1999. година
Крај столећа, крај миленијума... На балканској ветрометини читаву деценију не престају да ратне трубе одзвањају. Нападају нас са свих страна. Овај пут су се удружили 14 држава чланица моћног НАТО пакта уз помоћ још десет држава из нашег суседства, сви у жељи да нас згроме и униште до краја. Код Срба се јавља неки чудан понос, више би се рекло инат. Ако и пропаднемо, скупо ћемо продати своју кожу.
На нашој Светој земљи албански екстремисти и сепраратисти се увелико организују и кују планове за нападе на наше цивиле. Њихова Окупаторска Војска Косова је протекле године десеткована и разбијена од Призрена до Звечана, па су се повукли у матицу. Тамо су имали попуњавање јединица и нове инструкције од енглеских, америчких и немачких официра. Пристигла им је толико жељена помоћ.
Мисија ОЕБС лажира случај Рачак, село у коме су полицијске јединице МУП-а Србије уништили албанске терористе, док је светској јавности шпијун ЦИА - Вилијам Вокер представио то као ликвидацију ненаоружаних цивила. Ништа није помогло, јер су Медлин Олбрајт, Ричард Холбрук и Хавијер Солана већ одлучили да бомбардују Србију и Црну Гору, а ово је био само добар изговор. Званично 24. марта почела је казнена одмазда.
Албанци покушавају преко Проклетија да пребаце што више људства, наоружања, материјала, хране како би успели у намери да отму нашу духовну и националну колевку, наше Косово и Метохију. Уследила је и припрема копнене инвазије која је носила шифровано име "Операција Стрела".
У зони Јуничких планина, изнад Ђаковице налази се село Батуша, која је деценијама била само једна тачка границе која је крвљу исписана. Рано ујутро, 9. априла на Велики петак падала је кишица... Албанци прво лажирају офанзиву преко карауле Морина, а онда још жешће и силније код карауле Кошаре преко 1.500 зликоваца (Албанци и њихови помагачи) удара према положајима 53. граничног батаљона, који је у том моменту бранило нешто више од стотину војника и подофицира.
Петар Мишић, млади поручник Војске Југославије добија дозволу своје команде да са четом изађе горе и помогне граничарима како би зауставили њихов жесток удар. Креће посада са три борбено-оклопна возила (БОВ) и дванаест војника, припадници 52. артиљеријско-ракетне бригаде Приштинског корпуса.
Исти дан тада капетан 1. класе Душко Шљиванчанин уводи у борбу делове јединица: 63. падобранске, 72. специјалне, 125. моторизоване, 5. бататљон војне полиције...итд. Њему је тог дана убијен возач пинцгауера.
Мишићеви војници су изашли на место окршаја и дејствовали по непријатељу, а борбе су трајале сатима, све до ране вечери. Било је хладно, а сами војници гладни и промрзли... но, адреналин је радио своје.
Тог дана увече, приликом повратка они упадају у албанску заседу и први БОВ налеће на противтенковску мину која доводи до смрти младог војника Николе Поповића Џилета (20), док је поручник Мишић остао без десне потколенице. Остали војници из те групе су се организовали и за кратко време разбили ШТС.
Тих дана око Васкрса мало даље био је и водник на граничком камену Ц4... а хијене из ОВК поново јуришају у таласима желећи да пробију бедем одбране и продру у Метохију како би се спојили са својим одредима. Но, испречили су се дивјунаци 53. батаљона. Једну мању групу граничара ВЈ предводи Иван Васојевић, рођени Сјеничанин, стар 24 године.
Они дејствују по непријатељу не дајући им шансе да прођу даље и Васојевић упркос наредби да чека даља упутства наређује јуриш и стаје на чело својих бораца иако су бројчано слабији (однос 27:1). Пуцњава траје... и меци лете на све стране на крвавој међи. Као у најдраматичинијим холивудским филмовима Васкетова група тера непријатеља на повлачење. Имали су тада само једног рањеног.
Ипак, два дана касније 11. априла 1999. на Маја Глави воде се још жешће борбе. Васке гине, јер је ишао по рањеног борца. Са њим су погинули: Дарко Бјелобрк, Предраг Богосављевић и Миленко Божић, као и пас Листер. Упућени кажу да су их Албанци намамили са пресвучени у униформе ВЈ.
Био је то вероватно најкрвавији Васкрс на Проклетијама... Борбе су настављене све до средине јуна месеца, али бедем није пукао.
Данашњица...
Деценије су прошле од тог тужног времена, када су многе мајке, сестре, жене и деца облачили црнину за својим најмилијима, нашим најбољим пупољцима што су своје животе уградили у темеље наше отаџбине.
О Кошарама и уопштено о борбама на Косову и Метохији петнаестак година након завршетка ратова није се јавно причало о томе, бар не онако како би требало. Међутим, истина какава је таква је, увек нађе свој пут.
Почеше писци да пишу романе, песници да спевају стихове, уметници да сликају... мало по мало, почело је да се отварају врата црне кутије. Пробудили су се духови и оживљава ВЕЧНА СТРАЖА са Кошара. Да подсећа, да дозива, да опомиње... Точак историје је кренуо уназад да казује све оно што су зле авети желели да нам прећуте и сакрију.
Од оснивања Србског Светионик почели смо да посећујемо породице јунака који су крварили на бранику отаџбине последње деценије 20. века. Почело је у Горњим Лесковицама код мајке Стојадина Мирковића, касније смо ишли у Гајдобру код Кисина који дадоше Александра на коти 601, наставили код Радимиле супруге Драгана Комарице...итд.
Прошле године смо први пут били у Старом Расу тим поводом. Обишли смо вечне куће Николе Поповића Џилета у Новом Пазару и Ивана Васојевића Васкета код Сјенице.
Ове године смо ишли опет. Међитим, ситуација око пандемије ковида није још завршена, па нисмо оглашавали јавно. Ипак, одосмо ми у недељу 10. априла пут Рашке области. Прво нам је било да стигнемо на јутарње богослужење у манастир Студеницу, задужбину великог жупана Стефана Немање коју је касније обнављао краљ Драгутин. Иако смо ми малко окаснили на литургију, не мари. То што смо били нама је пријало, а црквени појци су нам са својим песмама дали елан за предстојеће изазове.
Куписмо пар сувенира у продавници и кренусмо даље. Близу нам је било Ушће, мало место које је дало велики број хероја у Отаџбинским ратовима. Седосмо по навици у "Долину Ибра", а ја позвах телефоном Сашу Д. Кошанина, припадника 5. батаљона Војне полиције за специјалне намене из 1. армијске области.
Тако се ми званично упознадосмо и он нас после ручка одведе до спомен-парка, који је он са сарадницима подигао и отворио пре десетак година. Ту смо се усликали, а он нам је испричао причу о јунацима чија су имена уклесана на плочи. Једно од њих је свакако и његов брат близанац Срђан Д. Кошанин, подофицир исте јединице, који је погинуо на брду Шкоза према Албанији док је штитио одступницу својим војницима априла 1999. године. Ретке су такве старешине и људине попут њега.
Нама није било времена за губљење па ми настависмо до Новог Пазара, тачније православно гробље Шестово у улици Емина Хаџовића. Одвео сам људе да виде Џилетову вечну кућу. Његова породица и пријатељи су дан раније одржали парастос. Међутим, како ми нисмо могли у суботу, то смо дошли у недељу.
Неко ће рећи случајност, али одавно сам престао да верујем у то... нека чудна сила, Божија промисао бих рекао да се очешем о гроб Марка Симића, дечака од две године кога су НАТО бомбе убиле крајем маја 1999. баш у овом граду. Шта ћу, него целивасмо слику и њему упалисмо свећу, а усликасмо и једну слику за оне који дођу у овај крај да макар и на овај начин одају поштовање малом анђелу кога Американци сматрају - колатералном штетом.
Изнад града постоји древни манастир Ђурђеви Ступови, још једна Немањина задужбина подигнута у XII столећу. Тамо смо такође морали да дођемо и да посетимо ову нашу православну светињу која је 1979. уврштена у УНЕСЦО баштину.
Након свега тога јависмо се ми Васојевићима да стижемо у Сјеницу. Они су нас дочекали код стана, а онда заједно се упутисмо према Новој Вароши, код села Доње Горачиће. Ово је један од најсуровијих делова Балкана кога не зову џабе србски Сибир, вечита зима и снег... ретко је да тамо лети дође и до 20'С. Ветрови често дувају па је заправо још хладније.
Дођосмо до куће њиховог рођака Бобана. Он нас је одвео до гробља својим теренцем. Тамо је породична гробница Васојевића још од краја XIX када су Васојевићи дошли у ове крајеве из Црне Горе.
Прво смо запалили свеће, онда смо целивали Иванов споменик. Све време је било ледено, али успели смо да се усликамо пар фотографија и да еволуцирамо успомене на Васкета. Такође његов отац Грујо нам је испричао и породичну историју о прецима који су били горштаци и за Србство су давали све. Зато и не чуди што је Иван изабрао војску да му буде животни позив.
Касније, док нас је враћао Бобан до нашег аута, Раде пожели да купи чувени сјенички сир. Прихвати то Бобан, међутим, сваком од нас дадне кутију пуну сира. Иако смо ми хтели да платимо, он ни да чује... Би нам криво, али договорисмо после се у ауту да му следећи пут донесмо неки наш поклон, од срца.
Веровали или не, али суседно брдо је село Мишевићи, родно место нашег бесмртног војводе Петра Бојовића, ослободиоца Вардарске Македоније 1912. и Београда и Србије 1918. године. Упитах баш Бобана да нам буде водич када будемо дошли овде да марширамо, што он прихвати са задовољством.
Већ се и мрак надзирао, па ми лагано преко Ужица и Чачка се докопасмо аутопута, па правац кући за Београд...
Знам да огромном броју људи оваква акција и сличне где обилазак неких гудура и врлети делује крајње ненормално, али нама је било више него добро. Свако ко је одустао или пак само размишљао да иде... невероватно је погрешио.
Нама ни тај снег, ни ветар не могу да замене тај осећај одуживања дуга и захвалности... као што ни хиљаду подела слика, линкова, текстова о херојима са Кошара на друштвеним мрежама у односу на само један минут овакве акције.
Оно што сам такође рекао момцима, јесте да ми је набило емоције та очинска брига Васкетовог оца Грује за нас, да ли смо стигли кући добро. Доћи из далека само ради оваквих ствари код њега је пробудило тај осећај. Не морате бити са неким у крвном сродству да би вас волео и поштовао, довољно је то да имате међусобно поштовање и сличан карактер.
Ако Бог да, ето нас нагодину опет, јер жртве и јунаци нису бројеви.
Милан Чучковић
11.04.2022.
Нека је вечна слава палим борцима који су бранили од агресора сваки педаљ наше земље. Њихова света жртва не сме остати заборављена.
Јунаштво које су показали и срце хероја, заувек ће остати да живе у нама и давати снагу да се увек боримо за исте идеале слободе, да заштитимо наше најближе и очувамо све оно што смо наследили од славних предака који су уназад хиљадама година исто тако неустрашиво одавде увек отерали сваког непријатеља !
Хероји живе заувек и њихова дела и жртве заувек морају остати упамћени а наш је задатак да на истом плану учинимо увек када затреба све што је у нашој моћи.
Никола Ђорђевић
11.04.2022.
Утисци ме још увек држе!
Прелепи крајеви где живе добри и карактерни,чврсти људи који су навикли да издрже сваку невољу!
Радомир Ракић
11.04.2022.