Извештај са Гучевског марша у Лозници 12.09.2021 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика посета
од 12.11.2015

Данас: 70
Јуче: 303
Недељно: 4.104
Месечно: 23.436
Годишње: 182.181
Укупно: 991.514

Највише посета
25.8.2018 2808























































Акције у септембру

Извештај са Гучевског марша у Лозници 12.09.2021

Посета Анки Мирковић у ваљевском селу Горње Лесковице 27.09.2020

Обиљежавање 29. годишњице од злочина на Коранском мосту у Земуну

Извјештај из Херцеговине - септембар 2020

Најсрећнија ћеш бити када родиш треће дијете

28. годишњица погибије мајора Милана Тепића и војника Стојадина Мирковића

Извештај из Туниса септембар 2019

Најава: Шести Колубарски марш биће у недељу 8. децембра 2019

Кајмакчалану у походе - четврти пут

Извјештај из Старог Брода 7. септембра 2019

Почаст Милану Тепићу и Стојадину Мирковићу 29.09.2018

Извештај са Крфа август 2018

Обележавање 100 година пробоја Солунског фронта

Извештај са деветог Церског марша 19.08.2018

Почаст мајору Милану Тепићу 29.9.2017

Извештај са Мачковог камена 23.9.2017

Концерт Србадије у Дому Војске Србије 19.9.2017

Кајмакчалану у походе - други пут

Извештај из Баранде 9.9.2017

Извештај са парастоса жртвама Медачког џепа у Београду 9.9.2017

Извештај са Гучевске литије 2.9.2017

25. годишњи помен Стојадину Мирковићу Цолету

Обележавање 102. годишњице битке на Мачковом камену

Свечана литија у Београду 16.9.2016

Извештај са Кајмакчалана 17.9.2016

Недеља породичног јединства у Београду 2016. - Први дан

Извештај са Легет Поља 3.9.2016



13. септембар 2021.


Извештај са Гучевског марша у Лозници 12.09.2021


Крајем јула 1914. године моћна Аустроугарска царевина објављује рат Краљевини Србији, земљи која има свих становника колико и Бечки двор својих војника. Тек што је ослободила своје јужне крајеве (Стари Рас, Космет и вардарски део Македоније, закратко и Драч и Скадар...) у Балканским ратовима, Србија је била суочена са са новим великим изазовом. Хабзбуршка монархија је искористила Видовдаски атентат у Сарајеву, када су припадници Младе Босне извршили атентат на аустријског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда. Око тог догађаја и данас после 107 година постоје бројне контраверзе.

Свакако остаје да је у том првом удару у лето и јесен 1914. године аустроугарска војска (балканска) послала преко 500.000 војника против Србије у зону Посавине и Подриња. Међу њима је било доста Хрвата, муслимана, Словенаца, па чак и Срба са простора некадашње Војне Крајине, Далмације и Босне и Херцеговине... док су официрски кадар углавном попуњавали Мађари и Немци. Код Срба у униформама аустроугарске војске је забележен велики број пребега на србску страну, док код осталих јужнославенских народа је тај проценат био врло мали, односно занемарив.

У Церској бици средином августа 1914. године србска Друга армија под командом (тада) генерала Степе Степановића извојевала је злата вредну победу, а окупаторски војници су се повлачили у нереду и паници према Босни. Они су данима раније починили стравичне злочине над цивилима у зони Мачве, Јадра, Рађевине... односно шире зоне Подриња. Сем тога и у самој БиХ је отпочео масовни прогон Срба православаца.

Иако је тај пораз Аустроугара на Церу био велики шамар, што је и одјекнуло у читавом свету, али они се нису зауставили, већ је кренио нови удар преко Дрине... на Гучеву!

Овај "Бој изнад облака" је међу историчарима познат као део Дринске битке који се одиграо септембра 1914. године. Гучево је планина изнад градића Лознице и Бање Ковиљаче којом започиње планински масив тог дела јадарске Србије. Дана 8. септембра су се сукобиле србске и аустроугарске јединице на том месту где је било "крви до колена". Ово је била права рововска битка у којој није било правог победника, већ је аустроугарска извојевала "пирову" победу, док су Срби успели да задрже дубљи улазак Бечких солдата, што и јесте био "план Б" Врховне команде србске краљевине.

Скоро два месеца, односно 55 дана у којој је сваки дан био и црн и црвен... црвен од крви, а црн од туге и жалости за изгинилим војницима, нашим најбољим синовима. Крвави окршаји су се одигравали на Еминовим водама, Кулишту, коти 708...


Дрино, причај роду ми, како смо се храбро борили...

Занимљиво је што су положаји Срба и аустроугарских војника били на малој удаљености, свега 7 до 10 метара, што значи да су могли да чују једни друге шта причају. Србима је ово била добра ствар јер су избегли дејства аустроугарске артиљерије. Оно што је важно рећи поколењима јесте однос снага на Гучеву:

ВОЈСКА војника топова митраљеза
АУСТРОУГАРСКА 125.000 165 92
КРАЉЕВИНА СРБИЈА 60.000 88 43

Разлог зашто су Аустроугари ударили на Гучево јесте што је то била Капија Јадра, односно најлакши продор ка Ваљеву и касније Београду и Крагујевцу.

Међу агресорским снагама се свакако издвојила и хрватска 42. пешачка дивизија, која је касније понела титулу "вражија". Треба рећи да су у тој "елитној" јединици тада су против Срба ратовали каснији функционери и вође клеро-фашистичке НДХ и Краљевине и социјалистичке Југославије... Јосип Броз Тито, Влатко Мачек, Мирослав Крлежа, Стјепан Саркотић, Славко Штанцер...итд. С друге стране, међу браниоцима Србије на Гучеву био је и (тада) потпоручник Драгољуб Михаиловић, припадник III прекобројног пука легендарне Дринске дивизије, који је постао генерал односно командант Југославенске Војске у Отаџбини током Другом светског рата.

Срби су током Гучевске битке изгубили око 10.000 војника, а међу њима и велики број (под)официра.

*   *   *

Требало је да прође више од 100 година да би се међу Србима почело причати о јунацима Гучевске битке и уопште Првом светском рату. Разлог томе је управо то што је доживотни вођа СФРЈ био такође учесник борби у Подрињу, али са непријатељске стране, па свако ко би потенцирао овакве теме бивао би хапшен и прогањан. Додуше, чак ни после разбијања друге јужнославенске државе почетком 1990-их година није се много марило за то јер су нове "олује" започеле над Балканом. Споменик на Гучевској планини је подигнут још 1916. године од Шваба у коме су пограњене кости и једне и друге војске, али су Срби тек 1929. године тај споменик преуредили...


Благо оном ко довијека живи...

Ситуација са корона-вирусом је и даље главна тема не само у Србији, већ и у свету. Нажалост, ограничења окупљања и кретања и даље постоје. Али, људи из Лознице се одважише да направе ГУЧЕВСКИ МАРШ, ходочашће и подсетник Србадији на славне претке на које не само да смемо, већ и морамо да будемо поносни.

На шестом Колубарском маршу децембра 2019. године је дошле су делегације из доста градова Репубике Србије, Црне Горе, Србске Републике у БиХ... а међу њима и добра екипа Лозничана, међу којима је био и Дачо. Сетио се он нас и позвао мене да види хоће ли ико доћи. Успут смо се мало и раздиванили где је он мене насмејао до суза са својим догодовштинама "из магле", али и породичним троловањима управо ради маршева.

Наравно да сам био заинтересован и вољан да дођемо, јер прво на Гучеву сам био само једном 2017. године, а друго што је недеља па можемо доћи јер на крај крајева то је само 142 км од Београда, много ближе него ли Златибор, Копаоник или Стара планина... а дан најавише сунчан и ведар. Проблем је био што добар део наше екипе ради. Међутим, људе које сам овако позивао имали су трагикомичне изговоре из само њима знаних разлога. Прихватио се само Раде да иде са својом четом из Лазаревца.

Ујутро 12. септембра 2021. године још није ни свануло, а београдски део екипе се нашао на Аутокоманди и кренусмо полагано ка Лозници, аутопутем, па магистралом. Била је то прилика да се издиванимо, еволуцирамо неке раније активности, али и проћаскамо о текућим проблемима које сваког од нас притискају.

Као што је и био план ми стигосмо испред православног Храма Покрова Пресвете Богородице око 07:30 сати, а Лазаревчани су мало окаснили, али не пуно. На неком брдашцету ми развисмо и наше заставе и транспаренте, где је то већ било постављено.

Иначе, Лозничани имају заиста респректабилне заставе, то ме још пре две године одушевило када су нам долазили. Уђосмо у цркву јер је јутарње богослужење било у току. По завршетку литургије изађосмо ван, а тамо је већ почело да се окупља доста родољуба, дођоше и ови наши, па сам поделио барјаке.

Са камиончића је већ преко појачала пуштана музика која је заправо појачалавала адреналин сваком од нас. Мени лично је нека позитивна језа била и ми кључају гени од среће што сам дошао и што ћу били учесник овако нечега. Тим пре што дуго није било оваквих дешавања, а с обзиром на ситуацију питање колико ће бити дозвољено у наредним месецима.

Било како било, ми се око 08:00 сати покренусмо у колони, са песмом и разним заставама са тематиком из Првог светског рата: Краљ Пера, Драгутин Матић, Војводе: Степа, Бојовић, Мишић... онда Милунка Савић, Кнез Лазар, Момчило Гаврић...итд. Наравно, и ми смо наше поносно вијорили: СРБС, Колубарска бригада и једна тробојка.

Лазаревчани су држали фењер, како рекоше касније чика Војо није могао са својим коленом да се избори, па је прешао у ауто, а онда су нас сустигли када су почела брда. Ту је било жестоких успона док је сунце упекло ко да смо у сред Солуна... а зној лије са сваког од нас. Било је и мањих паузица с времена на време.

На једној од пауза био је симпатичан дочек: девојчице у народној ношњи нуде со и погачу, али и ракијицу... Ови наши се згледавају међу собом, па у председника да види шта ће рећи и дал' ће да мигне оком... јер се зна да код председника нема "циле-миле-алкохол".

У колони је било родољуба разних "сорти": мушких и женских... дечака и девојчица... старих и младих. Оно што је свима одржавало елан на "козијим успонима" јесте песма са камиончића. Углавном је БМК доминирао са својим репертоаром, али је било и осталих. Понекад ми је синула мисао: Јесмо ли ми пошли на Гучево или на Динару, односно Велебит...

После неких 3.5 сата доброг пешачења коначно стигосмо до циља: Камена пирамида са орлом. Ту је формирана колона са коњаником на челу и онда смо званично умарширали у спомен-комплекс "Гучево". Програм општинског обележавања је Гучевске битке је већ био у току. Тако да смо малкице сачекали око споменика и положено је цвеће. Говорници нису превише давили, а и захваљивали су се на доласку.

Ми смо се ту услиликали са неколико наших застава, а то нас слика Чедо, са којим се одмах упознасмо и по старом србском обичају замезили. Ко ће други до Деки Призренац да понесе све по реду: сир, пршут, лук, хлеб (све антиковид супстанце)... Иначе, не прође ниједан марш а да не упознамо неког новог. Тако да смо још упознали и Маркана Високог, браћу Стојнић: Милојко и Миодраг, Милу Вукосављевић...итд.

Касније смо отишли у хладовину, где смо узели и војнички пасуљ. Одличан, мало јачи (зачињенији), али добар. Прија после такве шетње мало да поједемо нешто.

Док смо чекали бус, мало смо се и сликали, па занели у причи... испало је да нам је бус побегао, али Лозничани прискачу у помоћ, тачније Милојко нас одвезао до аута...

Пут према кући ми смо обогатили са посетом Текеришу и Богатићу... Тако да свако од оних који нису пошли са нама се грдно преварио, а нама је дан био више него добар, да не кажем: богоугодан и награђен.

Прецима свакако припада вечна слава и спомен, а нама част што смо данас учествовали у оваком дешавању.

 

Милан Чучковић
13.09.2021.



Желим да се у име удружења захвалим свима који су дошли данас на марш. Без вас би сав наш труд био узалудан.

Надамо се да сте били поносни као и ми. Лед је пробијен за убудуће!

Миодраг Стојнић
12.09.2021.



Све је било одлично, техничка подршка посебно одлично организована, говорници на Гучеву, пасуљ за чисту 10-ку, камион који нас је вратио до Лознице је тек посебна прича, а и возач!

Велико Хвала испред Удружења "Кременица - Бистрица" 🇷🇸

Боже здравља видимо се опет догодине !

 

Радомир Ракић
12.09.2021



Ми смо одушевљени јучерашњим даном. Нисмо ни знали да ће бити тако лепо.

Било нам је задовољство што смо вам приредили мали дочек. Нема чему хвала, и други пут.

Мила Вукосављевић
12.09.2021.



 





Посећено је: 416  пута
Број гласова: 40
Просек: 5,00
Оцените нам овај чланак:






GUCEVSKI MARS   LOZNICA PODRNJE   PRVI SVETSKI RAT   BOJ IZNAD OBLAKA   KRALJEVINA SRBIJA   SEPTEMBAR 1914  
ROVOVSKA BITKA   AUSTROUGARSKA MONARHIJA   OSKAR POCOREK   UZICKA VOJSKA   JOSIP BROZ TITO   DRAZA MIHAILOVIC  


























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена, Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре, кличе Србство, устани, Лазаре.

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те, васкрсло Косово најсветије поље Србиново!