Посета Анки Мирковић у ваљевском селу Горње Лесковице 27.09.2020 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика посета
од 12.11.2015

Данас: 1.101
Јуче: 1.749
Недељно: 6.201
Месечно: 25.926
Годишње: 234.739
Укупно: 768.954

Највише посета
25.8.2018 2808























































Акције у октобру

Извјештај из Гајдобре: Мурал за Александра Кисина 24.10.2020

Парастос за србске жртве Госпића у Београду 18.10.2020

Обележили смо Дан сећања на србске жртве у Другом светском рату 21.10.2020

Дани Милунке Савић, пети пут - 10.10.2020

Извештај са четвртог Бруског марша 10.10.2020

Извештај са Кумановског парастоса у Београду 27.10.2019

Извештај из Јошаничке Бање 12.10.2019

Посета манастиру Рача 06.10.2019

Наша четврта година рада: Шта смо урадили

Поетско вече у Нишу септембар 2019

Извештај из Братунца 20.10.2018

Извештај са Куманова 21.10.2018

Извештај са трибине у Нишу 10.10.2018

Извјештај из Игришта 03.10.2018

Извештај из Јошаничке Бање 06.10.2018

Наша трећа година рада: Шта смо урадили

Осам стотина србске државности у Коларчевој задужбини 28.10.2017

Извештај из Куманова 22.10.2017

Извештај из Борче 15.10.2017

Посета Галерији САНУ у Београду 11.10.2017

Најава: Четврти Колубарски марш биће 10. децембра 2017

Извештај из Јошаничке Бање 7.10.2017

Извештај из Игришта 3.10.2017

Наша друга година рада: Шта смо урадили

Извештај из Горњих Лесковица 30.9.2017

Извештај са 61. београдског сајма књига 30.10.2016

Извештај са парастоса србским жртвама Откоса у Београду 29.10.2016

Путовање на Космет у октобру 2016. године

Извештај са промоције књиге Хроника прогнаних у Београду 20.10.2016

Парастос за србске жртве Госпића у Београду 16.10.2016

Извештај са промоције књиге Хероји отаџбине у Београду 27.9.2016

Наша прва година рада: Шта смо урадили

Извештај са парастоса српским жртвама из Госпића у Новом Београду 18.10.2015

Извештај са Колубарског Марша 14.12.2014

Основано је удружење Србски Светионик

Извештај са Шестог Церског марша, 16.8.2015



28. септембар 2020.


Посета Анки Мирковић у ваљевском селу Горње Лесковице 27.09.2020


Од завршетка Првог светског рата прошло је више од 100 година. Таман тако је и требало Србима да се колико-толико освесте и да почну да озбиљније и масовније покажу поштовање према својим (пра)дедовима - јунацима који су почетком прошлог столећа на колена бацили четири војске: турску, бугарску, немачку и аустроугарску.

Колико треба да прође времена да се јунацима из Отаџбинског рата 1990-их година покаже поштовање? Данас имамо и живих међу њима… живи су и чланови њихових породица, зар не? А већини Срба је то поштовање према ратним ветеранима онако успутно, више као неки догађај који се обележава сваке преступне године или још и ређе.

Штавише и ту постоје поделе, веровали или не, у смислу да вреде само јунаци који су се борили на граници са Републиком Албанијом 1998-1999… мислим на битку на Кошарама и бој на Паштрику. Остали јунаци и битке се слабо цене, готово никако. Није овде само прст упозорења на државе институције, већ и на наше друштво односно све оне који себе сматрају патриотама.

Разбијање југославенске федерације током 1991-1992 под утицајем западних центара моћи (Берлин, Ватикан, Лондон, Вашингтон, Брисел, Париз...) уз подршку унутрашњих непријатеља који своје иредентристичке жеље нису ни скривали је донео крвави рат на простору од Вардара па до Триглава, односно велику пљачку, прогоне, убиства, палеж и уништавање имовине, верских објеката и сл. Једноставно ужас са несагледивим последицама на коју већина грађана Југославије није ни била спремна. Највећи део њих је био опијен добрим животним стандардом, добијањем станова, отвореним границама... па их је сав тај ужас психички уништио и сломио, да и нису знали куд ће и шта ће.

Још тада, те 1990. године ситуација у тадашњој држави која је кренула да пуца по свим шавовима, тим пре што су Хрвати и Словенци били врло добро организовани у напуштању савезних органа власти, наручито након пропасти чувеног 14. конгреса Савеза Комуниста у Сава Центру... то је био окидач. Врло брзо су дошли у априлу и мају те године вишестраначки избори где су сепаратистичке снаге победиле и то је узбрзало процес растурања државе.

Покренуто је илегално наоружавање од Владе СР Хрватске што је касније довело до стварања паравојних формација ткз. Збор Народне Гарде (ЗНГ), ткз. Хрватске Ослободилачке Снаге (ХОС) итд. Промјењен је и хрватски републички устав који је почивао на антифашистичким тековинама и у коме су Хрвати и Срби били равноправни (бар на папиру)... Једноставно Срби су сведени на националну мањину. Али то није било довољно. Срби су добијали отказе, смањење плата, провокације прво вербалне касније и физички напади постали су свакодневни. То су радили екстремисти по налогу нове власти коју је формирала милитантна ХДЗ, чији је лидер био Фрањо Туђман, бивши Титов генерал. Усташтво је почело да оживљава у свим сферама друштва.

Иако се очекивало да ће ЈНА, као један од гаранта опстанка државе што јој је била и дужност по уставу заштити грађане у западним деловима земље и похапсити сепаратисте, то никада није учињено. Зато што су они очекивали налог или дозволу политичког врха односно Председништва СФРЈ у коме су седели ликови постављени да обаве тај прљави посао управо својим нечињењем ничега. И у самој Југославенској Народној Армији су постојали шпијуни који су били умрежени и радили на дестабилизацији спровођења одлука о заштити државе.

У пролеће 1991. године у појединим деловима СР Хрватске дошло је већ до напада хрватских полицијских и паравојних снага на насеља где су Срби имали релативну или апсолунтну већину, као нпр. Плитвице, Борово Село, Задар, Пакрац…

Већ у лето 1991. године хрватске паравојне снаге су почеле нападе и на касарне ЈНА одакле су већ сви словеначки, хрватски кадрови дезертирали, али и добар део Срба је то чинио видећи велику издају од Генералштаба у Београду који је срамно ћутао и окренуо главу од својих војника и официра. Тако их је препустио хрватским паравојницима који су попут хијена кидисали на њих желећи да се што пре докопају технике, муниције и свега што има у касарнама.

Бјеловар је градић у северним деловима СР Хрватске удаљен од Загреба 70 км на исток. Тамо постојала касарна ЈНА “Божидар Аџија” где је била смештена 265. моторизована бригада у саставу 32. Вараждинског корпуса - Пете војне области чија је команда била у Загребу. Командант те бјеловарске касарне је био пуковник Рајко Ковачевић. У шумици Беденик било је велико складиште муниције за потребе саме касарне. Тог врелог лета 1991. године осећао се мирис барута у ваздуху, било је само питање времена када ће експлодирати.

Поткрај септембра 1991. године бјеловарска касарна је имала врло мало војника и официра, не више од 40. Са друге стране хрватски агресори из Бјеловара су имали пет-шест пута већу бројност. Видећи шта се дешава, пуковник Ковачевић је слао апеле у Вараждин генералу Влади Трифуновићу, па и у Загреб генералу Животи Аврамовићу… да му стигне помоћ јер су “зенговци” буквално блокирали касарну, онемогућена је достава хране, искључена је и вода…

У тој касарни су се између осталих налазили мајор Милан Тепић, Србин из Поткозарја, а са њиме и Стојадин Мирковић Цоле, из ваљевског краја. Тепић је већ био ожењен, отац двоје деце са каријером у успону... док је Стојадин био голобради младић, сељачко дете кога живот није мазио.

Одлука међу официрима ЈНА била је да се касарна брани. Тако је и било… Од ране зоре 29. септембра 1991. године када су кренули први удари, војници су се разместили тако да могу што лакше да одолевају јуришима хрватских паравојника. Цело то јутро је било жестоко. Војник Мирковић је дејствовао по непријатељима из свог оклопног транспортера свом жестином. Он је у Бањалуци обуке на оклопно-механизованим возилима прошао са најбољим оценама.

Око подне је пуковник Рајко Ковачевић донео одлуку да се ипак преда агресорима, наивно верујући да ће они поштовати Женевске конвенције о рату. Тог момента мајор Тепић одлуку о предаји саопштава војницима, даје им свој ратни дневник, а сам одлази у складиште муниције, где је већ све било припремљено за детонацију. Када су војнци ЈНА питали Тепића зашто се и он не преда, он им изговара антологијске речи:

“Једном људи дају ријеч,
она остаје или се погази.
Ја сам дао ријеч да ћу бранити
ову земљу када јој буде тешко”


Видећи да им Мирковићев окопњак сувише смета, Хрвати су послали специјалца да га елиминише. Мало пре тога је сам Мирковић одбио наређење мајора Тепића да се преда скупа са осталим војнцима. Није желио, јер је дао заклетву да ће бранити земљу. Његове последње речи још док је дејствовао по агресорима биле су: “СЛОБОДА НЕМА ЦЕНУ!”.

Хрватски паравојник је испалио ракету из “зоље” односно ручног бацача ракета погодивши директно у Мирковићев оклопњак. Он је био тешко рањен, тако да је само успео да изађе из оклопњака и падне на земљу.

У последњем јуришу ‘зенговци’ су упали у касарну и све официре и војнике заробили. Јуре Шимић, председник ткз. Кризног штаба за Бјеловар и бивши официр ЈНА је извео три официра и три подофицира те их лично стрељао. Остали војници су били скинути до појаса и малтретирани, а потом одведени у логор.

Када се у самом складишту муниције окупио велики број ‘зенговаца’ то је мајор Тепић активирао експлозив у складишту што је произвело снажну детонацију, а изнад Бјеловара се појавила “печурка”. Мађарски царници су помислили да је пала атомска бомба.

И Тепић и Мирковић су тог дана се винулу у небо, узлетели су у легенду! Да, баш као Стеван Синђелић скоро два века раније приликом Чегарске битке код Ниша.

Наредног дана Радио Београд саопштава на вестима да је у Бјеловару дошло до жестоких окршаја, да је “погинуо мајор Милан Тепић и са њим још један војник”. Слушала је то Анка Мирковић, Стојадинова мајка коментаришући у школи “само да није то мој Цоле”.

Заробљени југославенски војници су размењени, али нико није потврдио Мирковићима да је њихов Стојадин погинуо. Четири године је трајала та неизвесност да ли је Стојадин ипак жив или не.

Лета 1995. године је потврђена тужна вест. Посмртни остаци су допремљени у Србију и он је сахрањен 25. јула те године. Цело село Лесковице и Горње и Доње се скупило да ода почаст свом комшији ијунаку - Обилићу са Повлена.

Породица му је подигла споменик у родном селу.

Наредних година није било весело у Србији, ратни облаци су наставили да нас разним олујама затиру, а црни гавранови обилазе.


*   *   *


Мајор Милан Тепић је имао какву-такву медијску пажњу јер је он крајем 1991. године одлуком Председништва СФРЈ на њиховој последњој седници проглашен народним херојем. Међутим, Стојадина Мирковића готово да нико помињао није, тек понеки чланак о њему у дневној штампи, највише једном годишње, ако не и ређе.

Почетком 2010-их година међу Србима је заживео интернет. Могло је на појединим родољубивим формумима да се прочита понешто о србским херојима из деведесетих година 20. века. Тако и ја налетих на чланке о “непознатом” Цолету…

Први пут када су ме путеви навели на Ваљево ја одлучих са саборцима да посетим Цолетово родно место и да му нађем гроб, обиђем породицу. То баш и није било лако, јер је у брдима, а нема ни путокза. Били су Мирковићи изненађени што им долазе непознати људи, помало и неповерњиви, али су се ипак радовали што их неко обиђе, што жртва њиховог Цолета није пала у заборав.

У задњих пет година посетио сам Горње Лесковице бар шест пута. Водио сам тамо и саборце из Србског Светионика. Да и они виде, да и они знају за Стојадина Мирковића. Да то није слика или текст са интернета, већ јунак који има гроб, има породицу… није нека апстракција. Најавих се дан раније тета Анки, која се обрадовала што је неко позове и рече да ће доћи да обиђе Стојадинов гроб.

Пре него што смо дошли у Горње Лесковице, отишли смо у манастир Лелић на јутарњу литургију, пошто је био велики празник - Крстовдан. Православци га поистовећују са Великим Петком. Страдање и голгота. Тамо смо срели саборце Драгана и Цецу, па смо скупа отишли пут Горњих Лесковица.

Село и школу је лако наћи, али саму кућу богме тешко, али снађосмо се. Тамо нас дочека тета Анка са сестром. Нуди ракију, кафу, сок, колаче… Прво смо мало диванили у оној прелепој природи, а онда одосмо и до сеоског гробља. Запалисмо свеће и мало смо ту еволуцирали успомене на Стојадина.

Сваки пут када дођем чујем нешто ново, тако и сада. Драго ми је чути да је пре неколико недеља Тепићева кћерка довела своју породицу код тета Анке. Нико срећнији од њене деце која су се играла са јањцима и осталим домаћим животињама.

Вратисмо се у кућу, а онда су моји саборци имали прилике да погледају спомен собу за Стојадина, коју је направила његова мајка, за свог млађег сина јунака. Одликовања, песме, књиге, мајице, фотографије, писма подршке и др.

Док су државне институције заказале, много обичних људи је протеклих година пружало подршку Мирковићима. Сада сам добио и аудио диск са песмом о Стојадину Мирковићу коју је испевао гуслар Зоран Племић звани Плеки, а додатно обојио херцеговачки песник Божидар М. Глоговац.

Споменуо сам тета Анки идеју која ми се врзмала по глави још прошле године. Међутим, ове године је то било јако тешко извести одлуке Владе Републике Србије да забрани сва окупљања већа од 30 људи.

Шта је ћемо заправо урадити нагодину, ако Бог да здравља?

Покренућемо манифестацију задње недеље септембра месеца (да то постане традиција) и назвати Стојадинов марш, пешачење од центра Ваљева до села Горње Лесковице, где би учесници могли да обиђу Стојадинов гроб и сомен собу. У школи би био пригодан програм.

Биће до добра ствар за стварање културе сећања, али и подршка Цолетовој мајци. Јер како каже она народна: “Није мртав војник онај који погине на фронту, већ ако га забораве”.

То је отприлике око 21-22 км, сасвим довољно за један прави марш, односно да покажемо мало и физичке кондиције. Ваљево је град који је богат историјом, али је и тај крај подарио Србству војсковође, научнике, песнике, дипломате… зашто међу те звезде не уденемо и јунака Стојадина Мирковића, нека сија и нека осветљава, као прави СРБСКИ СВЕТИОНИК…

Нама остаје да припремимо, а ви драги читаоци, родољуби прибележите у ваше подсетнике ту недељу 26. септембар 2021. године да дођете у Ваљево.

Имате и зашто.


Милан Чучковић
28.09.2020.



РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Радосављевић - Бојан Весовић - Бјеловар - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец  - Рокнић - Олујић - Божићни Устав - Книн - МалешевићКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Откос - Оркан - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Књигоцид - Книн је пао у Београду - Јесење Кише

 



Посећено је: 279  пута
Број гласова: 30
Просек: 5,00
Оцените нам овај чланак:






HRVATSKI ZLOCINI   DEVEDESETE   MILAN TEPIC   STOJADIN MIRKOVIC   COLE   VALJEVO  
BJELOVAR   JNA   KASARNA  


























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена, Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре, кличе Србство, устани, Лазаре.

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те, васкрсло Косово најсветије поље Србиново!