Почетком деведесетих година 20. стољећа званично је почело разбијање Југославије, земље која је у свијету уживала велики углед, јер је предводила Покрет несврстаних. Мало прије тога дошло је до уједињења Западне и Источне Њемачке, након неколико деценија подијељености, током Хладног рата. Они су одмах подржали иредентизам на Балкану. Придружили су им се остале чланице НАТО пакта. Источни блок, односно земље Вашравског уговора су биле у расулу...
Зачуо се ужасан звук, звук ратних труба, на простору западно од Дрине и Дунава. Хрвати еуфорични што им се остварује тисућљетни сан подржали су Фрању Туђмана, бившег Титовог генерала који је крајем шездесетих година постао дисидент јер је покренуо ревизију историје, па чак је и осуђен због подршке МАСПОК-у пар љета касније. Управо је он сјединио хрватску Љевицу и Десницу у прољеће 1990. године када је изашао на изборе као носилац листе Хрватске Демократске Заједнице. Није то било случајно.
Реченице које је Туђман јавно изговарао, а које су путем медија доспјевало у уво свих грађана југославенске федерације, биле су врло бизарне и отворено симпатисале клеро-фашистичку Независну Државу Хрватску. Било је то ново поглавље у коме су се отварале авети прошлости и оживљавали ликови попут: Динка Шакића, Вјекослава Лубурућа, Анте Павелића, Рафаела Бобана, Јуре Францетића, Алојзија Степинца и др. Све хрватске парламентарне странке су се сложиле око доношења контраверзног Божићног устава, који је Србе од конститутивног и аутохтоног народа направио националну мањину.
Мноштву Срба се дизала коса на глави, јер су знали да долазе таласи зла. Наивно су вјеровали да ће их Југославенска Народна Армија заштити од хрватских паравојних формација које су већ почеле да упадају средином 1991. године у насеља која су имала повећи број Срба.
Када је постало јасно да ЈНА носи терет мултиетничности, односно да нема јасан циљ, а истовремено да се не зна са сигурношћу ко је главнокомадујући у земљи која је имала велике политичке и економске турбуленције... Срби су морали да се одбране. Хрватска пропаганда је то подругљиво назвала "балван револуција", иако остаје нејасно зашто би они који наводно нападају обарали дрвеће по путевима.
Било како било, крајем 1991. Срби у Книну о Никољдану проглашавају Устав најзападније србске државе РС Крајине, у коју су првобитно ушли: Сјеверна Далмација, Лика, Кордун, Банија, дио Западне Славоније... а мало касније Барања, Западни Срем и дио Источне Славоније. Циљ је био да Срби живе 'свој на своме' односно да зауставе хрватски државни тероризам који није суштински престајао још од Брионског пленума и смјене Александра Ранковића.
У тим тешким ратним деведесетим годинама ситуација је била врло тешка: хране увјек мало, чести нестанци струје, љекова на кашикицу, а мушки род углавном на фронту. Хрватске снаге су нагризале дио по дио РСК и за њих нису важиле никакве резолуције Савјета Безбједности УН, иако су били у обавези да то поштују.
Након "Бљеска" и погрома Срба у Западној Славонији у мају 1995. године, отворила се шанса да Туђман постане најславнији хрватски вођа. Америчка Влада је преко својих специјализованих фирми за "мале ратове" пружила помоћ Загребу. Испало је да руководство РСК није прихватило фамозни план "Z4", што је била обична превара... јер то што ти нуди Американац је само лажни мамац, а што се касније показало у Рамбујеу.
Чак и ово вриједи споменути... 2. августа 1995. Милан Бабић је у Женеви на мировним преговорима потписао тај документ, док је Питер Галбрајт, амбасадор САД у Хрватској покушао доћи до Туђмана у Загребу наредни дан, али наишао је на затворена врата. Зашто би Туђман узимао "реми", када му је побједа пред носом.
У ноћи између 3. и 4. августа 1995. амерички авиони у саставу НАТО пакта бомбардују положаје Срба у РСК, највише око Книна, како би помогли што бржи напредак хрватских снага. Наредно јутро хрватске јединице силовито јуришају на крајишку престоницу и дан касније улазе у празан град. Врховна команда Војске РСК је наредила евакуацију, која је експресно спроведена. Народ се нашао у колонама... трактори, камиони, приколице, бицикли, аутомобили.
Колоне прогнаних Срба су пресјечене на више мјеста. Ескадрони смрти су упадали и починили ратна злодјела над цивилима. Чак и када су србске избјеглице нашли се у западним дијеловима Босне, хрватски авиони су гранатирали колону цивила на Петровачкој цести. Двадесетак мртвих и педесетак тешко рањених у једном часу. У Жировцу на Банији је било још горе и крвавије, јер су и тамо упали наоружани одреди кољача.
Тужна колона је морала ићи даље, како је знала и умјела... Нико није ни знао гдје заправо иду и да ли ће се вратити у своје домове. Када су прошли Бањалуку, схватили су да ће брзо доћи до "матице". Међутим, Дедиње је окренуло главу и закључало врата. Стотине хиљада прогнаних Срба је преплавило Подунавље, Поморавље, Подриње, Посавину...
Не постоји филм, књига, емисија која би сагледала сав тај ужас који је донијела "Олуја".
Иако је од тада прошло ево већ 27 година и даље остаје туга и јад у свјести свих нас родољуба. Годинама долазимо на парастос у Цркву Св. Марка на Ташмајдану, да упалимо свијеће, да се саберемо у молитви и да свима покажемо транспарент који се подиже на тај дан: ЗЛОЧИН КОЈИ ТРАЈЕ, исписано на четири свјетска језика.
Јуче је био радни дан. Тешко људи долазе радним данима. Сунце упекло, али се не жалимо. У колони је било још и горе.
Већ на уласку у Кућу Божју видимо позната лица. Поздрављамо се и улазимо унутра. Сам парастос је служило десетак свештеника, а које је предводио владика Стефан, епископ београдско-карловачки. Он је одржао и пригодну бесједу присутнима у храму.
Када имамо претке свете, мученике, онда се трудимо да и ми будемо колико је могуће достојни њихови наследници. Није то све лако, ми то све знамо, али из године у годину окупљајући се овде у храму, цркви Светога Марка ми схватамо и разумемо да је ово наша отаџбина, да је ово наша колевка и да је ово наш дом, истакао је Епископ Стефан у својој беседи 5. августа 2022. године.
Представници Удружења "Суза" су посље парастоса отишли у Ташмајдански парк да положе вијенце на нешто што се зове споменик. Међу присутнима познадох и оца Славка из Госпића, као и чика Милу Рајчевића, кога ономад угостих у емисији Разбуђивање.
Нама свакако 4. и 5. август нису дани за весеље и пјесму, већ за молитву и оплакивање недужних жртава. То се не учи у школи, нити вас ико може натјерати на то. Једноставно живите са тиме.
Милан Чучковић
06.08.2022.