Извештај са шестог Колубарског марша 08.12.2019 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика посета
од 12.11.2015

Данас: 469
Јуче: 945
Недељно: 4.837
Месечно: 21.874
Годишње: 168.853
Укупно: 703.068

Највише посета
25.8.2018 2808























































Акције у августу

Посјета нашим западним етничким крајевима 23.08.2019

Извештај са десетог Церског марша 18.08.2019

Извештај из Мишара 11.08.2019

Извештај са парастоса жртвама "Олује" 05.08.2019

Јавни школски час у Кнез Михаиловој улици 04.08.2019

Пребиловци 6. август 2018

Извештај са парастоса жртвама Олује 05.08.2018

Извештај из Крупе 28.8.2017

Позив на Гучевску литију у Бањи Ковиљачи 2.9.2017

Извештај са осмог Церског марша 20.8.2017

Извештај из Куманова 1.8.2017

Извештај из Мишара 13.8.2017

Бојкот филма Матилда у Београду, прва акција

Извештај из Пребиловаца 6.8.2017

Извештај са парастоса жртвама Олује у Београду 5.8.2017

Спомен соба за косметске жртве у Палати Београд

Извештај са парастоса србским жртвама из Сиска у Београду 21.8.2016

Извештај са Седмог Церског марша 14.8.2016

Извештај из Пребиловаца 6.8.2016

Извештај са парастоса жртвама Олује, у Београду 5.8.2016



9. децембар 2019.


Извештај са шестог Колубарског марша 08.12.2019


О Великом рату се нажалост мало зна међу Србима. Последњих седам деценија је то била мало важна тема у школским читанкама, да не кажем и забрањена. Зашто? Зато што се ту кроз приче о јунацима са Цера, Колубаре, Мојковца, Чемерна, Гучева, Мачковог камена, Солунског фронта, величало јунаштво србских дивјунака, јачао је србски национализам. Док су Хрвати и Словенци у том погледу били инфериорни, јер су њихови преци ратовали уствари за црно-жуту монархију.

Чак и када се социјалистичка Југославија распала, образовни систем Србије и Црне Горе 1990-их, али и касније, није подржао идеју о проширењу лекција о Првом светском рату, не само кроз јунаштво наших прадедова, већ и приче о концентрационим логорима које је Бечки двор правио на територији Аустроугарске, али и Бугари су то радили на својој територији.

Остала је свима нама непозната чињеница да је током 1914-1918 изгубљено скоро два милиона србских глава, иако у званичним подацима стоји далеко мање, нешто око 1.300.000 Срба, јер они који су процењивали (нажалост жртве Великог рата никада нису пребројане, а морале су бити!) само су пребројили оне Србе са територије Краљевине Србије, од Битоља до Београда. Занемарене су србске жртве са простора Далмације, Славоније, Лике, Баније, Кордуна, Дубровника, Црне Горе, Босне и Херцеговине... све су то србске земље које су биле чишћене од аустроугарских власти, њих око 600.000 Срба.

Тек у лето 2014. године друштвена клима се мења на боље у смислу што су медији и власти почеле са обележавањем Стогодишњице Великог рата. Почели су документарци да се приказују, објављују и књиге, праве посебни сајтови те тематике и тако је точак историје кренуо уназад. Не само ја, већ и много других људи које тематика о славним прецима занима, почели су да упијају те информације.

 

*    *    *

Прво ме привукао позив на пети Церски марш, када је обележавано 100 година Церске битке, па сам покренуо са људима из Туристичке организације Љига (Владо, Гоца, Катарина, Младен...) тог децембра 2014. године и први Колубарски марш, од Љига до Лазаревца. Наредне године на Катаринин савет прави се већ и удружење Србски Светионик, јер смо већ радили на стварању културе сећања, тако да смо спојили то са овим оживљавањем славних предака.

Кренуше су да се ређају активности, а ми смо и проширивали удружење и сараднике, па смо обишли много значајних места: Јасеновац и Јадовно, Чегар и Орашац, Куманово и Удово, Кајмакчалан и Битољ, Крф и Солун, Арад и Нађмер, Терезин и Јиндриховице. Крку и Крупу, Глину и Плитвичка језера, Дракулић и Драксенић, Пребиловце и Стари Брод, Соколац и Бијељину, Бојну њиву...

Организовали смо и културна дешавања, као што су свечане академије и промоције књига, али је Колубарски марш постао примаран, наша звезда водиља, јер на крају крајева одзвањао нам је чувени цитат у ушима од бесмртног војводе Живојина Мишића:

"Ко сме тај и може!
Ко нема страха тај иде напред!"

 

Између осталог, био је договор да сваке године за Колубарски марш буде мало другачија маршута, јер Колубарска битка је вођена од Космаја до Ужица, око 160 км фронта.

Зашто од Космаја?

Подно планине Космај, вођене су жестоке борбе између србске војске, које су код србских снага чинили трећепозивци, војници треће доби од 45-60 година, углавном земљорадници из села око Младеновца, Аранђеловца и Лазаревца. Они су изашли на прву линију како им се не би поновила Мачва, Поцерина, Јадар, Рађевина, места где су аустроугарски џелати само пар месеци раније починили стравичне злочине над србским цивилима: клали децу, силовали жене, мушкарце вешали, без милости!

Србска војска на том делу фронта је имала уствари само два батаљона:

  • варовнички батаљон, команданта Антонија Милошевића
  • космајски батаљон, команданта Душана Туфегечића

Са друге стране били су то делови Пете аустроугарске армије, тачније комбиновани корпус, који је 6. децембра 1914. године силно ударио по србским положајима код брда Варовница.

Командант свих снага на Варовници био је пуковник Јован Ивковић, који је видео да не може ни бројчано, ни технички да се супростави Аустроугарима који су наилазили у хордама, нападајући крвнички попут хијена... Али битку не добијају увек бројчано јачи, већ мудрији.

Пуковник Ивковић је одлучио да им направи замку јер је познавао добро терен. Навукао их је 8. децембра 1914. године на бодљикаво грање, где су се аустроугарски бојовници заплели и замрсили тако да нису ни стигли да адекватно регују када су србски трећепозивци почели да им бацају ручне бомбе, а затим је уследио јуриш и права кланица на Варовничком и Касапском брду односно борбе "прса у прса". Знајући шта и кога бране: своју децу, унучад, своју браћу, жене... своје најмилије, трећепозивци не одступају ни милиметар.

Завршила се и та крвава ноћ, те свану зора 9. децембра 1914. када су аустроугарске снаге у паничном бегу напустиле положаје и збрисале ка Београду, а одатле су их војници Друге и Треће србске армије протерале преко Саве у Срем...

Данас ово делује нестварно, зар не?

Ове инфомације знаће да вам испричају само Младеновчани и понеки историчар савремене историје, остали не. Неће, јер о овоме у школским читанкама готово да нема ни слова, а камоли реченице или пасуса.

 

*    *    *

 

Када се правио план за шести Колубарски марш, размишљало се о маршути. Од тога се почиње. Били јесмо већ у Струганику, тако да не можемо стално тамо. Читајући по интернету шта има занимљиво о Колубарској бици, налетео сам и на Варовничку битку... није било више дилеме: правац Младеновац!

Неки добар човек ме упути на Небојшу Матејића ("Још увек оре све прадедине њиве"), који је итетако упућен у ту тематику и воли просто то, баш као и ја, тако да смо договорили и састанак у општини, код Зорана Јоцића пре пар месеци. Изненадило ме како је то све лагано ишло што се тиче договора и преговора, заправо сем тог састанка чули смо се још десетак пута телефоном.

Направљен је плакат и речено је да у недељу 8. децембра 2019. идемо сви у Младеновац. У цркви Успења Пресвете Богородице у 08:00 сати заказана је литургија, а у 09:00 сати креће шести Колубарски марш од споменика Србски ратник у центру Младеновца, посвећен свим ратницима 1912-1918 који су крварили за отаџбину.

Најавили су се људи из разних крајева Балкана, први пут дођоше нам гости из Црне Горе, тачније Боке Которске, Новосађани, Братунчани, Рогатичани и Лозничани... а од раније су већ долазили Нишлије, Врањанци, Шабчани, Бијељинци, Шиђани, Пожежани, Чачани, Сокочани, Ужичани, Румљани, Зрењанинци...

Ми из Београда јесмо мало каснили, јер смо хтели да сачекамо два момка, једног Златиборца и другог Пожежанина, који нажалост не успевају данас пронађу код Сава Центра, али су посебно бусом стигли у Младеновац и придружили нам се.

Црква је тог јутра била препуна, игла није могла да падне, јер су и наши учесници нагрнули на јутарњу службу, али и Младеновчани. Полако смо се после 9 сати спуштали до споменика Србски ратник, где смо положили венац, а испред организатора је моја маленкост поздравила учеснике.

Затим је формирана колона кренула асфалтом ка Варовници, на челу и позади су били чланови планинарског клуба "Гребен". Овде морам рећи да сам ноћ раније телефоном упозорио Сузану на могуће проблеме због броја људи и присуства деце и кретања по незгодном терену и магле која је то јутро обавијала Младеновац. Она је глат одбила моју молбу упркос свему.

Ја поделих барјаке људима којима сам мислио да ће издржати да поред себе сачувају и те барјаке. Иван, Драган, Милош, Ненад, Ана... Павићевићеви су носили своју, од Гвозденог пука.

Било како било, преко 200 људи је кренило стазама славних предака ка Варовници. У самој колони су се сретали људи са ранијих дешавања који се познају: било маршева, путовања, академија, промоција, хуманих активности и сл. Кренуле су и шале, препричавање ранијих догодовштина, довикивање кумова. Нас су у униформи пратиле две припаднице СУП Младеновац, али овако је било у цивилу још неколицина. Нама то није сметало, сметала је магла.

После неких ливада и њива зађосмо и у шуму, преко потока и блата прелазили смо деоницу по деоницу. Петровић, дични јунак последњег рата са Орденом заслуга у одбране и безбедности I степена је био позади... Станко и ја у средини, напред Декић. После смо се Декић и ја заменили из простог разлога што људи који походе планинарске туре немају баш осећај вођења толиког броја људи.

Када је направљена пауза за доручак ја се примакох до Павићевићевих момака јер сам знао да код њих увек има нешто лепо да се поједе.

Лозничани, морам да признам да су имали велике и лепе барјаке са ликом војводе Живојина Мишића и Петра Бојовића, али и Момчила Гаврића. Били су ту и наши барјаци Војводе Вука и пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе.

Шиђани нису могли доћи сви због пеха са аутом, али је Срки имао добре муке око преласка терена, на крају човек због умора не чу добро Митровића где је ручак, па остаде без пасуља, а није нам то била намера.

У колони учесника било је и песме јер су сами учесници бодрили себе кроз певање јуначких песама, једна од њих била је "Јунаци са Кошара", аутора Милутина Попадића, са Космета.

Рогатичани су на челу држали добру атмосферу и довикивали се, спомињали су неке култне домаће серије од раније са Љубишом Самарџићем и сл. У колони нам је било доста и деце узраста од 5 до 14 година, тако да су они реално давали снаге и мотива осталим учесницима да издрже. Њима је то све било игра.

Свима се осмех монтирао на лице када смо изашли из шуме и на асфалт, а сунце се помало почело помољавати. Тамо нас дочекаше неки људи из Крагујевца.

Код Варовничког споменика нас је чекала неколицина најхрабријих људи који су остали након званичне церемоније обележавања Варовничке битке. Био је ту свештеник, дечко Марко, Небојша Матејић, Зоран Јоцић и аутобуси...

Поздрависмо се са њима и код споменика се мало одморисмо, а онда се прво полагао венац, испред Србског Светионика: Декић, Петровић и Митровић. Сташа је отпевала химну "Боже правде", али онај изворни облик где се спомиње краљ. Потом смо имали благослов локалног свештеника и историјски час од мештанина Марка... најпосле ја почнем да позивам децу учеснике и почнем да делим медаље.

Никада те медаље нису сијале златним сјајем као јуче код споменика. Једноставно имало је то своју посебну тежину. Сташа је певала, а за њом и сви присутни "Ово је Србија, говоре гробови ратника".

На самом крај, право у центар погађа "Пркосна песма", од Добрице Ерића, коју нам је надахнуто рецитовао дечак Милош Богдановић из Херцег Новог. Видех и понеку сузу јер је збиља било емотивно.

Потрпасмо се у аутобусе и правац центар Младеновца, да људи узму ауте, а онда до ресторана на ручак, посан пасуљ са хлебом и салатом. Било је ту сокова и воде и чаја. Пасуљ је био одличан, тако да су неки и по три пута сипали.

Дадох Зорану Јоцићу испред општине Младеновац и захвалницу. Што је било до њега, коректно је све одрађено. Како се људи наједоше и напише, кренуло се кућама. Некима је кућа далеко, а некима и ближе...

Драго ми је што је пар људи дошло породично, велика ствар не само за нас већ и за Србију.

Нама на здравље и на спасење ово наше табанање и мало зноја, а најбитније је да се Богу драгом хвала све добро заврши.

Прецима захвалност,
а нама срећни жуљеви јунаци!

 

 

Милан Чучковић
09.12.2019.

 

П.С.
За следећи седми Колубарски марш, знам и где ће бити, знам и када, и ко ће бити на челу колоне: Иван Карић, бре!


Полазак испред споменика "Србски јунак" у Младеновцу преко брда, њива, шумарака, села и долова ка чувеној коти 406. тј. Варовници.

Магла и мјестимично блатњав терен поближе су дочарали тежину дијела Колубарске битке, који је овдје одигран од 6. до 9. децембра 1914. године.

Ко је од данањих учесника прекукао, нека му служи на част, јер наши преци нису кретали у бој са резервном пресвлаком, камашнама, ранчевима пуним ића и пића, мјерачима корака и чоколадицама за подизање шећера у кризним моментима. Једино што су имали били су: вјера, срце, оружје и љубав према отаџбини.

Умјесто жице, испред својих ровова постављали су снопове од глоговог и трњининог прућа, што је онемогућило боље опремљеног аустро-угарског непријатеља да бајонетима крене у борбу „прса у прса". Један од потеза на Варовницама зове се Касапско Брдо, што говори о силини боја. Непријатељ је заустављен и аустро- угарска команда, уз наређење
„Све је било узалуд, више се немојте напрезати, морамо се повлачити!“, купи прње и даје се у бјежанију. Тако су настали стихови:

"Стиг'о Шваба све до Раље,
а од Раље нема даље."


+++

Слава свим славним јунацима овог боја!!!

Нађох пјесму о њима у збици пјесама "Србијански венац" Мирослава Јелића, у којој се помиње мајор Риста Сандаљ (старином Херцеговац, јунак из рата из 1885.) са својим 4. батаљоном Седмог пука III позива (Врчинци и Грочанци), који паде у бици за Ковиону.

"Ковиона трену к’о дах листа
Кад час дође за јуришно клање
И кад громко кличе чика - Риста:
“Напред, браћо, чувајте равнање!”
Тад на шанац ударише чике
Беле као снежне перунике.
Занеше се у једноме скоку
К’о под звуком песме успаванке
Бајонети, бомбе и берданке,
Сев страхотни у засјалом оку
И кад први старац “Ура” викну
Млаз румени као врело шикну.
Попадаше. Гаврани се криле
Изнад крви и јуначког меса.
Мртав лежи храбри чика-Риле
Испред старих покошених леса,
Док јесењи зраци мирно злате
Хладне чиче, беле, поравнате."


+++


Хвала дјечици од четири до 13 година, која су ишла уз нас, чак и више него чврсто и одважно, без кмечања, питања и захтјева.

Хвала организатору "Србски светионик", планинарима Младеновца, дечку Марку који нам је одржао историјски час и ресторану "Војиновић".

 

 

Данијела Башић
09.12.2019.


Експериментом је доказано да људи могу да издрже много више него што мисле, ако им не кажеш шта их тачно чека!

Ко је јуче био на Колубарском маршу, овај понедељак му је мачји кашаљ.

 

Горан Митровић
09.12.2019.


Било је ОДЛИЧНО!

Свака част за малишане и да их буде све више на сваком следећем маршу!

 

Милош Бјелобрк
09.12.2019.

 


Шести колубарски марш Младеновац-Варовница, на стази дужине 18 км у организацији Удружења "Србски светионик" из Београда учествовало око 220 патриота из Србије, Републике Србске и Црне Горе, изванредна организација, сјајна слика и атмосфера колоне учесника, међу којима је углавном било младих.

Поносни смо што смо и ми Врањанци били део тог догађаја обележавања 105. годишњице велике и славне победе србске војске против много веће Аустроугарске војске на брдима изнад Младеновца.

Заборав је највећи непријатељ и зато је на генерацијама које долазе да чувају славну ослободилачку традицију нашег народа!

 

Србољуб Николић
09.12.2019.

 


Свака част на организацији и видимо се следеће године ако Бог да!

Младен Мачар
09.12.2019.


Могли смо да идемо асфалтом, да се не прљамо, али ишли смо стопама наших предака.

Хвала деди на победи. 🇷🇸🇷🇸🇷🇸🇷🇸🇷🇸🇷🇸🇷🇸🇷🇸

 

Небојша Декић
08.12.2019.


Уским светим стазама кроз предивну храстову шуму планине Варовнице! Требало је кретати се под пуном ратном опремом овим тереном.

Била је идеална прилика да се обезбедимо месец дана раније тиме што би се понела нека од отпалих храстових грана за Бадњи дан...

 

Ненад Шкундрић
09.12.2019.

 


Прeдивaн дaн провeдeн сa дрaгим приjaтeљимa и сa jош лeпшим поводом, a то je 6. Колубaрски мaрш у коjeм учeствуjeм први пут.

Било je прeдивно корaчaти стопaмa нaших прeдaкa по обронцимa плaнинa и пољa. Порeд нaс одрaслих било je лeпо видeти дeцу од 5 пa нa вишe годинa кaко нaс прaтe нeуморно и у стопу.

"Нaши прeци коjи су овдe одбрaнили Србиjу живeћe док будe живeло сeћaњe нa њих. Кaо што зa њих ниje постоjaлa рeч повлaчeњe, зa нaс нe смe постоjaти рeч зaборaв”.

 

Милица Шеша
08.12.2019.


 У организацији удружења ''Србски Светионик'' и још неколико удружења за неговање традиције ослободилачких ратова 1912-1918 и планинарског клуба Гребен, одржан је ШЕСТИ КОЛУБАРСКИ МАРШ од Споменика палим јунацима у Балканским ратовима и Првом Светском рату, кроз долине и увале, брда, шуме и мочваре све до спомен комплекса Варовнице подигнутог 1984. године на месту одсудне Космајско - Варовничке битке из Првог светског рата, која је вођена од 6. до 10. децембра 1914. године и захваљујући којој је спашен бок Прве Армије војводе Мишића, која је увелико гонила непријатеља преко Дрине.

Више стотина Срба из свих делова Републике Србије али и из окружења Црне Горе, Републике Србске итд. након јутарње лутургије и причешћа у храму Успења Пресвете Богородице, окупило се око споменика ратницима од 1912-1918. где су положили венце и цвеће а онда су сви заједно уз јуначке песме и добро расположење, поздрављајући успут насмејане мештане, марширали путевима наших предак, приповедајући успомене својих предака који су преживели све страхоте и страдања у ратовима и биткама прошлог века...

Након напорног марша од двадесетак километара, ''батаљон'' чувара традиције и сећања стигао је до Варовничког брда, где су свештеник и још један добро упознати мештанин одржали историјски час о значају дешавања на том подручју децембра 1914. а младим јунацима до 5 до 13 година су подељена одликовања за храброст и учешће у шестом Колубарском маршу

ХВАЛА СВИМА КОЈИ СУ ПОДРЖАЛИ
ШЕСТИ КОЛУБАРСКИ МАРШ И
ВИДИМО СЕ ДОГОДИНЕ ОПЕТ!

 

Никола Ђорђевић
09.12.2019.


Поносан на наше војнике, хероје који су се часно борили бранећи своју отаџбину. Поносан на наш Србски народ који је много тешкоће и муке поднео и велике подвиге учинио да би сачувао своју веру, своју земљу, образ и честите духовне вредности.

На нама је да сачувамо или бар покушамо те врлине часног србског војника!

Хвала на организацији Колубарског марша!

 

Иван Карић
09.12.2019.


Похвaлe Милaну и остaлим оргaнизaторимa. Што je било до вaс било je одлично, кaо и мaсовност.

И пeшaчкa стaзa je лeпa (новa je, видeх дa су je плaнинaри урeдили и ознaчили спeциjaлно зa ову прилику), aл нa кишу у суботу увeчe, кaо ни нa цeлоднeвну мaглу и блaто, ниje сe могло утицaти.

 

Миле Лазаревић
09.12.2019.


Шести Колубарски марш који се у знак сјећања на славну Колубарску битку, организује на територији Младеновца ове године окупио је 8. децембра 300 учесника међу којима су били и чланови нашег удружења са Сокоца.

Организатор овог традиционалног похода дужине 20 километара је Удружење "Србски Светионик". Марширали смо у част немјерљиве жртве коју је србска војска поднијела у Колубарској бици и успомене на наше претке, који су својим јунаштвом задивили читав свијет. Да се не заборави:

КО СМИЈЕ ТАЈ И МОЖЕ! КО НЕМА СТРАХА ТАЈ И ИДЕ НАПРИЈЕД!

 

УГ "Свети Василије Острошки"
Соколац, Република Србска
09.12.2019.


Најава за Колубарски марш нас је подсетила да смо прошле године обећали деци да ћемо их следећи пут водити са нама. Желели смо да будемо од речи тако да смо почели размишљати како да дату реч испунимо.

С обзиром на свакодневне животне и пословне обавезе код нас ништа није сигурно до последњег тренутка. Али ХВАЛА БОГУ све је текло по плану, сада знам како је настала изрека "Јачи је један који хоће од двојице који морају".

Ми смо сви хтели да идемо! Одбројавали смо дане од поласка, а када су дошли сати еуфорија се осећала у кући. Свако је имао своје задужење и онда је све лакше. Устали смо у 04:10, кренули у 05 сати како би смо се нашли са породицом Петровић.

Морам похвалити свога мужа за осећај одговорности кад се за нешто заузме труди се да буде тачан и прецизан, не зато што то његова професионална обавеза налаже већ зато што је такав рођен. То је показао и кроз многе животне обавезе које су нам се нашле на путу у заједничком животу. На конту свега тога закључила сам да када би се родио у време Првог светског рата сигурна сам да би био познат као што је био генерал Живојин Мишић! Ја јесам лаик и његова жена, али ово говорим без преувеличавања. Тако да где год идемо заједно знамо да смо у сигурним рукама.

Магла нас је на путу пратила тако ми је на памети била песма "Густа ми магла паднала", радио је био укључен али га ја нисам чула... Дечица су задремала и као и увек гледала сам и у магли да приметим неки детаљ уз пут. Пратећи Зорана нисмо скренули где смо планирали тако да смо имали прилику да се возимо споредним путевима.

Приближавали смо се Младеновцу деца као да су осећала па су уз пут видела и две сове и 15 гнезда како су ми рекли. Стигли смо до младеновачке цркве, одмах нашли паркинг, испред цркве нас је раширеним рукама дочекао председник Милан Чучковић са драгом Милијаном. У дворишту цркве смо приметили лепу чесму са поуком блаженопочившег патријарха Павла. У близини се налазила и његова биста.

Сликање испред цркве смо пропустили како би смо присуствовали божанственој литургији. Храм је на опште изненађење био пун. Тако да је и литургија била посебно лепа. Након причешћа добили смо благослов да кренемо стазама предака. Запалили смо свеће и кренули полако пешице до споменика "Србском ратнику" где смо положили венац и чули пар речи и упутства за почетак марша.

Нисам успела да избројим колико нас је било али то није ни важно... Кораци су се низали, заставе су виориле осећала се полетна атмосфера. Боже како сам срећна што смо ту. Свако је нашао своје место у колони. Ангелина је упознала друга Павла, Димитрије је јурио зачеље, тата је због њега отишао напред, ја сам остала у средини са Илијом, мада сам манервисала како би их обилазила с времена на време. Ишло је све глатко док нисмо ушли у шуму испраћени блатом, влагом, маглом и трњем.

Смејала сам се јер знам да ће марш бити још занимљивији, јер се управо у тим ситуацијама показује наш карактер. Што кажу људи "На муци се познају јунаци".

Од коментара "Јао види ми чизме", "Јао пази трње" или "Опет блато" сам превртала очима... Како смо се више удаљавали више смо чезнули да стигнемо али путу никад краја!

Димитрије ме зове: - "Мама види ми блато на чизмама као да имам камење на њима"... Док се Илија шалио: - "Мама једем банану, а грање као да је жељно банане".

После краће паузе ушли смо у део поред потока где је блато било као живо. Као да смо на ђону имали магнет. Стрепила сам од побуне, кад одједном кренула је да се песма ори онда се наставило уз сплет песама... Успели смо да пробудимо у себи оно што су носили наши преци пролазећи овим путевима!

Интересантна је била и пауза када су дечица поседала на корену једног старог дуда. Та слика је имала такву симболику и поруку. Ко је умео да види АКО ЈЕ КОРЕН ЗДРАВ ОНДА ЋЕ БИТИ И ПЛОДОВИ.

Путешествије још 2 километара како кажу се завршило. Стигли смо и до асвалта где се магла посебно истицала. Ту сам могла да ухватим сунце и да га погледам голим оком. Призор поред пута је био нестваран и задивљујући. Као да су се облаци спустили у долину.

У близини је био и споменик где су нас сачекали горе поменути људи. Положили смо венце запевали смо химну пуна срца! Уз рецитацију малог дечака из Херцег Новог потекле су и сузе.

ПОНОС ЈЕ СВЕТЛЕО У НАШИМ ОЧИМА ТАКО ДА СУ ОВЕ МАЛЕ МУКЕ ЗАБОРАВЉЕНЕ ЗА ТРЕН.

Након тога смо отишли на организован ручак где смо се окрепили и добили више снаге него што смо је имали на почетку!

Хвала свима присутнима! Ово је још једно велико искуство! По ко зна који пут хвала ти Милане хвала свима који су присуствовали, својим присуством оплемењујете овај подвиг!

Нека је свима на здравље и спасење, ДАЋЕ БОГ ДА СЕ ЈОШ ВИШЕ СЛОЖИМО И УМНОЖИМО И ОБОЖИМО! Амин!

Шта рећи после овога осим ПОНОСНА САМ на све вас мила моја породицо!

ХВАЛА ДЕДИ НА ПОБЕДИ!

 

Сташа Митић
09.12.2019.

 

п.с. Када смо стигли кући на моје изненађење уследило је питање:
- "Мама када ће следећи марш?"
Били су пуни утисака да нису хтели одмах да легну у кревет.


Колубарски марш, 105 година од велике победе србске војске.

Да памтимо и препричавамо. 🇷🇸❤️

 

Ружица Ђоровић
09.12.2019.

 


Колубaрски мaрш - дaнaс. Мaло, скромно поклоњeњe сeнимa хeроja, људи...

Бeшe нaм добaр, дeцeмбaрски дaн, Богу хвaлa бeз пaдaвинa... Вeдри млaди и духом млaди из Тивтa, Хeрцeг новог, Шидa, Лознице, Бeогрaдa...

 

 

Неђа Грозданић
08.12.2019.


Захвална сам ја теби Милане и свим учесницима марша.

ОСВЕТЛАСТЕ ОБРАЗ ПРЕДАКА НАШИХ чињењем свега овога и учењем генерација младих како треба наставити даље.

Тако су многи млади и спознали ко су нам предци били.

Здрави били и Бог вас СВЕ чувао. ❤️

 

 

Гордана Тешић
09.12.2019.


Нeочекaвaно свe, a сви и свe зa jeдног.

Зaдовољнa што сaм билa дeо и што ћу опeт бити. Толико нaс, тaквe млaдости и срдaчности jучe. Имa jоштe ко дa чувa Србиjу.

Милункa је поноснa!

 

 

Ана Читлучанин
09.12.2019.


Понос, част, пожртвовање...

Свака част овим људима са шестог Колубарског марша.

 

Милош Павић
09.12.2019.


Све укупно јако неозбиљно.

 

Владимир Ђукановић
08.12.2019.


Учесници VI Колубарског марша уз интонирање химне, свечано полагање венаца уз подсећање на славну битку и још славније претке.

На овом месту почетком децембра 1914. године где се водила једна етапа Колубарске битке, у коме су трећепозивци, мештани, сељаци из околних села Шепшина, Дубоне, Ковачевца, Влашке, Јагњила, Рабровца... предвођени легендарним пуковником Јованом Ивковићем, командантом Космајског батаљона са Аустроугарима два дана борбе "прса у прса", водили најтеже битке и натерали непријатеља на бежање и спречили залазак аустроугарских трупа Првој армији иза леђа. Наредних дана србске трупе су кренуле да гоне непријатеља преко Саве и Дрине.

Цена коју је србска војска платила у Колубарској бици била је велика: 22.000 погинулих и преко 91.000 рањених војника. Управо та њихова жртва нас обавезује на поштовање, јер захваљујући њима ми данас постојимо.

Данашњим марширањем у њихову част чувамо сећање на јунаке који су задивили читав свет.

Колубарска (Сувоборска) битка је јединствен пример у којој је једна војска којој је предвиђен потпуни слом, прешла у контранапад и остварила убедљиву победу.

 

Јасмина Ранђеловић
08.12.2019.


Вeчнa зaхвaлност и помeн прaдeдовимa нaшим.

Почeтaк 6. Колубaрског мaршa, пристиглa брaћa сa западне стрaнe Дринe лaднe и Србскe Црнe Горe.

Бистa пeснику Милорaду Пeтровићу - Сeљaнчици, учеснику Балканских ратова и Великог рата.

„Игрaлe сe дeлиje нa срeд зeмљe Србиje“...♥

 

 

Миљан Вукосављевић
10.12.2019.

 


Свe je било супeр!

Кaд смо дошли у Млaдeновaц билa je вeликa мaглa и jутро jaко хлaдно. Причeстили смо сe у цркви и ондa je дошлa Рajнa сa кћeркамa, мaло сaм био сa њимa. Било ми je jaко хлaдно пa сaм сe jош обукaо, крeнули смо у грaд код спомeникa. И ондa кроз шуму, jaо блaто упaдaли ужaс... водили су нaс тeшким путeм, мислим дa je нeшто око 18 км, тaко су рeкли нeки људи.

Конaчно смо дошли код спомeникa, ту сaм рeцитовaо, a Милaн нaм je дaо мeдaљe, био сaм мокaр, блaтњaв и ондa смо сe потрпaли у aуто и ja сaм сe прeсвукaо... Ондa смо ишли нa вeчeру, било je супeр.

Зa мeнe jeдно ново искуство! Срeтaн сaм што сaм ишaо, jeстe било нaпорно aли моj дeдa je био уз мeнe. Пjeвaли смо, дружили сe, смиjaли, било je и пaр људи из Хeрцeг Новог, сви су сe нудили дa мe носe.

Јeдaн човjeк ми je рeкaо дa ћу пaсти у нeсвиjeст колико идeм горe-дољe "мaли ти прeђe 40 км...", ja одeм нaприjeд пa њих нeмa, пa ja глeдaм гдje су и свe тaко... Било je супeр, сaмо смо достa пjeшaчили тешким путeм (блaто до кољeнa) aли ajдe добро. Сљeдeћe годинe идeм, aко сe нe идe овим путeм.

 

 

Милош Богдановић
10.12.2019.

 


Хвала за једно непоновљиво искуство! Све честитке за ово што радите! Увијек уз Вас!

Ја сам бивши припадник ВРС. Моја сестра Аница је прошле године лијечена, због ње сам заостајала. И бојала се да јој болови у кољену не погоршају ситуацију. Људима који су прошли терапије зрачењем су кости болне кроз читав живот. Жељела сам је натјерати да се бори још више. И уплашила сам се да сам направила непоправљиву грешку. Добро је, издржала је.

Живнула је духом. И моја друга сестра, службеник у жељезницама. Нема кондиције, али је пристала ићи. Па јој се ходање одужило. Борила сам се са њих двије баш лавовски.

И већ у аутобусу увече, кад су одмориле, упиташе шта је сљедеће 😊

Рекла сам им: КАЈМАКЧАЛАН

 

 

Милена Радујко
10.12.2019.


Одушeвљeни смо Брaнислaв и ja. Добро je дружeњe, добри су људи, упознaли смо достa њих.

Ниje тeжaк пут уз пeсму и причу. Слeдeћи пут мождa повeдeмо jош нeког, и бићeмо и ми оргaнизовaниjи.

 

 

Филип Мишић
12.12.2019.


Скоро сaм прошлa хeмиотeрaпиjу и зрaчeњe и нисaм имaлa бaш снaгe, aли покaзaло сe jош jeдном "Ко хоћe, тaj можe".

Поноснa сaм нa свe вaс коjи стe ово оргaнизовaли, нa нaшe људe коjи су дошли из Републике Србскe и Црнe Горe. Покaзaо сe онaj нaш дух зajeдништвa коjи нaс je одржaо кроз вeковe.

Побeдили смо, свaко зa сeбe и сви зajeдно. Нeкa вaс Господ чувa и сaчувa и нeкa вaм будe помоћ зa свe оно што рaдитe зa своj нaрод и своjу зeмљу jeр...

СРБИJA JE ВEЧНA ДОК СУ JОJ ДEЦA ВEРНA.
 

 

Аница Маљковић
12.12.2019.


 

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ (1914-1918)

 Добруџанска битка - Логор Добој - Логор Јиндриховице - Мензел Бургиба - Колубарска битка

 Логор Арад - Сарајевски атентат - Зејтинлик - Церска битка - Аустроугарска монархија

Битка на Легету - Мојковачка битка - Топлички устанак - Солунски фронт - Албанска голгота

Горничевска битка - Освајање Кајмакчалана - Гвоздени пук - Сурдулица - Битка на Чемерну

Нежидер - Велики Међер - Улм - Болдогасоњ - Ашах - Броумов - Маутхаузен

 




Посећено је: 1717  пута
Број гласова: 75
Просек: 5,00
Оцените нам овај чланак:













ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Извештај са Колубарског Марша 14.12.2014

Извештај са другог Колубарског Марша 13.12.2015

Извештај са трећег Колубарског марша 11.12.2016

Извештај са четвртог Колубарског марша 10.12.2017

Извештај са петог Колубарског марша 09.12.2018

Најава: Шести Колубарски марш биће у недељу 8. децембра 2019



















Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена, Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре, кличе Србство, устани, Лазаре.

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те, васкрсло Косово најсветије поље Србиново!