Извјештај са Сабора поетских витезова "Востани Сербије" 18.03.2022 - www.srbskisvetionik.org.rs
Насловна

18. март 2022.


ИЗВЈЕШТАЈ СА САБОРА ПОЕТСКИХ ВИТЕЗОВА "ВОСТАНИ СЕРБИЈЕ" 18.03.2022


Помаже Бог браћо и сестре широм Србадије!

Ево да се похвалимо са нашим 2. сабором поетских витезова “Востани Сербије”. Пријављивање је трајало од 14. јануара до 21. фебруара 2022. љета Господњег. Учествовало је 57 пјесника, а пријављено је 272 пјесме.

Минимум је било три пјесме да би пријава била важећа, а максимум седам пјесама, односно једна по категорији.

Жири је био сачињен од пет чланова:

  •     Отац Лука (Бабић), архимандрит и игуман манастира Карно,
  •     Невена Милосављевић, књижевница из Звечана и члан СКЗ.
  •     Душко Шљиванчанин, пуковник и херој одбране од НАТО агресије.
  •     Даница Црногорчевић, пјевачица етно и духовне музике.
  •     Милица Досковић, оперска дива и вокални солиста СНП у Новом Саду.

Пјесме су пријављиване по категоријама и тако су и оцјењиване. Приликом оцјењивања жири је оцјењивао пјесму, а не пјесника, тачније нису чланови жирија могли да виде име пјесника, нити било који други податак.

 

ДУХОВНЕ ПЈЕСМЕ (48 пјесама)

  1. мјесто:  "На извору вјере" - Неда Боројевић из Дервенте
                  "Витез" - Лидија Ножанић из Србца
                   "Манастир Карно" - Александра Јаничић из Требиња
  2. мјесто: "Звона звоне, будите се људи" - Драган Сарић из Жарковца
                 "На дан Св. Симеона" - Јован Бундало из Београда
                 "На Расини црква" - Љиљана Тамбурић из Крушевца
  3. мјесто: "Хомољска Света Гора" - Љиљана Терентић из Смедерева

     

ПОРОДИЧНЕ ПЈЕСМЕ (41 пјесма)

  1. мјесто: "Сви њихови гени жуборе у крви" - Љиљана Терентић из Смедерева
  2. мјесто: "Богатство је знање" - Славојка Кокић из Теслића
  3. мјесто: "Моја мати" - Биљана Васић из Пожаревца
                 "Мајка и син" - Милан Ћурчић из Краљева

 

РОДОЉУБИВЕ ПЈЕСМЕ (37 пјесама)

  1. мјесто: "Завет Обилићев" - Милош Белић из Ваљева 
                 "Сама себе одбрани" - Душана Блам из Београда
  2. мјесто: "Чиста песма" - Љубомир Бошковић из Бечмена
  3. мјесто: "Казуј Вочо" - Неда Боројевић из Дервенте

 

ЈУНАЧКЕ ПЈЕСМЕ (29 пјесама)

  1. мјесто: "Епитаф Живку Кораћу" - Немања Зивлак из Бос. Грахова
                 "Ода Миленку Павловићу" - Димитрије Анђелић из Сурчина
                 "Бој на Мишару 1806" - Срђан Соковић из Подгорице
  2. мјесто: "Могао си бити ти" - Александар Милутиновић из Београда
                 "Мегдан Јована Шибалије" - Миљан Сандић из Пљеваља
  3. мјесто: "Сто јунака" - Јован Бундало из Београда

 

МУЧЕНИЧКЕ ПЈЕСМЕ (34 пјесме)

  1. мјесто: "Крв мојих предака" - Лидија Ножанић из Србца
  2. мјесто: "Старац Вукашин" - Миодраг Стојнић из Лознице
  3. мјесто: "Душа дјечака" - Рада Јањушић из Добоја


ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ (41 пјесама)

  1. мјесто: "У ноћима пуним туге" - Јован Бундало из Београда
  2. мјесто: "Зар и љубав да додирне лаж" - Катарина Јанковић из Кос. Митровице
  3. мјесто: "Васојевка" - Неда Боројевић из Дервенте

 

ЗАВИЧАЈНЕ ПЈЕСМЕ (41 пјесама)

  1. мјесто: "Жал за Призреном" - Милован Илић из Призрена
  2. мјесто: "Грумен завичаја" - Љиљана Терентић из Смедерева
  3. мјесто: "Мотајица" - Лидија Ножанић из Србца

 

Из приложеног се види да је

  • побједник сабора:  Лидија Ножанић, који има три медаље: двије златне и једну бронзану.
     

Захваљујемо се свим учесницима нашег II сабора, а исто тако и члановима жирија који су одвојили своје вријеме да оцијене велики број пјесама.

Додјела награда, за освојена прва три мјеста биће у недјељу 27. марта одмах након литургије у београдском Гавриловском Храму (Хумска улица бр. 26), послије 13:30 сати.

Овим путем позивамо све оне који су у прилици да дођу тог дана да продиванимо коју и да се дружимо мало у порти храма.



На извору вјере

Драга браћо и сестрице моје
Кад звоници са цркава поје
И анђели раздрагано лете
Ка извору наше вјере свете
Ко је жедан нека дође пити
Господу се Богу помолити
Ријеч да га окријепи блага
Света вода и душевна снага
Такав извор има само један
Нико с њега не одлази жедан
Бол и туга кад човјека снађе
А утјеху не може да нађе
И мир када побјегне из душе
Гледајући снови да се руше
Господу се окренути мора
Да би љепша осванула зора
А Он може што не могу људи
И на небу и на земљи суди
Залутале у стадо да врати
А и слабе вјером ојачати
Све ће дати ако му се моли
И ближњега као себе воли
Ко Му име спомињу у миру
Устукнуће зебњи и немиру
А Његова невидљива сила
Од постанка свијета је била
Док је сунца и док зора свиће
Тако било, сада је и биће
Милост даје на извору вјере
Ране вида, а гријехе пере
Радост срца и спокоја душе
Око Њега зидови се руше
У неповрат бедеми падају
И глечери леда отапају
Мостовима царује љепота
Што спајају обале живота.

Аутор: Неда Боројевић



Витез

Усамљени витез за истином трага,
са гомилом лута, у патњи и страви.
Ко утвара лебди, без правца и пута.
Знакови су свуда, ал ниједан прави.

Гдје су корифеји и њихове стазе?
Гдје су идеали? Шта га чека сутра?
На све стране види нестварне оазе
и помамно трчи изгубљен изнутра.

Хитајући тако за обманом клетом,
спотаче се лако, у прашину паде.
Прекиде се нит што веже га са свијетом,
и ту, на дну, несвијест оконча му јаде.

У сну што га савлада, осјети топлину.
То истина пламти у дубини срца.
Плам што Отац даде свом витешком сину
ко вулкан под магмом започе да грца.

И као на јави, тада видје јасно:
бљештав лик му приђе и пружи му руку.
Као луча свијетли, а лице му красно.
То Анђео Христов огњем спржи муку.

У замаху крила затим му показа:
из прашине земне неки траг се пружа.
Ка Небеском врту то је уска стаза,
међ трулежним трњем нетрулежна ружа.

Под оклопом засија витешка доброта.
Нема више лутања, нема више страха.
Ко путоказ показа се исконска љепота,
траг божанског у одори земаљскога праха.

Из дубоког сна нов се витез прену.
Сад је као небо све ведро и чисто.
Мир у њему завлада у једноме трену
и ништа у њему више није исто.

Сад је јасно: у гомили нема путоказа,
у самоћи истина души бива гола.
Истину нам Господ даје да спознамо,
а спознаје нема без патње и бола.

Аутор: Лидија Ножанић из Србца



Манастир Карно
 

Над језером Перућачким куд протиче вода Дрина

Бдије једна велелепна Немањићка задужбина

Сведочанство кроз времена вековима наду даје

Србима у овом крају соколећи нараштаје

 

Дивно здање Немањића што под врхом црним стоји

А векова тачно седам ова српска црква броји

Кроз бурну је историју на њу много сила ишло

Па к'о народ, ни светињу у ништа није заобишло

 

Безброј пута Османлије на манастир насрташе

Часни олтар и иконе у згариште претвараше 

Но је Србин чврстом вером одговаро на недела

И светињу православну подизао из пепела

 

Али народ доста пута протеран је са огњишта

Не могаше да заштити ни највећа светилишта

Па је била двадес' лета тако сама остављена

Дозивала да се врати неко ту за сва времена

 

Сад је опет српски живаљ савит око цркве своје

Па се данас као некад ту духовне песме поје

Са доласком игумана духовника оца Луке

Часни олтар из згаришта неуморне дижу руке

 

Архимандрит овај смели конаке и цркве диже

Нема места страдалнога до којега он не стиже

Служи свету литургију окупља, на сабор зове

 

Ту се вазда уз благослов чују гусле јаворове

Уморна се душа крепи благостањем дишу груди

Молитве се Христу поје и умрла нада буди

 

Аутор: Александра Јаничић из Требиња



Звона звоне, будите се људи
 

Живот нам постаде чудан,

на срцу проблема тона,

човек још није будан,

док звоне са цркве звона!

 

Ноћу је лутао по тмини,

по прашњавом путу је пуз'о,

целу ноћ, кашљао у прашини,

за реп је шкорпију уз'o!

 

И попут блуднога сина,

лута он, тако по свету,

пијан од много вина,

тражи он, 'страну пету'!

 

Кроз воду, мутну, он плива,

пијавице, за тело се лепе,

једе отровних гљива,

од којих, очи ослепе!

 

И остаде, ето, без вида,

па насумично тако корача,

остаде јадан без стида,

без покајног, људског плача!

 

Не види пред собом пута,

па се назад, кући враћа,

ослепео, још више лута,

на сваком кораку царину плаћа!

 

Некако, стиже до дома,

у кревет, уморан леже,

душа му сва од лома,

срце се пати стеже!

 

И Сунце се рађа ево,

зора се, рујна, буди,

петао, управо запев'o,

устајте, добри људи!

 

Но, човек, управо заспа,

уморан од лутања ноћног,

па, не чује звона да звоне,

да изађе пред Господа Моћног!

 

Господ га, с' љубављу чека,

анђели звонима зову,

Једини, даће му лека,

Једини, наду нову!

 

Пред Њим, стоје свеци,

поју и славу му дају,

пред Њим, клече нам преци,

за грехове наше се кају !

 

Тргни се брате мили,

из сна се, грешног пробуди,

слеп се, поклони Сили,

па прогледај ко Свети Божији људи!

 

Хитро се скочи, па храму ходи,

исповест своју, искрено кажи,

очи опери у Живој Води

и срце очисти од сваке лажи!

 

Анђели на небу поју,

због тебе, песму радости,

што очисти душу своју,

ево ти вечне младости!

 

А, Христос руке шири,

па грли, људе своје,

Једини, душу он смири,

Он је спасење твоје!

 

Звоно са храма звони,

ка Цркви народ креће,

ни врата пакла, Цркви,

Христовој, одолети неће!
 

Аутор: Драган Сарић из Жарковца



На дан Св. Симеона
 

Бог окупи сродне душе, под куполом светог храма,

на сабору стиховања, уз сазвучје драгих звона.

Да певамо о љубави, о страдању и гуслама,

да мртвима помен дамо, на дан светог Симеона,

да кажемо целом свету, што нам свима душе слама.

 

Исто тако Бог удеси, споји двоје вера права,

даде Ани и Немањи, на венчању вечни венац.

Би порода у тој срећи, дечица им беху здрава,

три су сина изродили. Вукан беше им првенац,

потом Стефан, затим Растко, наш светитељ, Свети Сава.

 

Растку беху вазда дража, манастирска света звона,

него сабље и бојеви, него престо и владање.

Примао је на се грехе, што постоје од искона,

кроз молитве слао Богу, своје жеље и надање,

опио га пред олатаром, мирис воска, пој ђакона.

 

Водиле га смерне мисли, до Атоса, Свете Горе,

савлађив`о брда, реке и таласе мора плава.

Келија му посве скромна заменила царске дворе,

ту се Растко замонаши и постаде монах Сава.

Уз молитве и бдијења, дочекиво ране зоре.

 

Одлучио и Немања, на врхунцу своје славе,

да ће поћи у Хиландар, код вољеног сина Саве.

Ту га братсво здушно прими, ту Симеон свети поста.

Син и отац, мудрост, вера, исте мисли у две главе,

све до своје часне смрти, стари монах скроман оста.

 

Једног јутра, ко да заспа, представи се у Господу,

опело му одржаше испод сенке кипариса.

И мртав је помагао својом сеном, српском роду,

околина часног гроба светим миром замириса

монаси се смењиваше у свечаном мимоходу.

 

Крај узглавља лоза ниче и опстаде све до данас

жене једу зрело грожђе, троје деце из три зрна.

Симеон је у тој лози, оставио даре за нас,

рађају се часни људи из плодова грозда црна.

Часно име часна лоза, српству нуди мир и спас.

 

Када одлучи монах Сава у Србију да донесе,  

нетрулежне часне мошти, свога оца Симеона.

Душе наше Православне у висине Бог понесе, 

јавише се новим звуком Студеничка света звона,

да се браћа измирише, Србијом се глас пронесе.

 

Походио потом Сава, Васељенског Патријарха,

убеђив`о и  молио и Никејског силног цара.

И добио самосталност, на дан света Три Јерарха,

развијао српску цркву, препун жеља с пуно дара,

испис`о је светом руком, многе стране алманаха.

 

И потече с изворишта, жива вода Православља,

избројала Српска црква, осам пута по сто лета,

и постала извор вере, извор среће, извор здравља,

писмености и културе православног целог света.

Зажубори српском душом, свето доба Светосавља.

 

Крај Бистрице од тог дана, света звона тугу гасе,

под Шам-дудом трепти сенка, трепти смерно к`о некада.

Малобројни под њим седе, Савине их речи красе:

"Затрти нас нико неће, док у срцу живи нада,

док постоји ћирилица, док се наша звона гласе."

 

Чуваћемо Светосавље, праву клицу земног раја!

Чуваћемо и Немању, часног светог Симеона!

Чуваћемо Православље, са Савом нас оно спаја!

Чуваћемо нашу цркву, складни јецај њених звона!

Чуваћемо ћирилицу, сваку стопу роднок краја!

 

Аутор: Јован Бундало из Београда



На Расини црква
 

На ободу мога града тече река мирна

Поред ње је Црква бела, лепа попут крина

Из темеља са две чесме, света вода лије

Божју сузу благодатну пролазник да пије.

 

Крај Расине одувек је лежала под велом

Само врбе ту су расле дуж обалом целом

Обележја од светиње скривале су њиве

Знамење је било дуго без молитве живе.

 

У сан једној жени скромној Богомајка дође

И показа руком стазу којом ће да пође

Да пронађе стару Цркву што под земљом лежи

Да ископа крст и камен, Цркву обележи.

 

Од тада је Божја мајка нама на спасење

Душу нам и срце води на Богослужење

Златокрасном Порфиром нас у Цркву позива

Распростртом Омофором душе нам покрива.

 

Покровом је на рукама заштитила место

Молитвом је дозивамо, долази нам често

И Премудри кад је спази, питати је мора:

Ко је оно што се види светла као зора?

 

Заштитница хришћанскога, верујућег рода

Помоћница брза, хитра, миљеница Бога

Под куполом храма свога са фреске нас гледа

Да грех падне на вернике не жели и не да.

 

Да направи мост духовни с' Бога на човека

Указа се једног дана из десетог века

Царском граду и припада од тад' Црква света

Крушевац је град у коме православље цвета.


Аутор: Љиљана Тамбурић из Крушевца



Хомољска Света Гора
 

Само Богу знану тајну Горњак крије

с тамњаном се меша мирис јоргована,

лековита вода из стене се слије

у ноћи пре сваког светог Ђурђевдана.

 

Са иконе очи Синаита зраче,

усрдне молитве душа сама срочи,

што се више молим постају све јаче,

светог Ђорђа сузе лече болне очи.

 

Заћутала Млава сред блаженог мира,

овај дар са Неба трајаће до сутра,

Григорије пева Псалме из Псалтира

да нам грешне душе очисти до јутра.

 

А с јутром се раним укрштају сене

док Сунашце лењо с истока израња,

накапајте воду у болесне зене,

Србима је Горњак Силоамска бања.

 

Кренем мало даље, испод Стубик стене,

зове легат краља Стефан Милутина,

гледам ту лепоту па ми суза крене,

ту нестаје туга, немир и жестина.

 

Витовница сваку врлину нам плоди,

тај манастир душе све у једно спаја,

отац Тадеј нама хор анђела води

отварајућ' врата обећаног Раја.

 

Свети Јован даје на извору здравље,

нафора је лек из Витовничке чаше,

све што души треба даје Православље

и заштиту пружа Свето Тројство наше!

 

Исцелитељску моћ отац Тадеј има,

нетљене му мошти красе земни кивот,

јасновидац  и сад поручује свима:

„Какве су ти мисли, такав ти је живот!“  

 

Да л' кнез Лазар вуче Решковачка звона,

чујем к'о да зове, застајем у ходу,

осећам се као ружа с Јерихона

за душу што тражи лековиту воду.

 

На Малом Чукару Милутина здање

зидано к'о руком Бога Свевишњега,

Храм Тројице Свете Небеско имање

као голуб бели поздравља са брега.

 

Сада кад се молим нека време стане,

очистиће душу ова света здања,

било где да одем, душа ће да дане,

свака Богомоља Витезда је бања.

 

Покајник се прави греха свога стиди

па отвара срце да избаци смеће,

не може га скрити, Драги Бог све види,

грехе своје пали на пламену свеће.

 

Вера, Љубав, Нада тад испуне груди

па молитва сваком из срца потече,

покајна може из вечног сна да буди,

благодарне свакој души боли лече.
 

Аутор: Љиљана Терентић из Смедерева



Сви њихови гени жуборе у крви
 

Ухвати ме санак у хладу платана

па потражих своје корене кроз снове,

што је дубљи корен то је јача грана,

често грана корен кроз молитве зове.

Горњак ветар увек на претке мирише,

јер нам свака стопа прошлошћу одише.

 

Одједном затитра лепи флуид плави

и угледах оца баш какав је био,

кроз мистичну светлост и деда се јави  

исти као што је некада уснио.

И мати је с баком где мир вечни влада,

за нас моле Бога да нико не страда.

 

Сред рајскога хлада и прадеда седи,

са бокалом вина прабаба га двори,

чукундеда све их испод ока гледи,

наврбаба пева, к'о поток жубори.

Гледам мајку њену одважну и смелу,

сигурна сам сада личим на курђелу.

 

Аскурђел је гледа, ћерку много воли,

а курђуна рече: „Гле, што је лепота!“,

курлебала прича мојој сукурдоли

догађаје неке из земног живота.

Слао јој је живот само бол и бриге,

о томе би могла написати књиге.

 

Сурдепача тихо парђупану теши,

па ми нешто обе једна другој сличе,

парђупан се мило ожмикуру смеши,

курајбер је давно део ове приче.

Свака лепа жена његова је била,

плакала је верна курајбера вила.

 

Сајкатави руке од рада су грубе,

сајкатавка нежно њему шаке мије,

док белога орла сви у руку љубе,

бела пчела радост не мож' да сакрије. 

Санак ме одвео у давна времена,

изданак сам цветни њихових семена.

 

Сад' ми к'о у орла обнавља се снага,

сећање на претке уздиже ме, снажи,

свака од тих сенки постаде ми драга,

санак овај дуго душа моја тражи.

Није важно ко је последњи и први,

сви њихови гени жуборе у крви.

 

Аутор: Љиљана Терентић из Смедерева



Богатство је знање

Стигла цича зима, мраз около стеже,

а сирото ђаче, шпагом чизме веже.

Своје мале стопе најлоном облаже,

за рупе на чизми мораће да слаже

да их је зам’јенуо, ’мјесто нових старе

случајно обуо.

Да му се другари наругали не би,

само да га воле учинио све би.

Како да им каже да за чизме нове

мајка новца нема, па страх га за ове?

 

Шта кад се распадну, куд све нису прошле

и колико пута пред школу су дошле?

Школа предалеко, крене ране зоре,

па преко потока, пустих поља, горе…

 

И колико пута у њих срце скочи,

када нешто шушне, па га страх укочи

од лавежа љутог залуталих паса,

ил’ од животиња необичног каса?

Ил’  му се учини да мрак има очи,

ил’ нека живујка на њег’ ће да скочи.

Ал’ још му је теже кад друг му пркоси

зашто исте хлаче, он увијек носи.

 

Брзо се снађе, каже да их воли,

иако сиротан, сјајан је у школи.

Ма колико год да патња и страх боли,

ипак још је већа љубав према школи.

Р’јечи мајке слуша ко најљепше ткање,

-Учи сине, учи, богатство је знање!

 

Аутор: Славојка Кокић из Теслића



Моја мати

Моја мати на раменима

Носи мене и мога брата.

Она је стабло на коме руде,

Две најдраже јабуке од злата.

 

У пролеће се у њене очи

Уселе младог сунца искрице,

Испод длана јој пева и зри

Златасто класје свете пшенице.

 

Мати је светло што таму гони

Као фењер крај мрачног пута

И сваке ноћи Богу се моли,

Да њено дете не залута.

 

Моја мати је увек лепа-

Кад критикује и кад воли,

Када нам пева на месечини,

Кад пати, стрепи,кад све је боли.

 

Мати има игле од шећера,

Па њима везе љубав без краја

И топлим срцем и душом меком

И наше душе са Богом спаја.

 

Аутор: Биљана Васић из Пожаревца



Мајка и син

Ноћ јесења, тиха, прикрада се селу

У сокаке пусте завлачи се тмина,

На прозору једном фењер одсјај даје,

Ту старица, мајка, чека свога сина.

 

У жуљавој руци стегла малу слику,

На окну прозора чами дуња жута,

Са сетом у души мајка чека сина,

Да се врати кући са далеког пута.

 

Са сузом у оку замишљено гледа,

Месечина сјајна образе јој мије,

Размишља о своме јединоме сину,

Одавно га мајка загрлила није.

 

Године су прошле од како отиде,

Да по белом свету себи срећу тражи,

Требало је одавно да се врати кући,

Зато мајка стално на прозору стражи.

 

А од њега нема ни трага ни гласа,

Одавно јој није стао писма слати,

Не сећа се своје куће,завичаја

У сновима само посећује мати.

 

Зато сваке ноћи када све утихне,

И кад задњи сокак завије црнина,

На прозору једном,фењер одсјај даје,

Ту старица мајка чека свога сина.

 

Аутор: Милан Ћурчић из Краљева



Завет Обилићев

Само се Теби заклињем Боже, 
Знајући да Ти можеш јемчити за мене 
сушту истину 
- Да Видовдан и широко Косово поље
Не проживим, сваки дан испод овог стења од коже, 
Моја би душа постала земаљска, 
И издаја Неба, и живо гробље. 

Господе Христе, 
Нека ми Причешће пречистим Тајнама Твојим
Буде на суд или на осуду, 
Ако оштрим зубе, а не мислим мисли чисте 
У врху домостроја Твога спасења
Кап је, мој живот препун хтења, 
Да нејач ослободим не своју, не туђу 
- Већ сву, и дозволи да ми руку ишчупају ко Дамаскину
Ако се не борим само да са колевке 
Крст не скину, 
Твог чеда Господе, које се Србија зове. 

Пресвета Тројице, мој једин Боже, 
До једног дана
Сви остали у људској години, врију у мени, 
Да би тек до кључања поново дошло
Видовдана. 


И Косово, и Метохија, 
Почне да гноји од немоћи, од бола, 
Од неверујућих рана...и тако проклет 
Подигнем главу, а поглед се у облак узвија, 
Схватам, опет сам Твојом руком узет
Где је Вечна Слобода, ту је Косово,

где је Небо ту је Метохија. 

Не падамо по бојишту крвавом ми тако лако
што нисмо храбрији, што нисмо јачи. 
Ми страдамо, јер нас тако учи Сладчајши, 
За Њим брже, са Крстом слатко. 


Није умро ниједан Милош, а камоли Обилић, 
У Слави предстоје Царским дверима, 
И наше Косово, и Метохија је онај "уски путић" 
Вечна нада, Лазаревима.

 

Аутор: Милош Белић из Ваљева



Сама себе одбрани

Востани Сербије у име дедова,

у име оних небројених крвавих редова,

у име надљудске туге,

у име будућности друге,

у име страдања и сузе,

сузе нашега рода којим је

плаћена твоја слобода.

У име свих српских мајки

завијених у црно,

за оно мало нерођено зрно.

 

Востани Сербије

у име србице и мале Милице,

востани и достојанствено

стани и сама себе одбрани,

оним Христовим живим завештањем,

оним Теслиним знањем,

оним српским бистрим и

непревазиђеним умом,

оном непрегледном шумом.

 

Шумом витешких подвига,

шумом несаломивог прага.

Као што рече Његош мудри,

многи су о тебе зубе ломили,

али тебе нису поломили.

 

Не дај да ти туђин суди,

јер ће те прекрити вео луди.

Не дај да ти други твоју

часну историју прекраја и пише 

и оне силне жртве брише,

као што је до сада радио

и твојом муком се сладио.

 

Нека ти већ једном сване,

допусти да ти сунце гране,

исправи шта се искривило

скини са себе то грозно и срамотно сивило.

То не могу други то Србијо можеш само ти!

 

Знамо колико смо слободу и част платили,

знамо колико смо патили, 

из патње смо нешто научили,

нисмо ваљда узалуд, толико страдали,

толико се мучили!

 

Востани часна Сербије

и опет свима покажи, 

шта може човек,

када га Створитељ снажи!

Када са прошлости

измишљену љагу скине

и на трон стави претка,

који часно и храбро гине!

 

Аутор: Душана Блам из Београда



Чиста песма

Треба ми једна кутија празна,
Пробаћу у њу да ставим свој свет,
Потписом својим, ручно са стране,
Где нацртан стоји, пролећни цвет.

На листу белом, писаће молба,
Коју ће читати сва поколења,
Нек кутија носи, што даље низ воду,
Поруку ову, жеље и хтења.

Сва светла радост, живота мога,
Није нестала у једном дану,
Само је рођена мисао нова,
Да одосмо сви, на лошу страну.

Ко, где и како, није нам знано,
Сав пут до снова, нама је стран,
И да га не знам, проћ' није касно,
Јер недавно беше, сав затрпан.

О, како смо некад, дечијом стазом,
Чистом савешћу трчали боси,
Ходом без страха, с чичком у коси,
По љетњој жеги и јутарњој роси.

Многе нам мисли, ношене ветром,
У себи носе одсјаје среће,
Али су речи, текући реком,
Прљавије икад, нег' блато и смеће.

Волим те много, о земљо мила,
Поносно стојиш и још си своја,
Али с улицом, пољем и брдом,
Бори се савест, да ли си моја.

Ко сме хаљину твоју да прља,
И да на савест своју не мари,
Кад лепшег шара, од твога нема,
Где благослов влада, који не стари.

Умрљан стојим, пред зрцалом душе,
Због дела лоших, савест се тресе,
Лицем у лице, са собом се борим,
Шта ће то с кутијом, вал да однесе.

Сигурно неко ће достојан наћи,
С потписом мојим, Пандорине муке,
Јер бистрим умом, божанска идеја,
Обновиће свет, кроз невине руке.

Још строфу једну, додаћу с надом,
Па нек се буни онај ко сме,
Светим животом, дужни смо земљи,
С поруком ове, чисте песме.

 

Аутор: Љубомир Бошковић из Бечмена



Казуј Вочо

Питам моју Вочу из далека
Да ли мајка у кући ме чека
Казуј Вочо, завичајна дико
Да ли ме је пожелио ико

Питам сејо, да жеља ме мине
Чуваш ли ми Бару и Пећине
Обиђеш ли старе воденице
Мјесечина кад покаже лице

Поштују ли у селу се браћа
Ко одлази, а ко ти се враћа
Казуј сестро, сазнала би радо
Пландује ли на Растини стадо

Сочаницу моју ми поздрави
Роду часном у Ђукиће јави
Сви у снове долазе ми често
И црквица оно свето мјесто

Са звоника још јека се чује
До сињега мора одјекује
Преко брда планина и гора
У освите руменије зора

Долинама док жито таласа
И вјетрови донијеће гласа
Да жубориш кроз врбаке своје
И пониреш у стихове моје

А пјесма те завичајна прати
Вила оде, па опет се врати.

 

Аутор: Неда Боројевић из Дервенте



Бој на Мишару 1806

Сјећаш ли се нагоркиња вило

Кад се оно у Србији збило

Црни Ђорђе кад устанак диже

И побједе поче он да ниже

Против силне турске империје

Србија се за слободу бије

Карађорђе тај устанак води

Да Србију земљу ослободи

На хиљаду и осме стотине

И шесте то бјеше године

Кад је била битка на Мишару

Србин врати своју славу стару

Јер дочека силу од Турака

Турска војска иде са три крака

Једна војска иде из Видина

Велика је тада сила њина

Друга војска креће се из Ниша

Ибрахим је паша с њима иша

Трећа војска тад из Босне стиже

Што је Скопљака тада везир диже

Четрдесет је хиљада Турака

Наспрам девет хиљада јунака

Што је тада Турке дочекала

У шанчеве што се укопала

Турска војска кренула је тада

Устаничку војску да савлада

Пут Мишара брда поред Шапца

Српска војска чека из свог шанца

На Мишару што је ископала

Ту је Турке она чекат стала

Тако борба почела је љута

Али Срби овога ће пута

Са коњицом својом ударити

И топове турске уништити

Око штаба турског који бише

Пјешадинци српски ударише

И разбише силу од Турака

Храбро срце српских устаника

Три хиљаде погибе Турака

Око песто Српскојех јунака

Погинуло тога страшног дана

На Мишару мјесту од мегдана

Поп Лука је мегдан дијелио

Капетана Кулин погубио

Синан Паша погину у бици

Карађорђе бјеше у прилици

Да побједу са Мишара јави

Да је Србин кроз вјекове слави.

 

Аутор: Срђан Соковић из Подгорице



Епитаф Живку Кораћу

Леонид је имао Спартанце
Цезар гарду и Преторијанце
Свак је им'о друга или брата
Ал' је храброст у вихору рата
Кад останеш сам на бојном пољу
И уздаш се у Господњу вољу.
Па ће пјесник са помоћи Бога
Осв'јетлити снагом пера свога
Једну тајну која дуго чека:
Ево мину четвртина вијека
Како рајем једна душа лети
Што је знала да неће мријети.
Јер ко подвиг Давидов учини,
И на мегдан стане помрчини;
Тај никада умирати неће
Него сјати вјечно као св'јеће.
Кад је оно злочиначка клика
Под командом новог поглавника
Пут Србије прогнала колоне
Села горе, тужно звона звоне
Далмација пуста кршевита
А без Срба Лика ломовита
На Кордуну Србина не оста
А Банија спалиште тад поста.

Но, шта ти је пркос ил' јунаштво
Шта је срца тврдог прегалаштво,
И у трену када тону лађе
Муња искру у камену нађе.
Све опусти ниђе никог није
Ал још св'јећа са Баније грије
Из Шушњара страдалничког села
Обилића крв је узаврела
У једноме дичним Крајишнику
Што посљедњу пропусти прилику
Да свој живот спаси и утече
Преко Дрине и куда Бог рече.
Али Живко нехтје да попусти
Нит душману своме да допусти
Страшни завјет носи у разуму
Опаса се и сљеже у шуму.
Патроле га траже за пет љета
Док душмане са оловом срета
Лове, прате Живкове трагове
А он путе од касте врагове
Скрива вјешто и прави ступице
Росу пије и умива лице
Бјелог често не залаже крува
Све се узда, Господ да га чува.
Пет је љета и пет дугих зима
По слободним крајишким брдима
О црноме јаду забавио
И душмане у црно завио,
Но кад пета зима љута стеже
У пећину вук горски уљеже
И уз св'јећу жуту воштаницу
Молећи се Исусовом лицу
К'о пред олтар да у цркви клечи
Рече Живко неумрле р'јечи:

"Слава Теби на висини Боже
Без смрти се васкрснут' не може
Јуначка ме срећа сад напушта
Сва Крајина сада ми је пуста
Са Баније не бих да ми дају
Све што мисли помислити знају
Да на столу имам ц'јели свијет
Свакако ћу једном и ја мријет.
Обруч стежу крвави душмани
Црни су ми осванули дани
Крвници се на ноге подигли
Специјалци и војска су стигли
Да на колац натакну ми главу
Да поберу ловоре и славу.

И дали би благо свег Мисира
Пред судију да ме воде жива
Да ми руке наопако смрсну
Ал' у славу кунем им се крсну
Док на очи вјечни мрак не пане
У крв ћу им окупати дане!"
Па излеће с бомбом око паса
Аутомат гору заталаса
Сва Петрова гора огњем гори
Сам се Живко са душманом бори
Крваве се очи сусретоше
И душмани мрски угледаше
Крсташ орла раширених крила
Униформу са чет'ри оцила
И у сутон тога зимског дана
Грдних Живко допануо рана
Па посљедњим дамаром мишица
Бомбу трже озареног лица
Сва се земља од истока стресе
Крагујевку кад себи принесе.
На зелену бомбу Живко леже
Живко леже, али не побјеже!

 

Аутор: Немања Зивлак из Бос. Грахова



Ода Миленку Павловићу


Вазда србска мајка роду

Рађала је соколића

Међу многе див јунаке

И Миленка Павловића

 

Из Горњег је Црниљева

Крај вароши Осечине

Где 'но Србин вазда спреман

За слободу да погине

 

Па кад срамно у Бриселу

Уз благослов Ватикана

Одлучише да Србину

Тад се зада смртна рана

 

Нападоше са свих страна

И ваздушну празне флоту

Па бомбама разарају

Зулум чине и грехоту

 

Али храбра земља Србска

Није хтела да се преда

Научена кроз векове

Без борбе се ником не да

 

У том тешком ратном добу

Када србски народ трпи

Нашао се један пилот

Јеванђељски да поступи

 

Не дозволи да полети

Голобради пилот млади

Из кабине авионске

Миленко, младића вади

 

Сам полете у висине

Осокољен доби крила

Ал' ракета погоди га

Последња му борба била

 

Одлучи се да жртвује

И свој живот рад ближњега

Верујемо да је Господ

Смиловао се на њега

 

Да сада крај Светог Саве

И крај Србских мученика

За све нас се Богу моли

србски понос, србска дика.

 

Аутор: Димитрије Анђелић из Сурчина



Могао си бити ти

Рођен си осамдесет, девдесет и неке

Крај неког града, крај неке реке

Уз пуно славља, помпу и вику

За светлу будућност на видику

 

Ишло је то, глатко по плану

Уз понеке вести на екрану

Далеко је била и река Дрина

А камо ли Сарајево а тек Крајина

 

Дошли су дани, морали доћи

Ватре су плануле ко преко ноћи,

Јаук са Отока, музика и Трст

Полумесец, обичан и кукасти крст

 

У оне вести препуне  мина,

Горела Крајина, горела Дрина

Живело некако и град и село,

Далеко и Грахово и Дивосело

 

Кад олуја дође на Косово равно,

Видесмо доцкан, није случајно

Србин је брат у целом свету

Прогласише  народ за једну мету.

 

Постоје више сфере и хвати,

Над нама Херувими и Стратилати

Ко где се рађа у који час

То није наше и није до нас.

 

Требамо знати у ово време

Да постоје више и светије теме

Постоје пути, твари и бића

И да живи смо и после крвопролића

 

Да роди се годину раније и пре,

Могао си видети кад Јагуар мре

Ил бити на месту крај водника Драже

Ил држати на Паштрику мртве страже

 

Могао си бити и доктор Лаза

Могао и код куће Лазина маза,

Могао си гинути, бранити части

Остат’ без ока ил јагмат власти

 

Нису ратници дуж Српског света

Тек тако били велика мета.

Остављали све и гинули у “ништа”

Бранили неодбрањиво у гару бојишта

 

Зато не причај о њима и рату

Јер могао си и ти изгубит’ бату

Ил бити нечији изгубљен бата

Проданих органа од Нато пакта

 

Бити у својој ил Жутој кући

Плачући, певајући ил ликујући

Све ово мог’о си бити и Ти

Зато да знаш да Они су Ми.

 

Аутор: Александар Милутиновић из Београда



Мегдан Јована Шибалије
 

У времена кад на ноге
Карађорђе Србе диже
Од Мораче и Дробњака
Њему брза помоћ стиже

С благословом Светог Петра
Црногорског господара
Којем бјеше жарка жеља
Да слободу роду ствара

Купи Гавро Шибалија
Свуд хајдуччке храбре ччете
И јунаке соколове
Жељне правде и освете

До Србије братске доћи
Нема тога који смије
Са хиљаду друга стићи
Осим Гавра Шибалије

Са Јованом братом својим
Води Гавро храбре чете
Ка Тополи граду хита
С Карађорђом да се срете

Дочека их Карађорђе
Сваког љуби и оружа
Витешку им срећу жели
А Јовану барјак пружа

Турски шанци ђе се руше
Ђе год љути бој се бије
Куда Турске главе лете
Ту су прве Шибалије

Слободно је српској војсци
Куд Јованов барјак прође
Про лешева војске турске
За њим стиже Карађорђе

Када оно на Сјеницу
Срби сложно ударише
Из табора војске турске
Туран беше Вожду пише

Да покорно љуби руку
У књизи га зове беже
И султану под скут иде
Ил на мегдан љут изљеже

Свако слуша шта ће рећи
Књигу узе и отвори
Из образа плам му бије
Прочита је па прозбори

Ја полазим на биљегу
То вам кажем сви да знате
Мегданџији Туран бегу
И благослов да ми дате

Кад то чуше све војводе
У чуду се сви нађоше
Не вјерују што су чули
И на ноге поскакаше

Ко ће први шта му рећи
Ал ко муња са небеса
Стојан Чупић примаче се
Па у лице вожду скреса

Одабран си да нас водиш
Слушај вожде Карађорђе
И ако си прва глава
Сад сенаша пита овђе

Ти предводиш борбу нашу
На биљегу куд да идеш
По мегдану да се ћераш
С неким бегом да се бијеш

Туре младо вјешто боју
То је јунак од мегдана
За њега се давно чуло
Бољег нема у султана

Ти си наша перјаница
Теби тамо није мјесто
Када Турке проћерамо
За тебе је круна престо

Ти си понос српском роду
Од турског си виши цара
И свих прије што су били
Бонапарте и ћесара

Наћи ће се мегданџија
Један јунак који смије
Без узмака и без страха
С Туран бегом да се бије

Кад то зачу зор делија
Соко Јован Шибалија
Стаде срце да му игра
Поче барјак да савија

Мрка брка витка стаса
Брату Гавру барјак даде
И са сабљом у десници
Испред вожда Ђорђа стаде

Поклони се па му каза
Господаре твог ми лика
Ја ћу изаћ пред Турана
То је мени понос дика

Ево мене који смије
С Туран бегом да се бије
Да замјени твоју главу
И сачува српску славу

Вожд му приђе пољуби га
И прими га за свог брата
Дарова му леденице
И Мркова свога хата

Да на њега више личи
Вожд са себе ћурак скиде
Огрну га по Јовану
Да га Турци добро виде

Пуно снаге и прегнућа
Момче младо витка стаса
Милина га погледати
Мрка брка оштра гласа

Да је био на Косову
Уз славнога српског кнеза
Брат би био Обилићу
Ко и она два витеза

Про сјеничког равног поља
Кад на мегдан Јован пође
Гледе Турци па им воља
Мисле иде Карађорђе

Јаше Јован на Мркова
Ка биљези игра хата
Мрко гледа оком креше
А бритке се сабље хвата

Попијева и кликује
Јасно позив шаље бегу
Тражио си мегдан Туре
Ево Ђорђа на биљегу

Про широког равног поља
На алату од мегдана
Туран беже као муњња
Право лети на Јована

У побједу бег се нада
Мисли да га Ђорђе чека
Од мерака сабљу бади
Па кликује из далека

Виче беже поље јечи
Сад ћеш видјет каурине
Како турска сабља коље
Кад из моје руке сине

По пољу се гоне равном
Бритке сабље поломише
Док из очи муње крешу
Кубура се дохватише

Кад два грома загрмјеше
Ати вриште одлијеже
Погледати страшно бјеше
Мегданџије мртве леже

Док Јована мртва носе
Постројена војска чека
Тужна лица мрка чела
Карађорђе залелека

Ој Јоване моја десна руко
Узданице и златна јабуко
Дична главо својег рода сине
Соколово крило од крајине
Сад овога крвавога вакта
Ја бољега не имадох брата
Ти си био моје поуздање
Пуна пушка и моје надање
И док Србин по пољу се креће
Твоје име погинути неће.


Аутор: Миљан Сандић из Пљеваља



Сто јунака
 

Кад бих требо одабрати, сто јунака српског рода,

требала би два живота само битке да побројим,

красила их правда милост, жртва, слава и слобода,

ко понављач, испред табле, пред задатком тешким стојим.

 

Како рећи ко је први међу девет Југовића,

Бошко, Дамјан, Митар, Момир, Ненад, Петар ил' Никола,

да ли Војин или Степан, или отац тих орлића.

са свиким је у бој пошло, Миличиног срца пола

 

Ко би мого одвојити, Обилића од Лазара

или Павла Орловића од Мрдака барјактара.

Поменути овде морам и косовку са кондиром.

Нек спавају у вечности пригрљени Божијим миром.


Би јунака и у ропству, сабља би у српској руци

ратовали против ага, сви ускоци и хадуци

много крви нашег рода, капало је с турског коца

а Лазаров свети завет, примао је син од оца.

 

Пет векова зла и суза, док Ђорђију мајка роди

у устанку оном првом, Ђорђе Србе у бој води.

Потом Милош разви барјак, под Таковским светим грмом

извезоше њих двојица, нове дане танком срмом.

 

Ког јунака издојити, из множине Првог рата

дал Путника ил' Мишића, да ли Степу или Петра

дал' Милунку херојину, што одмени свога брата

или сваког у голготи, што надвлада силу ветра.

 

Када Хитлер на нас крену, би јунака на све стране,

скојеваца и младежи, сјала звезда и кокарда

славили смо обе стране, четнике и партизане

маршираше комунисти и краљева дворска гарда.

 

Кад удари НАТО на нас, ког јунака издвојити,

дал' Миленка Павловића, што полети с' Батајнице

он је знао још на писти да ће вечност освојити

да ће крвљу и јунаштво, осветлити своје лице.

 

Милан Тепић и Мирковић у веку се једном роде

њих двојицу судба веза, сад по рају скупа ходе

Јунаци су сви посебни и јунаштво свако за се,

животе су Српству дали, јунаштва им лица красе.

 

Синђелић у једном трену, поби многе Османлије

он на Чегру с' њима страда, храбрим делом лице мије,

шест хиљада књиге кажу, кад потпали барутану.

Слава теби о војводо, вечна слава оном дану.

 

Милан Тепић син Козаре, поста херој пре олује,

док и један Србин живи, за њега ће да се чује,

диже себе и магацин и Синђелић нови поста

мајор себе Српству даде, тело страда, дело оста.
 

Два Милоша постојала на косовској светој груди,

о јунаштву невиђеном, још и данас зборе људи.

Дали главе за крст часни. Пред Мурата први стао,

у Косовском новом боју, Ћирковић се други звао.

 

Надвило се зло над Србље, Метохија тугу слути,

на околна српска села, навалили Арнаути.

Заклео се самом себи: Своју кућу не предајем

и казао својој браћи: Ви идите, ја остајем!

 

Једне ноћи тик пред зору, стиже група Арнаута,

пљачкали су празну кућу, испред њега, преко пута.

Милош на њих паљбу осу, на чистину кад су стали,

сутрадан су Талијани, два'ест мртвих избројали.

 

Где је тело Милошево, до сад нико не дознаде,

да постане славни јунак Бог му зато храброст даде.

Оде душа пут светлости, куда иду одабрани,

на небу је дочекаше, рајске среће вечни дани.

 

Пар имена, капка воде у највећем океану

свако брдо, сваки камен, има своју тешку рану.

Шта узети као меру, идеале или снове,

кад Србија мајка зове, прави син се одазове!

Аутор: Јован Бундало из Београда



Крв мојих предака

У прошломе вијеку, кад на свјетлост није
израњала милост, причала ми бака,
њива и ливада равне Славоније
покрила је земљу крв мојих предака.

Дрхтало је небо, нарицала Сава,
кршиле су шуме гране од ужаса,
кад је на огњишту пала мртва глава.
За сином је мајка плакала без гласа.

Било је то онда, причали ми стари,
када се јунаком назвао убица.
Сеоски је бунар стао да крвари
и да крвљу мије наружена лица.

Запаљена Црква Светог Арханђела,
Извор Светог Ђорђа стао крв да грца,
кад је мога претка, орошеног чела,
џелат пробо ножем кроз груди до срца.

Петнаест стараца жицом су везали,
све једног до другог, да стоје уз пругу.
Ко бијесни пси, на жртве су режали
док су их стријељали, ко дивљач у лугу.

Славонијо пуста, гробнице уздаха,
покажи ми гдје су кости мога претка.
Испод које дуње, испод ког ораха
живот му је узет, крвнички, без метка?

У сну гледам твоје бескрајне равнице,
с обе стране Орљаве, ко крила на птици.
Над њима лебде неке свјетлоносне скице.
То су моји преци - Свети Мученици.


Аутор: Лидија Ножанић из Србца



Старац Вукашин

У зло време кад су Ватикана тићи,
на српске нам главе спроводили жетве,
страдали су Клепци и Пребиловићи,
У крв је огрезла долина Неретве.

Надао се није нико јаду овом,
да словенска браћа могу преко ноћи,
осванути јутром, са усташким словом,
да затру нам име, са намером доћи.

Убијају, кољу, бацају у јаме,
пред зверствима овим свима поглед трне,
малој деци у врат забијају каме,
да крвљу натопе униформе црне.

И старца су једног ухватили они,
Вукашин му име крштеницу краси,
Јасеновцу његов вагон сад се гони,
маса људи креће ка тој смртној траси.

А једнога дана на клање га води,
Фригановић, ђаво у људскоме бићу,
док ка јами мртвих са осмехом ходи,
радује се новом он крвопролићу.

На ивицу јаме поставио њега,
оштрицу приноси, на грло му меће,
али ипак поред, што се збива, свега,
Вукашина краси блаженство највеће.

"Живео Павелић": хајде старче кажи,
и твој живот биће поштеђен и спашен,
а зверско му срце бес и мржња дражи,
јер не беше старац нимало уплашен.

У молитве мисли одвела га стаза,
мирисом тамјана грешну душу кади,
у стварност се врати и крвнику каза:
"Ај ти дјете само свој пос'о одради".

Задрхтала рука усташког кољача,
чим је речи ове у безумљу чуо,
јер Вукашин усред пакла, крви, плача,
беше за живота вечно васкрснуо!!!

Погледа у небо, и захвали Богу,
док се клању спрема српских глава ловац,
па помисли: "Ово упоредит' могу:
Исусу Голгота - нама Јасеновац!"

У мукама тешким живот му се гаси,
делове му тела усташа исек'о,
А спокој блаженства седу главу краси,
ни најмањег звука боли није рек'о.

На земљу му спаде херцеговка капа,
што је цео живот на темену носо,
и пре но што јадан под мукама скапа,
Он понови речи: "Ради ти свој пос'о."

Тиме врата раја он своја отвори,
са имена таму заборава збаци,
данас један тропар о њему говори,
како се на муци познају јунаци.

Убеђење једно моје перо скриће,
за симбола српског страдања и жртви:
"На челу колоне мученичке биће,
кад Господ спроведе васкрсење мртви."


Аутор: Миодраг Стојнић из Лознице



Душа дјечака

Спремала је мајка ручак тога дана

и чекала оца с посла да се врати,

кад су звуци бровинга запарали ваздух:

" Само да се ништа не догоди тати".

Рече сасвим тихо да нас не уплаши,

а препуни страха погледи су наши.

 

Изашла је, мајка, као да ће тако

да заштити све нас, и улије снагу.

А онда си, човјече, гађао сред срца,

и пала је мртва, ту на кућном прагу.

 

Знаш ли, можда, шта се деси у дјечаку

(а мали сам био једанаест љета),

кад гледа на прагу своју мртву мајку?

Од тог дана нема у мени дјетета.

 

Гледао сам оца сломљеног од туге,

плакала је Озрен планина тог љета.

Не постоји биће што жалило није,

и жалиће, вјеруј, све до краја свијета.

 

Знаш ли шта се деси у души дјетета?

А брату је било само седам љета!

 

На сахрану дође цијела чета ђака.

Да л' си прсте држао близу обарача,

и гледао мирно ученике њене?

Виде л' им се лица од бола и плача?

 

Знаш, понекад мржња крене да ме зграби,

тад зачујем њене ријечи са висине:

"Мајка вас је, дјецо, рађала за љубав,

опростите њима, не знају шта чине!"
 

Аутор: Рада Јањушић из Добоја



У ноћима пуним туге


Из дубине плаве принцеза се јави

и мазним ме гласом у загрљај мами,

сан о васкрсењу, компромисе прави,

колебљиви живот скрива се у тами.

А кад чујем њене, шапате умилне,

утрне ми душа од лепоте силне.

 

Присећам се среће, из наших живота,

вечери и ноћи и плаветних зора,

кроз мисли ми сву ноћ жуборка лепота

и лагане шетње поред плавог мора.

Оне дане среће, питати би хтео:

Шта би живот био да је нисам срео?

 

Саткана је била, од чежње и снова,

капка чистог сока у презрелом нару,

путовала са мном кроз времена нова,

к`о заробљен полен у свом ћилибару.    

Оно наше доба крију споменари,

живот нам је био пун дражесних чари.

 

Свену моја нада, ко цврчак у трави,

и растави тама мирисе од цвећа,

сад пред зору гледам, широк свемир плави,

и Венеру питам: Где увире срећа?

К`о  ћелије рака тугла нагло буја,

па кроз мене тече, невидљива струја.

 

Лебдео сам ноћу кроз области знане,

чекао је, звао, примао у снове,

а она је смешком ведрила кроз дане,

чекао сам жудан, да се одазове.

Била је к`о жубор, егзотичних река,

изазовно лепа, као тајна нека.

 

Као да је расла у капљици росе,

што на мајској ружи ћути попут сузе,

кад пре првог сунца пусти бујне косе,

већ опијен разум сам ми се одузе.

Шапутах јој песме, поред наше реке,

у бајку смо звали пределе далеке.

 

Сву ноћ тужан идем, од јаве до снова,

причом о принцези, моју бајку красим,

сваки нови редак заклетва је нова

и тако ће бити док се не угасим.

На гроб носим руже умивене росом,

и милујем снове њеном бујном косом.

 

Ја дилему немам, ми ћемо се срести,

када ово моје испари у свемир,

као два флуида душе ће се сплести,

иза неких врата где умире немир.

И док ветар маглу преко поља ваља,

из таме се тихо надање помаља.

Аутор: Јован Бундало из Београда



Зар и љубав да додирне лаж
 

Дуго то ме мучи, па рекох да питам

Зар лаж свуда воли умешати прсте

Можда и ја пребрзо за одговор хитам

Шта ћу кад сам згађена од такве врсте.

 

Што скрнаве оно што се не скрнави

И стављају људе искрене на муке

Бол сломљених срца неко да слави

Како добри доспеју у погрешне руке...

 

Кад две речи „волим те“ додирују они

Што изусте лажи к'о „добар дан“ често,

Сачувај нас Боже таквих и саклони

Упути нам срца на правцато место.

 

Зар осећај немају да у њу с' не дира

Јер љубав је благодат коју Си нам дао

И да неће имати никад правог мира

Свак' ко је искористи и свак' ко је зао. 

 

Не дај благи Оче да је уништавају

Јер нас љубав чиста на земљи изроди 

Праведни с љубављу нек васкрсавају

Ти Си Оче љубав, Ти нас к њој и води.
 

Аутор: Катарина Јанковић из Кос. Митровице



Васојевка

У освиту зоре ране
Пољубилo јутро росу
Загрлиo вјетар гране
Меку траву у откосу

А ја сањам мило моје
Из кошмара поглед сија
To немирно око твоје
Небо изнад Проклетија

Преко брда и планина
Разигране мисли лете
Кô и соко из висина
До студене воде Зете

У загрљај шири руке
Василију светом моли
И гусaла пусти звуке
Васојевки што те воли

Запјевај, да чујем глас ти
Јунаштва ти, а и части..

Аутор: Неда Боројевић из Дервенте



Жал за Призреном
 

Даће Бог да те одведем сине

до Призрена, Душановог града,

да ти видиш гнездо дедовине

где је тата живео некада.

 

И да видиш калдрму призренску

што векове страдања запамти

и над њоме Србију небеску

крај Господа што ко сунце пламти.

 

Па да видиш Свете Архангеле,

ту ћеш и ти водит` свога сина,

над Љевишком, кад поју, анђеле,

спомињући краља Милутина.

 

И да видиш Светог Георгија

где се тата крстио одавно,

овде беше господска Србија,

све је овде било православно.

 

Кад стигнемо до Светога Спаса

прекрсти се, Богу се помоли, 

у тишини скрушенога гласа   

замоли Га да нас осоколи.      

 

Да кренемо Светом Метохијом

и Косовом грдним страдалиштем,

где свак` камен дише историјом

од живота само још то иштем.

 

Да видимо Свету Грачаницу,

Милутина краља, Симониду,

монахиње с осмехом на лицу

када виде да верници иду.

 

Да дођемо до Светих Дечана

где краљ Стефан поносито бдије,

Космет јесте земља обећана

колевка је целе Србадије.

 

Кад стигнемо до Газиместана

видећемо Милоша, Лазара,

ту је Милош убио султана

неверника, турског зулумћара.

 

И онда се у Призрен вратимо

да се водом шадрванском сладим,

крај Бистрице дах да ухватимо,

да се опет ја осетим младим.

 

У аманет теби моме сину,

моја душа је много рањена,

када пођем Богу на истину

нек то буде само из Призрена.

 

Одатле ће Бог да ме прихвати

Свети Петар када ми пресуди,

Патријарху Павлу ћу казати

јесмо грешни ал` били смо људи.

 

Грешили смо и кад нисмо смели,

тешка су нам била искушења,

због тога нас Господ и расели

да будемо биљке без корења.

 

У Призрен ће Господ да нас врати

да будемо на огњишту своме,

морамо се само покајати,

вратити се Богу јединоме.
 

Аутор: Милован Илић из Баточине



Грумен завичаја

Далеко од груде успомене збрајам,

одувек ми оне сетну душу хране,

слике из детињства к'о мозаик спајам

дедовина зове, срце ће да стане!

Гнездо ме дозива, ево чујем гласе,

у туђини пустој све жеље се гасе.

 

И мати ми често наврати у снове,

у марами старој горке сузе крије,     

милозвучним гласом да се вратим зове,

док за кућним прагом срце снажно бије.

Погледом ме мије и топло се смеши,

нико не зна тако к'о мајка да теши!

 

Свака суза њена у душу ме гане,

у сну болно јечим, жеља срце слама,

сваки нови санак ствара нове ране,

место мајке сина грли ледна тама.

У туђини мисли са тугом заноће

о, спаси ме Боже туге и самоће!

 

Завичај сам сањ'о небројано пута

кад кроз слатке снове све моје се јави,

тада сетна душа престаје да лута

док се знане слике преплићу у глави.

Топлину осетим кад ме отац грли,

осећај се буди већ давно замрли.

 

Видим цветна поља где сам давно рођен,

са Космаја вила сетном песмом зове,

дошао сам овде лажном надом вођен,

завичај ми сада лепрша кроз снове.

Нигде лепше сунце нит' греје, нит' сија,

све што сан донесе као мелем прија.

 

Завичају вуче непозната сила,

живот у туђини права је Голгота,

као да се клетва у мене упила

одвоји ме живот од стварних лепота.

Само кроз сан душом завлада нирвана,

завичај је песма још неиспевана.

 

У сну видим оца оре њиву плодну, 

зној пада у бразду с набораног чела

и залива сузом ораницу родну,

издајица пада и где није смела.

Тако тужни снови сетну душу сколе

па ме у по ноћи и буђења боле.

 

У недрима чувам грумен завичаја,

па га често љубим кад се сета јави,

ништа није вредно к'о то парче раја,

јецаје ми збраја широк свемир плави.

Колико ми фали рећи вам не умем,

док умивам сузом овај свети грумен.

 

Аутор: Љиљана Терентић из Смедерева



Мотајица

Вјечно чами као насукана лађа.
Усамљена, снива о усахлој срећи.
Само јутром, рано, кад се сунце рађа,
свјетлошћу јој буди успаване плећи.

Као бистре очи у какве старице
понегдје забљеште кровови и стазе.
Њено потоцима избраздано лице
потомци хајдука и сад журно газе.

Љубоморно чува, као бисер шкољка,
преко обронака стопе храбрих чета.
Савила је краке као богомољка
да одбрани пламен прохујалих љета.

А највеће благо на дну њеног лица,
љествица ка небу, духовна топлина,
између борова то је Осовица
и око ње стопе краља Драгутина.


Аутор: Љиљана Ножанић из Србца





Посећено је: 1827  пута
Број гласова: 40
Просек: 5.00
Оцените нам овај чланак:






SABOR PJESNIKA   VOSTANI SERBIJE   GAVRILOVSKI HRAM   CUVARI NASLJEDJA   PORODICNE LJUBAVNE   DUHOVNE MUCENICKE   RODOLJUBIVE ZAVICAJNE   MILICA DOSKOVIC   DANICA CRNOGORCEVIC   OTAC LUKA   NEVENA MILOSAVLJEVIC  
DUSKO SLJIVANCANIN  


ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Извјештај са сабора пјесника "Востани Сербије" 14.03.2021

Извјештај са Сабора поетских витезова "Востани Сербије" 11.03.2023

Извјештај са Сабора поетских витезова "Востани Сербије" 15.03.2024