Србска земља мученица - Херцеговина која је стољећима, ако не и више од миленијума насељена Србима који чувају хришћанско православље на балканској вјетрометини куда се укрштају путеви Истока и Запада, Сјевера и Југа.

Херцеговина се налази у југо-источној Европи, односно западном дијелу Балканског полуострва, гдје се на сјеверу граничи са Босном, а Далмацијом на западу, док јој је Црна Гора на истоку... А на југу је Јадранско море и Дубровачка Република.

Поред тога, Херцеговина обухвата слиједеће градове: Мостар, Гацко, Љубиње, Невесиње, Требиње, Фоча, Коњиц, Јабланица, Прозор, Груде, Љубушки, Посушје, Читлук, Широки Бријег, Чапљина, Неум и Столац...

Управо тај геостратешки положај саме Херцеговине је довео до тога да су разни завојевачи долазили са циљем да покоре Србе, слободољубив народ. Код херцеговачких Срба је додатно то што се ради о људима који су расли "на камену", односно у суровим условима гдје се стално водила и борба са природом...

Током турске и аустроугарске окупације, као и у Првом и у Другом свјетском рату свака херцеговачка породица је крвљу заливала сваки камен тог динарског крша. Чак и овај посљедњи рат деведесетих година 20. стољећа донио је нова страдања и прогоне Срба највећим дијелом из западне Херцеговине... једна катастрофа са несагледивим посљедицама.

Међу данашњим Србима ријетко ћете и срести некога чији коријени не воде управо у Херцеговину. Разлог томе је што су Срби на источнохерцеговачком поднебљу још у раном Средњем вијеку ту имали своју државу - Кнежевину Травунију. Касније су се државе тј. властела мјењала, па је све уједињено у једно Србско царство. Доласком Турака Османлија крајем 15. стољећа почеле су миграције становништва.

*    *    *

Почетком ове године зове мој пајтос Чаки и вели да би могли доћи у Херцеговину код њега и да имамо шта и обићи. Направили смо ми план, плакат и све детаљно најавили за задњи викенд априла 2020. године. Међутим, како је тада била ситуација, не само на Балкану већ у читавом свијету прилично незгодна и још границе затворене, морали смо то путешесвије одложити.

Прође и љето скоро, а да су границе и даље затворене, да се нигдје не смије ићи слободно. Прва дама мени вели: "А што не би смо ишли у Требиње код Чакија? Зови га и питај можемо ли доћи"... Чаки се обрадова и вели да може. Позвах људе преко поруке за које сам мислио да им се иде стазама Св. Василија Острошког (Тврдошког). Како није било превише заинтересованих, нас то свакако није поколебало, ми се одлучисмо за један аутомобил, нас четворо.

Првобити план је мало промјењен у смислу да се најприје иде у цетар свијета - Требиње, па онда остало. Кренули смо из Београда касно увече у четвртак 10. септембра 2020. године. Код Лазаревца покуписмо Радомира, па правац Мокра Гора гдје смо прешли адимистративни прелаз и ушли у светосавску земљу Босну и Херцеговину. Још је била ноћ тако да смо само прошли поред два манастира: Дражевина и Добрун. Почело је да свањава тек када смо прошли Фочу. Таман смо се и замјенили на волану Оливер и ја.

Први дан - 11.09.2020

Јутро је сванило и сунце нам је рекло добро јутро у Гатачком пољу. Ми се нисмо заустављали све до Билеће. Ту смо застали да погледамо нешто око аута, а онда наставили јужно, тамо све до Требиња. Ја сам у Требињу био прије двије године, па сам знао да требамо наћи Иваницу, која је заправо на путу за Дубровник.

Позовем телефоном Чакија, а он још се није расанио… вели да је слао неке поруке које нисам добио јер МТС слабо пије воде доље. Рече нам само да га чекамо на граничном прелазу. Тако је и било. Само што он није дошао колима, већ пјешице, зна се и зашто. Онда смо лагано до конака гдје нас је дочекала његова мама. Нуди жена и ракију и каве… ја сам одбио и једно и друго, само воде узех. А ови моји навалили на каву. Тако да сам ја успио да се отуширам, јер је у међувремену нестало струје.

Пошто нам је план био са пуно дешавања сваки дан и није било времена за дангубу, то смо одмах кренули са обиласком требињске општине.

МАНАСТИР ДУЖИ

Тамо нам је добродошлицу пожељела Неда, жена која већ деценијама ради и помаже ову православну светињу. Сам манастир је удаљен 10 км западно од центра Требиња. Она је причала појединости о историји овог манстира који како сама вели налази се на специфичном геостратешком мјесту, на судару свијетова, цивилизација…

Ово је један од најмлађих манастира Епархије захумско-херцеговачке и приморске која нагодину слави 800 година постојања. Саграђен је крајем XVII вијека, односно братство манастира Тврдош који је разорен 1694. године од Турака дошли су ту и подигли нови светионик Православља.

Како је вријеме пролазило тако је братство монаха сакупљало вриједне ствари и увећавало манастирску ризницу. А исто тако и прављена је богата библиотека. У XIX стољећу манастир је нападан више пута од разних завојевача и разбојника те се дешавало да буде похаран. Када је 1858. године Душки манастир опљачкан до Турака, руски конзул је издејствовао помоћ од руске царице.

Сам манастир Дужи не само да је био духовно језгро овог краја, већ и национални стуб око кога су се окупљали хајдуци и харамбаше браниоци имена србског. Примера ради Лука Вукаловић је средином XVIII вијека подигао три устанка управо у овом манастиру. Манастир је такође и претрпео 1886. године велики пожар, а Влада аустријске покрајине Босне и Херцеговине је помогла обнову.

По завршетку Првог свјетског рата у манастир Дужи долазе руски калуђери који су побјегли од Октобарске револуције и бољшевика. Они су додатно оплеменили Душки манастир и били на бранику Православља.
Комунистички прваци крајем 1941. године су дошли у манастир и на крајње монструозан начин убили три руска монаха: Евгенија, Лукијана и Максима. Поред самог злочина, комунисти су опљачкали манастир и спалили манастирску архиву.

Након Другог свјетског рата манастир је опустио и био једно вријеме касарна за војнике ЈНА. Онда је 1959. године дошла у манастир Мати Теодора, једна невјероватна жена у сваком погледу са срцем лава. Она се деценијама борила да се Душком манастиру врати стари сјај и успјела је у томе. Направљен је женски манастир, који је сваког путника намјерника дочекао са љубављу и топлином. Чак и за вријеме рата 1990-их година, када у овом дјелу Херцеговине све горјело, сам Господ је сачувао Душки манастир од гранатирања. Тек 1998. године започела је нова обнова манастира. Испричала нам је Неда и неке анегдоте везано за Мати Теодору, која се упокојила 2005. године.

МАНАСТИР ТВРДОШ

Посље тога посјетили смо још један православни светионик Тврдошки манастир, који је удаљен од града Требиња свега 5 км на запад. Ова светиња је посвјећена Успењу Пресвете Богородице и богата је историјом и вином. Зна се да је Тврдошки манастир зидан у Средњем вијеку од византијског цара Константина. Пошто је био срушен обновио га је краљ Србије Милутин, крајем XIII вијека. И он је претрпио више пута разарања и пљачкања. Једно вријеме Тврдош је био сједиште ЕЗХиП.

Оно што Тврдошки манастир одликује поред духовног богатства јесте богата економија у виду винограда и погона за производњу вина. Дрвене бачве имају по 500-1000 литара, а металне и до 30.000 литара. Тврдошко вино се више од двадесетак година извози у многе земље свијета.

Нама је Чаки показао манастир јер су црквењаци били заузети пословним обавезама. Имали смо прилику и да купимо вино. Оно што је овдје занимљиво јесте што нас је пејсаж око Тврдоша подсјећао на онај у Далмацији, манастир Крка.

ЦЕНТАР ТРЕБИЊА

Вратисмо се у град гдје смо прво посјетили велики Саборни храм Св. Преображења Господњег у Требињу, који се налази у Дучићевом парку, а подигнут је 1888. године.

Заиста изгледа импресивно и очаравајуће. Љепота од фресака и очима прија како је све уређено у храму. Оно што је мени било занимљиво што смо видјели јесте фреска наших великана: Обреновића, Карађорђевића, славних војвода и ратника, али исто тако нас је фасцинирало како је фрескописано житије Св. Василија.

У Требињу такође обиђосмо и споменик истинском хероју Александру Маслеши, најмлађем припаднику јуначке Требињске бригаде ВРС, који су дали огроман допринос у одбрани наше нејачи с почетка 1990-их година када су јединице ХВО и ХОС насртале као хијене на Требиње.

Поред тога, Требињци су стизали да бране Србе и у другим дијеловима Босне и Херцеговине. Тако је и сам Маслеша тешко рањен од непријатељске гранате 27. септембра 1994. године на коњичком ратишту, на брду Кисер. Нажалост изгубио је битку посље 3.5 мјесеца у Београду на ВМА.

ХЕРЦЕГОВАЧКА ГРАЧАНИЦА

Потом се попесмо изнад града Требиња, на брдо Црквине. Тамо се налази православни дијамант - Херцеговачка Грачаница. Свако ко дође у Требиње из сваког дијела овог града може видјети ову цркву посвјећену Благовјештењу.

Србски бизнисмен из САД Бранко Тупањац родом из Билеће се понудио духовним оцима 2000. године да он буде ктитор нове цркве гдје би били достојно сахрањени посмртни остаци Јована Дучића, великог србског родољуба који је и рођен баш у Требињу, а оставио је родном граду много тога. Док је радио у дипломатији ишао је по свијету и видио многе ствари. Желио је Дучић и да Требињу да нови сјај, да разбије оријентални стил.

Како и сам Чаки рече, тек када се Дучић вратио у своје Требиње, град полако почиње и да оживљава, да би ових година постао и град будућности. Данас се много улаже у њега и Требиње доживљава ренесансу.

Док смо ми раширили наш новији транспарент БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА СВЕТОГ САВЕ ЂЕДОВИНА… ту је било људи који су радознало гледали у нас. Таман се и њих десетак наместило да нас услика. Међу њима је било људи из Београда, Панчева које је нека жеља довела у Херцеговину.

ВОЈВОДЕ

Најпосље се спустисмо назад у град. Обиђосмо сами центар, чувене мостове преко ријеке Требишњице, као и два споменика. Први споменик је из ранијих бурних епоха… чувени војвода од Зубаца Лука Вукаловић који је подизао три устанка против Турака средином XIX стољећа. Вукаловић је посље трећег устанка који је доживио неуспјех емигрирао у Русију, гдје се упокојио 1873. године.

Други споменик је бесмртном војводи Неђељку Видаковићу команданту легендарне Бобанске чете, која је била можда и најхеројскија мања јединица читаве не само Србске војске у Босни и Херцеговини, већ и свих војски на простору бивше Југославије 1990-их.

Ово пишем зато што је вјеровали или не Видаковић са својим дивјунацима одбранио фронт од 14 км на високим планинским вијенцима са не више од 120 бораца колико је имала та јединица на крају рата. Елитне јединице Војске Републике Хрватске и паравојне јединице босанско-херцеговачких Хрвата су одлазиле понижене са Бобана не схавајући заправо кога су имале испред себе.

Зато смо у самом центру града посјетили и спомен-собу припадницима Требињске бригаде, гдје се налазе слике од Требињаца, али и добровољаца који су се борили на овом дијелу ратишта.

РЕЛАКСАЦИЈА

За први дан ово је било више него довољно, а стигосмо и до градског базена да се брчнемо. Вода јест мало хладнија, али не мари.

Други дан - 12.09.2020

Ујутро је покрет био заказан за 06:30 сати јер нас је и тог дана очекивало пуно мјеста за посјетити.

Посље доручка у једној пекари, пут под ноге и одосмо даље.

МРКОЊИЋИ

Пут на доведе у село Мркоњићи, на путу ка Хутову. То је уствари родно мјесто нашег великог светитеља Василија Острошког и Тврдошког. Нисмо се ту превише задржавали, јер су велики грађевински радови у току.

А оно што смо видјели на плакату заиста дјелује импресивно. Биће то заиста један нов и прелијепи православни светионик који ће окупљати велики број вјерника и ходочасника.

Испред саме капелице поносито стоји дрво засађено још у XVII стољећу.
Упалисмо свијеће, усликасмо и пар фотографија па одосмо даље.

МАНАСТИР ЗАВАЛА

Наредно мјесто је био манастир Завала, који се налази изнад Попова Поља, а који је од Требиња удаљен 50 км на запад. Црква Ваведења Пресвете Богородице је ту изграђена у XIII стољећу и то од првог хришћанског Цара Константина.

Завалски манастир има веома сликовите пејсаже око себе… просто дојам широког Поповог поља то дочарава. Такође и звоник на цркви се уклапа у све то. Тешко је и описати, мора се доживјети. Као и сви други, манастир Завала је више пута скрнављен, похаран и уништаван. Монаштво је бјежало пред кољачима, али се увјек и враћало. И током Другог свјетског рата, али и 1990-их манастир је имао велике штете и разарања.

Једноставно ту је некако била граница Херцеговине и Дубровачке Републике, која је крвљу исписивана.

Нас је у манастиру дочекао Чакијев другар, сада монах Марко, веома разговорљив. Имао је одлично послужење које је мене обрадовало, да не може бити боље. Поред нас биле су ту и двије бањалучанке. Чаки нам је показао и шпиљу гдје се вјерни народ окупља на трпези љубави посље великих празничних литургија.

ВЈЕТРЕНИЦА

Баш ту некако близу манастира је и пећина Вјетреница која је једна од највећих у Босни и Херцеговини, ако не и највећа. Није чак ни довољно истражена свега 7 км, а много људи је одлазило у њу посљедњих деценија, а да се никада нису вратили.

Нисмо улазили у њу, али се тачно осјећа јак вјетар испред ње.

ПАНДУРИЦА И РЖАНИ ДО

Настављамо даље… и дођосмо до крашке јаме Ржани До.

Један опоменик на страшан усташки злочин из времена Независне Државе Хрватске који су извршили комшије из сусједних села када је најмање 223 Срба земљорадника из Попова Поља на превару одведено и поубијано 23. јуна 1941. године, а потом и бачено тамо.

Деценијама се о томе морало ћутати у име лажног братства и јединства, а кости стајале на дну јаме која је чак и забетонирана од југославенских комуниста. Мученичке кости су 1990. године извађене и похрањене у заједничку гробницу, а онда јама опет забетонирана. Постављена је спомен плоча са крстом и поред спомен-капела.

Након тога смо посјетили још једну јаму, а то је Пандурица. Тамо је покољ био десет дана прије овог у Величанима, када је бачено 38 Срба недужних цивила. И ту је направљен споменик и капелица, да свједочи покољењима за наук и опомену да се чувају од тог зла.

ЉУБИЊЕ

Наредно мјесто је било Љубиње. Ту нас је дочекао Раде Ликић, кршни Херцеговац који се похвалио пребогатом историјом овог мјеста, у коме живе вриједни и поштени домаћини који тешко зарађују свој динар од пољопривреде.

Показао нам је нову цркву, која је као и остале изграђена у медитеранском православном духу. Саграђена је 1861. године на темељима старе цркве која је грађена још у доба средњовјековне династије Немањића, а посвјећена је Рођењу Пресвете Богородице.

МОСТАР

Опет сједамо у аутомобил и одосмо у Мостар, највећи град у Херцеговини са пребогатом историјом. Град дијели ријека Неретва. Оно што је нас занимало да видимо тамо јесте велики православни храм посвјећен Св. Тројици, који је изграђен 1873. године од мостарске елите. Они су се са Сарајлијама такмичили ко ће имати већу и љепшу православну светињу.

Храм је више пута пљачкан и скрнављен, а највеће зло се десило 15. јуна 1992. године када су удружене хрватско-муслиманске снаге до темеља срушиле саборни храм у Мостару. Тада је заправо и сам град етнички очишћен од Срба.

Касније је и подијељен на два дијела: хрватски и муслимански, јер су и они у жељи за превласт имали међусобне сукобе.

Саборни храм у Мостару је некако изнад града на брду па се из сваког дијела града јасно види. Тренутно су велики грађевински радови тамо, али када се све то заврши, вјерујем да ће то бити прави хришћански бисер овог дијела Европе.

Обишли смо наравно и Стари мост, култно мјесто Мостара града, али мене није све то превише одушевило. Све је некако уско, скучено, збијено… превише оријентални стил доминира.

Кратко се спустимо до Неретве… те поједосмо и сладолед у некој посластичарници.

МАНАСТИР ЖИТОМИСЛИЋ

Близу Мостара, на путу према Чапљини налази се манастир Житомислић из  XVI стољећа, који је изграђен 1563. године од породице Милорадовић. Касније су у овај манастир дошли и хиландарски монаси што је од Житомислића учинило прави духовни центар долине Неретве. Отворена је и прва Богословска школа 1848. године, од анхимандрита Серафима Перовића и Нићифора Дучића. Краљ Александар I Карађрођевић је 1927. године манастиру поклонио звоно тешко 300 кг.

Најтрагичнији период манастира је био за вријеме Другог свјетског рата када су усташки крволоци киднаповали цијелокупно братство Житомислићког манастира у јуну 1941. године и сви су убијени, а лешеве побацали у Видоњску јаму са друге стране Неретве. Занимљиво је то што су римокатолички фратри из оближње катедрале чуле и знале за овај злочин када се десило, али ништа нису учинили да се злодјело заустави.

Пар мјесеци касније усташе са Њемцима долазе у конаке, те пљачкају библиотеку, ризницу, све што се могло понијети, а манастир је спаљен. Средином шездесетих година 20. вијека започета је обнова Житомислића, који је освештан 1967. године.

Тек у фебруару 1991. године кости Житомислићких монаха су извађене из јаме и сахрањене достојно у порти манастира. Већ наредне године у јуну мјесецу сестринство манастира је избјегло, јер су хрватске праравојне снаге (ткз. ХОС) под командом Блажа Краљевића минирале и спалиле манастир Житомислић.

Нова обнова је почела 2003. године, трајала је двије године, док је у мају 2005. године цркву освештао блаженопочивши Патријарх Павле.

РУЧАК

За ручак се одлучисмо да одемо са врелог камења, а Чаки предложи неки ресторан у Почитељу. Конобарица јест симпатична, али не схвата баш шалу Предсједника.

Одмицала се од нашег стола као да смо заражени шугом, а не ковидом.

ПРЕБИЛОВЦИ

У поподневним сатима се упућујемо ка Пребиловцима, најстрадалнијем селу међу Србима за вријеме Другог свјетског рата. Тамо нас је дочекао раширених руку мјештанин Ацо Драгићевић. Од њега смо чули претужну причу од које би и камен проплакао.

Како он рече ово село је важило за веома богато тридесетих година 20. стољећа које је имало нешто преко 1.000 становника, готово сви су живили од пољопривреде. Али почетком аугуста 1941. године усташе, комшије из сусједних села које је предводио Иван Јовановић звани Црни праве незапамћен злочин над Пребиловчанима. Више од 820 жена и дјеце је убијено на крајње монструозне начине и побацано у јаму Голубњача у селу Шурманци. Тада су насељене неке хрватске породице из околних мјеста, које су отишле одатле при крају Другог свјетског рата, јер су видјели да њима ту није мјесто и да може доћи до освете.

Мушкарци из Пребиловаца су се након 1945. опет женили и давали новорођеној дјеци иста имена као и прије рата. Иако се зна да је у овом злочину учествовало око 3.000 усташа, само њих 14 је осуђено, али више симболично, него што би требало да се задовољи правда.

Тешко су живјели Пребиловчани у Брозовој Југославији, али су се борили и ницали као феникс. Првог регрута Јову Ђурасовића су испратили у армију тек 1962. године. Јаме гдје су њихови најдражи бачени су комунистички прваци наредили да се забетонирају 1961. године.

Тек у рано прољеће 1990. године је почело откопавање, вађење костију и започета је нова црква да се гради наредно љето, када су кости новомученика Пребиловачких и сахрањене.

Слично као и остала западнохерцеговачка мјеста, тако су и Пребиловци јуна 1992. године нашла се на удару ткз. ХВО и ткз. ХОС, као и реугларне јединице Војске Републике Хрватске. Њихов командант је био генерал Јанко Бобетко.

Агресорима, усташким потомцима није било довољно што су прогонили Србе из Пребиловаца, већ су 7. јуна 1992. крипту са костима новомученика минирали са три велике противавионске бомбе која је највећи дио костију претворила у прах. Само 5% је остало читаво, али разбацано. Чак је и гробље скрнављено.

Нико други до епископ Атанасије долази у Пребиловце 1994. године, још док је босанско-херцеговачки рат трајао и види да су Хрвати су направили на том мјесту велику депонију. Тражио је он да види гдје је црква али није могао да се оријентише од силног смећа. Његову мантију је закачила арматура из бетона и то му је био знак да је ту управо била црква.

Касније посље Отаџбинског рата народ се почео враћати у Пребиловце 1999. године иако је према Дејтонском уговору то припало Федерацији БиХ. Оно што је занимљиво по речима Драгићевића јесте да су поднесене двије тужбе за геноцид минирања костију у крипти 2007. године, једна у Загреб, а друга у Сарајево. Из Загреба им је стигао одговор посље пар година да они нису надлежни за територију Босне и Херцеговине, а из Сарајева никада није добијен одговор.

У прољеће 2014. године заузећем највиших представника власти Србске Републике БиХ покренута је иницијатива за обнову храма у Пребиловцима, која се муњевито одиграла и за 15 мјесеци никао је Храм Христовог Васкрсења гдје су августа 2015. похрањене кости око 4.000 мученика не само пребиловачких, већ и осталих мјеста.

Видио сам ја да се Аци свиђају наше мајце па ћемо видјети да му се достави више комада. Ово је специфично мјесто, тако да иако сам био више пута ту, није ми тешко доћи поново.

ЈАДРАН

Други дан завршавамо на Јадрану, на једној неумској плажи, гдје смо имали прилику и да мало се прошетамо, а посље неким споредним путевима враћамо се у наш смјештај.

Трећи дан - 13.09.2020

Овај дан смо оставили за посјету оних мјеста на путу према кући. Наш Чаки остаде дому своме због својих приватних обавеза, тако да сам улогу водича преузео ја.

БИЛЕЋА

Тамо смо прво посјетили Равногорски парк, гдје се налази споменик армијском ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу и још два локална команданта из времена Другог свјетског рата.

Све ово је овдје импозантно урађено, а у том парку се налази и споменик Светом Сави, првом србском архиепископу.

Док смо сели у оближњи кафић да се саборци разбуде кавом ја питам за сусједним столом чељад од којих сваки има два метра у висину и 130 кила тежине… “Гдје се налази споменик војводи Раду Радовићу?”, тачније градско гробље ме заимало. Они ми објаснише и ми одосмо тамо. Одмах на улазу се лако уочава Радовића породична гробница.

Војвода Раде Радовић је дошао са Косова и Метохије почетком 1980-их година након демонстрација албанских сепаратиста у Билећу као младић, јер је ту била његова ђедовина. Оженио се и засновао породицу. Када су отпочели ратни сукоби за вријеме разбијања социјалистичке Југославије Раде Радовић се пријавио као добровољац, те ратни пут започео у Источној Славонији.

Касније се враћа у Билећу и формира у прољеће 1992. своју чету која је имала свега стотинак припадника. Ово су били домаћини, људи без неких специјалних обука, али су за вријеме рата добивали од команде Херцеговачког корпуса ВРС тешке и опасне задатке које су успјешно извршавали.

Занимљиво је ово рећи, да су Билећки добровољци једини остали чисти током југославенских ратова 1991-2000, односно да се за њих не везује ниједан једини ратни злочин, како је забиљежено у списима Хашког трибунала. Тачно 24 припадника Билећких добровољаца је положило свој живот на бранику отаџбине.

Радовић је иначе маја 1993. године на Романији добио титулу четничког војводе. Убијен је марта 1998. године у Билећи под неразјашњеним околностима… исто као и Срђан Кнежевић са Сокоца, Љубиша Савић Маузер, Митар Максимовић Манда и др.

КОРИЋКА ЈАМА

Након тога настављамо даље, а заустављамо се на два мјеста у Коритима. Прво је заједничка гробница у којој су похрањене кости 134-оро Срба становника (иако су каснија истраживања достигла бројку 180 жртава) овог села који су мучки побијени у ноћи 4. на 5. јун 1941. године. Споменик је достојно направљен и ограђен гдје су уклесана имена жртава. Свијеће смо упалили иза споменика.

Мало даље је и сама Корићка јама, гдје се налази спомен-капелица, јама која је ограђена. Ту смо такође се задржали и прочитали шта су преживјели и потомци жртава написали на спомен-плочи. Упалисмо и овдје свијеће, нека горе за душе мученика Корићких.

ГАЦКО

Посљедње мјесто које смо обишли на овом ходочашћу јесте Гацко.

Ту смо обишли споменик борцима Гатачке бригаде ВРС који је направљен 2018. године, а на његовом врху се налази круна. Желели смо да одамо почаст јунацима који су се борили за слободу свог народа, бранили нејач од оних који су хтјели да нас нема више.

Поред споменика је и спомен плоча са уклесаним именима Гачана погинулих бораца током 1992-1995 који је уљепшан са стиховима. Прекопута је православна црква која нажалост би затворена, па нисмо могли ући.

Видесмо поред и споменик Сави Владисављевићу, знаменитом Херцеговцу који је био савјетник руског цара у XVIII стољећу.

ПОВРАТАК

Пошто је већ било прошло и подне, то више није било времена да се задржавамо било гдје, па смо само једну мању паузу направили у Вишеграду уз сладолед.

А друга пауза је била у Бајиној Башти на једном самиту.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Знам да нас је требало на ово путовање односно ходочашће ићи више, али не треба кукати за проливеном водом.

Ово се може гледати тако да смо били једна извидница и да смо добили идеје шта би могли обићи други пут када дођемо Боже здравља са једним аутобусом.  

У сваком случају ово је пут којим треба ићи. Увјек се научи и види нешто ново.


Милан Чучковић
15.09.2020.