За слободу се умире,
за слободу се не моли
за слободу се бори,
јер Србин слободу воли!
Ако Срби ишта цене, то је слобода. Ко све није покушао у последњих 200 година да нас покори и није успео... није, јер наш слободарски дух је неукротив. И крв ћемо да лијемо, али нећемо бити робови.
Не знајући то, Влада Хазбуршке монархије упућује улитматум 23. јула 1914. године у Београд, у коме су у 10 тачака тражили немогуће. Заправо, тражили су да се Срби покоре и да изгубе слободу. Видовдаски атентат у Сарајеву месец дана пре тога је био добар адут у рукама Бечког двора, који је хтео пошто пото да уништи Србе и Србију пошто су они сметали на чувеном германском Путу на Исток. Влада Србије одбија јулски ултиматум два дана касније, што је значило рат!
Аустроугарска објављује рат Краљевини Србији 28. јула 1914. и покреће силну војску која креће пут Дрине и Саве. Војнички кадар су попуњавали Хрвати и Словенци углавном, нешто мање Чеси, Словаци и Срби, док су официрски кадар попуњавали Мађари и Аустријанци. Веровали или не, али Србија је тада имала становника, колико црно-жута монарија војника.
Цар Николај: "Ја сам Рус, али су ми Срби најближи"
У том моменту уз Србију стаје Краљевина Црна Гора и Царска Русија, који шаљу телеграм подршке. Руски цар Николај II Романов врло брзо шаље и оружје и муницују, јер зна да Србима не мањака јунаштва.
Око 250.000 бечких солдата долази средином августа 1914. уз Дрину и напада србске положаје код Зворника, Лознице, прелазе на нашу територију и одмах ударају крвнички по цивилима. Почињени су страшни злочини, типа вешање, клање, палеж имовине, пљачка великих размера.
Друга србска армија под командом генерала Степе Степановића долази да брани нашу нејач и судара се са Аустроугарима на Церу, где после десетак дана излази као победник, а Степановић бива награђен титулом војводе.
Кратак предах да би Аустроугари поново у Подрињу септембра 1914. године, код Гучева и Мачкова камена ударили жестоко на Србе. Остварили су пирову победу. У Срему лоше пролази инвазија Тимочке дивизије код Легет поља.
Нови жесток обрачун креће 16. новембра 1914. када опет Аустроугари нападају Србију и жестоке борбе се воде на Сувобору и Рајцу. Направљен је жесток фронт 160 км од Космаја до Ужица. Србска војска има проблема и почиње дезертерство, Врховна команда у очајању шаље генерала Живојина Мишића да учини немогуће. Струганички сељачки син долази на прву линију и одмах прави стратешко одступање своје војске која се повлачи на Рудник. Уследио је одмор и попуна јединица, нови опанци и дупла порција хране.
Аустроугари заузимају Београд и праве весеље 2. децембра 1914. а послали су у Беч телеграм у коме наводе како је питање сата када ће Србија капитулирати... хм, Бог силу не воли, па окрене копље другачије. Креће жесток контранапад Прве армије, где фронт пуца на неколико места: лазаревачка Кременица, обреновачке Конатице итд. Слављеници у нереду сада бегају за Босну. Живојин Мишић добија чин војводе.
Србски војнички генијалци: Мишић, Степановић и Бојовић
Десетомесечна пауза без борби донела је много смрти јер је пегави тифус покосио 100.000 људи у Србији... Ваљево је град смрти, град сахрана, град духова.
Немачка помаже Аустроугарску у јесен 1915. године, а на страни Централних сила званично улази и Бугарска. Север, исток и запад... 900.000 војника жељни србске крви крећу са циљем уништења Срба. Врховна команда одбија капитулацију. Одлучено је да крену на југ преко Косова и Метохије, и Црне Горе, почиње Албанска голгота. На том путу у две битке је спашена Србија. Прво на планини Чемерно код Краљева новембра 1915. године, а онда и Бојној њиви код Мојковца за Божић 1916. године. Давид побеђује Голијата.
Савезнички бродови коначно пребацују Србе на Крф, Тунис, Корзику, на опоравак и лечење и то захваујући уцени руског цара Николаја, који је у Први светски рат ушао због Срба и жртвовао своју круну, породицу, државу и народ.
После опоравка у лето 1916. бродовима Срби долазе до Солуна. Ту се формирају две србске армије од 160.000 војника, који одлазе у средиште Македонског фронта. Дунавска дивизија и Добровољци Војводе Вука освајају Горничево, а Дринска дивизија Кајмакчалан. Закорачили су наши прадедови на праг отаџбине.
Вукотић, Поповић и Бојић
У отаџбину у фебруару 1917. креће Топлички устанак, под командом Косте Пећанца, Косте Војновића, Милинка Влаховића итд. Угушен је у крви, а преко 20.000 Срба је убијено у бугарским одмаздама.
И Бугари и Аустроугари су читаво време Великог рата имали концентрационе логоре за Србе на својим територијама, где је одведено скоро пола милиона Срба, што војника, што цивила, свих старосних доби. Бугарска је према садашњим сазнањима имала 22 концентрациона логора, а Аустроугарска најмање 50 казамата.
Аустроугарски логор Арад у Банату
Пробој Македонског фронта бива 15. септембра 1918. године и победоносни јуриш од два и по месеца доводи да србски војник доноси свој слободарски барјак до Ријеке, Клагенфурта, Печуја и Арада. Аустроугарска се распала 4. новембра 1918. године, а Немачка капитулирала седам дана после.
Србска војска је ослободила отаџбину, као и друге јужнославенске народе... Срем проглашава присаједињење Краљевини Србији 24. новембра 1918. а дан касније Војводство (Бачка, Банат и Барања), док је Црна Гора на Подгоричкој скупштини 26. новембра 1918. прогласила присаједињење Србији. Најпосле је и Народно веће Срба, Хрвата и Словенаца упутило захтев за стварање прве јужнославенске државе: Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је 1929. године променила име у Краљевина Југославија.
Банат, Барања и Бачка - три срца јуначка
Тиме је остварен сан предака који је започео Карађорђе у Орашцу на Сретење 1804. године. Нажалост, тај сан је потрајао свега двадесет и три године.
* * *
Да вам просечан Србин из главе исприча ове горе набројане податке равно је добитку седмици на лотоу. Чак и приближно спада у јако малу шансу. А ако га питате да вам исприча какав трач са естраде или пак шта се дешава у Лиги шампиона, то ће без проблема да вам даје и додатне информације.
Е моја Србадијо... за шта се преци борише и гинуше пре једног века.
Четврти Београдски марш, односно Марш победе најавили смо за недељу 10. новембар, јер наши маршеви морају увек бити недељом... недеља је Божји дан. Временске услове не можемо да бирамо, али нама су били одлични, да смо плаћали не би боље било. Но, и то није много родољуба тог новембарског преподнева довело у Кошутњак.
Зашто? Хм... ни повећа група психолога не би то објаснила, јер метропола каква је Београд има више згубидана и лењиваца него песка у Сахари. Предака се не сећамо ни тај један дан, а камоли више.
Оно што је мени развукло осмех на лице у Кошутњаку јесте то што сам видео троје дечице. Видео сам и драга лица са наших ранијих дешавања, али и неколико нових. Припадници београдске Полиције су већ били ту и у најкраћем року смо завршили све формалности.
У Кошутњаку иначе, мало више Шумарског факултета, постоје два споменика. Један је немачким војницима, а други јунацима Војске Краљевине Србије из октобра 1915. године када су се жестоке борбе водиле у нашој престоници. Један пук је жртвован да брани Београд, како би остатак србске војске могао да брже се повуче ка југу.
Е управо одатле, од тог Споменика браниоцима Београда је кренуо наш Марш победе. Нас нешто мање од тридесет креће лагано ка Топчидерском гробљу, мало после 09:00 сати.
Неколицина учесника је добила заставе: србске тробојке, Војводе Вука, Гвозденог пука, Колубарске бригаде итд. Прво смо се задржали на Топчидерском гробљу, јер како Станко рече, ту је и гробно место Рудолфа А. Рајса (1875-1929) па се рачунало да боље ту положимо венац него доле код споменика. Венац су положили Валентина и Павле.
Наш подмладак на који смо поносни. До споменика у Топчидерском парку опет лагана шетња и дивањење по групицама. Код Рајсовог споменика се нисмо много задржавали, али смо се усликали са нашим транспарентима и заставама.
Кренусмо даље уз пратњу двоје патролних кола уз Топчидерско брдо те изађосмо на Топчидерску звезду. Тамо је полиција променила план, те скрећемо десно у споредну улицу и излазимо на Булевар Кнеза Александра Карађорђевића за кратко, па онда у Хумску улицу око 10:30 сати.
Ту улазимо у Гавриловски храм, где је литургија била у току. А како смо ми ушли таман када је требало, почео је помен за јунаке Великог рата који је служило свештенство овог храма.
После помена, Витомир и Отац Јован су певали песме везано за тај славни период "Тамо далеко", "Војвода Степа на коњу јаше", "Пукни зоро", "Ово је Србија"... Изађосмо из цркве и начинисмо једну групну фотографију са парохијанима.
Са благословом црквених отаца кренусмо ка Аутокоманди где је добар део суграђана видео наше заставе и неколицина нас трубљењем поздравља. Сунце сија, а ми марширамо ко некад давно Дунавска дивизија. Пешака стижемо све до Врачарског платоа, где смо прво посетили Споменик трећепозивцима, који је Краљ Петар I Карађорђевић (1844-1921) подигао својим ратницима треће доби.
Код споменика Карађорђу смо морали да станемо и да се поклонимо, а малко и усликамо јер управо је он покренуо устанак за стварање модерне србске државе пре 215 година.
Настављамо Курсулином улицом и право на парк војводе Петра Бојовића, ослободиоца Београда у Првом светском рату, чија је Прва армија ослободила пре 101 годину нашу престоницу. Кратко смо одржали историјски час, чисто да људе упознамо са његовим славним данима у официрској одори, али и трагичном крају живота, јер није преживео батинање ознаша 19. јануара 1945. године.
Прођосмо ми и поред његове куће у Трнској улици бр. 25, где се данас налази нека фирма.
Ту некако учесници осетише опојни мирис из оближње печењаре, што је довело до комешања у колони. Смиривамо ситуацију и идемо даље, прелазимо Булевар Краља Александра и улазимо у Рузвелтову улицу. Не задуго, стижемо до Новог гробља и тамо улазимо на главни улаз.
Купујемо свеће па онда до Споменика србским ратницима и добровољцима 1912-1918, који се налази у дубини гробља.
Тамо смо били на циљу. Али причали смо историјски час о Великом рату, где смо навели оне чињенице и податке са почетка овог извештаја. Након тога, поделисмо Валентини и Павлу златне медаље, заслужено. Положисмо и венац, а на крају се усликасмо поред споменика.
Тиме смо завршили наш догађај у част славних предака, наших прадедова којима много дугујемо. Немамо право да их игноришемо, јер ко смо и шта смо ако их заборавимо... ако заборавимо, и нас ће заборавити.
Ми знамо зашто смо данас марширали, знамо и са чиме ћемо сутра и пред претке и пред потомке.
ЖИВЕЛА СРБИЈА!
Милан Чучковић
10.11.2019.
Хвaлa, Милaнe, нa одлично осмишљeном и сaвршeно оргaнизовaном мaршу. Види сe дa je пуно трудa и jош вишe љубaви уложeно у то.
Моja сeстрa Снeжaнa и ja смо одушeвљeнe.
Мaдa смо свe ово видeлe пуно путa. Посeбно je било потрeсно у Гaвриловском хрaму... Бaр смо нaс двe то тaко доживeлe...И вeруjeм дa ћeмо сe видeти вeћ нa Колубaрском мaршу 8. децембра.
Поздрав!
Тaтjaнa Милошeвић
12.11.2019.
Одлични утисци! Посебно што смо били у храму Св. Архангела Гаврила. Било је предивно јуче и једва чекамо Колубарски марш.
А до тада се сигурно видимо на чашици разговора.
Милош Бјелобрк
12.11.2019.
