Пролеће 1999. године...
Под изговором спречавања "хуманитарне катастрофе" Северноатлански савез се умешава у унутрашње ствари СР Југославије и отпочиње геноцидну акцију Милосрдни Анђео, са циљем да помогне Албанцима у отимању јужне србске покрајине.
Тиме су настављени оружани сукоби на простору бивше Југославије у последњој деценији 20. века. Било је то увече 24. марта, злогласно су забрујали изнад Балкана "гвоздене птице" које су бацањем бомби започеле агресију на Србију и Црну гору... Последице су биле застрашујуће и несагледиве.
Само два дана раније шеф Мисије ОЕБС-а Вилијам Вокер је повукао својих 2.000 шпијуна са Космета чији је циљ био да 3 месеца осматрају кретање војно-полицијских снага на КиМ, а онда још лажирао и надувао "случај Рачак".
Приштинском корпусу стижу појачања из осталих корпуса Војске Југославије, као и страни добровољци (углавном из Руске федерације). Циљ је био створити одбрамбени бедем.
78 дана је трајало варварско бомбардовање и напади са свих страна, односно из свих околних земаља. У том периоду агресија се водила и у ваздуху, на води и на копну. Према Србији из правца Албаније је кренула права КОПНЕНА ИНВАЗИЈА на Велики Петак 9. априла 1999. године.
Тај напад је носио шифровано име "Стрела 1", који је покренут на планинском венцу Проклетије подно Јуничких планина, на тероторији општине Ђаковица изнад села Батуша. Прво је уследио мањи напад - лажњак преко карауле Морина, а онда жесток напад код карауле Кошаре.
Више хиљада агресорских војника међу којима је било припадника Окупаторске Војске Косова, регуларне Војске Републике Албаније, НАТО специјалци, Легија странаца, ветерани Чеченског рата и разни други плаћеници.
Док су одбрану прва два дана чинили само војници 53. граничног батаљона Приштинског корпуса под командом тада капетана Душка Шљиванчанина. Тек касније су пристигли делови херојске 125. моторизоване, 72. специјалне и 63. падобранске бригаде... као и 5. батаљон војне полиције за специјалне намене са Топчидера.
Сви они су се увезали у непробојни бедем који је више од два месеца чувао границу од агресора да не буде пробијена. Управо ове борбе током Битке на Кошарама су изнедриле велики број јунака који се показаше достојним Лазареве клетве и Косовског завета.
Тек 14. јуна 1999. године када је државни врх СР Југославије потписао Кумановски мировни уговор са НАТО пактом чиме је окончана агресија и наше војно-полицијске јединице су повучене у централне делове земље.
* * *
22 године касније...
Протекле две деценије у Србији се издешавало сијасет лоших и наопаких ствари. Почевши од евро-атланских интеграција, радикалног заокрета у спољној политици, испоруке наших официра у Хашки трибунал, уништавање привреде, одвајање Црне Горе од Србије...
Пуштање преко 250 албанских криминалаца на слободу у замену за ништа, поништавање пресуда НАТО злочинцима, Срби који су живели јужно од Ибра су прогнани марта 2004. године итд.
Мали број искрених родољуба и поред свега се бори, труди да нас не униште да нас не сломе и не покоре. А раде то префригано у свим сверама друштва. Чак се и не скривају већ јавно бљују отрове и трују нам децу, омладину... Заправо скривају своју одговорност за нови геноцид над Србима.
Упознах ономад Петра Мишића у Гајдобри кога сам угостио у 39. емисији Разбуђивање. Он је пред камерама и испричао да је учесник тог чувеног Боја на Кошарама, где је остао без десне потколенице... било је то 9. априла када је предводио три борбено-оклопна возила (БОВ). Тог дана је погинуо и млади војник од 20 година живота, Никола Поповић из Новог Пазара и то на веома страшан начин.
Његови ратни другови одлучише да дођу ове године у суботу 10. априла у Нови Пазар на гробље Шестово и да одрже парастос свом погинулом саборцу и брату Николи Поповићу. За ту прилику они су специјално израдили мајице за са његовим ликом, а на позадини исписаше стихове које је песиник Василије од Семберије посветио Поповићу.
Тако се Мишић и ја нађосмо у Београду на Сајму па онда кренусмо доле на југ пут Старог Раса. Била је то прилика да се мало из диванимо. Уз пут смо се налазили са његовим другарима из 52. артиљеријско-ракетне бригаде који дођоше из Лесковца, Врања, Ћићевца, Чачка, Крагујевца, Ниша... Они ведри и расположени јер се после толико година сви видеше на једном месту.
У Новом Пазару нам је домаћин био Ненад, покојног Николе рођени брат. Њему је било веома драго што саборци нису заборавили његовог брата и што се труде да његова жртва не падне у заборав.
На гробљу нас дочекали Николе пријатељи, кумови и рођаци, као и свештеник СПЦ који је служио парастос косметском витезу. Ненада су понеле емоције, највише онда када су му Мишићеви момци уручили мајицу са Николиним ликом, као и урамљену песму. Све време парастоса на вечној кући стајала је национална тробојка.
Прота је након парастоса морао својим путевима, а ми одосмо до једног ресторана на послужење. Више је то била прилика за диван јер се придружио и саборац Бегановић из Берана. Они су тада и еволуцирали успомене на догађаје који су се дешавали тада, али и саборце који су били део њиховог вода.
Изнад Новог Пазара постоји православни манастир Ђурђеви Ступови, древна србска светиња коју је Велики Жупан Стефан Немања подигао 1171. љета Господњег. Сви одреда смо отишли тамо да посетимо храм и да чујемо духовне поуке црквених отаца. Међутим није никог од монаштва било у том моменту тако да смо се усликали у пар фотографија и купили у продавници неко нешто.
Дружење је настављено у Видиковцу, јер ретки су овакви моменти да се скоро цела екипа нађе на окупу. Верујем да су момцима срца била пуна. Емоције су им прорадиле, Бегановић и поред свих перипетија је успео да дође, а човек се расплакао од среће.
* * *
Недалеко од Новог Пазара налази се варошица Сјеница, свега 55 км на запад. Од раније сам причао већ са Петром да баш због тога када смо већ прешли толики пут да одемо тамо и нађемо гроб Ивана Васојевића Васкета, који је у Милкићевом роману "Зов карауле" описан као Јагуар.
Није легенда већ је жива истина да је млади Иван Васојевић 9. априла 1999. године на Велики петак повео 12 својих сабораца у јуришу на преко 200 албанских терориста Окупаторске Војске Косова. Тада је Васкетова група имала само једног рањеног, док су ОВК кукавице у паници и нереду се повукли ка Проклетијама.
Ипак, два дана касније Васке гине на коти Маја Глава. Прерушени ШТС у униформе Војске Југославије су направили заседу у којој је Иван Васојевић желео да заштити свог рањеног војника, али није успео. Господ га узе на Васкрс баш...
Телефоном је звао Петар Иванову сестру Биљану, али се она не јавља... Већ сам се ражалостио да неће од тога бити ништа. Звао сам и Ивана Дражића, молећи га за помоћ да ми бар село каже где је па да некако нађемо, али није могао да се сети имена, само ми дадне Биљанин телефон. Звали смо по три пута, али се не јавља...
Време је истицало, да смо ми већ сели у аутомобил... али, уједном моменту се јави Биљана Петру и рече да можемо доћи... нико срећнији од мене.
Дођосмо у Сјеницу до Васкетове породице и упознасмо и родитеље и сестру, док је она остала кући, нас четворо одосмо пут села Доње Горачиће где је Иван Васојевић заправо сахрањен на породичном гробљу.
Тамо чак и не може се доћи аутом до гробља, већ нас је њихов један рођак Бобан превезао џипом, нас четворо. Успут нам дадоше родитељи књижицу "Угашена младост" која је написана у Иванову част од Драгослава М. Брновића.
Дошли на планину тј. висораван, врлет преко 1.200 м.н.в. Ветар дува, снег около, а ми уђосмо на гробље. Мајка Анђелија плаче, суза сузу стиже. Како сина да прежали кога је родила и отхранила, а држава га још и заборавила. Гроб Васкета обилазе често саборци из Бригаде везе (некадашњег 398. пука из Ужица), не само на годишњицу погибије... Они су Васојевићима као породица.
У очима мајке Анђелије видели смо велику тугу, али и зрно радости. Радост јер је су дошли људи да обиђу гроб њеног Ивана, поноса Васојевића.
Упалисмо свеће за Васкета да горе за покој душе његове. Тата Грујо нам испричао и детаље о његовој погибији као и нечасним радњама његовог претпостављеног који се јавио тек 2008. године породици, као да ништа није било.
Усликали смо и пар фотографија, не ради личне промоције, не ради некаквог интереса, већ зато да и други родољуби нађу бар мало времена и посете гроб јунака новог доба Ивана Васојевића. Људи моји, па то је само 290 км јужно од Београда, 240 км западно од Ниша, 80 км јужно од Ужица и 180 км северно од Подгорице...
Кад већ долазите на Увац, Златибор, Златар, Голију... на неки одмор, планинарење, дођите и овде, нећете тиме ништа изгубити у животу.
Како се већ мрак примицао ми се поздрависмо са Васојевићима и одосмо преко Нове Вароши и Пожеге на аутопут па кућама. У једном дану смо обишли гробове два јунака, два сокола, два хероја, два витеза.
Они су своје животе уградили без икаквог размишљања у темеље наше слободе и немамо никакво право да их заборавимо, јер како ће сутра Господ да се сети нас када будемо улазили у Царство Небеско?
НЕМА ПРЕДАЈЕ - ИЗА ЈЕ СРБИЈА!
У ПРИЗРЕНУ СУТРА И ДОВИЈЕКА!
Милан Чучковић
11.04.2021.