Адолф Хитлер, немачки канцелар је далеко пре него што је наш народ одбацио потписивање споразума са Тројним пактом намислио да покори Србе. Први разлог је освета за пораз у Великом рату, а други што је Краљевина Југославија као бастион Православља сметала приликом остварења германских жеља о изласку на Босфор.
Тако да су демонстрације 27. марта 1941. биле само добар изговор да се нападне југославенска краљевина коју је у том моменту водило трочлано намесништво, јер је краљ Петар II Карађорђевић био малолетан у моменту убиства његова оца краља Александра у Марсеју 1934. године.
Збрујали су авиони Луфтвафеа (немачко ратно ваздухопловство) злокобно изнад Балкана тог шестог априла и почели да бомбардују само србске градове: Београд, Нови Сад, Осијек, Сплит, Бања Лука, Ваљево, Подгорица, Скопље, Чачак, Ниш... Хиљаде бомби је бачено на цивилне циљеве, док је Вермархт (оружане снаге Немачке) послао тенкове, топове и пешадију на Србе... У томе су им помагали Италијани, Бугари, Мађари, Албанци... Румуни су дали своју територију.
Сви они су учестовали у агресији на милу нам отаџбину јер су имали територијалне претензије. Поред тога, отпор Војске Краљевине Југославије је брзо сломљен пошто је владала невероватна издаја и дезертерство Хрвата, Словенаца и доброг дела муслимана.
Бугарска фашистичка војска је окупирала део Србије, тачније вардарски део, нишавски и мање тимочки. Где год да су ушли Бугари чинили су страшне злочине над цивилима, пљачкали и палили имовину Срба. А ни православне светиње им није било страно да скрнаве и уништавају, иако су и они православци.
Расински округ у југоисточним деловима Србије је претрпео невероватне људске губитке јер управо се ту видело колико Бугари нису имали милости убијајући жене, децу, старчад. Био је то прави геноцид над Србима.
Отпор су пружали припадници Равногорског четничког покрета током највећег дела Другог светског рата, на челу са мајором Драгутином Кесеровићем. Он је имао подно Копаоника свој штаб у селу Крива Река.
Видевши да припадници Расинског корпуса Југославенске Војске у Отаџбини којима је Кесеровић командовао прави велике невоље (највише диверзије), немачка команда у окупираној Србији је издала налог да се Кесеровић убије и његов корпус уништи. Та акција је носила кодно име "Операција Копаоник".
Током октобра месеца 1942. године за ту сврху су мобилисане: нацистичка Седма СС дивизија "Принц Еуген" састављена од ткз. Фолксдојчера (Дунавски Немци) јачине преко 1.500 војника, затим бугарски 36. пук јачине око 1.000 бораца и око руских 300 Белогардејаца. Сви они су послати у Брус у "лов на Кереровића".
Где год да су залазли Немци и Бугари би чинили зло без обзира ко им се нашао на путу. У Криву Реку су непријатељски војници дошли 11. октобра 1942. те опколили село. Наредна два дана дешава се помор села... велики злочин у малом. Убијено је око 320 Срба на крајње монструозне начине. Имовина је опљачкана и спаљена. Али то није било довољно. Мештане Криве Реке су бугарски војници нагурали у православну цркву Св. Петра и Павла која је подигнута у XVII веку, потом је црква минирана.
Мали број мештана је преживео овај покољ, можемо слободно рећи. Кесеровић је успео да умакне потери и изуче се са својим сарадницима.
Тако да је Крива Река понела неславну титулу једно од најстрадалнијих села у Европи током Другог светског рата.
Комунистичке власти у Југославији су по завршетку рата имале обрачин са идеолошким непријатељима, па је тако и Кесеровић ухапшен у Подрињу у лето 1945. године, спроведен у Београд где му је суђено. Казна је гласила: смрт стрељањем.
Деценије су тако прошле у ћутању и незнању. За злочин у Кривој Реци знало је неколицина људи из Расинског округа, али ван тога врло слабо. Разлог је био што су приче о злочинима над Србима и у Првом и у Другом светском рату забрањиване. Свако ко би јавно причао о томе био би хапшен, интерниран и(ли) убијан.
Тек када је разбијена Брозова Југославија почетком 1990-их година, почело је мало више да се прича о страдању и страдиштима Срба.
У Кривој Реци су жртвама потомци подигли споменик тек 2011. године поводом седамдесете годишњице од почетка Априлског рата.
* * *
Рођени Брусјанин и наш добар другар Александар Милутиновић који је већ био учесник маршева који су се одржавали у циљу стварања културе сећања добио је пре пар година жељу да организује један поход од Бруса до Криве Реке.
Тако је идеја о Бруском маршу почела да се реализује октобра 2017. године. Касније је та прича умногоме напредовала и дошла до тога да сада има више стотина учесника. Пошто ми нисмо били у могућности да раније посетимо Бруски марш, ове године смо решили да идемо, јер на крај крајева никада нисмо били у овом делу Србије.
Из Београда смо кренули у суботу 10. октобра 2010. године, а да још није ни свануло. Аутопутем до Крушевца, а онда магистралним путем до вароши Бруса. Стигли смо на време када су се учесници почели окупљати на Тргу Немањића. Ми за кратко смо изашли из аутомобила и наместили заставе, док су транспаренти потрпани у ранац.
Оно што је мене фасцинирало јесте то што је овде био невероватно велики број младих. Преко 80% учесника је било млађе од 20 година, што је за сваку похвалу. Сигурно најбољи резултат оно што сам ја виђао на маршевима протекле деценије.
На време долази и домаћин скупа: доктор Аца Милутиновић, иначе председник Удружења Рајко од Расине, са својим помагачима, па смо се поздравили, а после пошто је било времена отишли у кафић мало да се окрепимо.
С обзиром да су на снази мере Владе Републике Србије о забрани масовног окупљања, то су организатори осмислили да се формира више мањих групица по 15-20 људи.
У некој групи на зачељу били смо и ми из Србског Светионика. Полако ногу пред ногу шетали по задатој маршути и успут упознавали нове људе. Испред нас и дечак Алекса од свега 7 година. Дошао је са мамом на Бруски марш, али "воли да буде велики" па трчкара испред наше групе. Био је у развученој колони још сила деце, што је мени свакако развукло осмех на лице, а верујем и домаћинима.
Била су два барјака која сам први пут видео. Један за мајора Кесеровића, а други за Доктора Лазу, чувеног ратног хирурга из Ниша.
Асфалтни део је брзо прошао после неких 3.5 км, а онда се прешло на брдски део где је доминирала трава, туцаник и земља, покаткад и блато. Природа нам је просто правила уживања, јер још је јесен рана па има зеленила. Понегде виђамо и овце, краве, псе и друге домаће животиње. Домаћини из кућа нас поздрављају задовољно, јер им је драго да неко пролази њиховим крајем.
У колони смо мало и диванили о неким ранијим активностима, путешесвијима, анегдоте из Херцеговине, Крајине, Колубарског и Сретењског марша итд.
На првој паузи препознаде ме човек од неких ранијих догађања, на шта ме Прва дама погледом пресече па каза: - "Имали део Србије, где тебе не знају?". Поздравих се и са Вукојицом Сандићем, што има школу гусала. Дадох му један занимљив предлог, а шта ће бити од тога видећемо. За почетак је битна идеја.
Наставља се даље, где смо ми од пешака се трансформисали у екипу за брзе интервенције, пошто се види да омладинци имају мотива, имају жеље, али нажалост неке ствари нису их научили ни у школи, ни код куће, а морали су.
Радомир је углавном носио барјак Колубарске бригаде, а Драган и ја смо се мењали са оним "гвозденим".
Иначе, све време је била пратња Горске службе спасавања и Црвеног крста Србије. Трудили су се људи колико су могли и хвала им на томе.
После пешачења које је највећим делом узбрдо савладали смо висинску разлику од 800 метара, а прешли укупно 23 км најмање. Тако смо и стигли до села Крива Река.
Тамо смо дошли до цркве која још увек није у потпуности обновљена. Погледасмо и спомен плочу на којој су уклесана имена убијених у цркви 1942. године.
Пошто смо се сви скупили свештеник СПЦ Марко Ракоњац је отпочео да служи парастос Криворечким мученицима да их Господ помене у Царству Небском. Након тога Отац Марко је оддржао и пригодну беседу. Он је од скоро овде на парохији, али добро се сналази. Сем њега и начелница бруске општине се кратко обратила и поздравила сабрање.
Уследило је и сликање, где смо ми извадили наше транспаренте уз благослов наравно. Један је био на тему историје која се заборавља, а други о томе шта не желимо да заборавимо. Било је то присутнима заимљиво па су нас сликали.
Домаћини су били "на нивоу" па су нам изнели и разне ђаконије копаоничког краја, што смо могли кратко да уживамо. Мени се за срце залепи неки кајмак, па никако се одвојити. Када ми Аца рече да је ту једини преживели Криворечког злочина - Радослав Трифуновић, стар 88 година... ја извадих одмах камеру и нађем га да нам у брк рече шта све памти из 1942. године. Рече да се сећа свега па почне диванити. Нисмо имали много времена, али то што је снимљено свакако је драгоцено.
Најпосле смо морали у аутобусе и назад у Брус. Оста за нама прелепи пејсажи. Тамо смо мало сели у ресторан да се окрепимо пред пут назад и диванили са домаћинима. Чудо би било да не намиришемо наше горе листове, оне из Скрадинског Поља... па још нађосмо и људе које заједно знамо.
У Београд стигосмо касно увече, али не мари. После толико времена ми смо имали прилику за једно добро пешачење и уживање у природи по лепом времену. Тешко да се то може платити новцем. Бонус је то што смо нешто видели и научили и упознали нове људе.
Милан Чучковић
13.10.2020.