Помаже Бог браћо и сестре широм Србадије!

Ево да се похвалимо са нашим 6. сабором поетских витезова “Востани Сербије”. Пријављивање је трајало од 14. јануара до 20. фебруара. Учествовало је 56 пјесника, а пријављено је 263 пјесаме.

Минимум је било три пјесме да би пријава била важећа, а максимум седам пјесама, односно једна највише по категорији.

Жири је био сачињен од пет чланова:

• Невена Милосављевић, професор књижевности из Звечана и члан СКЗ.
• Милан Јоловић, пуковник и херој Отаџбинског рата у БиХ 1990-их година.
• Даница Црногорчевић, вокални солиста и извођач етно и духовне музике.
• Лидија Жарић, директорка Народне библиотеке у Добоју.
• Сташа Митић, црквени појац у Нишу и извођач етно пјесама.

Невена	Милан	Сташа	Лидија	Даница

Пјесме су пријављиване по категоријама и тако су и оцјењиване. Приликом оцјењивања жири је награђивао пјесму, а не пјесника, тачније нису чланови жирија могли да виде име пјесника, нити било који други податак сем наслова и стихова.

ДУХОВНЕ ПЈЕСМЕ (50 пјесaмa)

1. мјесто: "Духовном пастиру Амфилохију" - Александра Јаничић
2. мјесто: "Чудесни пут" - Драган Видић
                "Дажд избављења" - Славојка Бубић-Кокић
3. мјесто: "Свети Сава" - Милош Достинић

ПОРОДИЧНЕ ПЈЕСМЕ (42 пјесмe)

1. мјесто: "Колико квадрата кућа има" - Ана Бабић
2. мјесто: "Изузетна" - Драгана Аргировић
3. мјесто: "Опрости мајко" - Славојка Бубић-Кокић
                "Јован и Јелица" - Александра Јаничић

РОДОЉУБИВЕ ПЈЕСМЕ (38 пјесама)

1. мјесто: "Отаџбини Србији - сонетни венац" - Милан Милановић
2. мјесто: "Питате ме зашто волим" - Љиљана Терентић
3. мјесто: "Орао над Боровом" - Стефан Максимовић

ЈУНАЧКЕ ПЈЕСМЕ (30 пјесама)

1. мјесто: "Војвода Степа и кобила Вила" - Александра Пешић
2. мјесто: "Мегдан Илије Стреље и Арнаутина" - Димитрије Анђелић
3. мјесто: "Христови војници" - Невена Татић-Карајовић

 МУЧЕНИЧКЕ ПЈЕСМЕ (30 пјесама)

1. мјесто: "Чујеш гусле" - Љубомир Бошковић
2. мјесто: "Топола ужаса" - Милан Милановић
                "Ода косовским јунацима" - Раде Савић
3. мјесто: "Камена ружа" - Стефан Максимовић

ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ (41 пјесма)

1. мјесто: "Погрешан избор" - Биљана Васић
2. мјесто: "Тамо где се љубе вали" - Александра Јаничић
               "Oловко не пиши" - Данијела Арсовић
3. мјесто: "Могу" - Иван Теофиловић

ЗАВИЧАЈНЕ ПЈЕСМЕ (32 пјесамe)

1. мјесто: "Зашто звона звоне" - Бранка Песовић
2. мјесто: "Завичајно јутро" - Милан Милановић
                "Пљеваљска вила" - Милан Бајчета
3. мјесто: "Поглед на Тару" - Мирјана Н. Поповић
                "Херцеговци" - Милош Достинић

Одлуком организатора побједник овогодишњег сабора је Милан Милановић, који је добио ТРИ МЕДАЉЕ: једну златну и двије сребрне.

Захваљујемо се свим учесницима нашег ШЕСТОГ сабора, а исто тако и члановима жирија који су одвојили своје вријеме да оцијене оволики број пјесама.

Додјела награда, за освојена прва три мјеста биће у суботу 28. марта од 13:00 сати у београдском Гавриловском Храму (Хумска улица бр. 26).

Овим путем позивамо све оне који су у прилици да дођу тог дана да продиванимо коју и да се дружимо мало у порти храма.

ДУХОВНОМ ПАСТИРУ АМФИЛОХИЈУ 

Родио се у Морачи

Ђе ‘но вуци горски вију,

К’о теолог свјетског знања,

Обиљежи историју

У Барама Радовића

Чувенијем од старина,

Ђе је сабљом својом оштром

Благосиљо турке Мина

На Божићно хладно јутро

Родила се глава мушка

Па Морачом вијест оде,

Кад' опали три пут пушка

У честитих родитеља

Што учише сина вјери,

А касније њему знање

Преносише калуђери

К'о теолог и филозоф

Најбољи је студент био

Па се Ава Јустин Свети

Са њим често поносио

Владику је захумскога

Од милости Таса звао,

И кроз службу господњу је

С' њим највише друговао

Везала их братска љубав,

Пут нам њихов сјајно сија

За спас рода православног

Молећ Светог Василија

К'о монах је обишао

Мјеста ђе је Србин страд'о

И њему је са молитвом

Често вјерно ишло стадо

Ко владика Банатски је

Пост'о егзарх Пећког трона

Са Цетињског манастира

Звонила су дуго звона

Кад’ му жезло рука узе,

Светог Петра Цетњскога

На духовном трону сједе

Славећ Христа сина Бога

Српске цркве, манастире,

Уздиз'о је из пепела,

Ђе их не би подиг'о је

Многа добра чинећ дјела

Гладнога је нахранио,

А жедноме дао воде,

Из безбожног комунизма,

Повео нас пут слободе!

У невјерном будећ вјеру,

Крст бранећи од сатана,

Вјечну лучу запалио,

И кренуо од Берана 

Широм Српске Црне Горе,

Народне крећу литије,

А Христово вјерно стадо

Предводи Амфилохије

Као Србин и к'о пастир 

Бјеше везан за Косово,

Српску груду колијевку

Славећ име Исусово

Па достојни ми бићемо

Твога лика, твога дјела,

Вратиће се на Ловћену

На Језерски врх КАПЕЛА!

Александра Јаничић

ЧУДЕСНИ ПУТ

Усрдна молитва поглед оштри,

душа детињом радошћу трепери,

зову је к себи нетрулежне мошти

пред светињу стару Раваничких двери.

Спокојно ходи срце моје

тамо где светле Србаља ореоли.

Тело нетљено мелем нама то је

целебно миро од недуга и боли.

Вера моја круну је снила

на месту где жив је Србкиња пој,

Раваницом летим раширених крила

Космету светом где вечити је бој.

Време повратка небо знаје

 у поља божура и кринова белих,

кроз тело и крв Христос нама даје

чудесни пут до витезова светих.

У молитви дубокој за рода слогу

душа детињом радошћу трепти,

Лазаре Царе Ти близу си Богу

не презри синове и пут нам осветли.

Драган Видић

ДАЖД ИЗБАВЉЕЊА

У необузданом прелету галеба

у крику што ремети одјек мука

стапала се међа копна и неба

ко у морске вале солунска лука.

У еху труба далеких бродова

и шуму рујем сликаног дрвећа

срастао је бат корака и подова

ко праскозорја минулих стољећа.

У тихом полумраку Светог храма

у дому Светитеља Димитрија

у бљеску икона злаћаног рама

чудовишним зракама сунце сија.

У молитвеном тиховању жена

у сузним очима кристалног лика

затреперила је војничка сјена

у одори византијског ратника.

Одјекивала је згуснута тишина

испосничке крепости и спасења

плам свијећа пео се пут висина

до Светитеља, дажда избављења.

Славојка Кокић-Бубић

СВЕТИ САВА

О, највећи међу највећиjeм

Што се вину дјелом бесмртнијем

У висине ђе анђели лете

Твоје мошти постале су свете,

Ради твога безгрешног живота

У души ти Христос и Голгота

Ради њега и Крста часнога

Одрече се пријестола свога,

Земаљскијех заблуда и лажи

Са молитвом ране рода блажи,

Мирио си браћу завађену

Зло гонио у своме времену,

Цркве зид'о и свете олтаре

Ђе безводно, изворе, бунаре

Задужбине народу што треба

Сиромашном нуди кору хљеба,

Куд' си иш'о и куда си стиз'о

Поред цркве и школу си диз'о,

Олтар знања, народу за боље

То су твоје заслуге и воље,

Служећ' Богу и народу своме

Крај је дош'o и животу твоме,

Клону тјело, али душа оста

Да нас води кроз тајне живота

Кад' се рађа, умире и гине

Србин моли: „О, пресвети сине

Учитељу, благи Светитељу

Помози нам и испуни жељу,

Да на твоме останемо путу

И извида Србин рану љуту”.

Милош Достинић

КОЛИКО КУЋА КВАДРАТА ИМА

Ако кућа увек све госте прима,
колико квадрата заправо има?

Квадрат за маму, квадрат за тату,
један за секу, други за бату,
квадрат за лутку, плишаног зеку,
квадрат за кућну библиотеку.

Један за патку у кади што кваче,
један за лопту што по поду скаче...
Свима сад гунђам проблем из мате:
Како пребројати ове квадрате?

Идемо опет, прави се збрка...
Лакши је рачун код старих Грка.

Квадрат за шпорет, питу на столу,
квадрат за ситост, самоконтролу.
Још једном свему узећу меру...
Квадрат за храну у фрижидеру.
Квадрат за машину нове ере.
Квадрат за наше гардеробере.

Рачуница је ова заморна, тешка,
мора да се поткрала нека грешка...

Колико плача и надахнућа
може сместити једна кућа?
И колико Месец проспе сјаја
да дете усни сво од загрљаја?

Рачуница је ова заморна, тешка,
знам да постоји велика грешка!

Математика каже: „Немогуће“.
Али љубав стане у квадрат куће!

Ана Бабић

ИЗУЗЕТНА

Немој мислити да је крај пута 

И да ћеш с врха те, стрме, литице пасти,

Од суза и Зноја кад направиш камен,

Где пружиш ногу, мост ће израсти.

И не бој се свих страшних речи и мисли,

Пусти их из себе, ма пукле к'о гром!

Кад почистиш срце од старих ствари, 

Ново ће Сунце ту наћи дом.

Понекад сами учимо Живот,

На начин неки тежи и грубљи,

Али, ти зубима прекини тај стари ланац,

Имаш и усне и срце, па воли и љуби!

И згази сва копља сломљена на теби,

Ране ће, једном, зарасти лако,

Када, у себи, пронађеш Опрост за туђе,

Али и своје грешке, итекако.

И не мисли да је Љубав играчка скупа,

Принцезо моја, у блато пала,

Једна звезда, тихо, већ витеза води,

Да пружи ти руку, ту где си стала.

И погледај се у огледало чисто, 

Желим да видиш, што видим и ја:

То лице лепо и око бистро

И срце меко, изнад сваког зла.

Бог те, с разлогом, такву послао овде,

С твојих грана, јабука већ пупи и цвета,

Без твојих боја свет нема смисла, 

Ти си тако, дивно, Изузетна!

Драгана Аргировић

ОПРОСТИ МАЈКО

Опрости, најдража, што се обрех

у гордом времену невремена,

гдје је злу незнатна опомена,

гдје је малчом скривен страх за гријех.

Опрости, најмудрија,  премила

што губи сјај безазлено, чедно,

што лати у цвијету нису једно

потргане грамзивошћу сила.

Опрости најскромнија међ’ скромним

што твој пожртвован пут још водим

и дух благодаћу разонодим,

срце ми танано међ’ оловним.

Опрости ми, најславнија моја

што меленачким златовезом сликам

твој лик што га сваким дахом исткам,

у злом добу да останем своја.

Опрости ми, несебична, драга,

не снађох се у свијету лажи,

моћна љубав се даје и тражи,

дојила си нас дахом тог блага.

Опрости ми, најдрагоцјенија

што још земљу појим знојном надом

да се све постиже марљивим радом,

тако је благодаћу чеднија.

Хвала ти, звијездо најсјајнија,

наливала си ми сунцем лице

у час кад је бол тргала срце,

та свјетлост је од свега вреднија!

Хвала, (благо)дародавна мати,

милосна сам пред дрским свијетом,

исти смо пред Божјом правдом светом,

све твоје у мени, пут ми злати.

Славојка Кокић-Бубић

ЈОВАН И ЈЕЛИЦА

Слушао сам једну причу

Крај огњишта ко дијете,

И дан данас кад се сјетим

Низ лице ми сузе лете

Причао је ђедо стари

Покрај ватре једне зиме:

Несуђена би ми љубав 

Јелица јој бјеше име

"Из Мируша нашег села

Крај извора Требишњице

Упутих се једног дана 

Пут Билеће варошице

Па одатле ка Никшићу 

Да завршим посла нека

Ал посљедња буде само 

Као што је господ река 

Ко најљепша ружа мајска

У прољеће кад процвјета

Разгледајућ крајолике

Покрај Зете воде шета

Ту ђевојку спазих младу

И од тада не знам више

Љепотом ме очарала

Мисли ми се помутише

Било нам је двадес љета

Када смо се упознали 

На виђењу нашем првом 

Једно другом обећали 

По држању и љепоти

Јелица је прва била

Јел ђевојка ил је с кома 

Са планине сишла вила

Сплетена јој бјеше коса

Носи двије плетенице

Ко бисери б'јели зуби

Дуге црне трепавице

А два ока као небо 

Нестварне су плаве боје

Очараше моју душу

Уграбише срце моје

Осмјех сјајни на њој блиста

Не могу се нагледати 

Шта пожели истог трена 

Ја сам спреман за њу дати 

Од тог часа ништа више

Тада важно није било 

У Јелицу горску вилу 

Срце ми се заљубило

Сијају се њене очи 

Равнодушна видим није

Прстима ми мрси косу

Горска вила са Голије

Шаптала је моје име

Склапајућ ми њежно руке

Када мјесец дан надвлада

На најслађе преда муке 

Зора нас је дочекала

Обасјаше зраци лице

Сунце грану изнад брда

Свиће јутро крај Јелице

је ли вила Боже мили

Дуге косе распуштила 

Везала ме за њу чврсто 

Тајанствена нека сила 

На растанку кад смо били 

Кратко рече мој Јоване

Моје срце да те воли 

Никад неће да престане 

Прије но се поздрависмо 

Ми смо мјесто одабрали 

Ђе ћемо се састајати

Да њезини не би знали 

Она бјеше миљеница

Међу браћом јединица

Родитељска јела вита

Од малена мезимица 

Из чувене куће славне 

Барјактара с Вучјег дола

Три пут јој је каже рањен 

Под барјаком ђед Никола 

Из богате фамилије,

Ја сиромах спрам Јелице

Никог немам, трошна кућа

Нити брата нит сестрице

Само врана мога хата

У мегдану стекох њега

Једина ми породица

Пастув млади без биљега

По прсима од ханџара

Са бојишта рана има

Што сам био задобио

У бој љути са Турцима 

Деветнест ми љета било,

Ту изгубих млађан оца,

Три ујака и два стрица 

Поносита Херцеговца 

А мајку ми изда срце

Трагедију кад је чула

Издала је бјеше снага

Од туге је препукнула 

Кад остадох сам без иког

Плакао сам немилице

Али жељу за животом,

Вратио сам рад Јелице 

Кришом смо се састајали 

Године су прошле двије,

Да ме воли чак ни мајци 

Говорити смјела није 

Да ће љубав да забране,

Бојала се браће своје

Повриједит није хтјела

Осјећаје дивне моје ."

Забринута видим бјеше

Оборила земљи лице 

Диже главу па прозбори 

Тужан поглед у Јелице:

"Ја не смијем ником рећи

Скривати је везу боље,

Ако Тодор брат ми сазна

Може доћи до невоље 

А Митра ми млађег брата

Уставити нико неће 

Ако абер окле чује

Да ћу с тобом пут Билеће 

О Јоване љепоте ти 

Издати ме немој мили 

Јер се бојим кад сазнају 

Љубав би нам забранили." 

А ја сам се намјерио 

Да им иштем њену руку 

Већ сам био припремио

Прстен златни и јабуку

Пресјекла ме као мачем

Нећу против њене жеље,

Да отиђем кући њеној 

И упознам родитеље

Да им речем да је волим,

Да ће моја жена бити,

Да нећемо нашу љубав

Нит можемо више крити 

одлучих се да одступим 

И послушам ја Јелицу 

Да не видим никад тугу

На предивном њеном лицу

Чекаћемо ђе је преша

Тужан тад сам помислио 

Али шта ће да се збива

Даље нисам ни слутио.

Многи момци нежењени

За љепоту чуше њену

Па одлазе пут Голије

Да испросе себи жену

И јунаци бројни дични

Многе српске харамбаше

За Јелицу љубав моју

Од некуда за њу знаше

Па је ишту сваког дана

Да ће живјет ко краљица

Ал не знају потајно се 

Обећала већ Јелица

Што не одох по злу јаду

По њеној је било жељи,

А и ђе ће за сирома 

Да је дадну родитељи 

Из имућних породица

Још лијепи и богати

Смијешно је рад љубави 

Јединицу шћерку дати

Па од јада што сам чуо

Двоумљења било није

Ако треба рад Јелице

Нек се врела крв пролије

Одлучих се из Мируша

Ићи право пут Голије 

Да испросим љубав моју

Докле касно било није

Дворове им бјеше лако 

У том часу препознати,

Мучиле ме црне мисли 

Хоће ли је њени дати

Када уђох назвах Бога 

Сједох покрај њеног оца 

Угледнога домаћина

Познатога Херцеговца

"Од куд јутрос млад соколе

На дворове бану моје?

Упита ме са чуђењем 

А браћа јој поред стоје"

"Усправих се па им каза 

Намјере вам нећу крити 

Ја сам дошо рад Јелице

И моја ће жена бити 

Јер волим је као очи

Па вам њену иштем руку 

И пред оца њеног ставих 

Прстен златни и јабуку 

Дошао сам да је водим

Ријеч ми је своју дала 

Поклонила млада срце,

Чврсто ми се обећала" 

У том часу и Јелица 

На вратима собе бану 

Ко принцеза да је с двора 

Поглед сеже ка Јовану

"Зачуђено сви гледају 

Родитељи упиташе 

У једноме скоро гласу

Одговора сви се плаше

Јел истина ово шћери

Јеси ли се обећала

И пристанак својевољени

Овом младом момку дала?"

"Она као скамењена

Из Јелице гласа није 

Да потврди сад пред свима

Хоће млада ал' не смије"

"Истина је прошапута,

То је Јован из Билеће 

Нити злато нит дукати 

Одвојит нас моћи неће 

Нема силе која може

Раставит ме од Јована 

Не гледала више сунца 

Нит прољећа нити дана 

ил његова ил ничија

Другога се нећу звати

Сиромашан можда јесте

Немојте нас раздвајати 

Са љубављу све се гради

Јер љубав је најважнија

Ту и господ с неба даје 

сунце среће вјечно сија

Нека будем довјек сама

Радија сам мртва бити,

Но изгубит мог Јована

И другога пољубити!

Просаца је доста било

Што кроз нашу кућу прође

Потајно сам надала се

У Јована да ми дође

И ако сам одбијала 

У просидбу он да бане

Вјеруј оче љепше јутро

Није могло да ми сване ." 

Све присутне изненади 

Како цура оштро збори 

Погледа је отац мрко 

Пресјече и одговори: 

"Без пристанка мога знајте

Обећање то не важи,

Ти Јоване главу спаси

Неђе друго цуру тражи

Ти Јелице бјеше понос 

Мезимица оба ока 

Ја несретан сада чујем 

Нит си жена, нит ђевојка 

Обећала ти си тајно 

Своју руку за Јована

Виђала се са њим кришом

И још била Милована 

Обрукала нашу кућу

То учинит ниси смјела

Дому нашем и угледу 

Грдну рану нанијела

Част си своју изгубила

Срдит отац оштро кори

О љубави нећу више

Да у кући неко збори!" 

А њезина оба брата 

Ко рањени вуци лете 

Да се мене докопају

Понос сестре да освете 

"Ја погледах моју вилу 

Облише јој сузе лице 

И мисо ми једна сину

Како доћи до Јелице

Украшћу је па шта буде

Под окриљем прве ноћи 

Мјесец ће ми јатак бити

До одаје њене доћи

Испуштит је нећу вала

Рад сам главу изгубити 

И кунем се небесима 

Јелица ће моја бити 

Или моја ил ничија 

Да ћу данас погинути 

Шта ће даље да се збива 

Нико јаде ни не слути 

Прикрадох се под пенџере

Иза куће везах хата 

Крај огњишта још да сједи

Тодора јој виђу брата 

Што не спава Бог га смео

Проблем би нам мого бити

Но Јелици да изиђе 

Не знам како дојавити"

Без трептаја чекао сам 

Неђе зори у свануће

Устала се бјеше прва

И изишла испред куће

Да умије бјело лице

И да сплете плетенице

Звизнух тихо опази ме

Оштро око у Јелице: 

"Затрча се у загрљај 

И стегну ме око врата 

Помогох јој да се попне 

На мркога мога хата 

Благо мени мој Јоване 

Пољуби ме па ми рече 

Од живота мога драги

Твоје су ми очи прече 

Ти одвежи брзо вранца 

Док се неко усто није 

Виде ли нас мој драгане

Вјеруј биће погибије."

Кад смо били низ ледину 

Пушка једна опалила,

А низ чело Јеличино 

Крв се врела бјеше слила

Док опали други плотун 

Ту сам и ја с коња пао 

Не сјећам се после више 

Ни за себе нисам знао!"

"Кад сам очи отворио 

Непознато видим лице

Па упитах кажите ми 

Шта је било од Јелице?" 

"Та ми жена одговори:

Она не би твоје среће

Рањена је одмах смртно 

На њој бјеху ране веће

Обоје сам покупила 

Из росне вас траве диго

Прије но је од њезиних 

До вас ико први стиго

Твоје ево видах ране 

Па си будан Богу хвала 

Са тијелом од ђевојке 

Шта ћу радит нисам знала

Но је завих у сијену 

Па ти види шта ћеш с њоме 

Хоћеш ли је сада мртву

Водит момче дому своме ?"

"Ја ћу Јелу да понесем,

До мог гробља до Мируша

Да јој вјечни спокој нађе 

Покрај мојих њена душа."

Да сам тако учинио

До сад нико знао није

Да ту вјечни санак снива

Горска вила са Голије!

"Нијесам је прежалио

Ал упознах после Стану

Пред очима њене слике 

Нису могле да престану 

Јелица ми долазила 

У сновима сваке ноћи

И питала мој Јоване

Када ћеш ми више доћи 

Ти претече у животу 

Судба те је оставила 

Али среће такве нисам

Ја на жалост мили била 

Но ми дођи, вакат ти је,

Говорила у сну мени 

Сјећаш ли се шта обећа

Док смо били загрљени?!"

"А ђедово срце више

Издржати могло није

Причу сврши, наслони се 

очи склопи и умрије.

Тај ми призор тужан бјеше

И мира ми није дао 

Проклет нек' је свако ко је

Заљубљене раздвајао!"

Александра Јаничић

ОТАЏБИНИ СРБИЈИ

1. Сонет

Оковом би душман груду да окује,

челиком безуман да ти спута дане,

у кавезу птици јутро да осване,

живот у тамници мемла да милује.

Док те ланци вежу крик да ти се чује,

око врата стежу већ скореле ране,

под ногама блато од сузе што кане,

лешинара јато плен већ очекује.

Са костију да ти месо живо кида,

док ти тело пати крв би твоју пио,

и акреп излази из каменог зида.

У душманској снази отров је надвио,

злом је ваљда биран, како, но без стида,

тиранин би силан душу уплашио.

2. Сонет

Тиранин би силан душу уплашио,

да је јунак миран пред њим и да јечи,

да му милост моле покајничке речи,  

због рана што боле, тиранин је снио.

Сан му узалудан, крви што би пио,

јунак смрти жудан никада не клечи,

уз осмех на лицу смрт се песмом лечи,

овде пред убицу страх још није био.

Књиге историје десетерац пише,

стихом поезије народ је судио,

ил’ си јунак био, ил’ бежô од кише.

Под сукњом се крио, ил’ мач извадио,

ал’ и песма ова, да страхом одише,

авети векова Турчин пробудио.

3. Сонет

Авети векова Турчин пробудио,

са поља Косова, српскога пораза,

где јуначком главом, чистога образа,

у вечност се славом Лазар преселио.

И уз Обилића, небом зацарио,

с Девет Југовића, старог Југ Богдана,

свих српских јунака косовских мегдана,

нек је земља лака ко се није скрио.

А ко своју главу са Косова врати,

песма нек му славу срамом описује,

Бранковића име издаји ће дати.

Нек немао с киме, ни што да лумпује,

од душманских снова пород да му пати,

џаба свих ветрова, џаба страхом трује.

4. Сонет

Џаба свих ветрова, џаба страхом трује,

О Ђурђевдан гора олиста хајдуку,

Бају Пивљанину, Мандушићу Вуку,

Старом Вујадину, Турчин да страхује.

Свак је имô око, уво што лист чује,

поглед као соко и прецизну руку,

бити кадар стићи и утећ на муку,

о Митровдан сићи где се јатакује.

Међу јатацима, у трапу ил’ сену,

док не прође зима снагу окрепљује,

чека на пролеће, и шуму зелену.

У устанак креће, верност заветује,

подигли су Власи, заставу црвену,

боже правде спаси, до неба се чује.

5. Сонет

Боже правде спаси, до неба се чује,

химном нек огласи пој српскога рода,

нека није бајка, доћи ће слобода,

да запева мајка, да не оплакује.

Боже народ храни да ти не гладује,

српску земљу брани да се не распрода,

нек слободан живи, нек усправно хода,

шајкачу накриви када се радује.

Боже благослови ка победи наш ход,

нек блистају снови прадед што је снио,

нек звездан засија над Србијом нам свод.

И сва Србадија коју си скупио,

ти је Боже спаси, моли ти се сав род,

из грла нам гласи понос ударио.

6. Сонет

Из грла нам гласи, понос ударио,

устанак огласи за част Србадије,

кога данас нема нек га никад није,

Вожд у бој се спрема, сабљу извадио.

Јунак са њим свак је што се окупио,

на оружју јак је, кукавица није,

устанак је диго, буну на дахије,

певај о том књиго ако ко се скрио.

Певај песме које Карађорђа славе,

на Мишару што је Турке поразио,

Синђелић војводу, сина од Ресаве.

Што је за слободу, главу положио,

Ал Турчин је зао, кули зида главе,

на крв кумство дао да би поделио.

7. Сонет

На крв кумство дао да би поделио,

Вожда је преклао, то изроди чине,

у сну, на превару, као слуге тмине,

ту је клетву стару Србин наследио.

Као судбом клетом, род се завадио,

бескрајном осветом да никад не мине,

и да брат ће брату, чинити злочине,

у грађанског рату, док туђ се сладио.

Завади па владај, туђин век нам храни,

ал’ се слози надај, она побеђује,

јер правда је с нама, на нашој је страни.

Ма колико тама трпезу нам трује,

тек се рђав дао да га туђин брани,

изрод ти је пао да помије кљује.

8. Сонет

Изрод ти је пао да помије кљује,

кô пас би лизао руку господара,

спреман да сурово на свој род удара,

зар је злочин ново кад мржња отрује.

Извор с ког је појен спреман да попљује,

издајом задојен, на смрт заудара,

бешчашчем се храни да лаже и вара,

да туђинско брани, туђем се радује.

Уз скуте туђина пропиње се, шени,

сан му је висина да одреди путе,

по туђинској мери да смо омеђени.

С тобом смо у вери у бојеве љуте,

ти си, Бог нек прости све те наше сени, 

свуд где су ти кости бојем разасуте.

9. Сонет

Свуд где су ти кости бојем разасуте,

бојем без милости, падаше јунаци,

да су им гробови твоје славе знаци,

беху њима снови, водише им путе.

То су међе које душмане ти љуте,

што те славе, твоје земље и облаци,

што ти народ пева, народни прваци,

и расејан снева твоје топле скуте.

Да мајчински блага грлиш их крилима,

птићима си снага кад би полетела,

гнезду свога рода, младим орловима.

До небеског свода где си се пропела,

из зла без милости, сва у оковима,

рамонда вечности још није увела.

10. Сонет

Рамонда вечности још није увела,

ту где земља пости, само кап, две воде,

сјај њених латица симбол је слободе,

као Феникс птица расте из пепела.

Врх Кајмакчалана опанке је срела,

у крви мегдана којим кући ходе,

војници сељаци пут твоје слободе,

залиће јунаци крвљу своја дела.

Данас са ревера параднога строја,

рамонда с пет пера сећа на те путе,

када ти се круна враћала из боја.

Фронтом са Солуна, твоје ране љуте,

јунаштвом ношена, отаџбино моја,

биткама рођена, сећања не жуте.

11. Сонет

Биткама рођена, сећања не жуте,

цветом порођена што вечношћу цвета,

Поћорек би с Цера да си лака мета,

ал’ пораз му тера, повлачењу путе.

Колубару гледаш, крици јој се слуте.

још се сили не даш, још ти имаш чета,

ал’ те тифус коси, гасе ти се лета,

Албанијом боси...Да л’ лимуни жуте?

А на Крфу плава гробница дубина,

и Зејтинлик слава на јуначка дела,

ту изнад Солуна, гроб оца крај сина.

Хиљаде плотуна, смрт кô жито жњела,

кô Феникс рођена, не смири је Дрина,

иконом вођена, пред њом си се клела.

12. Сонет

Иконом вођена, пред њом си се клела,

у вери рођена певаш Светом Сави,

љубављу живота да те небо слави,

твоја је чистота кô Христова дела.

И тебе је злоба на крст разапела,

кô њега без гроба што се с неба јави,

нек се љубав Христа у миру прослави,

наша вера чиста, светосавски смела.

Ко наслеђе деца славе крсну славу,

пред иконом свеца што им прати путе,

и коме се моле да им чува главу.

И да злу одоле, опасност наслуте,

сељачка дечица пронеће ти славу,

јуначка торбица и буклија љуте.

13. Сонет

Јуначка торбица и буклија љуте,

проја, сланиница, у рат и орања,

прошло и будуће твога постојања,

сеоске су куће брдом разасуте.

Када бој престане, топови ућуте,

птица буди дане, дане опраштања,

да њива позове зором устајања,

а уморне снове с неба звезде жуте.

Тад те земљо родна храни вредна рука,

твоја бразда плодна, зној сељачког чела,

и образ радника уморан од мука.

Рука се ратника плуга пожелела,

док ти осмех лица пева а не кука,

из гнезда је птица гором полетела.

14. Сонет

Из гнезда је птица гором полетела,

с високих литица, као горска вила,

пут твојих долина раширила крила,

опет пут висина, лет слободе плела.

Неба су ти плава, песма ти је смела,

Косово ти слава крви што си лила,

и рана библијска, ниси прежалила,

поља метохијска где су жита зрела.

Где су манастири, лоза где је твоја,

ко те са злом мири, ко ти душу трује,

да се стидиш себе и косовског боја.

Зар опет од тебе, век се очекује,

да ти јунак миран, грли ропства своја,  

оковом би душман груду да окује.

15. Сонет

МАГИСТРАЛЕ - МАЈСТОРСКИ СОНЕТ

Оковом би душман груду да окује,

Тиранин би силан душу уплашио,

Авети векова Турчин пробудио,

Џаба свих ветрова, џаба страхом трује.

Боже правде спаси, до неба се чује,

Из грла нам гласи, понос ударио,

На крв кумство дао да би поделио,

Изрод ти је пао па помије кљује.

Свуд где су ти кости бојем разасуте,

Рамонда вечности још није увела,

Биткама рођена, сећања не жуте.

Иконом вођена, пред њом си се клела,

Јуначка торбица и буклија љуте,

Из гнезда је птица гором полетела.

Милан Милановић

ПИТАТЕ МЕ ЗАШТО ВОЛИМ

Питате ме зашто волим сваки педаљ земље ове,

зашто нашу родну груду и на небу свети славе?

Где год одем отаџбина, као мајка себи зове,

непослушна ако будем, проклеће ме свете главе.

Питате ме зашто волим моју славну дедовину

и што цветној Шумадији кажем да је друга мати?

Стиховима зашто славим благородну Војводину,

што косметску сваку стопу постојбином могу звати?

Питате ме зашто волим драге ношње из Србије,

зашто ми је сабеседник свака фреска манастира? 

Зашто су ми бројанице и крст драге амајлије,

зашто тражим одговоре на страници из псалтира?

Питате ме зашто волим све што душа српским зове?

Са поносом могу рећи потомак сам мегданџија.

Беле пчеле одгајале храбре српске витезове,

међ’ храбрима ако треба, сутра бићу најхрабрија!

Љиљана Терентић

ОРАО НАД БОРОВОМ

Птицо бела, би ли ме понела,
Да надлетим крај Борова села?
Па да видим из мајке Србије
Да л’ се барјак још у центру вије;

Да ослушнем Стефанова звона,
Због њих тутњи цела васиона;
Да Дунавом небом закрстарим,  
Узнеси ме, док ти не остарим,
Још једанпут у црквену порту,
Да поздравим сеоскога проту,
И дечици махнем из облака,
Што се својих не стиде предака;

Одам почаст сваком Безбрадици,
Преко ноћи посташе војници,
Приступише историјској бици
И спречише покољ Крајишници!

Птицо бела, хајде ме понеси
Моме дому и старој адреси,
Да обиђем ђедово имање,
Уверим се какво ли је стање,
Па надлети гробље православно,
Ђе се Срби копају одавно,
Одакле се на Небеса пењу;

Кога ли ћу срести при успењу? 
Лети, птицо, баиру се вини,
Баленици, мојој храстовини,
И пољима, житним, виноградним, 
Да им банем, летом изненадним, 
И Двоглавим орлом горопадним. 

Стефан Максимовић

ВОЈВОДА СТЕПА И КОБИЛА ВИЛА

На Церу топ груну, планина дрхти
Зора је крвљу све обојила
Пред војском Степа поносно иде
Носи га његова кобила Вила

Пред Степом све ломи ко сламка
Пред његовом војском тад све је стало
Вила корача, војводу носи.
Њено је копито историју ткало.

Војвода српски, кротак и скроман
Он није јахао коња од злата
Већ верну сенку сопственог чела-
Све преко Дрине, воде и блата.

Знала је Вила команду сваку
Пре него Степа сабљу подиже
Кроз тешке битке, и ноћи гладне
Са Вилов војвода свуда пристиже.

Утихну труба, војвода сјаха
У перо и папир ули се рат
Војвода Степа усука сабљу
Одбија сваки дар што је дат.

Не иска Степа што припада њему
Не жели земљу, кућу и звање
Једина жеља Вила му беше
Са њом да оде у тихо трајање.

Пролази време, године лете
Дане окивају честе тишине
А Степа милује кобилу своју
Слепу ал снажну, што памти даљине.

Ковчег се положи на кола проста
Последњи поздрав Вила је дала
Не пита никог где води тишина
Овај је пут одувек знала.

Слепа, ал види куд треба ићи
Војводу узима под своје скуте
Тишином испраћа она свог Степу
Земља и камен, кораци ћуте.

И када кола сташе пред хумком
Нема команде, говора, гласа.
Само је Вила спустила главу
И кану суза истога часа.

Тако се испраћа војвода Степа.
Стајао увек иза је славе.
Србијо памти очеве своје
Војводе честите, јунаке праве.

Александра Пешић

МЕГДАН ИЛИЈЕ СТРЕЉЕ И АРНАУТИНА

Делиградом глас одзвања

Арнаутског мегданџије

Најсилнијег у редове 

Отоманске империје 

Као да га мечка роди

С' Проклетијских стрмих страна

Велики је углед стек'о

Из бојева и мегдана 

Посек'о је доста глава 

Са вратова српског света

Страх сејући хришћанима

Од Лесковца до Космета

Нит' крупнијег нит' снажнијег

Нит' му ико сме пред лице

Кад га видиш рекао би

Да је саздан од тројице 

К'о да му је Муса отац

Што се с' Марком негда клао

А глас к'о да муња пуче

Кад је 'вако повикао:

"Где ли вам је Срби сада

Тај Илија звани Стреља

Који нам је запретио

Видет' га је моја жеља

Хвалио се по Власини

И претио лањских дана

Да Мораву неће више

Газит' нога муслимана 

Да му проспем џигерице 

Вране да му кљују очи

Изађ' вамо кукавице

Испред мене сад искочи

Лако ти је хвалити се

Међу бабе крај Власине

Ајд' изађи несрећниче

Главу да ти с' врата скинем"

Док Илији у венама

Крв кључа од узбуђења 

Скочио би истог часа

Али слуша наређења 

Вождова се реч поштује

Не да Ђорђе старешине 

Да излазе на мегдане

Да случајно не погине 

Већ их чува за бојеве

Устанике да предводе

Кад полете соколови

У бој љути до слободе 

Ал' настави Смрдибуба

Надимак му такав беше

Да Илију изазива 

Главу да му скине решен

"Татка сам ти обесио

Сред Лесковца старог града

Шакама ћу својим теби

Да откинем главу сада"

Издрж'о би све увреде

Послушан је своме вожду

Ал' због мртвог оца трже

Из корица бритку ђорду

Запали се соко сиви

Викну љуто из свег гласа

Па опсова мајку стару

Овог љутог Арбанаса

Раздера се "Смрдибубо!"

Колико га грло носи

" Излазим ти хвалисавче

Да утврдим и ја ко си

Јеси силан мегданџија

Као што се вазда хвалиш

Ал' због ових увреда ћеш

Данас горко да зажалиш

Искована моја сабља

За главу ће да те скрати

Још вечерас мајка ће ти

Крај огњишта закукати"

Један другог ударају

Од сабаља гвожђе сија

К'о да нови мегдан бију

Краљевић и Кесеџија

час Арнаут час Илија 

У положај бољи беше

Од силине удараца

Сабље оштре одлетеше

Остадоше да се бију

Мегданџије сад на руке

Неизвесност увукла се

И у Србе и међ Турке

Утом паше земљи црној

Да се даве ... отимају

Један другог песницама

Свом силином ударају

Одједном се све утиша 

Стаде борба све умуче

Обе војске питају се

Ко то кога сад дотуче

Кад устаде Стреља соко

Срби славље започеше

Оде затим у шарампов

Сав крвавог лица беше

Зубима га Стреља закла

Одбранивши част и славу

Једва и он преживевши

Ал' сачува русу главу

Димитрије Анђелић

ХРИСТОВИ ВОЈНИЦИ

Вјечнаја памјат Христови војници,

ви што устадосте и узесте копља

што бесте храбри одважни и прави

грудима хватасте бесних гуја снопља.

Вјечнаја памјат Христови војници,

сви ви што падосте на бранику светом

до гроба хвала трагу вашем, крви

срцу што га душман проби бајонетом. 

И за навек помен ви, војници дични

у вечност одоше ваши славни дани

ви кренусте моћни против силе клете

За васкрс, спасење Христом одабрани.

И кличемо сада, ми потомци ваши

ма у којем боју, ма кад да сте били,

на част нам је, понос што сте српске лозе

што сте за потомство крвцу своју лили.

Сад гробови ваши крај друмова стоје

неки по пољима и врлети пустој

ил' мору плаветном где с рибама зборе 

ил' са птицом малом у тој шуми густој.

И шапућу тихо, опомињу стално

да је за част груде, вере и знамења 

раб божји српски једном ту настрад'о,

и свој живот дао за спас поколења.

Опомиње данас и узвисло поје

сваки камен земље вољене нам наше

да некада давно одважно и  храбро

војници пресвети за спас рода паше.

Зато стојте мирно децо новог века

на помен предака великих и светлих

ту где сад појете, играте радосно

некада је текла српске крвце река.

И нек је на уму свима понаособ,

сваком створу људском и мраву и птици,

до неба захвални, до земљице наклон,

вјечнаја памјат Христови војници! 

Невена Татић-Карајовић

ЧУЈЕШ ГУСЛЕ

Мили брате, на свему ти хвала,
Само дигни главу што је пала,
Јер си Србин, па још можеш чути,
Ову пјесму која нешто слути:
Чујеш гусле, како снажно туку,
Ћерајући туђу халабуку,
Како косе к'о св'јетло оружје,
Да духовну храну свима пруже,
И кад грми и кад гором сјева,
Уз гусле се понајљепше пјева,
Мора човјек ћемер да испразни,
Од лудила свеопште саблазни,
Ми смо спремни да пружимо руку,
Целом свету који мори муку,
Да лечимо дубоко у нама,
Грешке ђеце палога Адама,
Јер о чему гусле мудро зборе,
Из прошлости славне српске зоре,
Кад на срце слети соко сиви,
Што причешћем и струнама живи,
Поју Светом Сави што нас храни,
О Лазару кад Косово брани,
О Његошу који књиге пише,
Солунцима којих нема више,
О највећем, што под земљом спава,
Граду србском, са милион глава,
О Динари, Старом Броду, Лици,
Батајничкој малој мученици,
Свеци многи, гробови незнани,
Небом светле у зрак уписани,
Зато велим, можда једног дана,
Загуслаће са стотину страна,
Сунце правде, новим кад се јави,
И осветла сваки образ прави,
А уз гусле покајан нек сија,
Ако Бог да, мој брат, сви ви, па-и-ја!

Љубомир Бошковић

ТОПОЛА УЖАСА

Причао ми деда, тихо, са вечери,
о Градини Доњој и о Јасеновцу,
тиха реч му ваљда, да ко не замери,
што истину прича унуку основцу.

Смирила се Сава, ћути, не таласа,
трула је топола, из прича ми знана,
ево ме пред њоме, сед сам и без гласа,
и сећању боли свака српска рана.

Кô изникла да је за стратиште Срба,
од кикота злобних не чује се ропац,
на уморној грани од терета грба,
трзаји су стали... Смири се конопац.

Из натрулог трупца стрчи клин од рђе,
као лутке њим су закивани. Живи!
Да смисли не може, ни сам ђаво грђе,
памћење потомству не дам да посиви.

Под тополом звери смишљале су муке,
да се ваде очи, и језик одсеца,
пребијају ноге и сакате руке,
под усташким ножем, жене, старци, деца.

Везивани жицом, усеклом до кости,
и ланцима тешким, кô марва припети,
о стрељању сања смрт кô о милости,
алʼ подивља звер кад очњак крв осети.

А кад клоне душа, главом, тешком, мртвом,
џелати би трупла бацали у Саву,
у крвавом пиру, сликаше се с жртвом,
над нејачи српском стицали су славу.

Листала јој крошња, бесрамно зелена,
корен јој заливан, потоцима крви,
шуштала је лишћем песму својих сена,
док усташа маљем српске кости мрви.

Причао ми деда, тихо, са вечери,
о Градини Доњој, и о Јасеновцу,
о тополи смрти, о човеку-звери,
причам сада и ја унуку основцу. 

Милан Милановић

ОДА КОСОВСКИМ ЈУНАЦИМА

Султан Мурат из Једрена

кнезу србском објављује:

Чуј Лазаре србска главо,

шта падишах поручује:

Нема Бога до Алаха

што на свијет о’зго гледа,

нит’ на земљи бјеше већег

од пророка Мухамеда.

Света вјера пророкова

многе ми је сласти дала:

част и славу и богатство,

власт и харем даровала.

Алах ми је снагу дао

на Европу да заратим

и у вјеру пророкову

невјернике да обратим.

Ја ти кнеже данас нудим

ако вазал мој постанеш

да задржиш круну своју

и кнез србски да останеш.

Па кад спознаш да од вјере

пророкове нема боље

хаирли ти кнеже било

да се турчиш драге воље.

Када примиш турску вјеру

пашом ћу те учинити,

а за твоју оданост ћу

и везиром поставити.

У походу на Европу

власт ћу твоју проширити

да устане Душан Силни

славнији ћеш од њег’ бити.

А ако ли не пристанеш

на понуду драге воље

доброме се ти не надај

за бојно се спремај поље.

Ја ћу доћи с војском силном

што видио свијет није,

да ни камен на камену

не остане од Србије.

Чита Лазар ситну књигу

која стиже од султана;

патријарха и главаре

позвао је истог дана.

Па кад књигу проучише

шта им султан Мурат пише,

Косанчића и Топлицу

с одговором упутише.

Да Једрену граду иду

турски султан гдје столује,

да Мурату глас однесу

шта му Лазар поручује.

Свјетли царе ти се мани

војевања на Србију,

недамо ти земљу нашу

да доведеш сву Азију.

А Христову вјеру свету

оставити ја не желим,

кад би мог’о да ми дадеш

да завладам свјетом цјелим.

Мухамед је смртан човјек

да је пророк он би знао:

да је Христос, Син Божији,

за све људе пострадао.

Од Христове вјере нема

нити може бити боље,

србску вјеру не остављам

да ме снађу све невоље.

За Христову чисту вјеру

сви смо спремни живот дати

и до смрти ако треба

с црнијем се врагом клати.

Па ако си ријешио

да се с нама Турци кољу,

на Видовдан чекаћу те

на Косову равном пољу.

Ако мислиш да ћеш лако

поробити земљу моју,

грдно си се преварио

изгубићеш главу своју.

За ријечи Лазареве

ни марио султан није,

купи своје јањичаре,

азапе и акинџије.

Сто хиљада јањичара,

коњаника још толико,

сем Мурата до тад није

сакупити мог’о нико.

Пут Косова Турци крећу,

звече сабље, коњи њиште;

црну хорду азијатску

Мурат води на бојиште.

Син Муратов, Јакуб, води

румелијску силну војску,

а Бајазит, вук грабљиви,

моћну силу анадолску.

Док бијесни Турци језде

под њима се земља тресе;

у Крушевац гавран лети

црну вијест да донесе.

Чуј Лазаре, србска круно,

знај да више наде нема,

Мурат води силну војску

и велики покољ спрема.

Све војводе и властелу

Кнез Лазар у бјеле дворе,

сакупи да вијећају

и план битке договоре.

Кад планове разрадише

посједаше за трпезу,

сину пехар, уз здравицу

у рукама србском кнезу.

Зовућ’ Србе на Косово

за царство је Лазар река’:

Земаљско је за малена,

а Небеско до вијека.

Куне сваког коме куца

дично срце србиново,

именом се србским зове,

а не дош’о на Косово.

На здравицу Лазареву

одговара свак’ витешки,

а пред свима Обилић је

положио завјет тешки:

да ће у бој на Косову

кроз редове јањичара,

пробити се до Мурата

и убити турског цара.

А властела на то рече:

да јунаку не приличи,

да се лако завјетује

и пред њима да се дичи.

Онда Милош одлазећи

свој господи рече смјело:

Истина ће на Видовдан

да изиђе на видјело.

На Косово Лазар стиже

војску дјели на Ситници

с десне стране наступају

Бранковића оклопници.

А с лијеве изнад Лаба,

краља Твртка узданица,

Вуковићу Влатко води

одред србских перјаница.

И кнежева два сестрића

крај Вукових оклопника,

на бранику с војском стоје

ка стубови од челика.

С Лазаром је Југ-Богдане

са својијех девет сина;

ко на мегдан пред њих стане

сустигне га зла судбина.

Барјак Павла Орловића

пред војском се гордо вије,

ко му отет барјак може

родила га мајка није.

Кнез погледа у Милоша,

Ждралина је узјахао;

пред њега би краљ Леонид

и Сцевола тешко стао.

Мисли кнеже да још једног

Обилића собом има,

лакше би му данас било

пред Муратом и Турцима.

С Милошем су два јунака

тигар љути њих се боји,

уз Ивана Косанчића

и Топлица Милан стоји.

И још десет витезова

Обилића вјерно прате,

исукали оштре ђорде

да душманске главе крате.

А патријарх Спиридон је

окупио све владике

и пред битку са Турцима

причестио све ратнике.

Па уторак кад освану

петнаестог јунског дана,

запамтила земља није

такве битке и мегдана.

Оклопници србски први

по Турцима ударају,

и велики општи напад

србској војсци припремају.

Лијево је турско крило

са Јакубом прво пало,

да је трипут јаче било

ни тад не би издржало.

Стеван Мусић као муња,

турски отпор је пробио,

Јакуба је Челебију

бритком сабљом погубио.

Бајазит је с десне стране

контранапад покушао,

ал’ пред Влатком Вуковићем

жестоко се обрукао.

Војсковођа србски славни

пробој није дозволио,

у кланици крвавој је

Бајазита уставио.

Пред Муратом и Лазаром

најжешћа се битка бије

мноштво србских оклопника

притисло је Османлије.

За једнога оклопника

седам падне Азијата,

кнез Лазар је главни напад

управио на Мурата.

Са Мазгита брда султан

турском војском командује,

види како србска војска

десним крилом напредује.

На лијевом турском крилу

расуло је и паника,

Јакуб му је погинуо

у продору оклопника.

Па га Мурат тешко жали,

куне црног каурина,

који усред љутог боја

старијег му уби сина.

Али-пашу и азапе

на лијево цар управи,

после смрти Јакубове

оклопнике да устави.

Ал’ узалуд покушава,

против србских оклопника,

јер рјешења правог нема

не помаже му тактика.

Паша је са азапима

србски напад успорио,

ал’ је Мурат тим потезом

турски центар ослабио.

Лазар напад појачава

снажно према центру бије,

докле Милош у налету

пресудио битку није.

Са дванаест витезова

пробио се до Мурата,

оштрим копљем султана је

оборио са дората.

Обилић је тога трена

тешки завјет испунио,

вратио се назад није

русом главом је платио.

Јањичари окружише

витезове и Милоша,

да Мурата сачувају

сваки би у ватру поша’.

Од малена учени су

за султана кад погину,

да у вјечни живот иду,

с душом се у џенет вину.

Витезови са Милошем

јањичарске сјеку главе,

крв јуначку проливају,

куп турскијех глава праве.

Многобројни јањичари

витезе у обруч стежу;

херојски се Срби боре

ал’ ранама подлијежу.

Видовога судњег дана

кад витеза дванест оде,

пут небеских рајских врата

анђели им душе воде.

Косанчић је Иван пао

и Топлица Милан с њиме,

животе су часно дали

на бранику отаџбине.

Још је Милош на ногама,

притисла га сила јака;

крвави га зној облива,

ал’ се бори без узмака.

Таквој сили не би мога’

да одоли пук војника,

а Милош и даље стоји

као да је од челика.

Грдно мноштво јањичара

кидишу на љутог лава,

стотину је посјекао,

ал’ му снага малаксава.

Пребили су Ждралу ноге

како би га дохватили,

у крвавој, тешкој борби

и Милоша погубили.

Паде Милош, ватра жива,

што пркоси турској сили,

русу главу његову су

на врх копља поставили.

У црне се слутње своје

јањичари увјерише,

да је султан Мурат пао,

у животу није више.

Залуд паше и везири

наређења још издају,

јањичари без султана

одмах битку напуштају.

Не плаше се црне смрти

нити рана, нит’ мегдана,

већ се плаше да погину

у борбама без султана.

Кад остала војска виђе,

јањичари одступају,

окрећу се пут Азије,

бојно поље напуштају.

Гледа кнеже, турску војску

у паници како бјеже,

па да напад обустави

витешки га завјет веже.

Три петине Азијата

у љутом је боју пала,

а међ’ србским јунацима

половина је страдала.

Кнез кланицу заустави

и нареди својој стражи,

да низ бојно поље иде

Обилића да потражи.

Па погледа у небеса

и изрече тога трена:

Слава теби Христе Боже,

и: Битка је завршена.

После боја војводе се

код Лазара окупљају;

војска купи рањенике

и поприште напуштају.

Кнез с властелом цркви оде

да захвале Христу Богу,

за велику милост Божју,

за побједу и за слогу.

А у турској војсци наста

страх и метеж у потаји,

Бајазит је посумњао

да се ради о издаји.

Испред паша и везира

Балабан му испричао:

да од руке каурске је

султан Мурат пострадао.

Још му рече: Из Брусе је

грдна вијест данас стигла;

немири су у Азији,

велика се буна дигла.

Тад Бајазит Али-пашу

пут Азије с војском прати,

а он оде с Черкезима

на бојиште да се врати.

У сутону Видовдана

на попришту све мирује,

само лавеж гавранова

по пољани одјекује.

Скупиле се црне птице

од страхоте језа хвата,

а Бајазит тражи тјела

од Јакуба и Мурата.

У том трену Черкези су

по чаушу поручили,

да је Лазар на молитви

и цркву су опколили.

С Лазаром су заробили

властелу и дворску свиту,

у смирају Видовдана

одводе их Бајазиту.

Кнез смиреним ходом иде

па застаде на капији,

и рече им: Браћо моја,

страдање је дар Божији;

док земаљско царство наше

красе битке и побједе,

ово ће нас страданије

у Небеско нас уведе.

Кад Бајазит кнеза виђе

испрси се пред Турцима,

па Лазару оштро рече:

Стигла те је зла судбина.

Теби кнеже и властели

поскидаћу главе с врата,

са копља ће земљу гледат

због Јакуба и Мурата.

Па нареди џелатима

да сијеку свима главе,

а последњег међу њима

србског кнеза да оставе.

Тад Милутин слуга рече:

дај ми турски господаре,

да кнежеву свету главу

дочекам на руке старе.

Бајазит му то допусти,

у животу га остави,

за освету да свједочи

и Србима да је јави.

Кад с покољом завршише

Турци коње појахаше,

и с Косовског бојног поља,

у Азију одјахаше.

А Милутин главу узе,

пут Крушевца града креће;

док тугује за Лазаром,

с небеса му вила рече:

За Лазаром ти не жали,

Господ му је вјенац дао

и у Царству небеском је

поред светог Саве стао.

Раде Савић

КАМЕНА РУЖА

Ружа крије вашу тужну причу,
Земља ћути, чува успомене,
Под Каменим цветом, годинама вичу,
Мученичке кости изломљене.

Молитва је ваша жубор реке Саве, 
Таласи су Христа следбеници,
Две обале плачу за све што се даве, 
Спијте мирно, Свети мученици.

Над Каменим цветом нека Сунце сине; 
Васкрснуће онај што због Христа гине,
Нек загрми вапај  сурове истине,
Боже, сузом залиј крваве долине.

Мирна реко чувај ти нашега претка,
У извору твоме нек му име траје,
Преузевши муку Великога петка,
Дозволи џелату да грехе окаје.

Право вука увек невина је овца,
Сашивене мараме од крвавог конца, 
Уплакано сироче без мајке и оца, 
Ореоле носе жртве Јасеновца.  

Стефан Максимовић

ПОГРЕШАН ИЗБОР  

Говорио си: ,,Ти си лепа

  и сунце и месец ти се диви,

  пољупци су ти мекши од сна,

  ал' да ли у теби љубав живи?

  Ти знаш да све умеш и можеш

  и желиш да сама јездиш кроз ноћ.

  Шта ће ти моја рука и раме,

  ко врисак муње твоја је моћ.

  Ти волиш славу и аплаузе,

  у крзну ти никад душа не зебе

  и волиш свилу и бисере

  и волиш мене што волим тебе.

  И не занима те боја мог ока,

  јер из драгуља клија ти срећа,

  ал' да ли знаш да без мужа,

  жена је расута кита цвећа."

Биљана Васић

ТАМО ГДЕ СЕ ЉУБЕ ВАЛИ

Хоћемо ли тамо, где се љубе вали?!
И где небо плаво додирује море,
Јер живот је кратак, ми смо тако мали,
А исте нам ватре у очима горе 

Да привијем тебе, ја на сваку рану,
И примим ти тело у загрљај чврсти,
И у њему јутра нова да ми свану,
А рука у руци, преплетени прсти

Да залазак сунца гледам у даљини,
На грудима твојим док одмара душа,
Јер истина није, све како се чини,
Жељно ми је срце, гласа да ти слуша

Где царује љубав, хоћемо ли тамо?!
У сигурну луку, тишине и мира,
Где се сунце ново, рађа за нас само,
Где спокоја има и музика свира

Ону песму нашу која сузе мами,
Када плачеш с' неким, али ради среће,
Хоћемо ли тамо, само да смо сами,
И где рука никад пустити те неће.

Александра Јаничић

ОЛОВКО НЕ ПИШИ

Покрени се, пиши, ти не ћути више! 

Пусти нека речи, као вода теку!

Низ образе крену тад да лију кише,

чамци од папира одлазе низ реку.

Навиру сећања, лупају кроз вене,

ко бисери бели, око врата нижу, 

лавина снажна из душе ти крене,

успомене давне поново пристижу.

Љубав једну стару опет срце слути.

Као некад давно, погледи се срели. 

Суза у оку изнова се мути,

да се врати младост, моја душа жели. 

Дрхтавом руком написах јој писмо,

у грудима стеже, све више и више, 

подсети ме како, волели се ми смо,

моје лудо биће, још за тобом дише.

Оловко, не ћути... ех, да ти је знати!

Пиши на папиру, што сам касти хтео!

Овим писмом морам јој одати,

тајну да је волим ја за живот цео! 

Данијела Арсовић

МОГУ

Данас могу, грешан, без хлеба и воде;

могу без имена, без сопственог себе;

могу и без личне људске ми слободе,

ал` не могу, тужан, ја даље без тебе.

Шта сада да радим, остављен и сам?

Коме да подвалим рушевину душе?

Коме себе трошног наново да дам,

док ми мисли јаве осећања гуше.

Опрости ми, чежњо, боље нисам знао,

мислећи да најзад срећа ме дотакла,

Целог себе, рањен, теби сам предао,

не знајућ` да куцам на врата од пакла.

Морам даље храбро и војнички зрело

тражит` под пепелом достојанства зрнце.

Неће назор у гроб ово живо тело,

док у њему куца поклоњено срце.

Наивнога себе опет ћу да хвалим;

да преварим луду, ја још увек знадем.

Нову ћу превару старцу да подвалим

и тебе, бар у сну, поново украдем...

Иван Теофиловић

ЗАШТО ЗВОНА ЗВОНЕ

Зову ме нека далека звона,

што само моја душа чује!

Звук се разлеже преко пољана

Па дозива...И одјекује.

Нису то сасвим обична звона,

чудан је њихов тон,

јер,што су даље од мене

све јаче им чујем звон!

Понекад ми донесу слике детињства

из топле собе баке и деде

па их чујем како причају,

док у своме запећку седе.

Некад је то мирис кошеног сена,

сетне ливаде,што за цвећем плаче,

не знајући да ће трава њена 

поново нарасти,зеленије и јаче!

По њој сам трчала кад сам дете била,

растући од сунца свога родног краја,

развијала нежна,сакривена крила,

Да бих лакше стигла до свог завичаја.

Доћи ће време кад ће моја крила,

сакривена испод сећања и сете,

развити се нежно,да будем к'о вила

и однети ме тамо где још живи дете!

Бранка Песовић

ЗАВИЧАЈНО ЈУТРО

О врхове меке запела је зора,

час ето провири, час је скрију сене,

хтела би да спава а будит се мора,

јер живот се узда у дарове њене.

Нервозан је кокот па цупка на клоцни,

да л’ да зори опет грлат кукуриче,

јутро никад није знало да задоцни,

ова ноћ пркоси, још се не измиче.

И док игру жмурки ноћ игра са даном,

сат тај невидљиви зору откуцава,

време је да склизне с хоризонта страном,

небу су пространства нестрпљиво плава.

Завичај је цели оденуо боје,

липа шапће сетом, уздаси јој јасни,

и славуји жале песмом коју поје,

затрепере крошње колико су гласни.

Волови у јарам упрегнути вуку,

запрегу што путем поздрав зачегрта,

поранио сељак да удари муку,

пре него што жега буде разастрта.

Тај кофер у руци и невољни корак,

и то мало среће завичајне краду,

кад те судба отме, од пелина горак,

не мирише живот у великом граду.

Милан Милановић

ПЉЕВАЉСКА ВИЛА

Покри фењер, нека светлост снива 

Док се песме купају у пићу, 

Тамбурицом развејана пљева 

Вечерас нас крије Моћевчићу. 

Дуни пјесмом, успавај пламичак, 

С Голубиње утихнуће сјене, 

За вечерас само нека сјаје 

Њене усне крај пијаног мене. 

Млади мјесец, Љубишњо, укради 

Љубоморно од светлости таште, 

Док нас буде тајила гитара, 

У нотама, испред Милет баште. 

Све нек тихне, минарет и звоно, 

Сва сазвежђа, цјела васиона,

Планету ће вечерас чувати 

Само пјесма коју пјева она. 

Под капцима плове јој вјекови, 

На уснама броји их стотине, 

У грудима играју јој снови, 

Умива их таласом Ћотине. 

Све почива, Брезница и брезе, 

Младе јеле с Немање до Таре, 

Само усне говоре животом 

Пјесму поју и буде дамаре. 

Дрхтај гласни подиго пламове 

У свјетлост се поезија свила ,

Пробудила успаване снове 

Уз тамбуру, из Пљеваља вила. 

Милан Бајчета

ПОГЛЕД НА ТАРУ

Са тог моста некад гледао сам Тару,

како дивље хучи и клеше камење,

земља мајка дала најљепше знамење,

а мајка чувала нашу кућу стару.

Радост дјеца сијала низа жита поља,

мирисале косе младих чобаница,

мобе окупљале та предивна лица,

од чудесне наше, нема земља боља!

Све је прошле дане скрило ново доба,

па од њега тражим часи да се врате,

нека само једном мириси наврате,

од мене је прошлост направила роба.

Са истога моста и сад гледам Тару,

опет исто хучи и клеше камење,

земља мајка чува најљепше знамење,

ал' нико не чува нашу кућу стару.

Мирјана Н. Поповић

ХЕРЦЕГОВЦИ

Херцеговци на камену

Мање жању него сију

А из јама безданица

Сњeжаницу воду пију.

Ту најмањи горски кланац

Знаменито носи име,

Ту и ор'о на планини

Дичити се има чиме.

Ту горама каменијем

У сред љета вуци вију

А зими се од самоће

У пећине виле крију.

Ту горштаци у бојеве

По години гладној памте

Ко кад Лимо на Корита

Стрва с' четом турске свате.

Ту су Срби на удару

Сваком вјетру, свакој сили

Силне буне и ратови

Нијесу их пролазили.

То је племе слободарско

Које никад нема мира,

Смрт јуначку в'јековима

Мјесто ропских веза бира.

Граде дворе од камена

Да од чег би били друго,

Ма залуду док изгоре

Никад није прошло дуго.

Од поноса, не од хљеба

Див-горштаци живе ови

Ал' због тога њина гробља

Повећа су но градови.

Па унуци нек' наставе

Куд' и јесу ишли преци

Нам јуначки нек' оставе

У аманет својој дјеци.

Милош Достинић