Уставотворна скупштина у Книну је 19. децембра 1991. године прогласила најзападнију србску државу: РС Крајину, у коју су ушле области: Сјеверна Далмација, Лика, Кордун и Банија... мало касније и САО Западна Славонија и САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем.
Било је то уствари исправљање историјских неправди које су учињене нашим прецима протеклих вијекова.
Ради се о томе да су Срби најзападније дијелове Балканског полуострва и јужну Панонију насељавали далеко прије Косовске битке 1389. године, а о чему свједоче и православне светиње које су зидане почетком XIII и XIV вијека. Манастир Крупа недалеко градића Обровац је сазидан 1317. године, док је православна црква у Копривни недалеко Осијека подигнута 1280-их година.
Усљед османлијске најезде из Мале Азије и турских освајачких похода многе хришћанске државе и народи на Балкану су покорени и постали вазали односно полуробови. Спровођена је страховлада и терор највећих размјера: "Данак у крви", "Трећина приноса", "Прва брачна ноћ"... забрањена су масовна окупљања, чак су и црквена звона занијемила.
Немогавши да трпе такву тиранију и зулуме многи Срби су отишли са породицама преко Уне, Саве и Дунава. Ту су само увећали број настањених Срба. Бечки двор је увидио њихов значај и направио посебну административну област: Војна Крајина 1533. године.
Живот Срба на крају царевине је био више него тежак јер су се земља и слобода крвљу плаћали. Сви крајишки Срби су били у обавези да бране Хабзбуршку монархију од Турака. Тада је и настала она чувена пјесма: "На Кордуну гроб до гроба". Како је Турска царевина пропадала, тако је и Војна Крајина укинута 1881. године јер није више било опасности од Османлија.
Али су Беч и Ватикан имали страх од толиког броја православних Срба у њиовој близини па је Римска курија одмах почела процес покатоличавања Срба на подручју од Дрине до Истре и од Драве до Јадрана, који је касније средином ХХ вијека енормно увећао хрватску нацију, а која је иначе била само у Загорју.
Током Првог свјетског рата крајишки Срби су моблисани да ратују за интересе германске царевине, док је добар део их је интерниран у концетрационе логоре: Маутхаузен, Арад, Добој, Нежидер, Јиндриховце и др. Они који су имали прилику су се предавали Русима, Италијанима и Србима.
Ослобађањем отаџбине у јесен 1918. године створена је прва јужнославенска држава која је била земља социјалних неуједначености и националних нетрпељивости. Тачније, иако су Хрвати натјерани од Великих сила да уђу у ту државу они су гледали како да што прије изађу, али не било како, већ са што већим "комадом земље".
Тако је 10. априла 1941. године створена и клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска, након што је у Априлском рату сломљена и раскомадана југославенска краљевина. НДХ је била чедо Ватикана у којој су носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима били поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Србске жртве у НДХ нажалост нису никада избројане иако се процењује да их је било преко 1.500.000... међу њима и велики број дјеце и људи у најбољим репродуктивним годинама.
Зло је било што су одвођени у логоре: Јасеновац, Јадовно, Стара Градишка, Тења, Јастребарско, Даница и др. Али и поред тога многа села су спаљена и уништена: Садиловац, Грабовац, Вељун, Гудовац... док је најјезивији покољ био у Глинској цркви.
Оно што је свакако приметно током Другог свјетског рата јесте што су партизанске јединице (V далматинска, VI личка, VII банијска, VIII кордунашка, XII славонска дивизија) попуњене највећим дијелом (85+ процената) са Србима. Тако је било све до љета 1944. године, када су Хрвати видјели да ће Хитлерова коалиција изгубити рат, па су полако прелазили на страну НОВЈ. Врховни штаб их је радо примао иако су многи од њих окрвавили своје руке до рамена над србском нејачи.
Истоврмено су Брозови комунисти су спровели злогласни Кордунашки процес, када је стотине Срба младића убијано на страшан начин, јер су хтјели аутономију за Србе у посљератној Хрватској, тим прије што је она створена највећим дијелом са србским етничким простором.
У доба владавине комуниста земља се индустријализовала, па су многа дјеца сиромашних пољопривредника невидећи перспективу на шкртој земљи и без добрих саобраћајница одлазили у градове или пак у иностранство. Тако је Крајина добрим дијелом опустјела.
Почетком седамдесетих година дошло је до појаве МАСПОК-а, хрватског покрета који је касније оцијењен као деструктиван и проусташки. Иако је покрет угушен југославенска федерација је доведена у питање, а само братство и јединство темељ на коме је Југославија сазидана је уздрман.
Уставом из 1974. године Јосип Броз даје крила сепаратизму и легализује га. На самом крају осамдесетих година дешавају се и бурне друштвено-политичке промјене, не само у СФРЈ, већ и источној Европи. Разбијен је Совјетски Савез, а Варшавски пакт се распао...
Запад је отворено подржао сецесију Југославије и стао на страну Хрвата, Словенаца, а касније и муслимана у БиХ. Срби су означени као главни кривци за све што се дешавало у западним дијеловима СФРЈ. Њихови медији су слали лажне вијести којима су представали Хрвате као жртве. Уствари био је то дио пропагандно-психолошког рата. Први и највећи егзодус посље Другог свјетског рата у Европи се десио 1990-1991 када је Туђманов режим протјерао стотине хиљада Срба из урбаних средина: Карловац, Сисак, Сплит, Загреб, Осијек, Вировитица, Бјеловар, Задар и др... Њихова (не)покретна имовина је опљачкана. Срби су добијали отказе, психо-физички малтретирани итд.
Влада Хрватске коју је оформио ХДЗ је илегално створио паравојне формације са циљем обрачуна са Србима и савезном војском - ЈНА, што је отпочело у прољеће 1991. године и из дана у дан се настављало несметаном жестином.
Одговор на хрватски државни тероризам био је обарање дрвећа на путеве што су хрватски медији подругљиво звали "Балван револуција". У рату који је Србима био наметнут створена је РС Крајина са жељом да Срби живе слободно без страха за личну сигурност.
РСК опстала четири године, све до 1995. године, када је нестала током двије агресије: мајски "Бљесак" на Западну Славонију и аугустовска "Олуја" на Сјеверну Далмацију, Банију, Кордун и Лику. Стотине хиљада Срба је прогнано за само три мјесеца са својих вјековних огњишта. Био је то прави погром!
Источна Славонија, Барања и Западни Срем су имали извесну самосталност још двије и по године, а онда је интегрисано све 1. јануара 1998. године у уставно-правни поредак Републике Хрватске.
Иако је Крајина прегажена, она и даље живи у срцима прогнаног народа. Често се може чути поздрав: "Догодине у Книну". Циљ је да се покољењима усади љубав према Крајини, родној груди предака. Јер ако се Јевреји нису одрекли своје земље 2.000 година, зашто би ми то радили?
* * *
У том погледу националног освјешћивања и освјетљавања пута младим нараштајима наше удружење је крајем 2018. године покренуло манифестацију "Крајина живи", подсједник не само Крајишницима, већ свима онима који имају зрно родољубља у себи... да је о Никољдану 1991. године у Книну проглашена најзападнија србска држава.
Ове године је ситуација око организације тог догађаја врло специфична у смислу што су на снази мјере Владе Републике Србије које прописују забрану масовног окупљања људи.
Хтјели смо свакако да обиљежимо овај Дан проглашења РСК, али као и ранијих година не можемо то 19. децембра јер тада највећи дио Срба прославља свог заштитника Св. Оца Николаја чудотворца. Избор је пао на недјељу 20. децембра 2020. године јер је то најближи датум, односно слободан дан.
У догоговору са часним оцима Мићом и Милом, ми смо заказали парастос у београдском насељу Бусије (општина Земун) у цркви Св. Ћирила и Методија. По савјету нашег Оца Јована увјек се ставља вријеме парастоса да буде кад и празнична литургија, јер како он рече "џаба ти парастос без литургије".
Тако смо ми донијели жито да принесемо за душе свих оних бораца СВК који су своје животе уградили у темеље наше РСК и све оне невино убијене србске цивиле од хрватских и муслиманских бојовника 1991-1995.
По завршетку јутарњег богослужења почео је парастос у цркви и подијелили смо свијеће присутнима. Прота Миле је одржао кратку бесједу присутним парохијанима и вјерницима који су дошли "са стране". Сви скупа, сви заједно у молитви, јер молитва је та која нам крепки душу, али и помиње наше сународнике у Царству Небеском.
Након тога смо изашли испред цркве, гдје је прота Миле такође код споменика одслужио краћи парастос и полио вином све четири стране. Наша делегација је положила цвјетни вијенац.
А након свега тога смо и раширили наше транспаренте и велику заставу РСК, навећу коју сам до сада видио. Поклон нашег Плашчанина Зокија. Посље тога мало продиванили са Синишом и онда свак' на своју страну.
Догодине је тридесета годишњица. Даће Бог да то можемо организовати на једном далеко већем нивоу достојно и годишњице и предака.
У Книну сутра и довијека!
20.12.2020.