Као што у Хришћанском православљу постоји Свето тројство које чини: Господ Бог, Исус Христос, син Божији и Свети дух... тако и код нас Срба постоји Србско тројство које чине: Свети Сава први србски архиепископ, просветитељ и син Стефана Немање, затим кнез Лазар Хребељановић, великаш односно управитељ Моравске Србије са двором у Крушевцу и на крају средњовековни краљ Стефан Урош III Немањић из династије Немањића, који је носио надимак Дечански.

Управо тада док је столовао србским престолом Стефан Урош III Србија је била највећа сила Балкана и константно је ишла напред. Сам Стефан Дечански је од свог оца Милутина био ослепљен, а од сина Душана погубљен 1331. године. За живота се два пута женио: прво са бугарском принцезом Теодором са којом има троје деце: Душана, Душицу и Јелену... а са другом женом, византијском принцезом Маријом има Синишу и Теодору.

Као и његови претходници на престолу тако је и Стефан Урош III подизао манастире широм средњовековне србске краљевине... а управо је његова задужбина манастир Високи Дечани на југу Метохије од многих људи оцењена као једна од најлепших православних светиња, не само на Балкану, већ и у Европи.

Пред смрт, пошто је био утамничен од сина Душана, свети краљ Стефан Дечански је проклео: потомство, народ и државу. Душан се крунисао за цара на Васкрс 1346. године у Скопљу где је донео и свој чувени законик три године касније. Душаново царство је било још и веће и моћније, него његових предводника. Тако да је тада Србија била европска сила, у сваком погледу. Међутим његов син Стефан Урош V, који је имао надимак Нејаки, јер је растурио царство и дозволио распарчавање земље великашима који су раскућили оно што је два столећа сакупљано. Оженио је влашку принцезу Ану, са којом није имао потомке, а умро је 1371. године (два месеца после Маричке битке) када су Турци Османлије увелико надирале на Балканско полуострво.

Тако се и десило да су се клетве краља Стефана Уроша III Немањића Срби сетили тек о Видовдану 1389. године, када је дошло до осудног боја на Косову Пољу са Турцима, које је предводио султан Мурат... Србско царство је након те битке наставило да пропада, а Османлије су наставиле да покоравају све хришћанске народе на Балкану и наставиле све до Алпа.

СПЦ је Стефана Уроша III Немањића канонизовала као светог краља и прославља га 11. новембра / 24. новембра.

*   *   *

Србски Светионик је на самом почетку свог деловања одабрао да крсна слава буде управо свети краљ Стефан Дечански - Свети Мрата, управо зато што је он део србског тројства, јер Свети Сава је универзални празник свих Срба од Чилеа до Јапана... Видовдан је посвећен Кнезу Лазару и Косовским јунацима, те би требало у тај дан бити на Косову и Метохији... па смо одлучили и да буде прави србски светац и заштитник Стефан Дечански.

Ми смо га ове године први пут прославили вече раније, у суботу увече 23. новембра, јер по црквеним канонима одмах након вечерње службе, односно бденија рачуна се као наредни дан... тако смо и договорили све са Оцем Јованом и позвали госте.

Прва дама и ја дођосмо како је и био договор мало пре бденија и повадисмо ствари из аута и однесошмо до парохијског дома. Уђосмо у храм посвећен Св. Архангелу Гаврилу, где није било пуно парохијана... не више од десет. Препознадох само брата Милорада.

Сврши се служба вечерња и креће освештавање славског колача, вина и жита које смо принели. Служили су три свештеника: Отац Јован, Отац Илија (старешина храма) и Отац Александар (свештеник у пензији). Како је почело то освештавање мени кроз главу пролети: са киме ја да славим Мратиндан?

Као да Бог чу ову моју питалицу уствари молитву отворише се и затворише врата на улазу. Уђоше: Горан, Емина и Деки... мало после њих Бане и Жиле... а најпосле и Алимпије. Срце поче да се разгорева, нека топлина ме обузела. Позваше нас свештеници да заједно окрећемо славски колач што учинисмо скупа са осталим парохијанима. По свршетку освештавања, ми одосмо до парохијског дома на послужење, где нам се придружила и попадија Невена.

Имала је тако Прва дама и помоћ, па смо ми свакаквих ђаконија изнели на стол да се саборци и црквени оци послуже после блаослова. Храна је била домаћа и таман довољно да свако може да утоли глад, док је торта са малинама била Ел Дорадо за сладокусце. Некима су морали и три парчета да поједу.

Причало се највише о историји, а када се зашло у политику Отац Јован упали звонце као аларм да за то постоји друга места и друго време... сасвим на месту и уз моју подршку. Као и увек када имамо окупљања Отац Јован је причао своје догодовштине и тако држао атмосферу "на нивоу" што би давно рекао легендарни Гидра у свом култном филму.

Раније нас напустише због приватних обавеза Деки и Отац Илија, оба Призренци... а касније одоше и Отац Александар и Румљани. Диванило се још добрих сат времена, па се на крају и ми бацисмо на спремање, да не би случајно оставили неред.

Скромно обележисмо и мало продиванисмо као што је ред са драгим људима, ако и нека је тако да нас Божија рука води у нашим активностима у времену које долази.

Сутрадан изјутра Нишлије су у цркви Свете великомученице недеље одоше да запале свећу нашем светитељу.

Милан Чучковић
25.11.2019.