Извјештај са сабора пјесника "Востани Сербије" 14.03.2021 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика посета
од 12.11.2015

Данас: 256
Јуче: 1.187
Недељно: 4.357
Месечно: 21.088
Годишње: 67.405
Укупно: 876.738

Највише посета
25.8.2018 2808























































Акције у априлу

Посета вечним кућама Николе Поповића и Ивана Васојевића у Старом Расу 10.04.2021

80 година касније: Помен пилотима јунацима одбране Београда

Јавни школски час у Кнез Михаиловој улици 24.04.2019

Путовање на Косово и Метохију, априла 2019

Извештај са другог Сремског марша 14.04.2019

Парастос за Априлско бомбардовање 06.04.2019

Извештај из Чешке и Словачке априла 2018

Први Сремски марш у Шиду 15.04.2018

Извештај из Шабца 31.03.2018

Извештај из Бијељине 31.03.2018

Извештај из Лазаревца 26.4.2017

Васкршња акција у Баранди 15.4.2017

Лазарева субота - Врбица у Призрену 8.4.2017

Концерт Благовести за Благовештење 7.4.2017

Извештај са Јахорине, Пала и Сокоца март-април 2017

Извештај са парастоса жртвама Бљеска у Београду 22.4.2016



14. март 2021.


Извјештај са сабора пјесника "Востани Сербије" 14.03.2021


Помаже Бог браћо и сестре широм Србадије!

Ево да се похвалимо са нашим 1. сабором пјесника “Востани Сербије”. Пријављивање је трајало од 14. јануара до 21. фебруара 2021. љета Господњег. Учествовало је 55 пјесника, а пријављено је 225 пјесама. Минимум је било три пјесме да би пријава била важећа, а максимум седам пјесама, односно једна по категорији.

Жири је био сачињен од петоро чланова: 

  • Отац Лука (Бабић), архимандрит и игуман манастира Карно, 

  • Лела Марковић, књижевница из Београда.

  • Душко Шљиванчанин, пуковник и херој одбране од НАТО агресије.

  • Даница Црногорчевић, пјевачица етно и духовне музике.

  • Ивана Жигон, драмска умјетница и првакиња Народног позоришта.

Пјесме су пријављиване по категоријама и тако су и оцјењиване. Приликом оцјењивања жири је оцјењивао пјесму, а не пјесника, тачније нису чланови жирија могли да виде име пјесника, нити било који други податак.

 

ДУХОВНЕ ПЈЕСМЕ (36 пјесама)

  1. мјесто:
    “Шира од небеса” - Љубомир Бошковић из Бечмена

    “Прекрсти се, веруј брате” - Милан Бајчета из Пљеваља

  2. мјесто: “Вера” - Марко Маринковић из Београда 

  3. мјесто:
    “Вољеном оцу Ђеду” - Вера Куч из Бијелог Поља

    “Светом оцу Сави” - Милан Ћурчић из Краљева

     

ПОРОДИЧНЕ ПЈЕСМЕ (30 пјесама)

  1. мјесто: “Пјесма воспријемнику” - Александар Брашанац из Гајдобре

  2. мјесто: “Најлепша песма - ђаку прваку” - Тодор Бошковић из Бечмена 

  3. мјесто: “Опрости, мати” - Анастасија Шћепановић из Подгорице

 

РОДОЉУБИВЕ ПЈЕСМЕ (38 пјесама)

  1. мјесто: “Вјенац пјеснику” - Предраг Јаничић из Требиња

  2. мјесто: “Рађај Српкињо” - Марко Марковић из Груже

  3. мјесто: “Неустрашиви” - Немања Зивлак из Бос. Грахова 

 

ЈУНАЧКЕ ПЈЕСМЕ (27 пјесама)

  1. мјесто: “Младост с Кошара” - Миленко Милић из Краљева

  2. мјесто: “Бају Пивљанину” - Срђан Соковић из Подгорице 

  3. мјесто: “Вожд Карађорђе” - Драган Вукашиновић из Крушевца 

 

МУЧЕНИЧКЕ ПЈЕСМЕ (21 пјесме)

  1. мјесто: “Пребиловачка дјеца” - Славојка Бубић из Теслића

  2. мјесто:
    “Бранки Васојевки” - Недељка Ђукић-Боројевић из Бањалуке

    “Патријарх Варнава” -  Миљан Сандић из Пљеваља
    “Немам права да ћутим” - Драган Вукашиновић из Крушевца
    “Стихови из шкољке” - Миленко Милић из Краљева 

  3. мјесто:
    “Сербско војничко гробље у Тијеу” - Милинко Спасојевић из Париза

    “Страдалник” - Катарина Јанковић из Кос. Митровице


ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ (35 пјесама)

  1. мјесто: “Бела Бреза” - Љубомир Бошковић из Бечмена

  2. мјесто: “Српкињо моја” - Бојан Лепшановић из Голубинаца 

  3. мјесто: “Давору” -  Рада Јањушић из Добоја

 

ЗАВИЧАЈНЕ ПЈЕСМЕ (38 пјесама)

  1. мјесто: “Кућа, дом, завичај и отаџбина” - Катарина Јанковић из Кос. Митровице

  2. мјесто: “Врати се кући” - Марко Стојановић из Гуче 

  3. мјесто “Видуша” - Предраг Јаничић из Требиња 


Из приложеног се види да је 

  • побједник сабора: Љубомир Бошковић из Бечмена, са два освојена 1. мјеста (духовне и љубавне пјесме).
  • побједничка пјесма са највише гласова: “Вјенац пјеснику” аутора Предрага Јаничића из Требиња.

Захваљујемо се свим учесницима нашег I сабора, а исто тако и члановима жирија који су одвојили своје вријеме да оцијене велики број пјесама. 

Додјела награда, за освојена прва три мјеста биће задњег викенда марта мјесеца (видјећемо да ли субота или недјеља) одмах након литургије у београдском Гавриловском Храму (Хумска улица бр. 26). Овим путем позивамо све оне који су у прилици да дођу тог дана да продиванимо коју и да се дружимо мало у порти храма.



Прекрсти се, веруј брате

Кад у поноћ, у самоћи,
Разне муке теби сврате,
Не дај да те снага изда,
Прекрсти се, веруј брате!

Туга кад ти срце сломи,
Лоши дани кад те прате,
Немој да ти Вера клоне,
Прекрсти се, веруј брате!

Кад ти кажу да умиреш,
Да последње бројиш сате,
Немој да им поверујеш,
Прекрсти се, веруј брате!

Срце кад ти повређују,
Љубав кад ти мржњом врате,
И тада их силно воли,
Прекрсти се, веруј брате!

Истинито кад прозбориш,
А кад неће да те схвате,
Снаге нек ти не захвали,

Прекрсти се, веруј брате!

Искушења кад те муче,
Када су ти муке дате,
Немој да те то убије,
Прекрсти се, веруј брате!

И кад нешто отпочињеш,
Руке кад се посла лате,
У Христа се Бога уздај,
Прекрсти се, веруј брате!

 

Милан Бачета из Пљеваља

 


Шира од небеса

Шира Од Небеса, јаснија од сунца,
Радост сваког срца што за Христом куца,
Окруњена славом, икона је њена,
Нежна пазитељка житеља Бечмена.

Шира Од Небеса, никомe не суди,
Обилно за душу даре своје нуди,
Призив шаље к себи та чуварка Срема,
Верно бди над нама, никадa не дрема.

Шира Од Небеса, процветала ружа,
Неизмерну наду и утеху пружа,
Источник живота, врело сваког здравља,
Блажен био онај који је прославља.

Шира Од Небеса, огањ прочишћења,
Праг Завета Новог, Христовог рођења,
Доказ српске слоге, братства и сестринства,
Очинске љубави, светог материнства.

Шира Од Небеса и заувек млада,
Образ Богомајке, присутан је сада,
Да пођемо скупа томе, извору чудеса,
И славимо навјек нашу – ширу од небеса!

Љубомир Бошковић из Бечмена


Вера

Када ти тону лађе
на Бога не буди љут
човек се увек снађе
Господ му покаже пут

И ако духом клонеш
и чини ти се да падаш
кад помислиш да тонеш
не престај да се надаш

Када те повреде сити
не буди тужан и јадан
тада се Господу моли
и нећеш остати гладан

Не можеш повређен бити
кад имаш срце и волиш
знај да Господ те штити
не престај да се молиш 

Када тело те боли
не дај да душа пати
само праштај и воли
и Бог ће ти љубав дати.

 

Марко Маринковић из Београда


Вољеном оцу Ђеду

Душо наше душе
Вољени Оче и Ђедо
Тијело ти закони земни руше
Оде Ти код Христа,.. а још си нам треб'о..

Путуј оче свети
Часни игумане и Владико
Сад ће Твоја молитва прије Богу да узлети
Моли се Свече за народ свој, он је на Тебе навик' о.

Ђедо и Оче, ми Те сви волимо
И за Твоју душу се Христу Богу молимо
Но, рашта молитва за човјека света.
Да не дужим више, све то сада смета.

Одлеће орао, вину с' у небесах
Да се поклони Творцу, Господу Христу
Загрли све свете сроднике по духу.
А земља се од плача потреса
Но, Ђедо ће је молитвом крилит
Јер му душа блиста.

О, моли се за нас дивни српски свече
Молитва је твоја покров што нас крили
Од молитве Твоје нема ништа прече
Да бисмо са Тобом у вјечности били.


Вера Куч из Бијелог Поља


Светом оцу Сави

Вјековима српски народ
У студене ове дане
Слави твоје свето име
О свесрпски игумане.

Присјећа се твог живота
Неумрлих твојих дјела
Како диже српски народ
Из неслоге и пепела.

Припремили бјеху за те
Златну круну, царски престо
Али ти си оче знао
Где је твојој души мјесто.

Отишо си уским путем
Жељан знања и спокоја
Због чега се међу свеце 
У Христово стадо зброја.

Због тога те српски народ
С' поштовањем смјерно слави
И молитве упућује
Најмудријој српској глави!

 

Милан Ћурчић из Краљева


У плаветнилу ризе
(пјесма воспријемнику)

На источној части храма
са петнаест својих љета,
са погледом у чистоту
будућега новог вјека.

Слуша гласе арханђела
са преслицом и вретеном,
и зачиње кнеза мира
човјечанству изгубљеном.

У плаветнилу часне ризе
чудеснога свога лика,
она бјеше извор свети
вода жива, вода питка.

Милешевска Богомати
у блаженој живи нади,
са поуком јасном свима
учи моли се и ради.

Kao вјесник нове Пасхе 
есхатона прва ласта,
није исти човјек више
преображај његов наста.

Увјек  дјева, пречисте душе
одеће модре,природе људске
Попут дјеце трчимо к теби
у заштиту од сотоне мрске

Упованије живота наших
Ријеко бистра,изворе живи,
Јагње твоје заклано бјеше
да својом смрћу све оживи.

Осам вјекова Милешева храни
икону чудесног Благовештења,
кроз вјекове чује се глас инока
Данас је почетак нашег спасења.

Пишем ти ово свједоче тајне
о бесмртности коју смо пили,
Јудејци младој, Аниној кћери
о чијем су сину пророци снили.

Милешевка жубори ко Фисон  
у Едем паки кад прође жетва,
 са надoм у васкресње опште
чекамо Ангела Великог савјета.

Воспријемниче и мили брате
Кумство наше у есхатону ниче,
у лаври светој роди се дружба
од тананих душа које су сличне.

За Косаницу ходимо, ко'за Емаус
у котарицама носећ' хлеба и рибу,
сетни молимо чуднога странца
да с нама сврати у горску колибу.

Као ученици  Лука и Клеопа
дан је нагнуо и вече је близу,
у ломљењу хлеба  прогледасмо
Мараната. Господ је близу.

Човјече дивни питоме жупе
благословена да су нам љета,
ти добро вино сачува за крај
у мјеховима Новога Завјета.

У здраљвље твоје и све васељене
подижем пехар о свештени змају,
да никад не дамо боље за слабије
живот овај, за онај у рају.

 

Александар Брашанац
протојереј из Каћа


Најлепша песма - ђаку прваку

Да ли има лепше ишта,
као седит крај огњишта,
и писати песму ову
а Зока је многи зову.

Тегли ранац, пун је књига,
за првака много брига,
али Зока наша мала
за тај терет није знала.

Тек у школи сто је мука,
колико је тих наука,
од писања и читања,
до рачуна и цртања.

Али за њу то је шала
иако је она мала,
све је редом савладала
и све бриге пребринула.

Царица је сада зову,
окренула страну нову,
снаге много, знања пуна,
чита, пише и рачуна.

За рођендан сад се спрема,
других брига она нема,
а и ту ће пребродити
са друштвом се изиграти.

Бит' ће бабе, бити деде,
поред секе, маме, тате,
који све то лепо прате,
пића, јела, па и торте.

Срећан ти роћендан, паметнице мала,
и још пуно, пуно лепших дочекала.
Толико за сада од Тодора деде,
са белом брадом и косе седе.

 

Тодор Бошковић из Бечмена


Опрости мати

Опрости ми, мати,
јер био сам само дете
које није могло да схвати
да предака душе требају ми бити свете.

Схватићу -  у себи сам мислио,
ал' преварио сам самог себе.
Не бих ја на претке помислио,
да данас се, мајко, не сетих тебе.

Не питај ме, мајчице, како,
јер да причам... није ми лако.
Нисам, нисам могао рећи деци
ко су били сви моји преци.

Сетио сам се суза што почеле су тећи
кад нисам знао шта желиш ми рећи.
Не, Вука се, мајко, не стидим
ал' не желим на лицу сузе да им видим.

И да слушам речи тешке,
због неке давне грешке.
Знам да Вук издао Космет није
и да тамо још увек се бој бије.

Ал' они не знају. Још су мали, па ћутим.
Кад уочим да су стасали
рећи ћу им за Вука и Мару,
причаћу о Милици и Лазару.

Причаћу им као ти, мати,
сину твом што није могао да схвати.
Причаћу им, а сузе ће им тећи,
ал' они знаже шта желим им рећи.

Волео бих да ти причаш њима
да потомак си рода Немањина.
Да венама твојим Хребељановића крв тече,
да срце твоје Вуковим куца свако вече.

Волео бих али не можеш, знам
и зато све од себе ћу да дам
да причу о прецима им дочарам,
ал' молим те, помози. Нећу моћи сам.

И док ти на гробу стојим
и дане без тебе бројим,
молим те да опростиш мени
јер био сам син размажени.

 

Анастасија Шћепановић из Подгорице


Вијенац пјеснику

Тамо неђе про крвавих
Херцегових витих гора
У планини под крошњама
Лежи мрамор до мрамора

Испод једног старог храста
Стоји камен многољетник
Под каменом у одаји
Сан уснио епски пјесник

На врх храста, соко тужи
И кликтајем небо пара,
Земљи главу оборио
С' пјесником се разговара

Оо пјесниче,  невољниче
Колико смо само пута
Над судбином горком бдили,
Ђе се бије борба љута

Ти си пјево јунацима
И подизо морал свима
Орило је твоје грло,
По планинским врховима

А ја кликто под облаком,
И по бојном гледо пољу,
Двије војске ђе се туку,
Два народа ђе се кољу

Ох, пјесниче невољниче,
Да се можеш подић мало,
Жељне су те твоје гусле,
Твоје перо и гудало.

Ох, пјесниче још једанпут,
Жели српство да те чује,
Како пјеваш о Косову,
Ђе се вјечна битка бије

Па да кликнеш ону пјесму
Што је давно накићена,
А јуначкој Црној гори
И Његошу посвећена

Или да нам о Ђорђију
Са Опленца кажеш нешто,
Како га је Милош смако
И како му узе престо

Де запјевај о Крајини,
И спомени земљу Босну,
Ђе крв врела од вијека,
Налијева траву росну.

Сновиђења твоја многа,
И сад живе у народу,
Колико си само жртве
Ти поднио за слободу

Чини ми се Херцеговче,
Као некад у младости,
Да и данас у свемиру,
Пјесму поје твоје кости,

А на гробу, твом починку,
Ловорово дрво ниче,
Нека ти је вјечна слава,
Прегаоче и пјесниче.

Предраг Јаничић из Требиња


Рађај Српкињо

Рађај Српкињо, сестро и мајко,
крај свете ватре, под српским кровом.
Овенчај себе дечијим смехом,
предачком снагом и благословом.

Рађај Српкињо, сестро и мајко,
окити себе родом, к'о шљива...
Јер ти си симбол српског постања,
и нашег рода еденска њива.

Рађај Српкињо, сестро и мајко,
на три Мораве, све до три мора.
Да српском децом, к'о белим крином,
процвета земља, трава и гора.

Рађај Српкињо, сестро и мајко,
сачувај веру, славу, иметак!
Јер ти си данас, једина нада,
за бољи живот, и нов почетак.

 

Марко Марковић из Груже


Неустрашиви

Еј! Чиме ви страшите Србина?!
Поносоног и честитог горштачкога сина!
Онога што је са стржевог ко'ца,
Душу узносио у рај код Оца.

Страшите онога у букагијама,
Да ће скончати на вјешалима;
Као и његови преци што су прије,
И смишљате муке којих било није.

Пријетиш Србину, ти не знаш друго!
Заморче других и ништавни слуго!
Да ће нам огањ спалити куће,
Да ћете нам узети срце куцајуће!

Нико се више ваших пријетњи не боји.
Ми, Душана Силног поносни синови!
Свикли смо пред стројем наглас запјевати,
Ништа не жалити, за Србију дати.

Погледај, биједо, врхове планина;
То су све кости сељака Србина;
Оног што за вјеру Саве Светога,
Дао би да има и десет живота!

Србину моме, литра је крви као кап воде
Када се брани име слободе;
Тај се не боји смрти, нит рана;
Има још Срба, а биће мегдана!

 

Немања Зивлак из Бос. Грахова


Младост с' Кошара

Погледај Србине у правцу Кошара.
Тамо где се, србска звона чују...
Водећеш како се небо отвара,
И у вечност, јунаци путују!

Видећеш младост, православног рода.
На бранику отаџбине своје.
Неуки, ал' с вером у Бога
Ничега се и никога не боје!

Видећеш јато, белосветских врана!
Кидишу слепо, на Мајку Србију...
Туку крвници са свију страна,
Ал' не да Србин међу да пробију!

Прети, напада... Багра са Запада!
А Србин, ко стена, на граници стоји!
Не може похлепа чојство да савлада
Јер, чист се образ, каљавог не боји!

Многи су храбро, јуначки пали!
Пред зликовцима - пола света...
Многи су пали, али нису дали
Да се крвник, Косметом шета!

А онда неке, луде, србске главе
Дадоше Кошаре за зеленим столом
Издаде Србин, своје жртве пале
Остављајући пород, с неутешним болом.

Тугуј Србине и пали свеће!
За покој душа, храбрих момака.
Заливај Божур, Косметско цвеће
Никло из крви, Кошарских Јунака!

И надај се Србине, да ће поново,
На међу Мајка послати сина!
Да врати Србији, свето Косово
Тамо где је било вековима!

Миленко Милић из Краљева


Бају Пивљанину

А у Пиви у ломне планине
Родио се Бајо Пивљанине
Два је брата и сестру имао
Код Јована оца је стасао
Све послове кући је радио
Пословима сељачким бавио
Кад се Бајо бјеше замомчио
Он се тада бјеше одлучио
Да из Пиве  препродаје стоку
У град Рисан у лијепу Боку
Неколика љета тако је радио
Себи кућу бјеше саградио
Све од тога што закупац бјеше
Али њега пути нанијеше
У Казанце то гатаччко село
Код кнеза је Богдана отсјео
Паповић је Баја дочекао
Са ћерком га бјеше упознао
Милица је љепотица била
И Бају се одмах допанула
Те тад Бајо Милицу испроси
Обиљежје даде да га носи
Јер Милица тада је пристала
Што би љуба Бајова се звала
Те се Бајо у Пиву вратио
Да би свате тамо сакупио
Ал у Гацко нови паша дође
У Казанце кнез Богдану дође
Кад Милицу виђе љепотицу
Тад пашином она приста срцу
Ал говори паши кнез Богдане
Да ће Бају Милицу да дадне
Ал говори Тепачевић паша
Кнез Богдан јад је тебе наша
Ако ћерку мени нећеш дати
Ти се кнезом нећеш више звати
Тако Богдан паши ћерку даде
А у Пиву абер тад допаде
Да у Гацко одмах дође Бајоа
У сараје паша га је звао
То по вољи Бају није било
Рођаке је своје сакупио
Са својијех пет шест оде друга
У сараје паше оде гатачкога
Али тамо код гатачког паше
Кнеже Богдан са ћерком бијаше
Те је паша каза тад пред свима
Ког ће од њих Милица да има
Да једноме буде вјерна љуба
Нека бира која јој је судба
Проговара тад Милица млада
Да је паши жена бити рада
Јатаган је Бајо потегао
И Милицу њиме усмртио
Па је пашу онда исто тако
Али Богдан тад бјеше умако
А онда је  дружина Бајова
По сарају огањ опалила
Те побише Турке по сарају
Па ће тада Пивљанине Бају
Попалити пашине сараје
Ал ни Богдан миран не остаје
У Казанце њега погубише
И његову кућу запалише
Кад је Бајо у Пиву стигао
Са браћом се својом раселио
Да се њима Турци не освете
Због освете оде Бајо клете
У Дробњак да у најам буде
Но и тамо није мирне судбе
Једном кад је он козбаша био
Хасан ага га је ударио
Те је Бајо с косом замануо
И аги је главу одрубио
У морачко племе  Бајо оде
Морача је племе од слободе
Одатле је он чете водио
Те је Дробњаак тада миран био
Од харача и силних Турака
Бојаху се Бајових ускока

Тако Бајо бјеше посјекао
Хафис бега што му је пријетио
Те је тако био у прилици
Кад му сестру нападоше Турци
Да посијече Турке зулмћаре
С Лимом кнезом Бајо се састаје
Те ће с њиме дау Рисан оде
Да одатле они чете воде
На све стране с Турцима се боре
Него Баја бег Љубовиће зове
 Да на мегдан он њему изађе
Ал Љубовић не зна шта га снађе
Бајо њега на мегдан посјече
Пошто Мато тад ријеч порече
Да на бегу тад нема панцира
Злу је судбу тада Мато бира
Његушевића Мато изда Баја
Те погибе од љутога змаја
Јер је свједок тог мегдана био
И Баја је тада преварио
Када Бајо бјеше Турке похарао
С Лукавице браве одјавио
Те са малом дође кнез Раичу
Ал хајдуке издадоше ноћу
Раичеви синови Турцима
Тако они ударише њима
Али Бајо на опрезу бјеше
Те хајдуци главу унијеше
Ал тројицуТурци погубише
На Оногошт главе истакоше
Но годину дана после тога
Василије дође до Острога
Јовановић од Херцеговине
Да он тамо манастир подигне
Те он земљу кнез Раичу плати
Ал синови градњу неће дати
Они алат мајсторски узели
Да га врате нису хтјели
Те владика прокуне синове
Да ће отац да их копа њиме
После тога много није било
Бајо браћи бјеше ударио
Те он тада са својим борцима
Освети се браћи и Турцима
Кад синови кнезу изгинуше
Он владици овако збораше
Шта ћу сада ја под старе дане
Кад потомство од мене не остаде
Ал владика њему рече тада
У Ђорђија јесте ћерка млада
Станковић ће теби ћерку дати
Потомство ћеш кнезе с њом имати
Кнез је њега тада послушао
Два је сина Раич још имао
Па сагради манастир владика
Те је народ овог духовника
Светитиељем својим прогласио
У Острогу он се сахранио
А Бајо је и у Задар био
Јунаштвом је тамо задивио
Кад устанак Јанковићу диже
Бајо тада у Котаре стиже
Да се бори тамо с ускоцима
У крваве борбе са Турцима
Тешко јесте борбе набројати
Што ће Бајо с Турцима имати
Кад скадарски Сулејмане беже
Црној Гори тада обруч стеже
На високој гори Вртијељци
Бјеху тада Бајови хајдуци
Дочекаше војску Сулејмана
Ал погибе Бајо тога дана
Те Бајову главу понијеше
Да султана у Стамбол утјеше
Тако паде Бајо српски љути змају
Покољења њега ће да знају
Док је Срба и док гусле јече
Соко Бајо умирати неће.

Срђан Соковић
из Подгорице


Вожду Карађорђу

Кроз збегове, у горама, којекуде глас се јавља
То је луча бастиона пред олтаром Православља
Гледам, небо отворено, јасни обрис Твога лика
Сред Орашца како кличеш, вођо храбрих устаника
За крст часни, браћо моја и слободу нашу златну
Сабраше се витезови под заставу славе ратну
Провиђење нама даде, тебе, Вожда бесмртнога
Георгије из Тополе, искро искре Христа Бога
Господу се помоломо, Свемогућем што те створи
Узнесимо душе своје Симеону, Светој Гори
Бије било праотаца, све више за себе веже
Безусловна љубав наша до искона када сеже
А бескрајним плавим сводом бајколика Шумадија
Расула се попут звезда, да нам сија, сија, сија...

Драган Вукашиновић из Крушевца


Пребиловачка дјеца

Затре ли им сунце крволочан вид,
Сјеће их оштрица њихових кама
Што крвљу шкропе учионице зид
Грозно га китећи дјечјим утробама.

Слоготворним низовима У слова,
Ђацима задњег, ученог у крви,
У вазнесењу до небeског крова,
Чекајући у стрепњи ко је први.

Утихну кукавица, преста да кука,
Замре пјесма пребиловачких ђака,
Мучки им суди џелатова рука
(Страхо)источник  сад је клупа свака.

Из мртвих, одсјечених дјечјих глава
Из крволиптаја гледају очи
Стазу вјечну, гдје је предака слава
Не знајућ да бездно мрклину точи.

Одговор ишту од оне што зна све,
Ал'  модре усне учитељице Стане
Молитву опроста поје, а не клетве,
Док крвник соли дјечје живе ране.

На прозорској дасци гаврани стоје
Ко мртва стража бодре дјечје душе,
Небеско царство има дугине боје
Које србомрсци  не могу да сруше.

Језива питања душу ми растачу
Шта су им крива дјеца, па чак и бебе?!
Чују ли их у сну док вриште и плачу
Заслијепљени жељом да их истр'јебе?!

Сузим у лику бисерног упитника
Док у молитви тражим пут опроштења
Због патње пребиловачких мученика
У Храму Христовог Васкрсења.

 

Славојка Бубић из Теслића


Стихови из шкољке

Пронашао сам стихове у шкољки.
Дубоко у песку, на солунској плажи.
Србски војник пише девојци,
Да га не чека и да га не тражи.

''Невена,љубави.. Лепотице моја!
Не убрани цвете, не љубљене очи.
Буди поносна на свог Миливоја,
И не чекај ме, не могу ти доћи!

Прешао сам Албанске планине.
По леденој киши и снегу до паса.
У колони смрти..у строј отаџбине,
Не пустивши ни сузу, ни гласа...

Стигох,некако, до солунске луке.
Малаксао сав, смрзнутих удова!
Војници ка сунцу раширили руке.
Хтедох и ја. Падох од болова...

Помислих на те, несуђена жено!
И гле чуда, исчезнуше муке.
Видим те пучином, како трчиш Нено,
Дозиваш ме... и пружаш ми руке!''

Потрча војник,озарена лица!
Да душу своју, љубави напоји
Отвори се плава, морска гробница!
У њој све сми, србски хероји!

Паде шкољка у песак,на плажи.
Пуна стихова на србској ћирилици.
Остаде војник, на мртвој стражи
Да чува кости у ''Плавој гробници''.

''Ако неко,пронађе шкољку!
И србског војника, муке схвати.
Нека ми пронађе и вери девојку!
Можда се, Миле, ко песник врати!''

Миленко Милић из Краљева


Бранки Васојевки

Три јелике стражу чувају ти мила
Рашириле гране као птице крила
И преклињу сунце да пропусти зраке
Свјетлости топлину и Божије знаке
А јелике тројство ко три прста наша
Крсни знак предака, камена међаша
Вјера је то чиста, искрена и здрава
Православља бразда што узора Сава
Судбина се сестро поиграла љута
Из камена гуја леже преко пута
На превоју пустом  ћудљива Чакора
Чекали те вуци гладни из чопора
А ти поносита ко планина ова
Од Васова соја и јуначка кова
Част и образ роду са животом плати
Свако ти се слово имена позлати
Ми пјевамо теби разапете душе
С болом у срцима, године минуше
Опјевасмо тугу, сузама што пеку
Шаљући ти пјесме кроз громова јеку
Живога студенца то капи су росе
У небеско царство анђели ти носе
А ти с бакљом части стаде уз Миљана
У легенду оде пјесмом опјевана
Три јелике стражу чувају ти мила
Рашириле гране као птице крила
И преклињу сунце да пропусти зраке
Свјетлости топлину и Божије знаке
А јелике тројство ко три прста наша
Крсни знак предака, камена међаша
Вјера је то чиста, искрена и здрава
Православља бразда што узора Сава
Судбина се сестро поиграла љута
Из камена гуја леже преко пута
На превоју пустом  ћудљива Чакора
Чекали те вуци гладни из чопора
А ти поносита ко планина ова
Од Васова соја и јуначка кова
Част и образ роду са животом плати
Свако ти се слово имена позлати
Ми пјевамо теби разапете душе
С болом у срцима, године минуше
Опјевасмо тугу, сузама што пеку
Шаљући ти пјесме кроз громова јеку
Живога студенца то капи су росе
У небеско царство анђели ти носе
А ти с бакљом части стаде уз Миљана
У легенду оде пјесмом опјевана.

Недељка Ђукић-Боројевић
из Бањалуке


Патријарх Варнава

Пљевља граде права си врлина,
Српском роду кад дарива сина.
Патријарха честитог Варнаву,
Што ти диже до небеса славу.
Од Росића од јака племена,
Што га памте људи и времена.
И поносне часне ујчевине
Што је красе све људске врлине.
Мајка га је Српкиња родила,
Ђе двор бјеше Војводе Отила,
Што је скупљо чете витезова,
С њима хито пут Равна Косова.
Да бој љути са турцима бије,
И помогне Кнезу од Србије.
На крштењу Петром га назваше,
Сво се браство са њим поносаше.
Родитељи и друга родбина
Сви се клели у таквога сина.
Растао је и стицао знање,
Што му бјеше најдраже имање.
Читао је Свето Јеванђеље,
Красило га чојство и поштење.
Свакој души отвар'о је врата,
Србин сваки примо га за брата.
Кад се Петар дофатио снаге,
Он остави родитеље драге.
Оца Ђорђа и мајку Крсману,
И нађе се у Царском Призрену.
Без икаквог напора и муке,
Прифати се књиге и науке.
Све са часним крстом и свијећом,
Бог га драги даривао срећом,
Са памети и са витим стасом
И чувеним по свијету гласом.
Богословску школу завршава,
Вишњем Богу у службу се ставља.
Онда брзо Петровграду хита,
Сва црквена дочека га свита.
Руска браћа по крви и вјери,
Брата Петра братски су сусрели.
Поста монах с именом Варнава
На све стране прочу му се слава.
У прочељу мјесто му бијаше
И турске га поштоваху паше.
Онда оде Славној Васељени,
Ђе су наше вјере коријени.
Божји слуга када тамо стиже,
Христу Богу постаде још ближе.
Па кад Српски Митрополит поста
Роду својем чинио је доста.
Сва га стара Србија познава
Митрополит постаде Варнава.
На све стране помаг'о је роду,
Учио га да брани слободу.
Да поштује светиње и вјеру
И свој понос неда за вечеру.
Да се народ поштује и слаже,
Вјера права то тако налаже.
Због заслуга што свом роду прави,
Српска црква на чело га стави.
И заслуга што сав свијет знаде,
Он Патријарх Варнава постаде.
Ступи на Трон Светитеља Саве,
Ђе су мудре столовале главе.
Ту му бјеше одређено мјесто,
Међу прве да заузме престо.
Ђе је тешко свуда се налази,
А народ га поштује и пази
И гледа га ко часнога оца,
Заштитиника, а и браниоца.
Има снагу, а и јаку вољу,
Ђе год стиже прави богомољу.
Звона звоне са светих храмова,
Сину права вјера Исусова,
Па велику започе светињу,
Посвећену Саву Светитељу.
Храм велики да се свијет диви
И  Светитељ поново оживи.
На Врачару Брду Престонице
Ђе су оно турске злице
Жевгле мошти Светог Оца Саве,
Траг да затру вјере православне.
Ради народ шта Духовник каже,
Но се црни стаде лећи враже,
И Конкордат неки измислише,
Да Ватикан судбину нам пише.
Црн се савез са ђаволом ствара,
Још остаде земља без владара.
Српска влада на савез пристаде,
Те свој народ и Цркву издаде.
Кад су савез с ђаволом склапали,
Часни оци редом су устали,
На чело су свог народа стали,
И одговор на издају дали,
И повели литију велику,
Што по вољи не би издајнику.
Навалише жандарми и сила,
Вјери правој да саломе крила.
Крв невина стаде да се лије,
Мили Боже Крваве Литије.
Крв ороси митре и одежде,
То би дјело издајничке владе.
Часни отац  Патријарх Варнава,
Што је свето стаде да спашава.
Поручује са Светога Трона:
"Слушајте ме драга ђецо моја,
Папа црне предводи легије,
Тај се савез прихватит не смије.
Да за рачун неког Конкордата,
Српском роду затворе се врата.
Да Ватикан и латин лукави,
У светиње наше да се стави.
Свој на своме онда неби били,
Част и вјеру бисмо изгубили.

 

Мили Роде остали смо сами,
Васељена у ропству нам чами.
Од Кијева помоћи нам није,
Нестало је и Царске Русије.
Фашистичка зинула аждаја,
Пропаст иде не види се краја.
Помоћи нам нема н и од кога,
Сем од Вјере и Вишњега Бога.
Овако је некад давно било,
Кад је оно Владика Данило
,Сирјак тужан без иђе икога'
Имо вјеру у снагу и Бога
И побједу на Голготи стеко,
Нит је бјежо нити је поклеко.
Тако и ми морамо опстати,
Вјеру праву не смијемо дати.
Зато браћо то морате знати,
Брата нико не смије издати.
Ко год скуте душману пољуби,
Част и образ до вијека губи.
Нема вишег на свијет пораза,
Но мријети црнога образа.
Молите се Христовоме Дану,
Вишњем Богу и Светом Јовану".
Па кад ово бденије држаше,
Испод ока неко посматраше.
Испод ока посматра и мотри,
Нож крвави припрема и оштри,
И ђавоље стаде плести мреже,
Примиче се па их попритеже,
И брзо се са њим договори,
Часног оца како да умори.
То план бјеше лукавих латина,
Овог Српског да уморе Сина.
А то они умију и знају,
И отрове тајно припремају.
A Јуди су доставили даре,
Свој крвави наум да остваре.
Бјеху они препуни иједа,
Засмета им његова бесједа,
Да Конкордат народ не прихвати,
Па то главом  мораће да плати.
Није прошло неколико дана,
Разбоље се Патријарх Варнава.
Није болест од тешке старости,
Но од људске злобе и пакости.
Него ево и другог потреса,
Бол болују Урош и Алекса.
Бјеху дошли брату у походе,
Сатана их запази и виђе
И крвавим прстом понишани,
Те их црни сустигоше дани.
Па кад су се са братом састали
И они су на постељу пали.
Боже мили црнога удеса,
Од жалости плачу и небеса.
Да три брата три дична Србина,
Нађе тешка мука и судбина.
Oj  Србине, вјере страдалниче,
После Христа први мучениче.
Жртво света правде и прегнућа,
Следују ти праху васкрснућа.
Када треба да ти сунце гране,
Најболније задају ти ране.
На све стране стижу црни гласи,
Да се живот патријарху гаси.
Помоћи му нема ни лијека,
Зла судбина Србски народ чека.
Жа му није што ће умријети,
Народ му је стално на памети.
Док се с душом на постељи бори,
Скупи снагу срцем проговори:
"Српски Роде, поруку ти шаљем,
Поздрављам те и на знање дајем.
Ја сам жртва лукавих латина,
Душманина нашег од давнина.
Конкордат нам одавно намећу,
Лукаво се продају за браћу.
То нијесу браћа но крвници,
Јер су они у свакој прилици,
Нож у леђа до срца заболи,
Што и данас крвари и боли.
Помен дајте Светитељу Сави,
Крсно име нек се увјек слави,
У животу нек вас Вјера прати,
Добро добрим нека вам се врати.
Међу вама нека влада слога,
Све са вјером у Христа и Бога.
У педесет и седмоме љету,
Ја другоме одлазим свијету
Двадес трећег јула црна дана,
Престави се Патријарх Варнава.
Плаче народ ко јесење кише,
Сва се Пљевља у црно завише.
Народ стиже, ко послат од Бога,
Да испрати мученика свога.
Од Пљеваља, масе одабране,
Са вијенцем од трнове гране.
Тај вијенац спаја мученике,
И за вјеру праве страдалнике
Јер је и он прошо у животу,
Као што је Христос на Голготу,
Са вијенцем од трнове гране,
Што му бјеше стављен око главе.
Све је стигло само нема браће,
Зла судбина и њих ће да снађе.
Душманска је и њих такла рука,
Тешка их је савладала мука.
Жале Срби својег часног оца,
Заштитника а и браниоца,
И на вјечни починак га прате,
А дјела ће вјечно да му памте.

 

Миљан Сандић из Пљеваља


Немам права да ћутим

Уморне су очи моје, тешка тама на њих пала
О, када би зрака сунца црну земљу обасјала
Васељена у бескрају, далеко је, шутњом збори
Све на души притиснуло па ме мучи, тугом мори
Мало кадар кад сам био искушењу да се предам
У вир јада да уроним, са Голготе призор гледам
Могао је, Он је смео. Наших греха терет узе
Са крста је васкрсао и за нама лио сузе
Опрости им Оче драги, из незнања чине ово
Твоје речи не дотичу гордо срце Каиново
До данас се Христу није сасушила крв са рана
Од душманске братске руке врата Ада откључана
И земља је проплакала што се крвник на њој роди
Задојен је змијским млеком у Едену чим се роди
Свуд стртишта, места бола, у јадовну, покрај Саве
Крашка поља заорана, небројане јаме страве
Ја у име несрећника вапим, Боже зар да ћутим?
Колико је Тесли овде затрпано стењем љутим
Крај Каменог цвета стојим. Не сме више, тешки греси
У људима злобним овим кад ће Човек да се деси?
Ви сте горе, браћо моја, обасјани Раја сјајем
И греје вас Мајка Божја својим топлим загрљајем.

Драган Вукашиновић из Крушевца


Сербско војничко гробље у Тијеу

Крст до крста, редов до редова,
ко пред јуриш на Кајмакчалану,
родну груду отаџбинског рова,
мењасте за хумку у туђи ископану. 

Хтедосте само залечити ране,
од метка, шрапнела и од бајонета,
пред одсудни јуриш кроз грудобране,
до куће, мајке, жене и детета. 

Ал не даде вам историје усуд,
да почивате крај својих предака,
туђинске земље сад вас крили студ,
ко жал песме oве између редака. 

Станојевићи, Гајићи, Арсенијевићи...
Маринко, Радован, Павле и Никола,
не стиже се свaком гробни знамен дићи,
кадвас у Француској смрт подмукла скола.

О  знам моји грандиозни преци,
радије би да вам почивају коске,
на истом гробљу где и прадедовске,
ал вас покосише тифус, глад и меци. 

Ноге ми клецају испред хумки свети',
пред вама што пређосте милион метара,
преко арбанаских злокобних врлети,
пут Солуна, Крфа, Вида, Хиландара. 

Гробље је ово тужна филијала,
костурнице видске и Гробнице плаве,
где је мушкост србска на бранику пала,
слободе, херојства, љубави и славе.

Не  бојте се браћо, очеви , прадеди,
страх вас не савлада ни у тежој муци,
јер и ови ваши бели гробореди
Србству и потомству су дични славолуци. 

Јер гробови србски расути су свугде
европским међама и по крајинама,
и докле предачких у њих коски буде,
ту ће увек бити светилиште нама.

Поклањам се вашим сенима и жртви,
и у сенци немих хумки и гробова,
молим Бога да нас у име вас мртви'
не збрише стихија белосветска, нова.

Милинко Спасојевић из Париза


Страдалник

На једном страшном месту
Што такво беше због рата
Гинули су војници многи
Које би данас неко звао тата.

Са својих непуних деветнаест
Живот се младалачки угасио тамо
Од једине успомене на његов лик
Остала је слика и гробна плоча само.

Од малена му место топлих образа
Љубим ту хладну и тако далеку слику
Али му храброст беше симбол одраза
Коју видим му у очима и поносном лику.

Божовић З. Божидар било је његово име
Бејаше 549. моторизована бригада
Артиљерац што часно за своје огњиште гине
И од НАТО агресора немилосрдно страда.

Није се бојао смрти, јер је бранио срцем
Оно што нема цену и животом се плаћа
Бранио је к'о породицу, своју домовину!
Без обзира на то да ли се кући враћа.

Он био је мој ујак са очима попут небеса
Да је жив, неко би данас и њега оцем звао
Али му рајска кућа бејаше даљња адреса
И он се уздигао пред Богом, а пред
злим људима пао. И није му било жао!

Катарина Јанковић из Кос. Митровице


Бела Бреза

Од свих Божјих чуда, што природа рађа,
Под снежном чистотом, леденог капута,
Једна бела бреза, од свих бреза млађа,
Сакривена, сама, стоји покрај пута.

Још с пролећа прошлог, све саткане свилом,
Радосно су њене, вијориле гране,
Одједном су новом, грубом снежном силом,
Њене меке руке, нагло завезане.

Повијена, тиха, слаба и безгласна,
Снежном белом бојом, стидљиво се кити,
Намена јој није, од почетка јасна,
Белим покривачем, зашто да се штити?

Брезин верни чувар, први снежак бели,
Суђеним јој поста, анђелом чуваром,
Како најјасније, звати тај спој цели,
Где је кротки сужањ, једно с господаром.

Снег је наговара, да се чува зиме,
Да штеди сокове, што живот покрећу,
Предах и постоји, да се служи с њиме,
И сачека сунце, своју жарку срећу.

Неће бреза мала, о том ни да слуша,
Ледено се сунце, увек чини истим,
Срце кад је младо, лако одлепрша,
Пустим осећањем, мислима нечистим.

Сав тај снег кад прође и окопни зима,
Да ли може брезу, преварити младост,
Хоће ли се више у њеним грудима,
Јавит' она иста, прва снежна радост.

Млада танка брезо, ускоро ће проћи,
Свака снежна студен, што ветром долеће,
Чврсто одолевај, напокон ће доћи,
Место зимске бриге, радосно пролеће.

Када прва киша, топлом душом кане,
Своје благородне и хранљиве капи,
Рашири, разгранај брезо, руке на све стране,
И загрли јарко сунце, што за тобом вапи.

Љубомир Бошковић из Бечмена


Српкињо моја

Нежна ко свила, љубави пуна,
пространство цело душа је твоја
украсе дивни што Господ створи,
теби сад пишем, Српкињно моја.

Очи су твоје извори чисти,
мила ко светлост дугиних боја
од свете лозе пупољак златни,
поносна буди, Српкињно моја.

Срце је твоје, бескрајно море
осмех ко нота птичијег поја,
мирис тамјана траг ти одаје,
скромност те краси, Српкињмо моја.

И божур цвеће теби се диви,
ниче из чисте крви хероја,
витеза светог што часно паде
родила ти си Српкињо моја.

Бојан Лепшановић из Голубинаца


Давору

Ти ме чуваш горе негдје изнад облака,
шаљеш сунце кад не видим ништа од мрака.
Када паднем пружаш руку да ме подигнеш,
када плачем ти ми у сну сузу обришеш.

Кад ме зиме стегну ти ми сав лед отопиш,
три анђела да нам чува Бога замолиш.
Рекао си буди јака и кад не иде,
јака сам ти некад плачем кад ме не виде.

Ти не брини чеда наша тамјан миришу,
и сад гласом својим хвале Богу уздижу.
Учио си дјецу своју шта су радости,
ко нас вријеђа да и њему Господ опрости.

Свој Крст носим са радошћу, знаш то Даворе.
Да је жена слабо биће залуд говоре.
Сада Бога пјесмом славим као што си ти,
и настављам гдје ти стаде, моја љубави.

Рада Јањушић из Добоја


Кућа, дом, завичај и отаџбина

Кућа није место пуно новца
Зна напаћен народ Ораховца.
Кућу краси осмех дечијих лица
Зна то добро српска Грачаница.

Дом није дом без цвркута птица
Зна то најбоље моја Митровица.
Дом је тамо где се рано за срећу рани
Знају добро Пећ и Високи Дечани.

Завичај није завичај без љубави
Без иоле уложеног зноја и труда
Завичај не може да се набави
Зна то сваки становник Новог Брда.

Отаџбина није само површ земље
У којој живи младост, снага, здравље
Отаџбина је чак и два са два приземље
Од давнина зна моје Поморавље.

Ја имам кућу, дом, завичај и отаџбину
И све је то стало у моју Приштину.
Пуну љубавног жара за слободом
Жељну над страдалим и живим родом!

Мојим, српским! Kоји се бори од давнина,
Да потомци даљњи виде шта је истина.
И бориће се још, јер има уливену веру у Христа
Али не свађом већ молитвом са Зочишта.

И звонима моје заробљене Ђаковице
Осуђеној само јер је српске клице!
Али не дам, нити ћу скривати истину
Јер имам своју кућу, дом, завичај и отаџбину!

Катарина Јанковић из Кос. Митровице


Врати се кући

Нећу да ти пишем како сам и где сам,
Дал` ме нешто боли и дал` ми је тешко.
Нисам ја на тебе ни љут, нити бесан,
Само хоћу сине да ти кажем нешто.

Стиго сам до краја, напушта ме снага,
Пишем ово писмо, а рука ми дрхти.
Не тражим ја ништа, децо моја драга,
Само да вас видим још једном пре смрти.

Нећу ја још дуго, зашто да те лажем,
Срце ми је слабо, једва да и ходам.
Умало да стане, морам да ти кажем,
Оно, кад си земљу тражио да продам.

Коме да је продам кад је нико неће,
Кад у целом селу има још пар људи?
Узалуд миришу и дуње и цвеће,
Нема више младих да их мирис буди.

Ливаде зарасле, више их не косим,
Једва имам снаге двориште да средим.
Ал још гајим руже, твојој мајци носим
И крај њеног гроба, сам често поседим.

Њој је много боље, бедињу не гледа,
Ову што је народ притисла изнутра,
Што нам чини лица сва тужна и бледа,
Одавно смо сине скренули са пута.

Ост`о си без пара, треба дуг да враћаш,
Некакве кредите за стан и за кола.
Својом дедовином сада би да плаћаш,
Све то за чим жудиш већ живота пола.

Знам да ти је тешко, да радиш по ваздан,
Да у граду немаш време ни за себе.
Помислиш ли некад дал` је отац гладан,
Дал му треба нешто и дал` ноћу зебе?

Не треба ми ништа, немој да се бринеш,
Имаш и ти својих проблема већ доста,
Само, поразмисли, тај пут којим идеш,
Води ли те срећи, или без ње оста?

Да ли се бар мало свог детињства сећаш
Како си са децом из села се игро?
Јесу твоја деца данас тако срећна,
Као што си и ти овде тада био?

Омрзо си шталу, ливаде и њиве,
Побег`о од посла што ко дете ради,
Отишао тамо, међ` те зграде сиве,
Радио све оно што ту раде млади.

Сада ти уздаси проламају груди.
Бринеш се за много, па се за те` бојим.
Тешка су времена, па тешки и људи.
Све је мање оних које зовеш својим.

Овде није лако, мора да се ради,
Треба све до мрака под небом провести,
Ал` сељак не може да умре од глади,
Не мораш да мислиш шта ће деца јести.

Ова кућа стара још може да служи,
У њој се родисмо и ја и твој деда.
Поправи је мало, не дај да се сруши,
Можда ће и твојој деци да затреба.

Дођи опет с њима, бар на пола дана,
На прса ко малу јагњад да вас стегнем,
Па да могу срећан, са срцем без рана,
Поред твоје мајке спокојно да легнем.

Све ће ово онда теби да остане
И кућу и земљу тад продај на миру.
Нека иде све, ако може да помогне,
Да се не удавиш тамо у том виру.

Али ако схватиш да ти срце тражи
Овај терет што је много лакше вући,
Побегни из града, не живи у лажи,
Скупи чељад сине и врати се кући...

Марко Стојановић из Гуче


Видуша

У њедрима Херцег земље,
Ђе из крви живот ниче,
Ђе хајдучки костур сваки
Неумрлу славу стиче.

Ђе орлови надлијећу
Непроходне провалије,
У врлетним крајевима
Некадашње Травуније.

Изнад древног Љубомира,
Ђе планина раскош даје
Ту су некад по предању
Немањића биле стаје.

Биле штале и катуни,
Планина се Тиса звала
А кроз Тису валовита
Трновица протицала.

Плава вода валовита,
По планини језерила
И са својим таласима
Сјај у оку плијенила.

Крај ријеке с обје стране
Немањићке пасле овце,
А чобанска пјесма чила
Орила уз Кобиловце.

Пјесму пјева, цвијет бере
Вуканова јединица,
Прелијепа Видосава
Светог Саве братаница.

Сплела дуге плетенице
Језерском се водом мије,
Бере младе боровњаке
и тисову росу пије.

Љепоти се њеној диве
Горске виле из омара,
Руку јој је испросио
Син зетскога господара.

Па се лијеп дочек спрема,
Краљ ће Стефан доћи лично
Да дочека зетског бана.
На Тисово поље дично.

Но судбина би сурова
По Савину братаницу,
Одлучи се млада Вида
Да преплива Трновицу.

Ко сто пута што је прије,
Препливала у цик зоре,
Али вода дивље ћуди
Прогута је у поноре.

Разасу се коса плава,
У сан клону Видосава,
А када је за зло њено
чуо Свети отац Сава.

Наљути се на ријеку,
Проли сузе светитељске,
Призва муње и громове,
Призва анђеле небеске.

Те са огњем извор спржи,
Пуче јама, вода неста
У ендеке некуд оде.
А идила рајска преста.

Као свједок тог времена
И сад зјапе суве греде
И дубоке безданице,
Ђе се некад вода ђеде.

И сад врани надлијећу
Пусти кањон и комове,
А планина стара Тиса
Видуша се од тад' зове.

Рад лијепе Видосаве
И рад суше настануле,
Виле су јој нагоркиње
Ново име нађенуле.

Ето тако по предању,
Та легегенда и сад траје,
Љети суша очи пије,
Зими гладни сјевер лаје.

По видушким бреговима
И дан данас блеје брави,
А пастири с' поштовањем
Светоме се моле Сави.

Предраг Јаничић из Требиња





Посећено је: 1818  пута
Број гласова: 268
Просек: 2,73
Оцените нам овај чланак:






VOSTANI SERBIJE   SABOR PJESNIKA   ARHIMANDRIT LUKA   LELA MARKOVIC   DUSKO SLJIVANCANIN   DANICA CRNOGORCEVIC  
IVANA ZIGON   GAVRILOVSKI HRAM   TOPCIDERSKO BRDO   HUMSKA ULICA   GRAD BEOGRAD  


























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена, Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре, кличе Србство, устани, Лазаре.

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те, васкрсло Косово најсветије поље Србиново!