Срби нису само небески народ... Срби су најстрадалнији народ у Европи током 20. вијека. Готово да немате подручје од Кајмакчалана и Галипоља до преко Норвешке и Баварске, па до Триглава и Јадрана да крв наших предака није прољевана само зато што су Срби по нацији и православци по вјери... заправо Христови мученици и ратници.
Христе Боже распети и свети
Свакако да имамо много страдалника гдје свака жртва заслужује посебну причу, посебан текст, посебан документарни филм... да се покољењима пренесе истина и порука коју мора да упамте како им се историјске лекције не би понављале.
Средње Подриње је управо добар примјер на ову тему. Братунац, Милићи, Скелани, Сребреница и Зворник... су током Првог свјетског рата имали хиљаде жртава убијаних од Хрвата, муслимана, Шваба и Мађара, заправо Бечке солдатеске која је пошла да уништи Србе као народ и државу Краљевину Србију током 1914-1918... одвођени су и у логоре, највише у Добој код Озрена, али и казамате по Чешкој односно Бохемији (Јиндриховице, Броумов) на примјер или Румунији (Арад...).
":..говоре гробови ратника из славног времена..."
У Другом свјетском рату слична прича. Само није било Мађара, али су поново дошли Њемци да помогну Хрватима и муслиманима 1941. године да спроведу геноцид над Србима. Опет хиљаде србских жртава у Подрињу. Национална структура је радикално нарушена. Комунистичке власти у Југославији су браниле да се о томе прича, јер би то нарушавало братство и јединство јужнославенских народа.
Чак и у Отаџбинском рату 1990-их година, муслиманске хорде су под окриљем заштићених зона ОУН починили нову ниску злодјела за које се зна да су имале све елементе геноцида односно Србоцида. Преко 3.500 Срба је убијено од жена, ненаоружаних мушараца и старчади... Милости није било чак ни према дјеци. Парадокс је што су највише убијали хладним оружјем: нож, жица, тестера, бајонет, сјекира, чекић... Вођа тих монструма је био Насер Орић, командант злогласне муслиманске 28. дивизије ткз. Армије Босне и Херцеговине. Уствари, он је само спроводио замисли муслиманске врховне тројке из Сарајева коју су чинили: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић прваци из Странке Демократске Акције.
Иако су оружани сукоби у Босни завршени прије 26 година, муслиманска страна није задовољна јер није се остварила замисао о унитарној и антисекуларној БиХ по моделу Алијине Исламске декларације. Како године пролазе тако се притисци на Србе у Босни појачавају да признају да су криви. Кривица је због неколицине злочина који су се десили у јулу 1995. године над муслиманским ратним заробљеницима који су окрвавили руке током 1992-1994 над србскоме нејачи, а што је вјештачки надувано до геноцида.
У свему томе имају огромну подршку Запада који на тај начин покушава да скрије свој велики удио одговорности у помагању муслиманске стране током деведесетих година 20. стољећа.
* * *
Сада већ давне 2015. године упознах жену по имену Радојка Филиповић на обиљежавају 20. годишњице погрома и злочиначке акције "Олуја 95", када је она долазила испред локалног одбора БОРС-а.
Исте јесени ми смо формирали наш Србски Светионик. Договорена је усмена сарадња, тачније да посјетимо њихов крај када они буду имали нека дешавања и комеморације.
И заиста, наредно љето смо почели да долазимо у босански дио Подриња у варошицу Братунац гдје смо у дане око Петровдана посјећивали ову општину у којој тешко да ћете наћи неког човјека коме није црни барјак на кући или црни гавран око дома.
Прва Радојка је жртва која је 1992. године остала без мужа као самохрана мајка са малим дјететом. Орићеви злотвори јој убише супруга и свекра. Нажалост она није једина. Било је и тежих и горих судбина. Али суза наша нема родитеља реко би велики Владика Раде (пјесник Његош).
Дошли смо по њеном позиву у суботу 10. јула 2021. године нешто посље 11:00 сати на братуначко гробље. Тамо је већ било пуно народа не само из овог краја већ из далека су долазили, чак из Црне Горе и Републике Србије. Тачније по први пут се десило да је дошао неко од званичних црногорских представника.
Вјерски обред парастоса за србске жртве Подриња служио је митрополит Дабробосански Христозом са архимандритом Луком и локалним свештеницима СПЦ међу којима познадох Оца Александра.
Вијенце и цвијеће су полагали преставници власти БиХ, РС и Републике Србије, као и амбасадор Руске Федерације. Након тога је први део комеморације завршен и речено је да се иде на централни градски трг. Ми смо ту усликали наш транспарент тј. подсјетник КО ИСТОРИЈУ ЗАБОРАВЉА, ОНА МУ СЕ ПОНАВЉА.
Помогао нам је наш пајтос Милош са другаром. Пошто није далеко отиђосмо пјешице. Поздравимо се и са Миланом Јоловићем, некадашњим командантом легендарне јединице Дринског корпуса ВРС "Вукови са Дрине".
На самом тргу је већ била постављена бина са које се прво чула пјесма "Моја Република", нажалост тумачи се као химна Србске Републике, а након тога и "Боже Правде", пошто је ово датум који Србија и РС заједно обиљежавају. Присутнима су се обратили: Срђан Ранкић као начелник СО Братунац, премијер Радован Вишковић испред Владе РС, државни секретар Миодраг Капор испред Министарства за рад, борачка и социјална питања Републике Србије...
Међутим, испред Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Србске Репубике обратила се управо Радојка Филиповић која је за десетак минута колико је добила испред микрофона одржала праву лекцију односно велики ШКОЛСКИ ЧАС.
Причала је о страдањима и повезивала епохе од почетка, средине и краја 20. вијека... наводила имена жртава, гдје је посебно истакла трагичну судбину Љубомира Млађеновића из братуначког села Јежестица коме су муслимански зликовци и током Другог свјетског рата, али и деведесетих година убијали дјецу и жену. Он сам је од туге преминуо 1994. године и постао симбол страдања Срба на овим просторима.
Заиста обраћање Радојке никога, дословно никога није оставило равнодушним. Мноштво присутних је плакало, а њој је глас дрхтао све вријеме док је говорила. Чак је неколико присутних рекло да оваквав начин обраћања може у уџбенике да уђе.
Међу родољубима који су дошли била је неколцина са транспарентом одличне поруке: "Нисте нам затрли сјеме, побједиће наше племе!". Били су лијево од бине. У једном моменту ми приђе Зоран Вујић испред Светосавске Заједнице, па се поздравимо.
Организатори нас позваше и на ручак. То је већ традиција. Заправо, ријетко да смо ми прелазили Дрину са нашим активностима, а да нас нису фино угостили, као најрођеније. Док смо још били на тргу Радојки је пришла Славка Матић, жена још трагичније судбине којој су Орићеви крвници у Бјеловцу 14. децембра 1992. године убили двије кћери: Гордану (24) и Снежану (26) и супруга Радивоја (55). Славка је те 1992. године послала дјецу у Панчево код рођака, али се оне вратише јер нису хтеле бити избјеглице.
Посље ручка се поздрависмо са домаћинима, организаторима и људима које познајемо. А ако Бог да биће ту још сарадње све у циљу јачања наших братских веза, културе сјећања и здраве националне свјести.
Вјеровали или не, иако се ми са Братунчанима до скоро нисмо ни знали, али та страдалничка судбина нас је повезала, нека тајна нит гдје имате неодољиву жељу да загрлите "непознате" људе. Тај братски загрљај вриједи више него да неком дате не знам какав новац или материјална добра.
Осјећање да нисте сами у борби против неправде и заборава много значи. И зато можемо да кажемо да смо поносни на наше одласке преко Дрине, јер никад Дрина граница била није, већ кичма наше Србадије.
Милан Чучковић
10.07.2021.