Рат у Хрватској у првој половини деведесетих година 20. стољећа произвео је ужасе са несагледивим посљедицама.
Тешко је и побројити све оно што је снашло Србе који су живјели у насељима авнојевске Хрватске за коју су гинули њихови прадједови борећи се против њемачких и талијанских окупатора, хрватских домобрана и усташа... свих оних који су и тада жељели истребљење западног србског корпуса.
Комунистичко руководство је још крајем Другог свјетског рата својим поступцима и одлукама показало своје јасне намјере о наставку тог процеса анихилације Срба западно од ријеке Дрине. Одличан примјер је Кордунашки процес.
Када је створена социјалистичка Југославија, Срби нису никако могли да добију било какву аутономију, која би обухватала чување националног идентитета, чување писма, слободу вјероисповјести и сл. Замазивање очију било је са уставом СР Хрватске 1945. године када је речено да је то република хрватског и србског народа... и тако је било све до краја осамдесетих година 20. вијека.
Нове ткз. демократске власти које је предводио Фрањо Туђман су устав променијениле 21.12.1990. године. Заправо, чим су Туђман и милитантна странка ХДЗ преузеле власт у мају 1990. године одмах је кренула агресија према свему што има везе са Србима или заједништвом са осталим јужнославенским народима. Хрватима је била важна искључиво Хрватска, али ако је могуће у ендехазијским границама, ако није могуће, онда је и авнојевска добра, привремно.
Алија, Кучан, Месић, Туђман
Током 1991-1992 десио се највећи егзодус становништва посље Другог свјетског рата, стотине хиљада Срба је прогнано из својих станова и кућа у многим мјестима авнојевске Хрватске: Карловац, Сплит, Дубровник, Госпић, Ријека, Загреб, Славонска Пожега, Славонски Брод, Бјеловар, Вараждин, Вуковар, Задар, Шибеник, Осијек... Многи од тих породица су се вратили на своју дједовину, односно личка, далматинска, кордунашка, банијска, босанска села. Повратак свакако није било лак, али је била важна жива глава на раменима.
Усљедила је борба за опстанак, односно одбрамбени рат у коме су се крајишки Срби организовали ради одбране од упада хрватских полицијских и паравојних снага.
Са много идеала и патриотизма у Книну је створена односно проглашен Устав РС Крајине о Никољадану 1991. године.
Те скоро четири године било је борби у коме се крв лила и бранио се кућни праг. Нажалост крајишки политичари тог времена нису били толико мудри да схвате какве се ту игре играју и ко нам све ради о глави. Наивно су гледали у Београд вапећи за помоћ која је из дана у дан бивала све слабија... док су Хрвати свакодневно јачали и наоружавали се... и најпосље добили зелени сигнал да коначно ријеше "Србско питање у Хрватској". Прво је југозападна Славонија окупирана за три дана почетком маја мјесеца 1995. године... а онда и три мјесеца касније долази "Олуја"...
Хрватско руководство је већ имало помоћи од Американаца, прво кроз оружје и обуке, а онда и муслиманског Петог корпуса из Бихаћа ткз. Армије Босне и Херцеговине.
На саму западну и јужну област РСК кренуло је преко 200.000 бојовника. Док је бранилаца у униформи СВК било једва 30.000 бораца под оружјем.
Авиони НАТО пакта су полетјели из америчке базе у Авијану (Италија) према Книну 4. аугуста 1995. године и у 03:40 сати је почело жестоко бомбардовање положаја Војске РС Крајине, што је хрватској пјешадији донело стратешку предност и лаган продор до крајишке престонице наредног дана.
Државни врх РСК је 4. аугуста 1995. око 16 сати доноси одлуку о евакуацији цивилног становништва, које је тада било замишљено као привремено. Народ је у колонама напуштао имања, родне куће, огњишта, њиве, ливаде, шуме... Стотине хиљада крајишких Срба се тако у колонама упутило ка матици. Борбе на копну су кратко вођене.
Книн је био окружен са три стране, пошто су крајем јула 1995. године хрватске снаге продрле у Босну и окупирале Дрвар, Грахово, Гламоч, Ливањско поље. Јединице СВК су најдуже издржале на Кордуну и Банији... али је и њима стигло наређење о повлачењу.
Хрватски бојовници су улазили у србска мјеста и наилазили већином на старце који су имали 60+ година. Почињени су злочини и током "Олује" али и посље током наредне операције "Олуја обруч"... Међутим, хрватски авиони су бомбардовали колону Срба у Босни на Петровачкој цести 7. аугуста 1995. године, када је десетине цивила убијено, а педесетак их је рањено.
Муслиманске снаге из Бихаћа тј. Пети корпус ткз. Армије БиХ су кренуле такође према колонама србских прогнаника које су пресјекли и такође починиле стравичне злочине.
Туга до неба! Хрвати и муслимани довршише посао оно што им дједови нису успјели током Другог свјетског рата.
Тадашња међународна заједница се мало исчуђавала, али не превише. Имали су само неке усмене критике "да је било превише брутално". Али све остало им је било политички исправно.
За све те злочине над Србима није осуђен нико. Хрватско правосуђе није хтјело своје пулене да дира, а Хашки трибунал је направио фарсе од суђења, заправо ругање правди и породицама жртава. Штавише и хрватски генерали: Анте Готовина, Младен Маркач и Иван Чермак су ослобођени према пресудама 2011-2012...
Сви они који Срби повратници на своја имања су лоше пролазили, прво због правно-бирократског система који је било и направљен тако да онемогући повратак Срба на своје, јер би то поништило тековине "Олује". А друго многи су убијени, претучени, пљачкани, хапшени... све са циљем застрашивања осталих Срба који би хтјели да се врате.
* * *
И тако прође четврт вијека.
Додуше, за разлику од ранијих година мора се признати од 2014. године у србским медијима се мало више прича о томе и даје се на значају. Скоро је поменуто како ће Република Србија са Републиком Србском да код Сремске Раче направи један меморијални споменик за жртве "Олује". Шта ће бити од тога још, видјећемо.
Више од 15 година посјећујем парастос жртвама "Олује". Ове године за разлику од ранијих година, сам парастос је слабашно најављиван, јер су још на снази мјере Владе Републике Србије о забрани окупљања великог броја људи.
Но, како је ово парастос од посебног значаја, људи су дошли својевољно да упале свијеће и саберу се у молитви за крајишке Србе, чије душе лете већ 25 година изнад Балкана.
Иако је киша падала, то свако оне искрене патриоте није одбило. Напротив, они су дошли у београдску цркву Св. Марка на Ташмајдану и прије 11:00 сати.
Поред обичних људи, дошао је један чудан гост са својим транспарентима, вјероватно да провоцира и да злоупотреби вјерски обред оних чија мука траје деценијама. Чак и када му је речено да се склони, он је то одбио.
У самој цркви било је доста народа. Скоро свако је држао свијећу и присуствовао молебану који је служило неколико православних свештеника. Нажалост, није дуго потрајало, а бесједа духовних отаца је изостала.
Када је завршено, људи су се упутили на позив удружења "Суза", које су основале породице погинулих и несталих са подручја бивше Југославије 1990-их, ка назови споменику у Ташмајданском парку. Ту је била прилика да се положе црвене руже.
Свијест родољуба треба ширити свакако, ово је један од добрих начина тим прије што је везан за нашу мајку Цркву. Наша обавеза је да памтимо, да стварамо културу сјећања, и због живих и због мртвих, и због предака и због потомака.
Да нам се овакве ствари више никада не понове.
Милан Чучковић
25.08.2020.