснили то јутро на парастос, то смо након званичног дела обележавања отишли на градско гробље да упалимо свеће и помолимо се за србске страдалнике. Тамо смо сликали и снимили гробнице оних Срба који су побијени 1992-1995 од припадника 28. дивизије муслиманске Армије БиХ.

Тако смо у повратку свратили у један локал да нешто презалогајимо. Конобари тог локала су били одушевљени нашом појавом те су зартажили наше мајице, ако икако могу да их добију. Две смо им поклонили, а они су били решени да нас часте. Већ смо требали кренути и кући, када нам се појавио човек са сином који је имао за циљ да нам наметне неку своју политичку причу. Како нас то није превише занимало, то смо "дигли сидро" и кренули кући. Још док смо били у општини Братунац, свратили смо у село Кравица, место које је на Божић 1993. године претрпело стравично страдање од муслиманских крвника, које је предводио лично Насер Орић. Уз пут смо кратко свратили до нашег другара Богија у Шабац, а онда правац Београд.

Ово је само једна у низу акција коју ћемо радити и подржавати. Наш циљ нису никакве фотеље, нити нас политика уопште занима, што људи већ препознају и пружају нам подршку. Оно што смо ми у повратку међусобно коментарисали јесте неприсуство ликова из Србије, тачније Београда који се већ годинама бусају у прса са некаквим патриотизмом, јер овде није реч о подршци неком политичару, већ стварање свести у народу коме припадамо.

Братунац и подрињске жртве нису усамљени случај страдања Срба 1990-их. Нажалост има их пуно, а на нама је да их не заборавимо, јер КО ИСТОРИЈУ ЗАБОРАВЉА, ОНА МУ СЕ ПОНАВЉА!

Милан Чучковић
10.7.2016.