Помаже Бог браћо и сестре широм Србадије!

Ево да се похвалимо са нашим 5. сабором поетских витезова “Востани Сербије”. Пријављивање је трајало од 14. јануара до 20. фебруара 2025. љета Господњег. Учествовало је 47 пјесника, а пријављено је 226 пјесама.

Минимум је било три пјесме да би пријава била важећа, а максимум седам пјесама, односно једна највише по категорији.

Жири је био сачињен од пет чланова:

• Невена Милосављевић, књижевница из Звечана и члан СКЗ.
• Милан Јоловић, пуковник и херој Отаџбинског рата у БиХ 1990-их година.
• Даница Црногорчевић, вокални солиста и извођач етно и духовне музике.
• Милица Досковић, оперска дива и вокални солиста СНП у Новом Саду.
• Сташа Митић, црквени појац у Нишу и извођач етно пјесама.

Невена	Милан	Сташа	Милица	Даница

Пјесме су пријављиване по категоријама и тако су и оцјењиване. Приликом оцјењивања жири је награђивао пјесму, а не пјесника, тачније нису чланови жирија могли да виде име пјесника, нити било који други податак сем наслова и стихова.

ДУХОВНЕ ПЈЕСМЕ (39 пјесме)

1. мјесто:  "Свети Василије" - Предраг Јаничић
2. мјесто: "Горњак" - Милан Милановић
3. мјесто: "Велика Госпојина" -  Александра Јаничић
   "Богоридица Љевишка" -  Саша Мојсић

ПОРОДИЧНЕ ПЈЕСМЕ (35 пјесма)

1. мјесто: "Песма слепој сестри" - Биљана Васић
2. мјесто: "У осами мати копни" - Љиљана Терентић
3. мјесто: "Деди Томи" - Димитрије Анђелић
   "Бабино послужење" - Небојша Милојевић
   "Мој деда" - Раденко Кузмановић
   "Мајци" - Милан Милановић

РОДОЉУБИВЕ ПЈЕСМЕ (37 пјесама)

1. мјесто: "Мајка војника" - Раденко Кузмановић
2. мјесто: "Опрости" - Славојка Кокић
3. мјесто: "Србија се љубав зове" - Љиљана Терентић

ЈУНАЧКЕ ПЈЕСМЕ (25 пјесме)

1. мјесто: "Кота 601" - Љиљана Терентић
2. мјесто: "Епитаф поручнику Љубиши" - Предраг Јаничић
3. мјесто: "Војничка" - Милан Бајчета
   "Битка на Мачковом камену" - Раде Савић
   "Ода Стевану Синђелићу" - Бранко Крковић
   "Мегдан ради војводине шћери" - Жарко Бојић

 МУЧЕНИЧКЕ ПЈЕСМЕ (28 пјесама)

1. мјесто: "Крв Глођанског брда" - Александар Деспотовић
   "Страдање браће Милићевић" - Предраг Јаничић
2. мјесто: "Друга похара Куча" - Бранко Крковић
3. мјесто: "Крвава жетва" - Димитрије Анђелић
   "Бол Јасеновца кроз претке" - Душан Живковић

ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ (35 пјесама)

1. мјесто: "Јунак и вила" - Љубомир Бошковић
2. мјесто: "Искрена љубав" - Биљана Васић
3. мјесто: "Ти живиш у мени" - Александар Деспотовић

ЗАВИЧАЈНЕ ПЈЕСМЕ (27 пјесама)

1. мјесто: "Варош мала Петровац" - Милан Милановић
   "Дрински соколи" - Раде Савић
   "Разбој" - Биљана Васић
2. мјесто: "Зимска идила" - Миленко Милић
   "Стара кућа" - Андријана Ђукић
   "Наша села невесела" - Срђан Соковић
3. мјесто: "Добоју" - Рада Јањушић

Одлуком организатора побједник овогодишњег сабора је Предраг Јаничић из Требиња, који је добио укупно три медаље, односно двије златне и једну сребрну медаљу.

Захваљујемо се свим учесницима нашег петог сабора, а исто тако и члановима жирија који су одвојили своје вријеме да оцијене оволики број пјесама.

Додјела награда, за освојена прва три мјеста биће у суботу 22. марта од 15:00 сати у београдском Гавриловском Храму (Хумска улица бр. 26).

Овим путем позивамо све оне који су у прилици да дођу тог дана да продиванимо коју и да се дружимо мало у порти храма.

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ

I
У времена по Србе најгора
Кад' притиште сила са Босфора
Сву Европу и земље Балкана
Од Триглава до плавог Јадрана
Паде царство силнога Душана
Пред налетом турскога султана
Полумјесец у духовној тами
Крст Исусов хоће да ислами
Ал' је чврста вјера у Србаља
Ђе ће ислам против Православља
Бога моле свети калуђери
Завјетници у Христовој вјери
Да васкрсне Немањића Саву
Да поврати цркву и државу
Што молили Бога измолили
Бог васкрсе Немањића Саву
Да поврати цркву и државу
Није Сава са небеса шет'а
Но у руху новорођенчета
 
II
У Поповом пољу крај Требиња
Заиграше звона са светиња
Запојаше свеци херувиме
Грану сунце сред духовне зиме
Отац Петар и љуба му Ана
Даром Бож'јим добише Стојана
Свог јединца његују и пазе
Да га турске војске не опазе
У бешику икону зађели
Да га не би зли дуси завели
Око врата крст Исусов мећу
Да га чува у сваку несрећу
Оче-наш му на спавању поје
Бдије мајка мило чедо своје
И учи га о Христовој вјери
Часном посту и тајној вечери
А кад Стојан Јовановић стаса
И порасте момку до појаса
Истиче се природном бистрином
А духовном снагом и ширином
Глас му дубок ко хук Требишњице
Свира Стојан дивне двојенице
Јекте гусле у кућу његову
Кличе Стојан о светом Косову
Ђе Патријарх Спиридон је дош'а
Да причести Војводу Милоша
И сву редом Лазареву војску
Да изгину у битку Косовску
И да спасе своје достојанство
Јер небеско изабраше царство.
Тако Стојан Јовановић пјева
Сви су Срби браћа Милошева
 
III
Када му дван'ест љета бјеше
Виле горске вијест донијеше
Да су Турци османлије љуте
На далеке наумили путе
Ка Босфору и Стамболу граду
Да изврше цареву команду
Па затиру села у згаришта
Отимају ђецу са огњишта
Те их турче и кураном уче
Српску наду пусте насљеднике
Претварају у турске ратнике
То је адет крвавога данка
Кад' то зачу Стојанова мајка
Свог јединца за руку узима
Па ђевера куми Серафима
Игумане оче и ђевере
Преклињем те Христове ти вјере
И тако ти светога Јована
Спаси свога синовца Стојана
Нек' приступи твојој часној руци
Да га клети не одведу турци.
Тад' облише сузе Серафима
Па синовца у загрљај прима
Добро дошо у духовно јато
Од Бога ти благословом дато.
Тако Стојан у Завали оста
С' монасима постит часног поста
Мркоњиће и дјечачке снове
Замијени за тропар стихове,
У Завалске стране код оваца
Чита књиге духовних стараца
О Мојсију и гори Синајској
О Авраму и земљи Јудејској
О Јовану, Луки и Јакову
И Григорју светом Богослову
Књиге чита, а Богу се моли
Искушењу сваком да одоли
А кад' момче духовно сазрије
Од Стојана поста Василије
 
IV
У Твродошу крај светог ћивота
Одрече се свјетовног живота
Кад удеси завјет с' небесима
У коло се лати с' анђелима
Да им поје свете литургије
Млади монах отац Василије,
Него тијех дана и година
Појави се жеља у Латина
Јеретици католичке клице
Благословом папине столице
Наумили Србе херцеговце
Да пострижу к'о чобани овце
Душанове гарде насљеднике
Да пређеду међу католике 
Да их сунце с' Ватикана грије
То дозволит неће Василије
Па похита кроз варош и села
Служит службе, вршит опијела
Пропов'једат' и учити људе
О разлици Мојсија и Јуде
Није била кућа нит' пећина 
Ђе год има српског домаћина
А да није дош'о Василије 
И донио свете реликвије
Крст Исусов или бројаницу
Да сачува српску породицу
Ђецу крсти, а кади гробови
И воћњаке сади ловорове
Мудрим словом, а благом ријечи
Посрнуле умове лијечи
И умрлу наду васкрсава 
Да ће Српска вратит се држава
Кад зањ' чуше паписти и турци
Шћедоше га растргат к'о вуци
Н'о се отац Василије вину
У скровиту Илину пећину
Над Тврдошем у стрму литицу
Ту начини себи испосницу
Орлови му храну доносише
Са њим бише и са њим постише
 
V
Све док абер једном није доша'
Од монашког братсва из Тврдоша
Да се спусти низ стрме литице
И из своје дође испоснице
И ако је у године младе
Архимандрит Тврдошки постаде
То је била свих монаха жеља
Па духовног свог надстојатеља
Цјеливаше у крст и мантију
И одаше почаст Василију
Но вријеме кратко после тога
Стиже ћитап аге требињскога
Тражи харач тврдошке кирије
Или главу оца Василије
Па монаси на ноге скочише
И на крсту вјеру ухватише
Да изгину јер им друге није
Но их поче тјешит' Василије
"Молите се нек' се тропар чује
Свако зло се крстом побјеђује"
Ходочашћу већ се дуго спрема
Сад' је вакат чекања му нема,
 
VI
Запути се пјешке на опанке
Пут Азије и Русије мајке
Про хиљаду кањона и чука 
Уз сто љутих невоља и мука 
Преко триста брда и планина
Преко поља, гора и долина
Про ријека и преко ждријела
Непознатих градова и села
Кроз олује и турске бусије
Стиже ногом до царске Русије,
Обилазит стаде манастире
Цркве,школе, духовне пастире
Упознават народне прваке
Благосиљат мајке и јунаке
Покрај Москве лавра Сергијева
Јовановић Василије пјева
Посланице на Српском језику
А поздравља Русију велику,
Па у срцу Волгоградцког краја
Ђе се земља с' небесима спаја
На обали Пасковог језера
Са педесет руских калуђера
Василије Божић дочекује
И бадњаке миром помазује,
Восак топи, а ждије свијеће
Да Бог чува Србе од несреће
Па крај Доњца Лавра Свјатогорска
И велика светиња Кијевска
Пут су биле овога пастира
И још триста других манастира.
 
VII
Kада се врати из Русије
Архимандрит млади Василије
Разгали се земља Херцегова
Седам коња доћера дарова 
Што му даше руски епископи
Да сачува вјеру у Европи
И да крстом нечастивог ћера
Па дванаест Руса калуђера
Уз оца је дошло Василију
Да с' њим служе свету литургију
У Тврдошу покрај Требишњице
На Руском се поју посланице
И читају свети молебани
Јеванђељем православље брани
Него мира Василије нема
Поново се на пут далек спрема
Преко Зете и Васојевића
Ка Косову стазом Немањића
Без починка у једноме даху
Стиже у Пећ Српском патријарху
По благослов светости његове
Молитвене да прими дарове
А отоле у свитање зори
Наумио ка Атонској гори
Него мудри патријарх Пајсије
Виђе ђе је отац Василије
Српско чедо послано од Бога
Изасланик Христа распетога
Који има духовну мисију
Па молити стаде Василију
"Kад' се будеш враћ'о у Србију
Донијећеш јединог ти Бога
С' гроба светог Симеоновога
Двије шаке земаљскога праха
За Пајсија твога патријарха
Кад' се будем треб'о преставити
Та ће земља мој покровац бити
А сад' с' Богом иди Василије
Уз Благослов пећке епархије"
Како рекли тако и бијаше
С' миром Бож'јим Василије јаше
Дани лете, а година прође
Док поново на Косово дође
Сву је Грчку уздуж прејездиo
С' Хиландара благослов донио
Па са купом земаљскога праха
Бану у Пећ код свог' патријарха
Заблиста се монашка келија
Кад' патријарх позна Василија
Па се љубе у свештена лица
Бог им дао и Богородица
Састаше се на лијепо мјесто
Ђе је био Светог Саве престо
Ту воштане свијеће уждише
И Богу се за род помолише
Тад' патријарх виђе дивну згоду
Стаде писат' светоме Синоду
Писмо шаље по ђакону Јову
"Иди Јово свуда по Косову
Од Призрена, Ибра и Бистрице
До Липљана, Лаба, Ђаковице
Ђе битише православна вјера 
Доведи ми двјеста калуђера
Онда крени Рашкој и Србији 
Плодној Мачви, равној Шумадији,
Па обрни јуначкој Крајини,
Црној Гори и Херцеговини,
Босни ломној, Пиви до Велике
Доведи ми све српске владике"
А кад' Јово с' владикама стиже
Сво Косово на ноге се диже
Пој се чује свете литургије
Начелствује патријарх Пајсије
Па бјеседом у згодној прилици
Ста' наздрављат новоме владици
"Од данас си Василије сине
Митрополит од Херцеговине
Нек' је срећна и благословена
И драгоме Богу привржена
Твоја служба у Херцеговини
Буди одан својој очевини
Свом народу и свештеницима
Као Сава нашим ђедовима"
Па на главу духовном горштаку
Стави свету митру камилавку
А у руке жезло јаворово
Затресе се сво поље Косово
Узвикује мало и велико
Достојан си захумски владико
Василије на кољена клече
Крст пољуби, Богу се зарече
Докле бије у њему дамара
Да ће чуват вјеру од варвара
Па се вину земљи Херцеговој
Ђедовини славној Душановој
На просторе старе Травуније
Тамо ђе је службов'о и прије
 
VIII
У јуначко његово Требиње
Да подиже школе и светиње
Неписмени народ да писмени
И да ђецу знањем оплемени
Невјернога вјера да прослови
А умудре знаци Ћирилови,
Па владика млади Василије
Кроз све редом своје парохије
Крстом крсти, сјетује и учи
Сиротиња да се не потурчи
Ако народ васкрсне из мрака
Лако ћемо противу Турака
Него тијех година и дана
Пуно страда вјера православна
Од ханџара турскога крвника
Милешевски погибе владика
Па патријарх Рајићу Гаврило
Василији пише шта је било
И моли га у кићену пошту
Да он пође древном Оногошту
И преузме источне крајеве
Од приморја па до Милешеве
Василије кад прочита пошту
Истог часа крену Оногошту
Да сачува упражњено мјесто
Ђе владике Милешевског престо
Него Турци к'о манити вуци
Крволочну чекају прилику 
Да разапну новога владику
Но владика Василије тада
Због њиховог зулума и јада
У Острошку склони се литицу
Ту монашку нађе испосницу
У којој је старац Исаије
С' миром Божијим држ'о литургије
Подвизав'о и зими и љети
Јеванђељем те себе просвети
Но му турци ћивот однијеше
И на ватри мошти сагореше
У ту ледну његову пећину 
Под острошке греде у планину
У безвођу и земаљској суши
Василије нађе смирај души
Са острошких стрмијех висина
Славо оца и Божијег сина
Клеше камен, савија ћемере
По сто пута чита симбол вјере
Па се крстом крсти са три прста
И подиже цркву часног крста
У стијени изнад провалије
Да ту служи поноћно бденије
Док молитве умива сузама
Окити се Острог звијездама
 
IX
Дух пресвети сиђе са небеса
Почеше се дешават чудеса
Тражећ спаса невољи и муци
Хрли народ владичиној руци
Василије с' Бож'јим благословом
Са причешћем и светом нафором
Славећ Христа у небеском царству
Дочекује своју вјерну паству,
Чисте душе у чело цјелива
А нечисте са клетвом дарива
Ко год хули крста Христовога
Немо вјере у себе самога
Ако брату пакост учинио
Свога добра никад не видио
У похлепи ко види напредак
Никад' кућни немао иметак
Ко издао ил' убио брата
Кућна му се затворила врата.
Од невоље тако проклињаше
Па се многи Василија плаше
Да проклество какво не навуку
Ако грешни пољубе му руку
А он сужањ у строгоме посту
Дочек спрема сваком своме госту
Себе самог невољним прилаже
Но правило Божије налаже
Свако ко се роди на планети
Једног дана мора умријети
У монашким записима стоји
Василије кад' се упокоји
Ђе је десном руком дохватио
Из стијене извор је избио
Љековита вода к'о с' Јордана
Поста мелем душевнијех рана
Нек' је Богу на небеси слава
Том се водом народ освештава
Ђе лијева рука дохватила
Ту је лоза винова избила
Дивно господ Српски род дарива
С' те се лозе народ причешћива
 
X
Ево има четири вијека
Вјерни народ ту тражи лијека.
Над ћивотом острошког владике
Библијске се понављају слике
Ту сакати на ноге устају
А слијепе очи прогледају
Непреболне зарастају ране
Стаде народ са четири стране
Непрежући вјери и нацији
Долазити Светом Василији
Да окају гријехове своје
И да тропар светитељу поје
Ту велике свјетске дипломате
Своју славу са вјером богате
Ту надмени похлепу лијече
Ту цареви и владике клече
Молећи се острошкоме свецу
Нероткиње ту рађају дјецу
Помаже им светомајка Ана
Она што је родила Стојана
Као мајку светитеља Саве
И њу Срби светкују и славе
И њеном се породу клањају
Док анђелски хорови пјевају
У свечане народне литије
Помози нам Свети Василије
Мир нам спаси, а спокој донеси
Нек, је теби слава на небеси!

Предраг Јаничић

ГОРЊАК

Туд где ветар Горњак спушта се са брда,
куд кнеза из лова водили су пути,
туд где жубор Млаве међ стенама врда,
молио је светац реку да ућути.

Занавек је река свецу ућутала,
разговору верних да не смета хуком,
за сведока вери и себе је дала,
светињу ће дићи светац својом руком.

Малену капелу сред пећинске стене,
за келију духа испосничког свога,
кад вером и постом у осаму крене,
у потпуном миру да сусретне Бога.

А ту одмах подно јежевачког стења,
на обали што се ко отела Млави,
Кнез Лазар подиже цркву Ваведења,
Богородицу да манастиром слави.

Чувао је барјак Душановог царства,
и Лазаров пехар којим вино пише,
спаљиваше цркву зулуми, варварства,
ничег што је српско да не буде више.

Рушиле га силе, палиле из беса,
да трагове затру верујућем роду,
с гаришта се дизô опет пут небеса,
изнова кад вера дочека слободу.

Милан Милановић

ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА

О пресвета дјево, данашњег си дана
Узнета на небо, сину твоме Христу,
Богомајко мила, заштитнице наша,
Спаситељу преда, душу своју чисту.

По чијем си путу, газила по трњу,
Преносећи славу, путоказ си била,
Уз помоћ анђела, славећи Хришћанство
И у посту строгом, често се молила.

За спасење душа, свих људи на земљи 
Најдостојнија, међ’ женама била
Благословом дјево, од светога духа 
Спаситеља нашег, ти си нам родила.

Носећи свој крст, Благодарећ Богу,
Сјајним орелом вере овененчана,
Са кривог си пута залутале душе,
Усмерила Богу, видајућ од рана.

У последњем вакту земаљског живота,
Архангел Гаврило, јавио је вести,
Да ће брзо тело, утихнути твоје
И да сина свога поново ћеш срести.

Када душу твоју примише небеса 
Захваљујућ теби, за сва твоја дела,
Тада диван мирис, прошири се свуда ,
Богомајка света, к' небу се вазнела. 

Дана твог успења, Владичице наша
Корачајућ путем правде и истине
Молећи са страхом, и вером у Христа
Да нам душу приме небеске висине

Александра Јаничић

БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА

У срцу … најлепше планине,
Видљива из највеће даљине,
У оков’ма ове дане бројиш,
Мирно стојиш никог се не бојиш.
 
У срцу … најлепше планине,
Говориш из највеће тишине,
У теби се једноставно моли,
Свако Србче судба твоја боли.
 
У срцу … најлепше планине,
Љубиш к’о из највеће близине,
Радујеш се сунцу што ти сија,
Озго тебе гледа Србадија.
 
У срцу … најлепше планине,
Грејеш и са највеће даљине,
Градиш свог јунака новог века,
Да се храбро врати из далека.
 
У срцу … најлепше планине,
Време за те не може да мине,
Због тебе се тако лако пати,
Ти си наша истинита Мати.

Саша Мојсић

ПЕСМА СЛЕПОЈ СЕСТРИ

Ти си рођена без очног вида
и дуго плакаше твоја мати,
ал' осмех твој је сунцокрет жути,
што сунце твоје у стопу прати.
 
У оку често обмане живе,
па шаке чврсто безвредност држе,
ал' само твоје пречисте руке,
могу до сунца да се пруже.
 
Ти знаш за тугу јесењег лишћа,
разумеш кишу и бодриш ласту,
најбоље видиш и бол и радост,
јер очи твоје из душе расту.
 
Зато, не желите сестру моју,
јер и без вида наћи ће пута,
много је теже кад душа слепа,
кроз понор и кроз беспућа лута.

Биљна Васић

У ОСАМИ МАТИ КОПНИ

Цела болна вечност стаде у сећања која плове,
па се уздах старе мајке кроз врбаке само свија,
кроз молитве са сузама сваке ноћи децу зове,
само чежња ‘место среће тужно срце обавија.
Завичај су оставили ево прође много лета,
све су руже увенуле, мајци само пелин цвета.
Отишли су изненада у градове њој незнане,
само може да их грли кад јој дођу сви у снове,
са сликама пожутелим ведри стара тужне дане,
моли Бога Свевишњега да се неко одазове.
Осећа да сваким даном срцу тиши су дамари,
црна слутња грли мајку, срце болно јој крвари.
Свако јутро још пре росе по дворишту сетна шета,
па тумачи на свој начин болна, тужна сновиђења
и да вечни санак усни неће мајци да засмета
од дрвећа да не ствара срцу драга привиђења.
У осами тихо копни све тужнија њој су јутра,
ако данас јој не дођу, можда биће касно сутра.

Љиљана Терентић

ДЕДИ ТОМИ

Прекорачих преко прага 
Трошне куће ћерпичаре
Па разгедам знану кућу
Успомене будим старе
Поглед лута од креденца
Ка шпорету па одреда 
Осећај се чудан јавља
Као да ме неко гледа
Не умем ни описати 
К'о да нисам сам у кући
Један слика урамљена
Пажњу ће ми сву привући
Приђох слици и скидам је
Да прашину са ње збришем
Навиру ми успомене 
Уздахн'о, сам па издишем
Памтим добро ту људину
Каквих ретко данас има
Скроман, частан и поштован 
Прави пример домаћина
Тихо речи прошаптавам
Док ми суза кваси лице
Не, то нису сузе жалне
То су сузе радоснице
Радујем се јер сећање
У мени је јоште живо
Што баш мени благи Господ
Деду таквог је дарив'о
Са поносом слику вратих
Преко прага нога креће
Сећање на деда Тому
Избледети никад неће

Димитрије Анђелић

БАБИНО ПОСЛУЖЕЊЕ

Кад овако мислим из далека
И сетим се топле чаше млека
Радости и игре деце из детињства
Кроз трачак светлости што блиста
 
Док се дечија чује граја
У жутој кући баба одваја
Шта ће својој  деци дати
Које бомбоне изабрати
 
На старој мушеми
магија се ствара
Кох, тулумбе, пита и баклава
 
Кроз ведро небо преломи се муња
Трк у кућу на слатко од дуња
Изворска вода точи се са чесме
Док деда прича шта се не сме.

Небојша Милојевић

МОЈ ДЕДА

Као кроз маглу сећам се деде,
сељака вредног, жуљавих руку,
бркова белих и косе седе,
навиклог на рад и сталну муку.
 
Био сам мали, тек пет-шест лета,
 још био нисам стас'о за школу,
за нашег свеца први пут с' дедом
упалих свећу на славском столу.
 
Тога смо јутра у цркви ишли,
тамо смо заједно и колач секли,
Христос међу нама, јесте и биће,
углас смо исти заједно рекли.
 
Често је причао  најлепше приче,
о нашим прецима из прошлих дана,
тада би, онако, значајно рек'о:
Запамти да си тог стабла грана.
 
Стално ме учио да нешто радим,
како да орем родну нам њиву,
да цепам дрва и ватру ложим,
како у ракију да ставим шљиву.
 
А кад би  дошли вихори снежни,
кад му се бркови смрзну од леда
на Бадње јутро, пре зоре ране
по бадњак ишли би ја и мој деда.
 
Нема га више, давно је било,
када је отиш'о на последњи пут,
остаде стара његова слика
и штап багремов, к'о восак жут.

Раденко Кузмановић

МАЈЦИ

Христос воскресе ја ти не рекох,
ти оде небу о Ђурђевдану,
кајањем вечним душу опекох,
па сузу кô со сипам на рану.
 
Брзих сам дана требао доћи,
још неку твоју муку да решим,
ти журно оде те свете ноћи,
твојим се местом у рају тешим.
 
Чекању ваљда места не беше,
журба је нека у теби била,
свеци се теби радошћу смеше,
уморан сан си животом снила.
 
„Срећа је сине играчка скупа,
коју ти мајка купит не може“,
певам док око лице ми купа,
на небу мајку чувај ми Боже.
 
Једном ће она Година нова,
с Кошавом што нас бацала с пута,
тамо у свету вечитих снова,
чекај ме мајко макар и љута.
 
Хтео је живот да будеш Тина,
богатих кућа слушкиња само,
а ти си хтела боље за сина,
у инат ветру да корачамо.
 
И себи живот с правом си хтела,
и породицу што дом свој свија,
ти знаш колико туге си срела,
а колко среће што срцу прија.
 
Судбина мене нацрта путу,
даљином што ме узела к себи,
сањах те мајко, дуњу нам жуту,
ал’ километар не да ми к теби.
 
Самоћи оста згурена бака,
јер тако живот доброти суди,
сад кад те грли та хладна рака,
слику ми мајко приви на груди.
 
Хумка ће кад-тад та да затрави,
и крст од киша скроз ће да струли,
бол ће и небом по мојој глави,
на Васкрс што се ми нисмо чули.

Милан Милановић

МАЈКА ВОЈНИКА

Стари је отац рекао само:
чувај се сине, и друга свога,
знам, није лако где идеш тамо,
веруј у себе, веруј у Бога.
 
И немој сине нечовек бити
 камена срца, пуногa студи
 заштити друге од себе самог
 и увек витез и човек буди.
 
Мајка је ћутке брисала сузе,
још је у глави тог трена слика,
отац јој тада прозбори тихо:
Немој да сузе прате војника.
 
Пољубац један и стисак руке,
у ноћи мрклој лавеж од паса,
пиши нам сине, кад будеш мог'о,
рекла је мајка скоро без гласа.
 
Рек'о је збогом, љубио руке
оцу и мајци и ... ништа више,
прашњавим друмом оде из села
уз прве капи јесење кише.
 
Много је прошло суморних дана,
суморних дана и тамних ноћи,
а две су сенке чекале, само,
свог сина да л' ће жив кући доћи.
 
Прошло је много али је дош'о,
у смирај једног јесењег дана,
на грудима сјаји орден за храброст,
кад је на фронту допао рана.
 
Капија шкрипну, ал' никог нема,
погледа трешњу и оџак крив,
нема Шарова да му се радује,
помисли - Боже, да л' је ко жив?
 
Дође до куће, одшкрину врата,
па закорачи у родни дом,
на одру лежи стара му мајка
а отац стари бдије над њом.
 
Старац се окрете и тихо рече:
испусти душу пре пола сата,
није јој срце издржат' могло,
чекајућ' да јој отвориш врата.

Раденко Кузмановић

ОПРОСТИ

Опрости белутку родне груде,
опрости што ћутањем говори
када ти зебња душом жубори,
кад ти моћници за твоје суде!
 
Опрости чеду што данас брине,
Земљо мати, за топле ти скуте,
опрости оним што данас ћуте,
а ридаће кад вријеме мине.
 
Опрости овог поноћног сата
што мој врисак довољан није
да пробуди све српске капије
што крхкој нади затварам врата.
 
Ал’ ми у оку још гусала јек
што наше јунаке чојством кити,
јер су те животом вољни бранити
да умукне крик злотвора навијек!
 
Па нека судији Господ суди
за наше сунце, мјесечину меку,
за тиху гору, бистру ријеку,
што ехом чекића зебњу буди!

Славојка Кокић

СРБИЈА СЕ ЉУБАВ ЗОВЕ

Србија су сви јунаци што осташе сред бојишта
и сви они што рањени вратише се на огњишта,
то су они што страдаше од албанске страшне зиме
и сви они пострадали за чије се не зна име.
Србија је свака суза због ратника што је пала
и уздаси српске мајке у рат кад је испраћала,
сваки педаљ земље свете поред суше што је плодна,
Србија је породица племенита, благородна.
Србија су моја браћа сан у јаву што претворе,
сваки од њих за Србију препливати може море,
Србија је српство цело које љуби светосавље,
место крви кад кроз вене тече свето православље.
Србија је свака мајка чистом вером када доји
своје чедо умиљато с источника када поји,
то су јелек и либаде, прслук, фермен и тканица,
то је прошће и колиба, свака плодна ораница.
Србија су моје сестре што свим срцем Бога љубе,
што ће сутра кад затреба поћи на зов прве трубе,
сви очеви и све мајке што чувају деци снове,
Србија је наша вера и све што се љубав зове.

Љиљана Терентић

КОТА 601

На Велики петак, што га Страсним зову,
Плаштаницу љуби мајка крај олтара,
док јој тужне мисли лете ка Косову,
моли се за душу хероја с' Кошара.    

Дрхти нежна душа у том тужном дану,
па због туге њене трепере и звезде,
један бели бисер из ока јој кану
и паде на срце где се туге гнезде.

Мајку туга гуши због Христових мука,
а друга још већа због мртвога сина
и док свећу пали задрхта јој рука,
завлада јој душом пустош и празнина.  

На Велики петак тог кобног априла
плакало је небо, то не беше давно,
орловима српским ломили су крила,
јецало је опет то Косово равно.

Кота шестоједан поста губилиште,
пали су јунаци у трагичној драми,
душе су пронашле ново боравиште,
само мајка плаче у својој осами.

Душа боли мајку, препуна је јада,
кад би суза могла сина да оживи,
пошао би јунак, поново да страда,
за Косово Србин бори се и живи.

Љиљана Терентић

ЕПИТАФ ПОРУЧНИКУ ЉУБИШИ

Гусле моје људски разговору,
Од слободе најбистри' извору,

Одјекните гласом јеванђеља,
А мени је да запјевам жеља,

Нек' се чује дуж земље широке,
Какву ђецу рађу Херцеговке,

Из Жакова Жаркова је Мара
Благословом Божијега дара,

На бијели донијела свијет,
Мушко чедо које неће мријет',

Докле Србин историју шара,
И док свићу јутра с' Леутара,

Прва љубав мајчина највиша,
Па му име нађеде Љубиша

Доби дично братство Поповића,
Нову наду, малог соколића

Ако некад донесу године,
Да на браник стане отаџбине.

Но вријеме тече к'о ријека,
И судбину кроји код човјека,

Кад' Љубиша за армије стаса
Војничка га одредила класа,

Због држања и господског' лица
Изабра га ратна морнарица,

Па се вину Херцеговац ови,
По Јадранским водама да плови,

У редове плаве морнарице
Није било љепше перјанице,

Ведро чело, а грађа атлете
Ноге хитре, спремне да полете,

Из зјеница благи поглед грије,
И плијени женске симпатије.

Дивно га је видети у строју,
Како стеже џефердарку своју,

Сија момче к'о искра у мраку,
Вазда први на сваком задатку

Због заслуга јуначког држања
Као израз војног поштовања,

Уз признања војничка велика,
Окити се чиним поручника.

Но вријеме ново судбу кроји,
Земља ћути и земане броји.

Вихор рата лебди у облаку,
Наједи се срце у јунаку,

Поново се мржња захуктава,
Распадне се Брозова држава,

Стадоше се цртати границе,
Опет Србу пријете кланице,

Хита војска на четири стране,
Од небраће, браћа, да се бране,

А Љубиша Поповићу млади,
У чувеној Требињској бригади,

К'о поручник у вихору рата,
Замјеник је главног команданта

У редове трећег батаљона,
К'о двоглави орао са трона,

Командује и браћи говори,
Преко Срђа да врата отвори,

Дубровнику нек' Јадранско море,
Православне обасјају зоре,

Рад би био да валове чује,
Јадран плави док оком милује,

И још једном барем у вијеку,
Дубровачку да гледа ријеку.

Но судбина љућа од челика,
Поповића младог поручника

Зајми Босни кроз њене урвине,
Оде јунак из Херцеговине,

Про крвавих босанских планина,
Намучена зове отаџбина

А кад' бану на пусто згариште,
Распореди војску на бојиште,

Покликује Херцеговце смјеле,
Низ клисуре и кроз густе јеле,

Јунак кличе, а слобода ниче,

Али опет када вјетар дуне,
Умире се на гуслама струне,

А заори пјесма џефердара,
Поповић се тако разговара

Са турцима ђавоље звијезде,
Што се вазда на туђе гнијезде.

Но ђе добра, ту је и несреће,
Ђе косидбе, ту вене цвијеће,

Зло се надви о Кристовом дану
На Борачком крвавом мегдану,

Са Кисера, планинскога виса,
К'о да ђаво депешу потписа,

Са Самијем Мухамедом свецом,
Наједи се луна са мјесецом

Па кидишу и огањ и клетве,
Про крваве ријеке Неретве,

Ватра сипа к'о да жито сије,
Из облака смртна ура грије,

Историја престаде да пише,
У књигама Поповић Љубише.

Ђе погибе млади поручниче,
Ту и данас жуто смиље ниче

И мирише босиок зелени,
Расули се по гори невени,

Славуј пјева зором на уранку,
Нек' је слава паломе јунаку!

Предраг Јаничић

ВОЈНИЧКА

Усиљени корак гази 
У ваздуху игра снага 
Строј је спреман за одбрану 
Марамицом махни драга.
 
Пређи оком преко строја 
Редовима српских дика
И молим те, не заплачи 
Нису сузе за војника.
 
Осмехни се, једном само 
Да упамтим раја слику 
Да те сањам док крварим 
Отаџбини на бранику. 
 
Када прође пир паклени 
И крвавог рата јека 
Вратићу се са слободом 
Загрљају што ме чека.
 
Завет дајем пред полазак 
Где се живот смрћу слави 
Док ме има веран бићу 
Богу, Српству и љубави!

Милан Бајчета

БИТКА НА МАЧКОВОМ КАМЕНУ

Дан бијели који тад освану
налик бјеше сваком другом дану, 
а облаци на небеском вису 
шта се спрема одавали нису. 
Црни барјак на Борањи стоји; 
швабска чизма Гучево освоји; 
гавран јавља с Јагодње планине: 
eто Швабе опет преко Дрине. 
 
После тешког пораза са Цера
бечки двор их на освету тјера. 
Воде шесту ударну армију
србски народ листом да побију, 
ко на Мачву кад су ударили
и крвави покољ учинили: 
жене, дјецу и старце вјешали, 
а пред војском србском су бјежали. 
 
Сад су опет кренули са Дрине, 
нова звјерства на Србима чине; 
наредбе им пристижу крваве
да Србина живог не оставе. 
 
Глас допаде до сивога тића, 
генерала Петра Бојовића, 
швапска сила до тад невиђена
иде преко Мачковог камена, 
десним крилом испод Крупња мину, 
на Соколску избише планину; 
аустријска нада се армада
да ће стићи до Ваљева града. 
 
Али су се грдно преварили, 
без крчмара рачун су правили; 
не може се са Србима тако, 
све то може бити наопако. 
Неће Срби лако се предати, 
без крви им ништа неће дати, 
па Бојовић пред војнике стаде 
и наредбе ратне им издаде. 
 
Прву србску покреће армију, 
аустријску пресреће ордију. 
Силан напад Срби учинише
и Соколску планину вратише; 
швапска сила још је померена
јуришом до Мачковог камена. 
Ту су Швабе шанце припремили
како би се од Срба бранили; 
с Кошутње до Мачковог камена, 
Перуником дуж цјелог гребена, 
кроз Липничку главу и Црвење, 
Јаворником кроз тврдо камење. 
 
Џаба шанци и куле камене 
србска војска кад у јуриш крене. 
Душманине мајка ти кукала, 
боље да те није ни рађала. 
Запамтићеш србске соколове
кад ти стану скакат у ровове, 
кад прсима у прса ударе
ка громови да туку са Таре. 
 
Ал’ огромна аустријска сила
на Мачков се камен утврдила, 
па доводи људство и технику
и спрема се за битку велику. 
Тринест задњих крвавијех дана
не би часа без љутог мегдана; 
с обје стране линије ватрене 
топовске су цјеви ужарене. 
 
С бојишта се црни облак диже, 
а граната гранату сустиже, 
митраљези тешки ударају, 
зрна врела тјелеса парају, 
док се јуриш с јуришом смјењује 
србска војска храбро напредује. 
Деветнестог септембарског дана, 
на врхунцу крвавог мегдана, 
потпуковник Душан Пурић зове
командире у прве редове;
напред иде с подигнутом руком 
пред четвртим пјешадијским пуком 
и наредбу издаје чувену: 
командири пред војском да крену, 
па у славу и завјет слободи
он ће лично јуриш да предводи, 
с пуком стиже из ужичког краја
Мачков камен јуришом осваја.  
Швабе брзо снаге прикупљају
и жестоки напад узвраћају. 
 
Ко ће таквој одолит ордији, 
пет пута су од Срба бројнији. 
Ал’ су Срби ко лавови љути, 
сваки спреман у бој погинути 
и упркос бројчаној надмоћи
Мачков камен Шваба неће проћи
с Јаворника док бој одјекује
и док Душан Пурић командује. 
 
Бој не бије куршум и олово, 
него храбро срце Србиново, 
па од тада три крвава дана
такве битке, муке и страдања 
и јуначке славне погибије
било није од кад сунце грије. 
С обје стране велике су жртве
Шваба гази не броји у мртве; 
с Кошутње и Липничке главице
у бој води нове јединице 
и довлачи каре и топове, 
огањ сипа на србске ровове. 
 
Девет пута Швабе јуришају, 
ал’ још жешће Срби узвраћају; 
Душан Пурић храбро командује;
за јуришом јуриш се смјењује. 
Бајонети оштри сијевају, 
а куршуми густи дим парају, 
па четвртог крвавога дана 
врело зрно погоди Душана. 
Док је србски јуриш предводио
митраљез га швабски погодио
у зло мјесто са лијеве стране;
тако паде Пурићу Душане, 
перјаница храбрих официра
најславнијих ратних командира.
Дуж цијелог попришта ратнога
по храбрости нема му равнога; 
за велики подвиг се родио, 
Господ га је снагом обдарио, 
храбрим срцем и витешком руком, 
командово Гвозденим је пуком. 
Смрт његова тужна и немила
судбину је битке пресудила; 
без команде војска могла није
против силе пет пута бројније. 
 
У штабу су донјели одлуку
истог дана да војску повуку, 
да главнину снага сачувају
Мачков камен Срби напуштају. 
Швабе су га одмах запосјели, 
Пирову су побједу однјели, 
због жртава небројено више
што на бојном пољу оставише. 
 
Љутог боја било је и прије
ал’ не бјеше битке крвавије; 
што рањених и који пострада
Срба паде шеснаест хиљада, 
међу њима стопет официра 
с бојног поља ратних командира. 
Број жртава душмани сакрише
три пут више војске изгубише, 
Јаворник је постао гробница
многобројних швапских јединица, 
мада им је побједа припала 
војска им је силна пострадала. 
А будућа памтиће времена 
љуту битку с Мачковог камена 
и спомињат докле је мегдана
славно име Пурића Душана.

Раде Савић

ОДА СТЕВАНУ СИНЂЕЛИЋУ

Синђелићу змају огњевити
српском роду узданице јáка,
чвр̑ст бедеме српскоме нáроду,
а Тýрцима мýњо из облака.
 
С коњима су из четири пýта
турске силе на Чегар крéтале,
а Ресавци соколови си́ви
сваки пýт су жесток отпор дáле.
 
Хуршид - паша пјешадију крéће
сав је Чегар обузела тáма,
тебе лаве с твојим Ресавцима
на Чегру су оставили сáма.
 
Куд се ђеде Петровић Милоје
своју вôјску зашто је блокира'
горе није урадити мога
па све да је годинама би́ра',
 
Како пропаст Србпству да нанесе
и у ропство опет да га баци,
Ресавци се до задњег борише
као љýди и прáви јунаци.
 
Ти у задњем сýђеном моменту
створи лагум, барутану диже,
преко триста храбрих Ресаваца
најсветији споменик подиже.
 
Тáкву храброст нико у свијету
нит' је им'о нити ће имати,
тáкву смјелост и такво прегнýће
може само Бôг Србину дати.
 
И Ла Мартин дивио се чуду
огромноме величанству твоме
и за Ћéле, од лобáња, Кýлу
нáроду је прич'о Францускоме.
 
Тако нешто у свијету нéма,
нит' је би́ло нити може бити,
а са овим великим знамењем
Српство ће се вјечно поносити.
 
Нáрод који овај спомен има
вјековима умријети нéће,
он потомство учи и потсјећа
слобода је богатство нáјвеће.

Бранко Крковић

МЕГДАН РАДИ ВОЈВОДИНЕ ШЋЕРИ

На Косору у камене Куче,
ђе вјетрови силовито хуче,
ђе од сунца стијене се троше,
Дрекалови потомци дођоше.
Ту се некад славом огрнула
тврда кула војводе Радула,
ту се сјаје србског рода луче,
ту се људи на јунаштво уче
и рађају отмене одиве,
што и данас у предању живе,
ко што бјеше јуначкога кова
шћер војводе Радоње Петрова.
Та ђевојка витешкога соја
каза оцу осјећања своја,
да би хтјела да узме јунака,
макар кад би био од Турака,
који своје не боји се смрти
коме срце никада не дрхти,
коме очи као пламен горе,
ког поштују и са ким се зоре
а не неког млакоњу и јада,
макар имо по царева града!
Војвода се обрадова шћери
у њезиној жељи и намјери,
те разгласи на четири стране
у недјељу прву која сване
на Биочу, уз Мораче хуку
да ће добит' ђевојачку руку
ко на мегдан љути побиједи
и јуначко име завриједи!
Глас одјекну, није мого прије
а четири бјеху мегданџије
Батрић Перов с Безијова спучи,
њега прате племеници Кучи,
братоношка војска бастадура
слијеђаше Јовановог Ђура
а Пипери праћаху сокола,
пред њима је Брацанов Никола!
Још четврти војску наоружа
па се крену са сред града Спужа,
за ђевојку на мегдан да стане,
Мећикукић турски капетане.
Тек бијаше осванула зора,
четири се смјестише табора,
све четири војске суочене
очекују да се мегдан крене.
Тишина се уселила нека
само хучи Морача ријека
и гаврани црни који слуте
да ће крви да буде просуте.
Кучи одмах питаше Пипере
да подрже њихове намјере,
да се прво са Батрићем бије,
Мећикукић, они ће послије!
Кад Пипери пристанак дадоше
и припреме за мегдан стадоше,
Батрић Перов, увредом опсова
мегданџију Ђура Јованова
и за ријеч живот свој изгуби,
јер га Ђуро из кубуре уби!
Онда наста међу два племена
страшан призор немилијех сцена,
поче покољ и крвопролиће
међу Куче и Братоножиће,
обојише Морачу ријеку,
једни друге бију и сијеку
а војска се поћера с Биоча
преко стрмих братоношких Плоча.
Мећикукић прилику уграби
да ђевојку без мегдана зграби,
јурну с војском што је мого прије
да на Косор високи избије
а кад стиже и узе ђевојку
краћим путем повео је војску
да умакне Подгорици како,
али му се не оствари тако.
Ново Попов зачу глас немио
да је Турчин цуру уграбио,
те искочи међу војске двије
на Подкршу ђе се битка бије
па из грла бијела завика:
„За мном браћо, на старог крвника!
Прекидајте клање ове реде,
ено Турчин ђевојку одведе!
За мном Кучи и Братоножићи,
нећемо ли како их престићи,
да ђевојку Турчину не дамо
и да данас образ сачувамо!“
Бој престаде у истоме трену
сва се војска смијеша и крену,
оставише мртве и рањене
да их носе на плећима жене.
Ново Попов испред војске трчи
сваки му је корак као вуч'и,
за њим Кучи и Братоножићи
једва Нова могаху достићи.
Код Златичког потока засташе
и високо Турке угледаше,
ђе се споро крећу док силазе
низ беспутне врлети и стазе.
Онда Ново према Куњу крену
да се срету на томе камену
а кад први подно Куња бану
сучелице турском капетану,
викну Ново из бијела грла:
„Стани војско, куда си наврла!
Капетане турски, мислио си
кад се ћерка војводина проси,
на превару да ћеш је одвести
а да нико неће те пресрести!
Ја те зовем и за мегдан питам
да ти сабљом невјесту честитам!“
Мећикукић без ријечи скочи
да се с Новом на мегдан суочи.
Поиграва вјешто око Нова
но је Ново витешкога кова,
силан јунак, добар мегданџија
а сабља му од бритве оштрија,
ману сабљом и Турчина шину
расјече га лакше но мјешину.
Онда Ново скиде капетану
главу што је узо на мегдану!
Турци одмах у бјекство кренуше
десно поред пећине Браљуше,
па се војска пут ријеке сручи
а за њима сустопице Кучи
удружени с Братоножићима,
откидају главе крвницима.
Гину Турци лијека им нема,
ни Морача вода не дријема
носи турске лешеве без глава,
запјенила мутна и крвава,
али  ипак једна група мала
обале се бјеше докопала,
но их тамо у обруч сатјера
са сабљама војска из Пипера,
само једног оставише жива
да Турцима у Спужу казива
погибију црну и велику
крај Мораче у мјесту Тамнику.
Онда Кучи и Братоножићи
ријешише биљегу подићи
Мећикукић турском капетану,
да се памти по томе киљану
ђе му црна погибија пуче
кад се с војском обрете у Куче!
Ту се војска сред дана бијела
међу собом измири цијела,
наузе се оружја и злата
турских глава и добријег хата
и сва војска са ђевојком оде
право кули Радоње војводе!
Војска бјеше лијепо стимана
и остаде три бијела дана
гостећи се ракијом и вином
пред бијелом кулом Радоњином.
а војвода Радоња се сложи,
Ново Попов када му предложи,
да његову ћерку неудату
дадну млађем Батрићевом брату,
а да Кучи и Братоножићи
у миру се морају разићи,
опростити мртве и рањене,
ради силне битке добијене
и рад слоге у коју се нада
да ће вјечно међу њих да влада.
Ту се двије војске раставише,
једни другим мртве опростише,
захвалише војводи на стими,
што их дивно и очински прими
и савјет им мирољубив даде  
како даље на слози да раде.
Истог дана са Кучима Ново
у село је стиго Безијово,
да испуни своју ријеч дату
и да преда Батрићеву брату
шћер војводе Радоње с Косора,
јер се ријеч поштовати мора!

Жарко Бојић

КРВ ГЛОЂАНСКОГ БРДА

Чујеш ли земљо, чујеш ли клети:
Васкрслих вапај још овде звони!
Овде су млади покошени цвети,
Имена крсног: вечни бастиони.

Овде су шејтани људскога лика
Клинима рђавим ко на Голготи,
Укивали храшћу тела мученика,
Камом и српом гашени животи.

Свака је стопа натопљена крви,
На свакој грани жали кукавица.
Још крик и јаук одзвања први
У страшном грчу безоких лица.

Утроба просутих, череци пусти
У пиру крвавом, завијаше гора,
Џихадских хорди, поганих усти,
Умором злијем од свих умора.

Овде је мајка препознала сина:
Фањелом сингавом, оплетеном,
Млађаног сина, чеда јој једина:
Куда си Петре без мајке крено?

Вуненом чарапом сестра брата:
Безглава позна, крај њега паде.
Деду су заклали прошлог рата.
Потомци њихови сад очи ваде.

Крвави дане, Каменичка зоро,
Глођанско Брдо, кукавна рано,
Још јецај мајки одјекује гором,
Никада крвав више не сван’о!

Александар Деспотовић
 
СТРАДАЊЕ БРАЋЕ МИЛИЋЕВИЋ

Кад је Скадар на Бојани
Зидо краљу Вукашине
Снаху младу Гојковицу
Заћемери у зидине
Рад превјере ђеверове 
Гојковица цвили млада
Кад несрећу своју виђе
Неимара куми Рада
Преклиње га да јој пенџер
Један зида на грудима
Онда јадна опет моли
Други пенџер на очима
Кад јој буду малог Јова
На дојење доносили
Да га гледа док му шапће
Освети ме сине мили
Онда Раде неимаре
Клеше ћемер у литици
И остави два пенџера
Младој снахи Гојковици
Тако Јова доносише
За годину пуну дана
Ђе је с' бедема ко с' извора
Материнска текла храна
А када је Јово стас'о
И одрасто у делију
Од виле је горске сазн'о
За мајчину трагедију
Наједи се љуто момче
Прокле оца и стричеве
И побјеже земљи Хумској
У слободарске крајеве
Ту Хумљанку младу узе
Са њом диван пород има
Пет синова и три шћери
Па се дичи с' потомцима
А Малечко син најмлађи
Истиче се од рођења
И одваја међу браћом 
Као борје од камења
Стасит момак ко храст вити
Најбржи је бињаџија
Најљући је мачевалац
А најбољи мегданџија
Па га зато кнеже Хумски
Одликова у војводу
Да пред војском вазда буде
Златна луча за слободу
И да брани с Хумљанима
Душаново славно царство
Од Малечка после наста
Милићевић дично братство
Које турци разорише, 
Но огранак један мину
И корјење ново пусти
У јуначку Звијерину
Па се лоза поче гранат
И рађати плодовима
А отпоче народ клицат
Млаечковим потомцима
Милићевића је било
Знаменитих људи доста
А највећи међу њима
Војевода Глигор поста
Окосница љута бјеше
Херцеговачког устанка
Кад се славна Херцег земља
Ослободи од турака
Уз Глигора бјеху листом
Братственици полетили
Да васкрсну Српску наду
Нијесу се двоумили
Међу њима соко сиви
Мегданџија једна стара
Милићевић дични Раде
Познатији ко кучара
Џефердаром љутим Раде
Невесињску пушку пали
Свети браћу и рођаке
Од турака што су пали
А кад мало мира дође
И кад муке прође пола
Настани се тада Раде
У Брезова равна дола
У Видушу поноситу
Испод Тисца у тазбину
Јер му шуре изгибоше
Па на земљу дође њину
Те имање запуштено
Крчи ралом с' воловима
А пшеница ста да класа
У Брезовим доловима
Вриједним је својим радом
Нову кућу направио
И са својом сапутницом
Диван пород изродио
Од седморо дичне дјеце
Колико их Раде има
Средњи син му Голуб бјеше
Одвојио међу свима
По јунашту и угледу
Међ прве га свуд бројише
А три сина Голубова
Традицију наставише
На Солунском љутом фронту
Ко краљеви добровољци
Прославише своје братство
Ови часни Херцеговци
А краљ српски Александар
Са потписом своје владе
Заслужнијем ратницима
На Косову земљу даде
Тако браћа Милићевић
У судбини својој клетој
Остадоше за навијек
На Косовској земљи светој
А четврти син Голубов
Што му Тодор бјеше име
На огњишту родном оста
Да Видушке прти зиме
И животом тежачкијем
Своју кућу прехрањује
У долима брезовијем 
Фамилију да заснује
Бог му даде са небеса
Диван пород Тодор има
Па се дичи са својијем
Синовима и шћерима
Но судбина зна бит тешка
Ко кад облак сунце скрије
Разбоље се Тодор тешко
Од зла неког те умрије
А Милица оста сама
Са седморо ђеце мале
Која пиште неутешно
Родитеља свога жале
Па је Сава син најстари
Прије вакта одраст моро
Преуз'о је домаћинство
Сијо,копо,жњео,ор'о
Ишо свуђе ђе год треба
Испред своје породице
И са мајком васпитаво
Млађу браћу и сестрице
Школовао брата Бранка
За жандарма краљевога
Себи нашо вјерну другу
Све у славу вишњег Бога
Окренуло све напријед
У честиту кућу ову
По угледу и поштењу
Знају ђецу Тодорову.
Но одједном ко гром с неба
Зло обрну српском роду
Дође вакат да најбољи
Опет гину за слободу
Усташки се милет крену
Од Мостара и Чапљине
Да униште српску нејач
И њихове домаћине
Из утробе материнске 
Нерођену српчад кољу
А крсте се тобож крстом
И Христову ишту вољу
Кад Љубиње затријеше
Окренуше Љубомиру
Да све редом до Билеће
Кољу,пале и затиру
Но Бог Србе отријезни
Кад несрећу виђе њину
Па се браћа устадоше
Бранит своју отаџбину
Милићевић тада Бранко
Испред својих Ситничана
Са Алексом и са Матом
Пут Зминачких хрли страна
Тамо дични Љубомирци
У Бусији већ чекају
Куће своје да одбране
Ратну срећу да кушају
А пред њима Ковач Сава
С официрском сабљом маше
Док узвикну извидница
Ето иду зле усташе
Намрачи се ведро небо
Бану пашче испред вука
Плану пушка устаничка
А усташка зајаука
Ту Кучара Бранко силни
Што надимак ђедов носи
Кличе своје ситничане
А усташку војску коси
Од рафала митраљеских
Домашево одлијеже
А усташе про Кртиња
Ка Љубињу натраг бјеже
Но Францетић неће с миром
Па обнови јединице
И окрену од Требиња
Да уништи Љубомирце
Ни не сања да ће лудо
Изгубити силну војску
Кад бијаху бојовници
Примакнули селу Моску
Загрмљеше српске пушке
Око пута са свих страна
А Кучара лети Бранко
Испред својих Ситничана
Баца бомбе крагујевке
На усташке крвопије
Да освети српску нејач
И затрте фамилије
Од плотуна јечи земља
Моштанско се поље стреса
А покличја устаничка
Одјекују до небеса
Кад се битка завршила
Чу се пјесма до Билеће
Никад више зла усташка
Нога крочит вамо неће
Но да видиш црног јада
Ђе погибе братска слога
Рад некакве политике
Замрзише Срби Бога
Куд се људска памет ђеде
Што се браћа завадише
Ради чега и рад кога
Себи очи повадише
Једни вјерни комунизму
Маршал Брозу и партији
Ови други наклоњени
Петру другом и Србији
Милићевићи осташе
Вјерни Богу, вјерни краљу
Вјерни Светом Василију
Јеванђељу,православљу
Вазда јасан став им био
Никад неће с' безбожнима
Те синови Тодорови
Приступише четницима
Води Бранко браћу своју
Ђе год бој се за крст бије
Само Сава кући оста
Као чувар фамилије
А злогласни комунисти
У одмазду полећеше
Ко год крсну славу слави
Непријатељ њихов бјеше
Код Саве су Тодорова
Тијех дана чести гости
Па му чељад злостављају
Бог нека им памет прости
А Радојка Савина је
Сто их пута напојила
Хљеб им прекла испод сача
И скорупа доносила
Сава клао по пет брава
Да насити гладне душе
Да му ђецу не покољу
И огњиште кућно сруше
Кад се добро наједоше
Без потребе и рад ништа
Једно момче зграби гламњу
Понесе је са огњишта
Па је баци на кров Савин
Насмија се од бијеса
Кров сламнени ватру прими
Дим се диже у небеса
Једва чељад утекоше
Да се спасе трагедије
А катили запјеваше
Кад одоше из авлије
Оста Сава с ђецом малом
Испод ведрог чекат неба
Ко ће да му чељад спаси
И донесе кору хљеба
Јер му жито сво изгоре
Таман бјеше овршено
И са гувна на трагаче
У амбаре донешено
Кад Кучара Бранко сазна
Фамилији шта му раде
Намрачи се ко вук горски
Па освету спремат стаде
Ђе год дође у прилику
Комунисте пресријета
Па с ватреним револвером
Раставља их од свијета
Онда опет у планине
Одмеће се четницима
А доноси муницију
И завоје рањенима
Па у битци на Неретви
Брат му Шпиро заризика
И полеће у јуришу
Прсимице на крвника
Погоди га врело тане
У походу ка слободи
Ко погине за крст часни
Поново ће да се роди
Кад без брата свога оста
Јекну Бранко из свег гласа
Поломи се братско крило
Неретва се заталаса
Под јелу га сахранио
Крај Неретве ледне воде
Па пред четом невесео
Невесињу равном оде
Но у једном окршају 
И Кучару зрно рани
Па на ноге ко манити
Полећеше партизани
Да ухвате горског вука
Прилика је згодна била
Побјећи им вала неће
Ни када би имо крила
Сазнали су ђе се крије
У Улогу код јатака
Опколише на превару
И свезаше зор јунака
У кајасе и синџире
Као некад турске паше
Па га онда без пресуде
На сред поља стријељаше
Мрамор му је осто неђе
У Улошким бреговима
Кад Кучара паде Бранко
Зло обрну четницима
Крену озна са свих страна
Хапсит браћу и рођаке
Од онијех што су вјеру
Полагали на бадњаке
Па за Петра Тодорова
Млађег брата Бранковога
Пропитују на све стране
Ђе се крије и код кога
Тек је Петру шеснест љета
Нема крви на рукама
Али брат је горског вука
Па ће скапат на мукама
Видуша га добро крије
Тумара се по шкрипима
А када му глад додија
Предаде се крвницима
Пошто бјеше без оружја
Малољетан без кривице
Мислио је пустиће га 
Партизанске јединице
Превари се Петар љуто
У јазбину кад улеће
Зеници га поведоше
Жив од тамо изаћ неће
У злогласном казамату
Мучише га и убише
Е да Бог да од њих стрва
Не бивало никад више
Оста Сава ко бор вити
Кад му гране посијеку
Шта све може један човјек
Дочекати у вијеку
Три му брата погинуше
Ни једноме не зна гроба
Ђе свијећу да им пали
Ако дођу боља доба
Шта год живот да донесе
Наставит се даље мора
Рад потомста и напредка
Бит не смије изговора
Па је Сава кућу опет 
Из пепела обновио
Сестре своје поудао
А синове поженио
Дочекао насљеднике
Од својијех насљедника
Учио их да се диче
Жртвом својих предходника
Нека буде ова пјесма
Вјечни спомен страдалима
А на здравље и спасење
Савинијем потомцима.

Предраг Јаничић

ДРУГА ПОХАРА КУЧА

Када Његош Петровић умрије
Цр̑на Гора грôзне сузе лије
за владиком, владáром, пјесником,
за лијепом божанственом сликом.
У бôлу се нáрод наиједи
ко би мого да гa наслиједи.
На његовог кoнтају сестрића
на Стевана - Цуцу Пéровића
ал' неслога црногорског двôра
не може се наћи договора,
тастаменат Његошев не вáжи
но Данило Петровићу трáжи
њему мôра да припане мјесто
и силом је запосјео прéсто.
Тај одпадник људскоих величина
одрече се трона владичина
и сам себи нáзив кнéза дáва,
нáрод не зна шта се све дешава.
Кнез почео да се кочопери
смáтра влáст се са дрскошћу мјери,
па Стевана Перовића уби 
да од њега прéсто не изгуби.
А под Острог највећу свéтињу
срамоту је нанио Цетињу,
убруздо је срамотно толико
како не би урáдио нико,
као да га сви ђаволи уче
па одлучи да похара Куче,
што Данилов Зáкон не признају
и порезе нéће да плáћају,
војвода је убруздао Ми́рко
што паметан не би никад нико.
Ми́рко пр̑во стиже на Биоче
и преговор са Кучима поче.
Ту му Кучи одобрење да'ше:
„Услове ћеш поштовати наше,
да се неби правла недјела
по катýна и кучкијех сéла.“
Нико није мого вјеровати
да ће Ми́рко Петровић слагати,
још војвода и брат господáра
да би мого Куче да похара.
Када с вôјском у Куче допану
по наредби припремљеној плану,
од људског се ли́ка звјерка створи
да нанесе љагу Цр̑ној Гори.
Ту се рáдње догађаше чудне
кољу стáрце, дјецу, жене трýдне,
ветеране ратне убијаше
тијела им у бунáр бацаше.
Попалише стаје и огњишта
плијенише стоку са пасишта,
то не мога да спријечи нико
па се звјерство урáди велико.
Двјеста четрдес'т и три кучке глáве 
пред уљаник мораше да ставе,
на коље су главе набијали
да би после битке пребројали
и извјештај књáз Данилу дáли.
А би́ло би мртвих пуно више
но Новица и Павић брáнише
и Милисав вођа Морачана
спасаваше Куче тога дáна.
И Пилетић Јôле из Пипéра
и Вукотић Петар Божја вјера 
спасили су три́ јуначка лава
Ивановић Паунова Сáва,
див јунака Ујка Рашовића,
и кучкога попа Милачића
Код Николе Јованова лава
војвода је са пратњом преспáва.
Ми́рко љутит због оваквог става
што још није посјекао глáва,
од иједа из куће опљачка
украшена оружја јуначка,
нарамак је оружја однио
тако Турчин не би урадио.
Дáр од Петра Пр̑вог и Његоша
па у цр̑вкву медунску је поша
и украо Светог Арсенија
то не памти србска историја,
да је нека освајачка сила
Српству тако звјерство урáдила,
поготово своје кр̑вне браће
ова брука вјечито остаће
докле сунце са небеса грије
најсрамнији дио историје
како  нáрод стрáда од изрода
своје вјере и својег рода.

Бранко Крковић

КРВАВА ЖЕТВА

Јулско сунце на заласку 
Дан пролази, смркава се
А лагани поветарац 
Ко да црне носи гласе

Заспало би Старо Грацко
Уз појање ноћних птица
Ал' вечерас неће тренут'
Осам србских породица 

Јер још нема жетелаца 
Да дођу са својих њива
Смркава се, стрепња расте
Да ли ће их видет' жива...

...У Бујанцу суседноме
Не виђена до тад слика
Није жетва родних поља
Но је жетва мученика

Четрнаест божурова
Рафалом су покошена
Златна класја хлебног жита
Србском крвљу орошена

Кукавички из заседе
Шиптари их посекоше 
Потом хитро кроз шумарке
У јазбине утекоше...

Четврт века протекло је
Скинута је и црнина
Ал' сећање неће проћи 
На супруга... оца... сина...

Димитрије Анђелић

 
БОЛ ЈАСЕНОВЦА КРОЗ ПРЕТКЕ

Какво бако страдање ти беше?
причу поче, сузе се излише
прво деду на прагу стрељаше
рођаке ти за њим све побише.
 
Синко памти и деци пренеси
сва убиства, силовања разна
да се никад никоме не деси
беху живот и сва наша казна.
 
Запамтио, боли ме и пече
сузе њене, трагови на души
бака моја приповест ми рече
свака реч је хоће да угуши.
 
Децу су јој некрсти узели
да прекрсте, католике праве
Православље тако да угуше
неке друге свеце да прославе.
 
Жива бака чедо је родила
силована, распете јој душе
у утроби Јасеновац свила
Православље не да да јој сруше.
 
Живот згасне, ал' памтити треба
Бол је жива и кад она оде
Ту је негде испод плавог неба
Памти жртве, памти мили роде.

Душан Живковић

ЈУНАК И ВИЛА

Да л' знаш, мој трепету вилинско мајски,
кад китиш ме венцем пробраних речи,
И пружаш плетенице ластара снажног,
кроз напукли зид тајновите баште
Да корен ће уснулог незрелог трнца,
повељом топлих символа свих сказки,
Додирнут кишом узрасти на престол,
са осмехом принца из твоје маште

Налик, кад трудбеник прихвати род,
са пупчаном врпцом из блискога Раја,
Па услишен изданком ревносно смишља,
пределом небеске капе да влада.

А шапат му полена зенице шири,
јер пупољком упивши кап бистре росе,
Изражава целост Ивањским цвећем
у мозаику нашег будућег склада

Дај име, том љупком, грозду живота,
јер линијом длана тек рођени нектар,
Благ целив кад иште знати је вољан,
у којој од вена твог укуса плива
А врење с окомитих кровова света,
топећи леднике потеклих жеља,
Освојиће обале стидљивих срца,
док чедном нам жеђу се с молитвом слива

Поздрави поноћни зов заштитника,
тај поход на племенит траг постојања,
Што побожном бакљом преискусног ловца,
одгони пркосне грабљивице.

И тихо ослушкује хук дивљих звери,
кроз хранљиви одјек столетног дуба,
У чијем се огњишту струк струна суши,
под велом брижљиве жеравице

Да л' слутиш тај подесни закон свих мора,
разлог морнара кад песму призове,
И азбучним поретком пролећни улов,
са одважно пробраним поступком блажи.

Док вретенаст метал креће у обрт,
украшујућ' позлаћен оквир два ока,
Јер пресудног питања потврду чека
и пристан од буре на прсту твом тражи

Не часећи, хајмо, у сусрет највећи,
кличући ободом с ког зора руди,
Јер започе пуцањ стакла и звона,
радост и младост у сваком да буди.

А васкрсле чигре чежњивог јуче,
свадбеним колом што виле се уче,
Источиће заносним искрама плама,
лепршаве прапорце слободе у нама

Стремитељима праведној части...
Скупљајте плодове смирене сласти,
орезујте заперке таштих висина,
Делима достојни, јунак и вила,
спевани бивајте, уз чашу вина
И дајте још реч-две истине ове...

Припојте дозреле предбрачне снове,
да уздарјем сунчевог древног заната,
Доживите благослов најнежнијих перли,
потомства вреднијег од сваког злата

Љубомир Бошковић

ИСКРЕНА ЉУБАВ

Полако те хвата јануар за руку
и тугује цвеће испод санте леда.
На облаку меком гром се успављује,
на рамену моме твоја кика седа.
 
И сенка ти дрхти, ал' некако тужно,
јер то није дрхтај што га пламен рађа.
Разоружа време твоја недра бела,
што од зрелог воћа некад беху слађа.
 
И исклеса боре као споменике,
па из сваке бразде успомена веје.
Уморним прстима, од сунчеве свиле
ти ми плетеш љубав, да ми старост греје.
 
А мени је топло и срце ми пева,
јер у оку твоме, ни једнога трена
љубав и доброта посустали нису-
баш ко првог дана, ти си иста жена.

Биљана Васић
 

ТИ ЖИВИШ  У МЕНИ

Не, ти ниси жена, ни по чему слична
Ко што многе јесу: нескривено исте.
Другачија сасвим, ти си одвећ лична,
Имаш много више, од лепоте чисте.

У теби се луче све скривене страсти
И дамски манири за обичног мене,
Не могу се душом: изборити, спасти,
Па нека пострадам за љубави жене

Којом дух населих, ово срце жудно,
Да пребива у њему, да греје и плени,
Да заволим жену, чисто, незалудно,
Сваким јутром да се пробуди у мени.

Ако сам отрован, љубави да бивам,
Нек ми задње буде, још овога века.
Не желим и нећу о другој да снивам,
Од њене љубави, не треба ми лека.

Александар Деспотовић

ВАРОШ МАЛА ПЕТРОВАЦ

Просутих је пуно вароши по свету,

лепших од лепоте, сјајнијих од сјаја,

ал’ се само једна познаје по цвету,

чији мирис носе слике завичаја.

Ехом још одзвања глас мајчине бриге,

шаље ме животу по олујној киши,

у свет тај далеки где су звале књиге,

једино разабрах: „Буди добар! Пиши!“

Тренутак је један, и једно је место,

којим плач колевку заљуља животу,

градова ја видех, селио сам често,

још лепшему граду не видех лепоту.

Реко, још мирише на тамјан Горњака,

суза твога ока, с жагубичког врела,

и мојих је суза, кô с твојих брзака,

признај да си и ти мене пожелела.

О среће ли дечје, страх сам победио,

висећем сам мосту сајле заљуљао...

Да је данас још ту, радост не бих крио,

кô ђаволак опет на трен да сам зао.

Веком ми се слика враћа од милине,

пред пијацом липа мирис расцветала,

и кафанска песма из баште Касине,

и калдрма што је момку корак знала.

А век ми је прошо, што би рекли људи,

немам више туге даљини да платим,

кô многима живот и мени нек суди,

макар гробом да се у завичај вратим.

Цветале су руже, ал’ им туга нека,

капију што скрипи издала је срећа,

да ми је отвори нико ме не чека,

у вароши малој што је срцу већа.

Милан Милановић

ДРИНСКИ СОКОЛИ

Изнад Дрине по густим крошњама
Развигор се игра са гранама
Два сокола уз Дрину летјеше 
Па на гране борове слетјеше
Развигор им у сусрет похита 
И с поносом за Дрину их пита: 
 
Ој соколи тако вам висине 
Има л’ игдје рјеке као Дрине
Обала јој стрма шумовита 
Вода, чиста, брза, плаховита 
Диван призор с планинских видика
Србском роду понос је и дика. 
 
Соколови са борове гране
Развигора чекаше да стане 
Један ћути, а други говори 
Развигору о Дрини прозбори: 
 
Од како за овај свијет знамо 
Ко у мајку, у Дрину гледамо 
Од кол’јевке до судњега дана 
Соколима нема бољег стана 
Од обале њене шумовите 
И матице брзе плаховите 
 
Дивна рјека, ал’ на понос није 
Док дијели Србе од Србије 
Биће понос ко што била није
Кад постане кичма од Србије.

Раде Савић

 
РАЗБОЈ

Јесени далеке, са мирисом дуња,
бака сва у белом крете из свог краја
и мати јој њена црвен разбој даде,
да тка сне и радост свога завичаја.
 
Са ћилима мирис божура се диз'о,
певао је разбој што јој срце жели,
плесали су прсти у ритму живота,
цветали су повоји ланени и бели.
 
Ткала је бака целога живота,
ткала је љубав, сузе, наду, све...
Паукови сада своје нити плету,
око трулих нити што спајаше сне.
 
Отишла је старица са овога места,
ал' знам да је није напустила воља,
јер често чујем да небески разбој
 тка светлуцава, звездана поља.

Биљана Васић

ЗИМСКА ИДИЛА

Некако увек, када зима крене,
И пахуље снега замагле видике,
У фиоци младости,међу успомене,
Претурам старе, пожутеле слике.
 
Тражим село, мој родни крај.
Да се сетим из детињства дана.
И када га нађем, бљесне, завичај
Љубим слику,дрхтавим уснама.
 
А моја дша, моја Готовуша.
Као у бајци покривена снегом.
Испод Чуке,доле, поред реке,
Сија на мразу,окована ледом.
​
Санкамо се,тамо,уз дуж моста
Са осталом децом,пркосећи зими.
Мајка виче: ''Хајд сине,доста..!
Дођи сена крави, са тавана скини.''
 
- Пусти ме Мати, бар, још пола сата,
Није ми хладно,нит ми руке зебу.
Имам капу и шал око врата...
Ја би да се клизам и ваљам у снегу.-
 
Преко пута оџак наш се дими,
Чује се лавеж, љутог шарпланинца.
А мој деда Мита, ко у инат зими
Упрега волове у јарам саоница.
 
Отвори капију, па запали дуван.
Повуче дим, пуним плућима...
Удари рукама, дланом о длан
Па крену ка својим унуцима.
 
Радосна деца потрчаше с нама,
Ускочи смо сви у дрвене саонице
Одјекују путем вриска и галама
Путем сеоске смрзнуте улице.

Дрхти слика у руци, за столом.
Нека сета притисла ми груди.
Крену ми суза,терана болом,
Она суза, што детињство буди!

Миленко Милић

СТАРА КУЋА

Камени пут ми сјећање буди,
низ село ме ноге саме носе.
Пусто село, нема људи.
Очи ми пуне росе.

Иду ноге, срце их води
ка маленој кући на крај села.
У тој се кући мој отац роди
давно, још док је била цијела.

А волио је тата
ту кућу к`о Бога.
Живио је и растао
крај огнјишта свога.

Прилазим полако, а бол ми неда
срце ми из груди скаче.
То није та кућа коју око тражи,
па хоће да заплаче.

То није она кућа
о којој ми је причао тата.
Те куће пола нема,
нестала у вихору рата.

Остао је само
темељ, пепео и дим
и мисао да боли
живот с тим.

И липа стара је
почела да се суши...
Сама је, тешко је,
ал је теже мојој души.

Ни мог оца нема више
да ми покаже стару слику.
Да оживи успомене
и дочара ми ону Лику.

Лику која ће заувијек
у мени да живи
и за све проклети
рат да криви.

Андријана Ђукић

НАША СЕЛА НЕВЕСЕЛА

ДОБОЈУ

Ти си мe грaдe оногa дaнa
Кaд су ми сузe квaсилe путe
(кaко ти дођох нe знaм ни сaмa)
Примио топло у своje скутe

Бjeзeћ' од смрти куцaх нa врaтa
Питaш мe ко сaм ja нe знaм рeћи
Под грлом крст ми од чистог злaтa
Нa души кaмeн од  стрaхa вeћи

Годинe свe ми у кофeр стaлe
У моjоj руци ручицe мaлe
Ширис нaм рукe и свe нaс примaш
Дajeш и оно мaло сто имaш

Отвaрaш врaтa нудиш нaм хљeбa
Подови пуни рупa и чађи
Тврђaвa стaрa глeдa сa нeбa
Кaко ти дjeцa живe у свaђи.

И прођe грaдe тридeсeт љeтa
Сaд нисaм стрaнaц свe je то моje
Спомeник црквa стaрa и новa
И свaки кaмeн грaдинe твоje

Трeбaвa, Озрeн, Вучиjaк, Крњин
Чeт'ри плaнинe нeбeсa ломe
Зуборe, Боснa, Усорa, Спрeчa
Хвaлa ти грaдe, своj сaм нa свомe.

Рада Јањушић