XX вијек

Почетком стољећа ситуација на Балкану није била баш срећна. Тачније било је затишје пред буру. Још увијек су нас тлачили разни завојевачи: Турци на југу и истоку, а Аустроугари на сјеверу и западу. Ипак, усљед високе националне свијести код Срба сви су знали да је дошло доба да се ослободимо јарма који нам наметнуше. Тако су у Балканским ратовима 1912-1913 истјеране Османлије све до Вардара, али и одбрањено од Бугара.

Све то је у очима србског живља преко Дрине и Саве изазивало нескривену радост и осјећање да долази вријеме слободе.

Ипак, Бечки двор, знајући да у јужним дијеловима царства има мноштво Срба, али и Славена генерално под својом "шапом", они су само појачавали терор према православнима са циљем застрашивања. Заправо од Берлинског конгреса 1878. у Босни и Херцеговни је нагло ојачао римокатолички утицај, док је Ватикан подстрекивао муслимане против православаца. Како се политика Хабзбуршке монархије све више претварала у варваризам невиђених размјера, то је као одговор основана и револуционарна организација Млада Босна. Били су то младићи који су стали иза Владимира Гаћиновића, јер нису жељели да гледају свој народ како га угњетавају и насилно германизују.

Њемачка размишљања су била таква да они морају да изађу са границама Источне царевине све до Босфора...и зато су се припремали деценијама. У том науму сметала је Србија јер је ојачавала: економски, духовно, бројчано, културолошки, па и војно. Зато је смишљен паклени план напада, а чекао се само добар повод.

У Сарајево је у прољеће 1914. године послат аустријски надвојода и престолонасљедник Франц Фердинад са циљем надгледања војних маневара у Подрињу, односно уз границу са Краљевином Србијом. Није то било случајно, јер у Бечу Фердинанда нико није волио, а домаћин му је био босанско-херцеговачки гувернер и генерал Оскар Поћорек.

Младобосанци су чули ко им "долази у госте", па су се и организовали. Из њиховог трећег покушаја атентата млади Гаврило испали своја два историјска хица у Фердинанда и жену му Софију. Био је то повод Бечком двору да започне страховиту психоагресију против Срба и Србије, а истовремено да пошаље стотине хиљада својих војника у Подунавље и Подриње. Истог дана у Сарајеву су Хрвати и муслимани имали рушилачки поход против Срба, а наредних дана се то прелило у остале градове БиХ.

Младобосанци су ухапшени и направљен им је судски процес у граду на Миљацки. Иако је ту било мноштво неправилности, њима се унапред знала пресуда. Само двојица су добили вишегодишње казне затвора, остали смртну казну.

Млади Гаврило Принцип посље тамновања у Араду на сјеверу Баната бива послат у Терезин (покрајина Бохемија). Тамо је имао страшне муке, али није клонио духом. У Царство небеско се преселио на Цвети 28. априла 1918. само шест мјесеци прије завршетка Великог рата и нестанка црно-жуте аждаје.

XXI вијек

На стогодишњицу уснућа Гаврила Принципа био сам дио делегације која је путовала у Чешку и Словачку крајем априла 2018. Било је то врло психички напорно путовање, али веома корисно, јер смо сем Терезинског музеја посјетили Јиндриховице и Велики Међер. Чули смо приче које су деценијнама за вријеме комунистичке владавине у Југославији биле забрањене, јер су се скривале карике геноцидног ланца.

Заправо, Брозов режим у пређашњем стољећу је на све начине покушао да разбије наш национални корпус, обезбожи и пролетеризује Србе. Није то рађено тек онако. Ипак, нису сви Срби потрчали за шаком мармеладе и сачували су идентитет и вјеру у Господа. Остали су достојни предака славних.

Нажалост, данас мали број Срба је спреман да на јасан и конструктиван начин покаже поштовање Гаврилу, легендарном Соколу са Обљаја и његовим саборцима. Ако је неко и спреман, то се углавном ради преко социјалних мрежа, што не мислим да је уопште и вриједно било какве (по)хвале.

*  *  *

Прије двије недјеље јавио ми се поетски витез са Сабора - Љубо Бошковић и помену идеју да би ваљало организовати један културно-духовни догађај за Младобосанце и то баш на православни празник Цвети ове године. Речем му ја да нађе неког другог тј. друго удружење, али он неће. Хоће баш Србски Светионик. Најпосље прихватим и ја.

Договорисмо се да ја средим плакате, пријаву скупа (бео)градској Полицији, а он ће жито, вино, послужење и договор са старјешинама Вазнесењске цркве у Београду. Позивали смо обојица родољубе за које смо мислили да ће им се наша позивница свидјети.

У Цвијетну недјељу нешто посље 17 сати ја дођох у порту цркве. Тамо нас сачекали људи из Градског СУП. Знају они већ ко смо и чиме се бавимо, тако да смо у пар ријечи поновили наше активности. Они се одмакоше, а ја се поздравим са Љубом и његовим друштвом. Чика Тошо је ваје у доброј кондицији и расположен. Дарка кога упознах тада, упита ме: "Шта је са емисијама? Нешто си утањио...". Одговорих да сад нажалост нема се времена, али да ће бити нешто касније...и да је филм у припреми.

Дођоше Славка и Миланче са својим делегацијама. Појавише се и Душан и Бојан инкогнито.

Прво на реду је била вечерња служба, а потом парастос односно молитвено сјећање за Принципа и другове му. Упалили смо и свијеће.

Потом смо имали послужење житом, водом и мало ракијице у порти гдје нам је чика Тошо еволуцирао успомене из Терезина, када је посјетио чувени Ћелију бр. 1...сада већ давне 1975. године, када је тамо био као младић, још не ожењен. У то вријеме имати свијест о Принципу је било више него значајно.

Лаганим ходом спустимо се до угла Немањине и Балканске улице, гдје је постављен споменик нашем бесмртном јунаку. Прво се попео до Гавирла, његов земљак Љубо. Диванио је историјске чињенице о Гаврилу, Сарајевском атентату... све оно што су др Милош Ковић и др Миле Бјелајац протеклих година објављивали. Паралелно са тим он је и рецитовао стихове од Шантића до Његоша.

Моја маленкост је поздравила присутне, казивала нека своја очекивања за нагодину, али и прочитао сам пјесму мога земе Стефана Максимовића који је написао у славу Гаврила Принципа. Начињено је и неколико фотографија.

Како је успјешно завршен наш званични програм, то смо ми сјели на оближну клупу и раздиванили се. Посље неког времена, зове дежурни полицајац да пита кад ћемо отићи, а ја велим да идем за 15 минута, али да не знам кад ће остали, јер не могу да тјерам људе. Њима је било лијепо, иако се многи први пут виде.

Повезох комшиницу Јагоду кући, па онда своме дому.

Изузетна акција, само ми жал остаје што не доведох насљеднике и Прву даму. Имали су оправдан разлог, али биће прилике ако Бог да у мају да их водим на двије активности.

Сваком своје, а нама остаје да идемо пут Терезина нагодину ако Бог да здравља и среће јуначке.

Написа: Чуле

Немам шта много да коментаришем и дужим, све је било баш онако како доликује, вечерња служба, помен и говор.

Остаје ми и да ти се искрено захвалим на уложеном труду, не само за јуче него уопште за сваки твој покушај да се окупимо оваквим поводом, да се не забораве они чија крв тече нашим венама и који не гледаше у земљу већ у небеса.

Бојан Лепшановић

Било je достоjaнствeно, културно, лeпо.

Трeбa дa сe обeлeжaвa тaквe особe и догaђajи нaшe историje, дa сe увeк сeћaмо и чувaмо од зaборaвa.

Милaн Милaковић

Као један од организатора, морам да се захвалим свим изузетним учесницима на издвојеном времену и пажњи према лику, делу и жртви Гаврила Принципа, Младе Босне и небројених пострадалих Срба из Првог светског рата...

Мала чета, али одабрана!

Осећам да смо учинили велику ствар и дали пример који ће се дуго памтити.      

Неколико стихова из једне пјесме Алексе Шантића најбоље објашњава целокупан утисак:

И једног дана ми ћемо на врх брега
Под царском круном се пети,
И сваком брату са нашег високог стега
Победне синуће Цвети...

ЖИВЈЕЛИ, НА МНОГАЈА ЉЕТА!

Љубомир и Тодор Бошковић