Надирањем Турака из Мале Азије на Балканско полуострво у XIV веку ситуација се демографски, социолошки, религиозно, економски, културолошки... радикално променила. Циљеви Османлија нису били само пуко покоравање и пљачкање балканских народа, већ и ширење ислама у Европи.
Хришћански народи на Балкану су тада били прилично разједињени, а великаши и краљеви задојени сујетом, што је довело до војног слабљења. Редом су падале једна по једна хришћанска држава под турску власт: Византија, Грчка, Бугарска, Србија, Црна Гора, Босна... Срби су имали две битке које су им биле судоносне: Бој на Марици 1371, као и Бој на Косову Пољу 1389.
Наредних векова Турци Османлије су над хришћанским народима спроводили терор и страховладу највиших размера, што је подразумевало: Прва брачна ноћ, Трећина приноса, Данак у крви и забрана масовних окупљања... итд. Казне су им биле сурове, а једна од њих је набијање заробљеника на колац.
У тим тешким временима по наш народ Црква је била та која је окупљала своја чеда и била чувар националног идентитета и духовне свести. Било је устанака локаног значаја које су Турци угушили у крви. Тако беше све до почетка XIX века...
Не могавши више да трпе зулуме турских дахија које су се осилиле у Београдском пашалуку и газили Србе долази до развоја свести да се подигне још један устанак. Устанак је планиран за април месец 1804. године, када шуме и горе олистају па да се хајдуци моглу лакше сакрити.
Међутим, како су Турци добили информацију о подизању устанка брзо је уследила "Сеча кнезова", што је урађено са циљем застрашивања сиротиње раје, па је 70 народних првака и кнезова посечено. Ово је само убрзало одлуку да се харамбаше тајно окупе у Орашцу, код Аранђеловца на Сретење 1804. године.
На том збору изабраше Ђорђа Петровића за вођу устанка односно Вожда Србије, додуше не из прве, али је изабран вођа. Био је крупне грађе, плећат и умео да пуца из кубуре право у мету, а бонус је био официрски чин односно искуство у војсци Аустроугарске монархије. Ђорђа су Турци прозвали Карађорђе (Црни Ђорђе), јер је његова појава за њих значила невољу и проблеме.
Он се са фронта никада није повлачио, упркос чињеници да није имао бројчану и техничку надмоћност на фронту. Али је са срцем лава умео да командује својим борцима од којих је мали број имао какву такву војну обуку. Били су то већином земљорадници и сточари. Међутим, они су у исто време били браниоци својих кућа и имања, своје породице и цркве, свога села и завичаја... бранили су оно најсветије. Док су Турци се борили за своје позиције и иметак стечен на пљачки и отимачини.
Током десетак година колико је трајао Први србски устанак, Карађорђеви војнци су имали успешну епопеју на више места: Делиград, Иванковац, Мишар, Тичар Поље, Малајница, Београд, Варварин итд. С друге стране и два пораза: Чокешина и Чегар... Међу устаницима су се истицали: Вељко Петровић, Васа Чарапић, Станоје Главаш, Стеван Синђелић, Јаков Ненадовић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Милош Обреновић, Алекса Ненадовић и др.
Основан је чак и Правитељствујушчи совјет, које је било највише законодавно тело међу устаницима. Створена је дипломатија, а неколико пута су Срби ратовали скупа са Русима, који су послали своју Дунавску армију.
Устанак је пропао после 17-дневне битке и великог пораза на Равњу, недалеко Шабца. Вође устанка су преко Саве пребегле у Срем код Аустрије, а са њима и 130.000 Срба. У Београдском пашалуку уследиле су крваве турске освете које су однеле преко 100.000 живота и невероватну пљачку.
Мада су Срби тешко поражени те 1813. године ипак су видели да турска војска није непобедива односно када међу устаницима завлада слога и да се боре до последњег, тада могу и немогуће.
Две године касније на Цвети 1815. године у Такову Милош Обреновић подиже Други србски устанак који је после више од петнаест година довео до самосталности и извесне аутономије.
Наредних деценија је Србија јачала и економски и војно, па је од кнежевине дошла до краљевине, а завршни ударац Османлијама је задат у Балканским ратовима 1912-1913 када су јужни делови Србије ослобођени после пет векова робовања.
Тако преци војеваше за отачаство и потомство...
* * *
Само два века касније од почетка националне револуције и стварања нововековне државе то потомство које зна нешто мало о славној прошлости није баш вољно да поклони ни зрно пажње својим прецима који се херојски борише да останемо Срби православци на светосавском путу.
Ретки су такви појединци, а камоли веће групације. Ретко се одлази у Орашац и друга места која су од велике важности за то доба. Још мање се ван школе користе прилике да се чује нешто више о тим лекцијама које заправо шире здраву националну свест.
Нама у Србском Светионику од почетка рада поред културе сећања један од циљева јесте да оживљавамо јунаке протеклих епоха... где свакако спада и време устаничке Србије.
Иако ове зиме за разлику од прошлих, ситуација је веома неповољна у смислу што су још на снази мере Владе Републике Србије о забрани масовног окупљања па тако не смемо да оглашавамо наше активности јавно и позивамо истомишљенике. Рекоше нам да обележавање Сретењског устанка може, али да не сме више од 15 учесника. Није нам то било право, али шта да се ради.
Недеља је Божји дан, па тако и 14. фебруара 2021. године, дан пре Сретња Господњег ми дођосмо у Орашац из Лазаревца, Београда, Чачка и Руме. Пре него што је београдски део кренуо пут Орашца дођосмо код Оца Јована, исто као и лане да добијемо благослов. Симпатично је што њему ни у цик зоре не мањака смисла за хумор и шале на рачун председника.
Дођосмо до почетне тачке на време, таман на јутарње богосложење у орашачку цркву, где је литургију служио Отац Милисав, а ми смо принели жито за помен свим јунацима Првог србског устанка. Наког тога се упутисмо мало ниже до Марићевића јагурге, где рекоше историчари да се одржао чувени хајдучки збор за подизање устанка. Тамо смо положили венац и усликали пар фотограија.
Дођосмо назад до Музеја и тамо смо имали прилике да видимо сталну музејску поставку устаничке Србије, зачетак, успон и пад... Имали смо и аудио причу, како се то данас често користи.
Најпосле дођосмо до Карађорђевог споменика испред школе, да и ту овековечимо наше присуство са пар слика и транспарентом СРБИЈА СЕ УМИРИТ' НЕ МОЖЕ...
Како су услови за пешачење били више него лоши, највише због ветра који је пробијао до кости, то смо одлучили да у Тополу одемо аутомобилима. Нема сврхе да се празбољевамо, јер ми смо онај главни део одрадили у Орашцу.
У Тополи прво смо дошли до цркве Рођења Пресвете Богородице коју је Карађорђе подигао 1811. године на свом имању, које је било ограђено зидовима висине три метра. Ту смо поред споменика се усликали а онда ушли у цркву да чујемо од чика Зорана причу о цркви, Карађорђу и устанку. Он је то одлично испричао и дао нам прилику да разгледамо. Ван цркве упалисмо и свеће.
Како смо имали врмемена то смо одлучили да посетимо Карађорђев конак, Маузолеј на Опленцу и Петрову кућу. Улазница се плаћала, а како већина нас никада то није обишла била је сада добра прилика за то. Кустос у конаку девојка нам исприча неке детаље и пусти нас да разгледамо.
Следеће нам је било Опленац, где смо ушли и видели фреске које нису осликаване већ су рађене са мозаиком, ретко се то виђа, али је одлично урађено. Видесмо и гробове Карађорђа и Краља Петра I Карађорђевића, а доле у крипти и гробове осталих чланова породице Карађорђевића.
У Петровој кући се налазе углавном портрети краљевске продице и иконе светаца, као и неке писане документе од пре 100+ година.
Тако се и завршила ова акција којом смо желели да одамо захвалност бесмртном Карађорђу и његовим саборцима који упалише пламен слободе на Балкану пре 217 година и тиме су осветли поколењима пут, као прави србски светионици.
Милан Чучковић
14.02.2021.
Мeни било сjajaно! Хвaлa што си мe “извукaо” из кућe нa дaнaшњи дaн, дa достоjно одaмо пошту и помeн у знaк сeћaњa нa “бeсмртнe” витезове.
И моја кћер је задовољна, сaмо дa мaло сeби дођe од хлaдноћe 😊
Зaистa je било вaнрeдно хлaдно, а мудaр потeз је дa ипaк нe пешaчимо, да се не разболимо.
Јасмина Ранђеловић
14.02.2021.
Одлично је било. Никада нисам до сада био у Орашцу па сам одушевљен како је све испало.
Зови ме и за наредне активности. Ако сам у Београду ишао бих са вама.
Филип Мишић
15.02.2021.