Извјештај са Сабора поетских витезова "Востани Сербије" 11.03.2023 - www.srbskisvetionik.org.rs
Насловна

11. март 2023.


ИЗВЈЕШТАЈ СА САБОРА ПОЕТСКИХ ВИТЕЗОВА "ВОСТАНИ СЕРБИЈЕ" 11.03.2023


Помаже Бог браћо и сестре широм Србадије!

Ево да се похвалимо са нашим III сабором поетских витезова “Востани Сербије”. Пријављивање је трајало од 14. јануара до 21. фебруара 2023. љета Господњег. Учествовало је 29 пјесника, а пријављено је 123 пјесме.

Минимум је било три пјесме да би пријава била важећа, а максимум седам пјесама, односно једна највише по категорији.

Жири је био сачињен од пет чланова:

  •  Отац Лука (Бабић), архимандрит и игуман манастира Карно,
  •  Невена Милосављевић, књижевница из Звечана и члан СКЗ.
  •  Петар Мишић, поручник и херој одбране од НАТО агресије.
  •  Даница Црногорчевић, вокални солиста и извођач етно и духовне музике.
  •  Милица Досковић, оперска дива и вокални солиста СНП у Новом Саду.
Невена Петар Лука Милица Даница

Пјесме су пријављиване по категоријама и тако су и оцјењиване. Приликом оцјењивања жири је награђивао пјесму, а не пјесника, тачније нису чланови жирија могли да виде име пјесника, нити било који други податак сем наслова и стихова.

 

ДУХОВНЕ ПЈЕСМЕ (22 пјесама)

  1. мјесто:  "Свети Прокопије" - Димитрије Анђелић из Сурчина
  2. мјесто: "Ој Србијо Немањина" - Иван Теофиловић из Врчина
  3. мјесто: "Божја воља" - Љиљана Терентић из Смедерева

     

ПОРОДИЧНЕ ПЈЕСМЕ (16 пјесма)

  1. мјесто: "Причам ти мама" - Миленко Милић из Краљева
  2. мјесто: "Плач нејачи" - Стефан Максимовић из Борова
  3. мјесто: "Име за брата"  - Љиљана Терентић из Смедерева

 

РОДОЉУБИВЕ ПЈЕСМЕ (24 пјесама)

  1. мјесто: "Србском сељаку Солунцу" - Димитрије Анђелић из Сурчина
  2. мјесто: "Не бој се мало стадо" - Љубомир Бошковић из Бечмена
  3. мјесто: "Јуриш" - Иван Теофиловић из Врчина

 

ЈУНАЧКЕ ПЈЕСМЕ (18 пјесама)

  1. мјесто: "Вук дрински" - Александар Деспотовић из Зворника
  2. мјесто: "Мегдан под Обзиром" - Миљан Сандић
  3. мјесто: "Братска жртва" - Димитрије Анђелић из Сурчина
                 "Косовска" - Иван Теофиловић из Врчина

 

МУЧЕНИЧКЕ ПЈЕСМЕ (12 пјесме)

  1. мјесто: "Чекајући сина" - Димитрије Анђелић из Сурчина
  2. мјесто: "Српски Титаник" - Љиљана Терентић из Смедерева
  3. мјесто: "У пламену студи" - Славојка Кокић из Теслића
                  "Сироче" -  Динарка Петковић из Бечмена


ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ (19 пјесама)

  1. мјесто: "Чекам те" - Славојка Кокић из Теслића
  2. мјесто: "Мирна песма" - Љубомир Бошковић из Бечмена
  3. мјесто: "Муза" - Александар Деспотовић из Зворника
                 "Заједно" - Василија Љешковић из Никшића

 

ЗАВИЧАЈНЕ ПЈЕСМЕ (12 пјесама)

  1. мјесто: "Крајпуташ" - Димитрије Анђелић из Сурчина
  2. мјесто: "Велика Хоча" - Немања Зивлак из Бос. Грахова
  3. мјесто: "Вратићу се" - Љиљана Терентић из Смедерева

 

Из приложеног се види да је побједник сабора  Димитрије Анђелић из Сурчина, који је добио четири златне и једну бронзану медаљу, при чему вриједи рећи да је то први пут нека пјесма добила од свих чланова жирија максимане оцјене, а то је Анђелићева "Србском сељаку Солунцу".

Такође и први пут да је неки пјесник освојио чак пет медаља.


Димитрије Анђелић, десно

Захваљујемо се свим учесницима нашег III сабора, а исто тако и члановима жирија који су одвојили своје вријеме да оцијене оволики број пјесама.

Додјела награда, за освојена прва три мјеста биће у суботу 18. марта од 13:00 сати у београдском Гавриловском Храму (Хумска улица бр. 26).

Овим путем позивамо све оне који су у прилици да дођу тог дана да продиванимо коју и да се дружимо мало у порти храма.



СВЕТИ ПРОКОПИЈЕ

Свети Прокопије, из Божијег стада
Топличког Прокупља,  заштитник је града
По свецу и име, вароши је дато
Кад се год помене да подсети на то
Да Христове слуге, јесу вечно живе
Житија сведоче верни им се диве
Узор и путовођ до вечног спасења
К'о онда и сада ништа се не мења

Некад Неаније, хришћана гонитељ
После Божјег чуда, поста им учитељ
Кад Христове слуге, би послат да сече
Господ му се јави, представи и рече
Не гони ме више, од сада ме следи
Крстом му се јави , "са овим победи"
Не гони ме више од овога дана
Са крстом победи мноштво Агарјана

А када се дому, својој мајки врати
Неаније млади, тад јој се обрати
"Хришћанин сам мајко, у крсту је сила
Поверуј у Христа и ти мајко мила
Мани се идола, остави се лажи
Но спасење своје у Христу потражи"
Па разби идоле, предмете демона
Због учења лажног препаде се она
Материнску љубав, слепило надјача
Диоклецијану, у журби корача
Жалећи се цару, на рођеног сина
Неанија свога, новохришћанина
Затражи од цара "у оков га баци,
такав ми не треба, на срамоту мајци"
Не знајућ да идол, разум јој помути
Да син је у праву, јадна и не слути

Мучише џелати, кидаше му тело
Ал се не устраши, но изјави смело
"Слуга свевишњега, и јесам и бићу
Радујем се муци и крвопролићу"
Затим рече свету што беше са стране
"Не плачите за мном, не боле ме ране,
Но плач'те за собом и својим душама
Истину не знате, биће тешко вама"

Бацише га потом , где је густа тама
Но Свевишњи Господ, не остав' га сама
Јави му се опет , рече "Неаније,
од овога часа ти си Прокопије
Био си у тами, крштавам те сада
Ускоро те чека, небеска награда
Остани у вери, ја ти дајем снагу
Помилован бићеш, одупри се врагу"
Исцели га Господ зацели му ране
И даде му мудрост за наредне дане

Кад видеше људи, чудо исцељења
У срцу им туга у радост се мења
Пожелеше са њим, страдати за Христа
Да душа им вечно Господом заблиста
Јавно изрекоше "идоли су лажни
Од сада су нама, кипови неважни
Клањамо се само истиноме Богу
Јер кипови ово, чинити не могу"
Разјарени џелат, тад хришћане поби
А небеско царство, мученике доби

Гледајући ово, викну Т'одосија
"У заблуди бејах, Хришћанка сам и ја
Сеците и мене, Бог нека ми прости
Што веровах слепо, лажи и глупости"

Прокопије гледа и прослави Бога
Што мајка му спозна Бога истинога
Затим мученику, продужише муке
Паљаху му тело, ломише му руке
Не би ли га како, идолу привели
Ал' мучење страшно, јунака весели
Најзад светитељу, одсекоше главу
Прокопије стече, мученичку славу

Сад у градској цркви, свете мошти леже
Од моштију светих, легиони беже
Ко год у молитви, у помоћ призове
Прокопије њему, тад се одазове
И лечи и теши, исцељује боли
Оном ко са вером, Богу се помоли
Својим заступништвом, да отклони муку
Слава Оцу, Сину и Светоме духу.

 

Димитрије Анђелић из Сурчина


ОЈ СРБИЈО НЕМАЊИНА

Прође скоро 'иљаду година
Од кад Стефан чељад окупио
У времену србских злих судбина
Никад није Србин одступио

На крштења децу је носио
У повоју ком је грубо сукно
Нараштаје нове он крстио
Мучен био ал' није устукн'о

Подизао свете Богомоље
Цркве миле, манастире горде
Веровао да ће бити боље
Одбијао свих злотвора хорде

Од пропасти спаси нас икона
Само пред њом Србин је понизан
Ником слуга, тако од искона
Уз молитву с колена подизан

Тугу нашу и дан данас жалим
Сузе горке дечијега плача
Жал за својим очевима палим
Што мораше да се лате мача

А Србкиње мајке поносите
Испраћале у бој све хајдуке
Докле Срби ви да пркосите?
Кад ће да вас убију те муке?

Кида срце израз на лицима
Док гледаше цркве у пламену
И на младим и међу старцима
Где да спусте бадњак на рамену?

Подиже се јунак до јунака
Са сабљама о снажним бедрима
Сјајнијима од сунчева зрака
И са крстом у часним недрима

Крете у бој и младо и старо
Од зорице па до тамне тмине
На злотвора што нас је похар'о
За веру је време да се гине!

Обновише Срби своје свето
Подигоше из пепела двери
С надом доћ' ће неко боље лето
Да се никад неће вратит' звери

За наук је и њима и нама
Не удрите по србској нејачи
Због неслоге прекриће нас тама
Кад смо сложни тада смо најјачи.

 

Иван Теофиловић из Врчина


БОЖЈА ВОЉА

У светињу данас закорачих с надом,
с молитвом у срцу и са крстом својим,
приступих олтару у друштву са јадом,
уздаси ме гуше, не могу да стојим.

Одавно ми туга помрачила снове
одлетеле наде к'о на ветру плева,
само у сну неко мене мајком зове,
само у сну дете у колевци снева.

Створила је жеља тешке ране љуте,
Господ има разлог што све тако бива,
у себи се молим док ми усне ћуте,
само срце тужно давну жељу скрива.

Причам Богу тугу коју носим дуго
и кад ћутим види каква ми је душа,
свако јутро кажем „Напусти ме туго!“
али она ту је, неће да ме слуша.

Поред мене жена скупља своје сузе,
са душом се њеном посвађала срећа
па бисере ниже посред црне блузе,
чија ли је туга Боже сада већа?

Потерали јади до храма да дође,
за њу више никад неће бити среће,
ал' не моли Бога да бол брзо прође
са болом се никад' раставити неће.

И нариче тихо име чеда свога,
док јој суза врела цвет у руци кваси
и мене заболи када моли Бога:
„Опрости све грехе, душу њему спаси!

Тужне очи сада извори су врели,
ја не точим сузе, то су топле кише,
чувајте ми дете сви Анђели бели,
оно с мајком својом неће бити више!''

Срце ми се цепа, издаје ме снага,
праве речи човек изрећи не уме,
испред нас са чедом Богомајка драга
погледом нас теши, обе нас разуме.

„Јачај душе наше Богомајко Драга,
две велике туге пред олтаром круже,
спојила си душе кад нестаје снага,
да две тужне жене у болу се здруже.

Једна другу сада у свом болу теши,
свака на свој начин другу сад соколи
и Ти спозна тугу, тужне нас утеши,
свака Ти се од нас на свој начин моли.

Мислим да је њена туга много већа,
имала је чедо, сад га нема више,
све што са њим беше, беше за њу срећа,
па јој место суза сада лију кише.

Утеши је Мајко, снагу јој подари,
ова туга њена изродиће друге,
она од сад' више ни за шта не мари
живеће до краја под окриљем туге.“

Божија је Воља за све што се деси,
Господ увек чује своје верне слуге,
можда су ме стигли прадедовски греси,
можда ме Бог спас'о много веће туге!

Зато Боже „Хвала!“ за све Твоје даре,
„Хвала!“ и за оно што ми ниси дао,
закрпићу једном све те ране старе,
шта је за ме' добро увек. Ти си знао!

 

Љиљана Терентић из Смедерева


ШТО ТЕ НЕМА МАМА

Наиђу тако, ноћи празне.
Тишина дуга, што срце кида.
У души бол, а очи ми,влажне
Шетају по соби, од зида до зида.

Очекујем да ми се јави,
Инспирација за неки стих...
Али, не вреди, у мојој глави
Ноћас је само, њезин лик!

Гледа ме, очима нежним...
Разуме Мајка, моје стање
И као да каже,погледом неизбежним
''Хајде, сине, иди на спавање''

Одлазим ћутке,погнуте главе...
Као и увек, у собу плача...
У кошмару, између сна и јаве
Зајецам тихо, испод покривача.

А пред зору, и у сан ми сврати...
Мој Анђео, моја Мати...
Пита тихо,ко да моли;
''Реци сине, шта те боли?''

- Не боли ме ништа Мати!
Једино ми душа пати...
Што те нема годинама...
А тако ми требаш, Мама!

Жељан сам ти руке твоје,
Да обришу сузе моје...
Што ми често, 'вако крену.
Кад угледам успомену...
Твоју слику на мом столу
Па не могу се отет болу...

Сузе сме, низ образе теку!
Укус соли, на уснама бриди...
Сећања на Тебе, годинама пеку
А срце би Мајко, хтело, да те види!

 

Миленко Милић из Краљева


ПЛАЧ НЕЈАЧИ

Породи ме, мајко, свету ме донеси, 
Јер и ја бих, мајко, желео љубити;
Па ме своме, мајко, наручју принеси, 
Породи ме, мајко, немој ме убити.

Задоји ме, мајко, осмехом и млеком, 
Научи ме како патњу победити;
Упознај ме, мајко, са селом и реком,
Породи ме, мајко, немој ме убити. 

Покажи ми, мајко, пољане ђурђевка, 
Пре но што ме родиш немој ми судити;
Нек и мене, мајко, загрли колевка, 
Породи ме, мајко, немој ме убити. 

 

Стефан Максимовић из Борова


ИМЕ ЗА БРАТА

Зашто бако кажеш „Доћи ће нам рода“?
Мислиш да сам мала, и да не разумем,
све те смешне приче нека носи вода,
објаснити теби много тога умем.

Чуј бакице моја, баш ти фазон није,
да ми браца стиже рекла ми је мама,
код ње у стомаку још увек се крије,
можда већ и сутра он ће бити с нама.

Смишљам сада име за маленог брата,
да л' је боље Лазар, Милош или Жељко,
ал' још већу збрку направи ми тата,
жели да се зове као хајдук Вељко.

Ти би хтела да се мој брат зове Јанко,
тетка каже Мома, Стева или Ратко,
ујка жели да се ко он зове Бранко,
а деди је жеља да се зове Златко.

Што се мене тиче бирајте до сутра
јер мишљења ваша са вама не делим,
родиће се браца можда већ до јутра,
зваће нам се Жељко, одавно га желим!

 

Љиљана Терентић из Смедерева


СРБСКОМ СЕЉАКУ СОЛУНЦУ

Шта се збива, у атару села
Док зубато, пролама се сунце
Оно сељак, набораног чела
Засејава, племенито зрнце

Надајућ' се, стострукоме роду
Свемогућег у помоћ призива
Ваљан човек, позна се по ходу
Срце му је жеравица жива

А душа му, као памук мека
Бистрог ума, оштрога погледа
Такви су му још од памтивека
Отац, деда и даље од реда

Снажне зиме, ужарена лета
На лицу му оставише трага
Ал' још увек поносито шета
Горштачка га, не напушта снага

Више чела, накриво шајкача
Као круна да му краси главу
Својом њивом, спокојно корача
Дoк предачку проповеда славу

Скромно живи, али се не жали
Већ се за све, захваљује Богу
Не помиње да му нешто фали
Недаће га, уништит не могу

А највеће своје квалитете
Доказа на  Сувоборској страни
На бајонет кад Угаре срете
И Србију кад рањен одбрани

Нових рана допаде на југу
Ранише га на Кајмакчалану
Ал не паде, већ одагна тугу
Би исцељен чини се у дану

Груди мушке , празником окити
Ордењима што доби у рату
Још је спреман да Србију штити
За то дело не захтева плату

Не качи их, на се да се хвали
Но их качи , да сећање сине
На јунаке, што славно су пали
За слободу наше отаџбине

 

Димитрије Анђелић из Сручина


НЕ БОЈ СЕ МАЛО СТАДО

Грачаница, сва у злату,
Пева своме српском јату,

Дечанска се песма поје,
Зове верно стадо своје,

Из Пећи се огањ шири,
Жаром крвцу да распири,

Бањска стоји, кремен-камен,
Придодаје и свој пламен,

Девич јасно сунце рађа,
Тиху пустош препорађа,

Љевишка је попут лава,
У поноћ кад Призрен спава,

Архангелом сјајне звезде,
Низ Бистрицу дично језде,

Са Драганца ветар јавља,
Пут до стазе вечног здравља,

Зочиштем смо вазда јачи,
Ум и тело, лече Врачи,

Ко год приђе бистрој Хочи,
Пије вино што се точи,

Приштина се снажно воли,
Ту где Светац Бога моли,

Митровицу, Светац други,
Брзим Ибром, зби уз груди,

Газиместан, док нас има,
Живо бије у грудима,

Јер су завет дали давни,
Немањићки преци славни,

Косово је, док нас има,
С Метохијом, спас Србима,

Где ће увек, с вером, надом,
Бог да бди над малим стадом.

 

Љубомир Бошковић из Бечмена


ЈУРИШ

За скуте се мајци прихватило дете
Гледајућ' у страху оце разапете
Станојевог брата, Љубициног стрица
Пострадаше они на котуру жица

Јуриш крвав био, крвава му слава
Много паде у њем' јуначкијех глава
По јунаке своје дошли тужни 'тићи
Хоће л' макар они посао постићи? 

Пре скрнавог дела, пакленог ужаса
Да милима својим најзад нађу спаса
Тела да им спусте код старе припрате
У вечност небеску достојно испрате 

Гавран црни да им не прави покрова
Трупла јоште топла извлаче из рова
Тек понеки јецај језно се зачује
Кад позналог брата сестра на груди свије 

Вели мајка, кћери, нису они мртви
Скини капу сине нашој живој жртви
С именима вашим храбро су падали
Нису мртви децо, нису пострадали 

Живеће у нама ко што свеци живе
Свраћаће нам у сан, на огњишта, њиве
Чуваће нас њихов ореол пресвети
Молитву им сине у ноћи посвети 

Не плачи за оцем, рађај кћери Србе
Нек' весело поје жалосне нам врбе
Да жртва њихова не буде у залуд
На образ душману, ми немамо куд...

 

Иван Теофиловић из Врчина


ВУК ДРИНСКИ

Грумен соли на рану ми стави,
Нећеш чути јаука ни гласа,
Крв ми пусти по зеленој трави
Да је ветар крваву таласа.

Одати вам никад тајну нећу,
Кога чувам, кога од вас кријем,
Коме палим воштаницу свећу,
Чије снове у ноћима спијем.

Ко је заклет остао свом роду,
Да му кости земља не избаци,
Ко је главом платио слободу,
Кога су то водили курјаци.

Познајеш ли оне што се диче
Јунаштвима од својих предака,
Да ни један на њих не пониче,
Сакрише се од тамних облака.

Чије ране видале су звери
У борбама тешким добијене,
Величина срца чим се мери,
Чија крв ми протиче кроз вене.

Ко је с вуком горе прејездио,
Брата свога на плећи привио,
Ко свом роду гнездо угнездио,
Ко слободом народ оживио.

Вук је вуку брат у боју био,
Са песмама и заставом својом,
Један другог од куршума крио,
Славу крвљу заливао, знојом.

Живот прође ал остају дела,
Сутра ћемо и ми бити преци,
Једна младост одважна и смела,
Ко смо били, реци својој деци.

 

Александар Деспотовић из Зворника


МЕГДАН ПОД ОБЗИРОМ

Покрај Дрине, на сред Фоче,
сједе Турци на дивану,
шербе пију, дуван пуше
и причају о мегдану.
 
Ту се млади Турци фале,
како грабе бјела стада,
купе харач робље робе
и каурске куће пале.
 
Све то слуша Бећир – ага,
шербе просу, љут устаде,
чибук баци, шаком лупи,
громовито зборит стаде:
 
,,Који смједе од вас стати,
испробати мушку снагу,
Глушчевића дочекати
осветит' Мурат – агу!
 
Робље робит нејач сјећи,
лако ти  је бег Малине,
куће палит харач купит,
и ударат' на торине!
 
Нијесу ти као и ти,
страшљивице били стари,
но каурске главе сјекли,
на мегдане излазили!
 
Па ако ћеш бој да бијеш,
те си јунак од мегдана,
јаши хата сабљу паши,
чекај Чавић Милована!
 
 
Чувенога мегданџију,
из Какмужа вука горског,
што сијече турске главе,
четобсшу црногорског,
 
С Врановоне и Мештревца,
до сад си му три пут бјежо,
у тврде се куле кријо,
и на њега к'о пас режо''!
 
Помами се Малин – беже,
уз образа плам му бије,
одговара Бећир – аги,
са иједом лјуте змије:
 
,,Није аго то што причаш,
Бећир – аго и што мислиш,
кад унаштво моје чујеш,
биће да се и постидиш!
 
Заклињем се са пророком,
и са постом рамазаном,
на мегдан ћу да изађем
са Чавићем Милованом.
 
Кад се нико надо није,
прољећнога дугог дана,
књига нађе у Какмуже,
змаја Чавић Милована.
 
Виђе јунак шта му пише,
у књизи га зве беже,
да покорно љуби руку
ил'на мегдан љут изљеже.
 
 
Ако неће љубит руку,
поклонит се под скут бегу,
да се спреми за мегдана
и изађе на биљегу.
 
,,Што на мегдан зовеш мене,
Чавић бегу одговори,
знаш ли да ћеш погинути,
ко те на то наговори.
 
Тај је главу изгубио,
ко се беже са мном сјеко
у земљу је брзо лего,
ни је стиго ни утеко.
 
Погинућеш и ти беже
на змију си стао љуту,
кад се будеш Фочи враћо,
носиће те у табуту.
 
На ждријело под Обзиром ,
ту ћемо се беже срести.
сабље ћемо укрстити,
у неђељу на Цвијети.
 
Књигоноша с књигом стиже,
на дивану бега нађе,
а кад беже књигу узе
зачуди се шта га снађе.
 
Па када је протумачи,
у великом својем јаду,
изненађен и препаднут,
прострије се на серџаду.
 
 
Све то гледа Бећир – ага,
чибук пуши, шербе пије,
престрашеног бега мотри,
лукаво се ага смије.
 
Док прозбори Хасан – ага,
стари бабо бег Малина,
такву злицу и крвника,
запамтила није Дрина:
 
,,На мегдан ћеш да изађеш,
са Чавићем да се сретеш.
више волим куће славу,
него твоју живу главу!
 
Припреми се за мегдана,
јаши хата сабљу паши,
и на мегдан смјело пођи,
као што су стари наши''!
 
Телал виче турке зове,
диже беже халабуку,
сто турака одма скупи,
ина брзу пође руку
 
Јаше беже пред Турцима,
зурле пиште коњи скачу,
јече брда и долови,
Турци вриште и алачу.
 
Свако гледа па се чуди,
зар волика мора јека,
урлик вриска и коњица,
на једнога поћ' човјека.
 
 
На Чавића бјелој кули,
стаде барјак да се вије,
свакоме је јасно било,
биће боја да се бије.
 
Скупило се сво Какмуже,
и Чавића сва братија.
Има двјеста пушконоша,
све јунака љутих змија.
 
Сви би хтјели да помогну,
Милована да испрате,
да до Фоче гоне Турке
и здраво се кући врате.
 
А Милован витез прави,
диже чашу и наздрави:
,,Фала браћо на помоћи,
ја одлазим ове ноићи!
 
Мегдан љути да дијелим,
не треба ме пратит' нико,
са Малином бој сам био,
на њега сам ја навико.
 
Здраво да сте браћо драга,
тако витез Чавић каза,
а на мегдан ја полазим,
рад јунаштва и образа''!
 
Језди Дорат преко Лисца,
као да га носе крила.
из копита ватра сипа,
а на њему јунак вила.
 
 
Брке суче сабљу стеже,
попијева на Дорину,
вино пије оком креше,
као Марко на Шарину.
 
На прсима токе звече,
са рамена соко кликће,
док јуначко срце бије,
са калпака мија сикће.
 
А кад бану на Слатину,
поглед баци на даљину,
па га пуста жеља мину,
виђеПиву постојбину.
 
Кршне горе Дурмитора,
бјеле дворе момчилове,
чује Тару како хучи,
на освету како зове.
 
Па љутито ко лав рикну:
,,Моја земља, моја гора,
моја њива и ливада,
храни кугу и злотвора!
 
Чекај данас Бег – Малине,
сабља моја када сине,
неће више твоја нога,
газит преко добра мога''!
 
Турци стигли већ одавно,
договоре сваке чине,
како бегу припомоћи,
да Чавићу главу скине.
 
 
Бег забринут чибук пуши,
и планове сваке кроји,
покаја се шта учиње,
Чавића се смртно боји.
 
Посла с Љуцом још двојицу,
да Чавићу на пут стану,
и пред њега грану баце,
осмотре га и препа'ну.
 
 
Не би ли се каур препо,
нека иде одкуд дође,
биће среће у несрећи,
да не буде кавге овђе.
 
А осталих сто Турака,
нека буду сви по страни,
нека мотре и гледају,
како беже образ брани.
 
Како беже мегдан бије,
да гледају шта ће бити.
ако каур побиједи,
не смије се жив пуштити.
 
Куражи се Малин – беже,
игра хата од мегдана,
и са једним вјерним слугом,
чека Чавић Милована.
 
Стиже Чавић до Обзира,
а када га Љуца виђе,
сав преплашен са двојицом,
пред витеза на пут сиђе.
 
 
Па дрхтавом руком хтједе,
фатат узду од Дората,
док Чавића аламанка,
одруби му главу с врата.
 
А двојицу других ћера,
као соко јеребице,
Доро гази кости ломи,
Чавић с'јече немилице.
 
Виђе беже погибију,
препаде се својој глави,
на јунаштво и пријекор,
Бећир – аге заборави.
 
Па остави вјерна слугу,
викну ата стаде бјежат,
исмлио је да се спаси,
ко Чавића смије чекат.
 
,,Стан' Малине курвин сине,
ево Чавић Милована,
витез кличе Обзир јечи,
не бјеж' рђо са мегдана''!
 
Наста вриска и тутњава,
бјежи беже на Алату.
Чавић кличе сабљом маше,
ћера бега на Дорату.
 
Па далеко од Ждријела,
на лединубеже паде.
стиже Чавић на Дорату,
више главе бегу стаде.
 
 
Као змија прибидена,
пишти беже и помаже,
и за живот љуто моли,
Миловану вако каже:
 
,,Ја те молим као брата,
немој мене погубити,
ја сам кавгу започео,
срећна ћу те учинити!
 
Биће злата и дуката,
и читлуке своје даћу,
бићеш честити довијека,
а војводом тебе зваћу!
 
И још знадни Миловане,
ако смакнеш главу моју,
беже моли и пријети,
нећеш носит ни ти твоју''!
 
Грохотом се Чавић смије,
па одскочи од Дората,
удесницу сабљу држи,
а за перчин бега фата.
 
И добро га попритеже.
оком кресну, зубом шкрипну,
о љут камен сабљом звекну,
а Малину бегу викну:
 
,, Јуче јунак и делија,
зулума се свога сјети,
а сад молиш и пријетиш,
мораш беже умријети
 
 
сво то благо што ми нудиш,
све љепоте и слободу,
зулумћаре и крвниче,
отео си мојем роду.
 
Мени није до нагодбе''!
Сабља сину к'о гром звекну,
но је мени до хитања,
Малин – беже болно јекну.
 
Скочи Чавић на Дората,
с главом бега у зобници,
попијева и кликује,
освети се турској злици.
 
Препаде се бегов слуга,
у свом јаду скрати муку,
па се баци низ литицу,
да му врани кости вуку.
 
У чуду се Турци нашли.
не би чојка ни јунака,
који смједе бритку сабљу,
изнијети пре курјака.
 
Груну плотин са омара,
спржи срце српског сина,
клону глава клону снага,
другог Баја Пивљанина.
 
Јечи Обзир од плотуна,
паде соко сав у крви,
од душмана и крвника,
ни потоњи а ни први.
 
С бега главом у зобници,
и зрништем у сапима,
без својега господара,
жури Дорат Какмужима.
 
А кад стиже и зарза,
сав у крви и ранама,
свакоме је јасно било,
зашто нема Милована.
 
До неба се лелек чује.
скупила се сва Крајина,
све је стигло да ожали,
великога српског сина.

 

Миљан Сандић из Пљеваља


БРАТСКА ЖРТВА

Винуо се соко сиви
Под облаке у висине
Радознао, па разгледа
Ко то за слободу гине

Чија крвца земљу топи
Коме капљу грашке зноја
Ко то живот свој не штеди
Ко јуриша усред боја

Дал се Милош пробудио
Па Косовом Пољем лети
Дал се Бошко подигао
Па уснулу браћу свети

Дал је свети кнеже Лазо
Окупио војску своју
Да положе опет главе
Ко некад у славном боју

Соко добро осмортио
Ал му једно није јасно
Међу Србским херојима
Један Рус јуриша часно

Шта га тако снажно гони
Што ли дође из далека
Мора да је братска љубав
Мора да је сила нека

Кад он лети нештедице
Нит преза од крволока
Доби рану те остаде
Андијев без десног ока

И остави своје око
Да спава крај Суве Реке
И да чека боље дане
Будућности лепше неке

Кад ће бољи дани стићи
Не зна птица сиви соко
Ал зна да ће Алберт доћи
Да потражи своје око.

 

Димитрије Анђелић из Сурчина


КОСОВСКА

Ој Косово, земљо страдалника
Свето место у срцу војника,
пред очима боја ми је слика
ал' не видим правог наследника.

Поље твоје сувише је мало
једно тело преко другог пало
Србство младо за те' живот дало
у Видовдан све је вредно стало.

Крв падаше с мачева јуначких
врела крвца тих дика момачких
цакли поље травица ливадских
од сузица младих девојачких.

Није доста патње тада било
Србство вазда слободу је снило
ново зло се над нама надвило,
опет пати наше чедо мило.

Дошло нам је време нових мука
и у души стиснутих јаука
време да се пушке лати рука
и стварање Гвозденога Пука

Нови туђин жели свето наше
на Косову неке нове паше
жедни Србске крви пуне чаше
ко дервиши што сабљам' витлаше

Јеца Јуник и Планина Стара
још задрхте од страшног кошмара
од утихлих војничких дамара
јечи кланац од језе с Кошара

Докле више Србин ће да пати,
до кад ће га с зебњом чекат' мати?
Што на њиве увек злотвор сврати,
чију грешку народ стално плати?

Гледају нас наши врли преци
имај смелост па им палим реци
какви смо сад очеви и оци?
Какви ће нам сутра бит' синовци?

Хоће л' смоћи снаге да издрже
и изборе судбу благодатну
опет барјак високо да држе
за крст часни и слободу златну!

 

Иван Теофиловић из Врчина


ЧЕКАЈУЋИ СИНА

Напаћена мајка, блатњавим сокаком
Ка сеоској цркви, полагано креће
Покуњеног става, корак за кораком
Чекајућ' синове, који доћи неће

Док у село војска, победничка стиже
Кроз мачванско село, сину сунце среће
Мајка Сока не зна, вест јој не пристиже
Првенац Живадин, кући доћи неће

Старица у нади, пролазнике пита
За сваким војником, хитро се окреће
И журно им иде, са питањем хита
Иде ли Живадин, ил ми доћи неће?

Сви старицу теше, у другој је групи
Доћи се ти сутра... недеље следеће
Све док једног часа, пред комшију ступи
Што наде јој сруши: "син ти доћи неће"

Остаде на врху од Кајмакчалана
Где клупко се Србске, судбине расплеће
А метак у чело, смртна му би рана
Јунак ти Живадин кући доћи неће

У борбама први, међ првим је био
Док Бугаре пусте на бајонет среће
Све док врели метак , није пресудио
Да Живадин кући, родној доћи неће

Испружи ми руку, да предам ти нешто
Од сина јунака , што вечно живеће
Карађорђа звезде, што стече их вешто
На витешке прси, више метат неће.

 

Димитрије Анђелић из Сурчина


СРПСКИ ТИТАНИК

Баш у марту четр'ес'т друге офанзива страшна поче,
протераше зле усташе српске душе са огњишта
од Хан Пјеска, Кладња, Пала, Рогатице и од Праче
Легија их црна сатре злогласнога Францетића.

На хиљаде душа тада према хладној Дрини крете,
изморени глађу, зимом засташе у Старом Броду,
ти што сада нама судиш где си био тада свете
да рат спречиш,  зло уништиш, да помогнеш српском роду?

Пухаловом њивом тада вукли су се бесни вуци,
као да су покупили сва проклетства овог света,
усташа је сваки им'о крвав нож у десној руци,
бацали су дечја тела на врх оштрог бајонета.

Без имало трунке стида скрнавили чедна тела,
одсецали руке, главе и вадили плачне очи,
Дрина мутна, валовита крвава је била цела,
падало је српско снопље где год нога вучја крочи.

Милошевићи и сад чују како јечи српско робље,
с јауцима страдалника мешају се гласи дрски,
крвава је брза Дрина тад постала српско гробље,
а Сјемећко поље равно Титаник нам беше српски.

 

Љиљана Терентић из Смедерева


У ПЛАМЕНУ СТУДИ

Грију ли се јоште срдашца млада
на мјесту гдје и пламен и студ гори,
насеоби мртвих, гдје зла коб збори
у камену Вида и морског склада,

гдје шкољки свиће зора, гдје јад и глад,
гдје не постоји страдалничка милост
гдје тијело од студи постане кост
српске нејачи, мајки, гдје стар и млад.

гдје се због суровости суза заледи
што камен дуби, људи чемерници
постају вјечни ледни обелисци,
гдје врели плам слободе не блиједи.

Јесу ли кости у зиду мермера,
и душе им икад пронашле спокој?
Њина тијела у мору упокој,
тамо гдје се моћ заборава пом’јера

и утјеловљује њихов тихи зов
ткан животима, чвршћи од ланаца
на беспућима албанских кланаца,
будећи у нама коријена ков.

Хоћемо ли за 5.400 вјечних бисера
у ”Плавој гробници” ми бити шкољке
или ћемо, ко од најтеже бољке,
дати забораву да буде мјера?

А били су неч’јег јутра радости,
свјетлоноше наде, жарна сунашца,
срца кликтај, у оку огледалца,
што бљесне нав’ јек цвијетом младости.

 

Славојка Кокић из Теслића


СИРОЧЕ

Пушка пуче и рат поче,
где си мајко где си оче,
нема бате, нема секе
нема баке, нема деке.

Нема кума, ни комшије,
затворене све капије,
нема више нигде ништа,
родне куће ни огњишта.

Гори камен на камену,
све нестаје у пламену,
душа боли, срце стеже,
деца плачу жене беже.

Тужно лице, у очима сузе
ратни вихоре ти ми све узе,
што ми оста од живота мога,
остао сам без икога свога!

Без најдражих својих сам остао,
сироче сам ратно ја постао,
проклет био ко год рат започе,
доста деце осташе сироче!

 

Динарка Петковић из Бечмена


ЧЕКАМ ТЕ

Чекам те на мјесту само теби знаном,
гдје вјетрови њишу гранчице јасена
док у вртлогу мјесечевих мијена
расте моја чежња сваким новим даном…

Као брод насукан на острву пустом
сама у безмјерју времена што стоји,
отегнуто теку ноћни сати моји
и дани скривени мл’јечном маглом густом.

О, па зар може таква љубав бити,
ко чудесно сјеме да живи у мени?!
То врело жариште што све зарумени
па стапа у једну наших душа нити.

Раздрљеног срца, у чедном заносу
трепераво кликтим од твога додира,
жедна пијем капи извора немира
с усана што личе чежњивом пркосу.

Сјенке нам се љубе затомљено, срећно,
у побожној зебњи не отварам очи
док снивам, не знам да л’  ћеш икад доћи,
а ја, још те чекам и чекаћу вјечно!

 

Славојка Кокић из Теслића


МИРНА ПЕСМА

   Кад бих хтео песмом да те волим,
Пустио бих грло гласовито,
Стих бих сваки пево племенито,
Речи слаг'о као досад нико,
Радосно повик'о - ''моја дико!'',
   Кад бих хтео песмом да те волим...

   
   Кад бих мог'о игром да те волим,
Протрч'о бих сред ватреног жара,
Пројурио крај твог пса чувара,
Прескочио замку свакојаку,
Да ти очи осеним у мраку,
   Кад бих мог'о игром да те волим...


   Кад бих смео душом да те волим,
Са неба бих дохватио звезде,
Одвео те где се птице гнезде,
Топлим ветром милов'о ти косе,
Оросио ноге твоје босе,
   Кад бих смео душом да те волим...

   Сад кад хоћу и могу и смем,
Благом римом бити озарен,
Чијим даром ловим осмех њен,
Док са њима сваки Божји дан,
Мирном песмом тражим теби сан,
  Сад кад могу и хоћу и знам... 

 

Љубомир Бошковић из Бечмена


МУЗА

Сунце моје, лозо недозрела,
Разиграно у телу постање,
Око моје сведоку пепела,
У љубави највећој собрање.

Винограду жеља неубраних,
Росна траво и годино родна,
Синфонијо нота насликаних,
Поезијо и богињо плодна.

Вино рајско усном разливено,
Срце гладно у ситости својој,
Биће моје никад покорено,
Вечна муза у старости мојој.

Снова бајка Богом исписана,
Недостојном мени миловање,
Мој образу светлији од дана,
Моје прво и последње брање.

Остављам ти у аманет себе,
Да ми душу молитвама храниш,
Час кад куцне да одем од тебе,
Под чокотом старим ме сахрани.

 

Александар Деспотовић из Зворника


ЗАЈЕДНО

Дон Кихот са вјетрењачама.
Тврдоглавост  ми је  потјера.
Ноћи будне,на испиту вјера.
Луке нам омеђене бранама.

Гласни и живи брод тоне.
Жеље даљне,суза камена.
Крици из воде,из пламена.
Другачији градимо споне.

Наше добро и наше и зло.
И срећа је што нисмо сами.
Звјезданох ноћи,зид тами.
И трептај душе,биће је сво.

 

Василија Љешковић из Никшића


КРАЈПУТАШ

Покрај пута сеоскога
У храстовом хладу стоји
Обележје од камена
Већ више од века броји

Броји дане и године
И сведочи шта се збива
Ко кроз село журно прође
Ко девојци дар дарива

Куда млади у заносу
Све трчећи у град беже
Куд поворка за уснулим
Преко село се протеже

Гледа деду кад унука
Кроза село своје води
И прича му где је некад
Радов'о се свакој згоди 

Још сведочи кад сватови
Сеоској се цркви крећу
Да Божијим благословом
Овенчају своју срећу

А на њему уклесана
Ћирилична кажу слова
Да је један јунак пао
Карађорђа што би кова

Далеко од кућног прага
Где положи жртву своју
Крвца врела кад истече
Из рана у љутом боју

Накривио незнатно се
Али истој сврси служи
Да пролазник устави се
Помене га и продужи.

 

Димитрије Анђелић из Сурчина


ВЕЛИКА ХОЧА

Сав је тај народ од честитости
Жуљавим рукама кап вина циједи
На виноградима - цијени трпежности
Чокоти млади а старци сиједи.

И сама земља пупак нашег бића
Прамајка причесног царскога вина
Виновод симбол светих Немањића
Славе и царства далеких даљина.

Црква на брду - кула у сред села
Поносног хајдука из старих времена
Сви су виногради вјере тврде врела
Сваки је темељац рода и имена!

Све је у том селу потпуно обично
Али шта у њему нобеловац тражи
Шта је то јединствено и ничему слично
И зашто је ту Хандке утек'о од лажи!

 

Немања Зивлак из Бос. Грахова


ВРАТИЋУ СЕ

У вечери касне кад се дан угаси
и последњи зрачак нагло се изгуби
о, Месече златни од туге ме спаси
о, Данице сјајна нежно ме пољуби.
 
Завичај далеко, души чежња расте,
као да је душман прос'о на ме клетву,
вратићу се селу кад пођу и ласте,
'место оца старог обавићу сетву.
 
Са уморних леђа спртићу му бреме, 
слао му је живот бриге, јад и муку,
да л' тешкоће може избрисати време,
сузе терет спрати са старачких руку?
 
Са кућнога прага отиш'о сам давно,
ал' се душа вије по мом завичају,
у туђини пустој срцу је све равно,
шта ми зоре носе ноћи и не знају.
 
Нема души овде ни мрве весеља,
због грешака својих стидим се и кајем,
немам срцу драго, а ни пријатеља,
нит' ми ко шта нуди, нит' ја коме дајем.
 
Мила моја мати, мило сунце моје,
вратићу се брзо да ми видаш ране,
зажелим се мајко цицваре и проје
завичајна слика кад у срце бане.
Направи ме живот на очајног роба,
у туђини сад сам као усред гроба.

 

Љиљана Терентић из Смедерева





Посећено је: 2215  пута
Број гласова: 80
Просек: 5.00
Оцените нам овај чланак:






SABOR POETA   DIMITRIJE ANDJELIC   KOSOVO METOHIJA   ZLATNA MEDALJA   SREBRNA BRONZANA   DUHOVNE ZAVICAJNE   LJUBAVNE PORODICNE   MUCENICKE STRADALNICKE   RODOLJUBIVE JUNACKE   ALBERT ANDIJEV   SELJAK SOLUNAC  
STARI BROD DRINA   BOJNIK LESKOVAC   SVETI PROKOPIJE   VELIKA HOCA   MILOVAN OBZIR   DRINSKI VUKOVI  


ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Извјештај са сабора пјесника "Востани Сербије" 14.03.2021

Извјештај са Сабора поетских витезова "Востани Сербије" 18.03.2022

Извјештај са Сабора поетских витезова "Востани Сербије" 15.03.2024