Последњих година свест нашег народа се озбиљно мења, јер све више прозападни медији подваљују нам тезу како је Гаврило Принцип из динарског села Обљај код Босанског Грахова био терориста тј. да је револуционарна група Млада Босна у Сарајеву на Видовдан 1914. године одговорна са извршењем атентата на аустријског надвојводу и престолонследника Франца Фендинанда за Први светски рат, односно да сноси одговорност за смрти преко милион Срба.

Најгоре од свега је што добар део наивних Срба прихвата то заборављајући неке интересантне чињенице.

Прво, Бечки двор је још крајем 19. века осмишљавао планове за свој Продор на Исток (нем. Drang nach Osten), a на том путу стајали су православни Срби.

Друго, Аустроугарска монархија иако је била германска творевина, покоравала је велики број славенских народа, међу њима највише Словака, Срба, Чеха и др.

Треће, Краљевина Србија је почетком 20. века имала (не)очекивано велики економски успон и привредни раст, један од највећих у Европи тих година, а што је дошло као резултат потписивања низа економских споразума србске Владе са Русијом, Француком и САД.

Четврто, сан о уједињењу Срба у једну слободну државу почео се рађати читав век пре Сарајевског атентата, јер је стварањем устаничке државе србски народ на Балкану, поробљен од аустроугарских и османлијских завојевача видео да може да оствари свој вишевековни сан.

Пето, Франц Фердинанд је свесно жртвован од Бечког двора, јер га тамо нико није волео, а његовим убиством, Аустроуагрска би добила велики адут у рукама. Зато и не чуди чињеница да је он у Сарајево крајем јуна 1914. послат са врло мало обезбеђења.

Шесто, можда и најважније аустроугарске власти, још од почетка окупације Босне и Херцеговине јула 1878. године почеле су страховити терор и угњетавање србског православног становништва, које се из дана у дан појачавало. Зато је створена револуционарна организација Млада Босна, са циљем да ослободи Србе и Босну и Херцеговину, те оствари уједињење са Краљевином Србијом.

Прође читав век од тог Гавриловог пуцња на Видовдан у Сарајеву, који је означио је почетак те борбе одосно остваривања тог сна који је започет од Карађорђа 1804. године, али је ситуација код Срба поражавајућа...  јер се све више губи та веза са пореклом, заветима предака и заборављају стратишта Срба.

*     *    *

Пре годину дана, док је нас пар другара седело код споменика Гаврилу Принципу у парку, испод зграде Владе Србије, разматрали смо како обележити 100. годишњицу смрти хероја који је ношен Косовским идеалима и Обилићевским заветима уклонио тиранина нашег народа преко Дрине и Саве. Доћи на то место где смо и били тада чинило нам се као сувише мало за јунака какав је Гаврило.

Бранко предложи да се иде у Терезин, односно на север Чешке републике. Хм... "Мало је то подалеко", размиљшам ја на глас.

- "А Кајмакчалан ти није подалеко?", пита он и наставља, "...треба видети да нам ови државне институције плате пут, или бар део. Скупити људе није проблем, може и више удружења...".

- "Тешко да ће нама неко давати паре, морамо то сами, по обичају. Знам да ће и цена бити мало јача него за Кајмакчалан", закључујем ја.

Наредних месеци имали смо низ других активности које смо успешно посећивали, али ми је тај Терезин некако одзвањао у глави као неки вапај Гаврила да се не заборави његова жртва и допринос слободи нашег народа.

Крајем прошле године, приликом прављења планова за 2018. годину уврстим и тај Терезин у план активности. Размишљајући и о томе како би ваљало још нешто посетити, места на том путу до Терезина. Тако видех на карти неке занимљиве локације Велики Међер у Словачкој, Јиндриховице у Чешкој, а у повратку да свратимо у северну Аустрију у Маутхаузен... Бонус би било Беч и меморијал у Нежидеру.

Не размишљајући пуно о разним ометањима које нас могу спречити у остваривању тог плана, огласили смо најаву... Доста људи нас је запиткивало, јер им се чинило да је добро обићи та стратишта, али и Гаврилову ћелију.

Пар дана пред пут бус је био попуњен. Јавише се Херцеговци, Кордунаши, Далматинци, Топличани, Вардарци... из скоро свих србских земаља, али нико, ниједан Србин из Гавриловог краја. Да ли је могуће, питам се ја... окренем телефон Вулета који је Ливњак и кажем му тај поражавајући податак, а он вели:
- "Ајде да видим какве су ми обавезе наредних дана, ако све буде како ваља, упиши и мене". Супер, помислих.

Поред јурцања разних папира и документације пред пут, морали смо некако најавити тај наш долазак у Чешку, Словачку и Аустрију нашим амбасадама. Тако да ме изненадио леп одзив наших дипломата у Прагу, Братислави и Бечу.

Поред тога, контактирали смо и наше горе лист - Дејана Ранђеловића, који деценијама живи у Карловим Варима, где поред свог посла одржава малоузеј и крипту у Јиндриховицама. Он нам је тамо био и домаћин.

Трајче је обезбедио и лепе мајице специјално за ову прилику, са ликом Гаврила Принципа, а путници који су са нама походили у сред Европе су то добили по економској цени, јер је био циљ да тамо дођемо сви исто одевени.

Полазак је био заказан за петак 27. априла 2018. године увече, пошто је план био да наредног дана стигнемо у Терезин и присуствујемо обележавању стогодишњице Гавриловог уснућа.

Креће полако и она позитивна трема, наши чланови су се данима раније наоштрили на ово путешесвије, иако морам да признам да је ово била до сада најзахтевнија акција Србског Светионика, с' обзиром на утрошено време, новац и простор где се одвијала.

Крећемо из Београда како је планирано и правац Нови Сад, где купимо и остатак екипе, па правац Суботица. Горан је очитао молитву за срећан пут... Била је то прилика да се људи мало раздиване, јер неки се нису недељама видели. Тамо изгубисмо на прелазу код Хоргоша великих 4 сата, што нас никако није радовало, већ напротив, стварало је нервозу. Додуше могли су нас и до ујутро задржати, јер шта Мађар зна ко је Гаврило Принцип.

Овде морам да напоменем једну ствар, а то је да нам је највећи непријатељ био закон Европске уније о саобраћају, који прописује 21 сат вожње са мањим паузама, а након тога мора девет сати да аутобус буде угашен.

Наше прво место које смо планирали посетити јесте словачки Велики Међер или Нађимер, које се налази јужно од Братиславе 60 км. Ту су аустроугарске власти формирале логор који је био првобитно на једној ледини, а онда су касније направљене и бараке. Локално словачко становништво се трудило да помогне колико може србске заробљенике, али су Аустроугари били сурови према Србима у Великом рату.

Испред самог гробља чекала нас је трочлана делегација: г-дин Драган Стојовић, први конзул наше амбасаде у Братислави, који се стварно потрудио да нама овај обилазак Великог Међера протекне у најбољем реду. Поред њега ту је био чика Стане, председник Удружења Срба у Словачкој, који се већ деценијама бори за културни идентитет Срба у овој земљи.

Између осталог, његово удружење је радом помогло уређивање овог спомен подручија, јер су почетком 1990-их локалне мађарске власти овде доделиле парцелу кинолошком друштву, па је србско гробље било намењено за трке паса. Касније је реаговала Влада у Братислави и ово је исправљено.

Новаца увек фали, али се Срби у Словачкој максимално труде и имају коректну сарадњу са људима из наше амбасаде.

Стане Рибић, иначе рођени Новосађанин је био уједно и преводилац за све оно што нам је заменик градоначелника причао.

У једном моменту је засузио, када је причао о томе како је нађена једна бака у старачком дому пре пар година коју су контактирали због снимања документарног филма, односно то је била девојчица сведок једне хуманог чина у то време Великог рата, која дарива србског логораша.

Положили смо венце, направили смо једну заједничку слику, код спомен крста, запалили свеће у капелици и уписали се у књигу утисака. Нажалост нисмо имали више времена, те смо морали на пут даље. Разменили смо и поклоне.

Ми добисмо књигу, а они наше мајице Колубарски марш.

Почела је тако трка са временом, возачи су терали аутобус колико је било дозвољено... али не лези враже, испод Прага, неких 110 км радови на путу, што значи иде се у две траке, а онда још ланчани судар, па се сузило на 1 траку.

Изгубисмо додатних 90 минута. Почех да проклињем Чешку и овај пут.

Није ту мукама био крај, јер након ручавања у једном добром ресторану уз аутопут, стали смо ради обавезне паузе по закону...

Две чешке патроле су нас на паркингу зауставиле и тражиле нашим путницама путно (здравствено) осигурање... Петнаестак путника није имало, тако да се казна морала платити, а ми ту преко сат времена изгубисмо... "Терезин сузама не верује".

Није било друге него да одемо у Карлове Вари где смо имали смештај у једном хотелу, који је био најбољи однос цене и квалитета. Тако смо на уласку у хотел имали још мало напора и нервозе јер је 52 путника морало да се брзо смести.

Из искуства прво дадох собе за возаче, а онда и остали, прво двокреветне, па тро и четверокреветне.

Тамо дође и Дејан Ранђеловић, наш домаћин, па је убрзао споразумевање са рецепционерком, јер они не знају енглески.

Мене запало да будем са Вулетом, Мијаком и Мићом у соби. Тако да је одмах пало туширање да мало дођемо себи. Прошетасмо увече и до центра... градић је мртав иако је била субота увече.

Само у центру града пар локала је радило до поноћи. Мада мени уистину није било до пића и лудовања, већ сам маштао да се опружим. Рекоше цимери да се померио нисам како сам легао.

Ујутро рано устадосмо и имали смо поред у неком ресторанчићу лаки доручак. А већ у 8 сати и неки минут кренули смо са Дејаном пут Јиндриховица. Прво нам је Дарко очитао молитву, а онда је Дејан Ранђеловић преко микрофона причао ту истроријску причу... Да су аустроугарске власти основале овај логор на територији данашње Чешке, где су доводили Србе са Балкана, прво србске војнике који су заробљени у борбама, а после и цивиле.

Десетине Срба је умирало сваки дан. Најмлађа жртва је био један србски дечак од 8 година, а најстарија његов деда од 83 година живота. Заробљени Срби су умирали углавном од глади и болести, а зими и од хладноће. Логор је затворен по завршетку Великог рата.

Тек 1931. године на десетогодишњицу од устоличења југославенског краља Александра I Карађорђевића овде је подигнут малоузеј и крипта где су похрањене кости србских мученика. Преко 8.200 Срба има овде кости.

Иначе, чешки владар Томаш Масарик је био у добрим односима са нашим краљем после Великог рата, те је он у име Чешке поклонио једно парче земље у Јиндриховицама Краљевини СХС, са циљем да се ту направи мемеориални комплекс.

Изградња није ишла очекивано брзо... али је направљена. Освештана је са водом из седам србских река: Дунав, Сава, Дрина, Морава, Зета, Тимок, Вардар.

Други светски рат је спречио даље уређење и изградњу.

Да би послератне југославенске комунистичке власти намерно заборавиле на то стратиште Срба и деценије су тако прошле да нико то није посећивао, а још мање одржавао. Све је обрасло у коров.

Тек случајно неке 1994. године наш домаћин Дејан је открио то стратиште и контактирао нашу амбасаду у Прагу где су још били Кумровачки кадрови, који су се правили необавештени и слабо су се трудили да та истина изађе на видело. Заправо то је била доктрина Титових комуниста који су желели да сакривају доказе о геноциду над Србима како у Првом, тако и у Другом светском рату.

Међутим, Дејан Ранђеловић је био упоран и данас је поносни чувар малоузеја у Јиндриховицама.

Направили смо низ фотографија, а пре тога смо и положили венце на спомен обележје које има једну неправду у смислу да су комнисти лажирали националност жртава, јер су ставили да су страдали Југославени (јужнославенски народи), а уствари страдали су само Срби.

Ово је иначе велика неправда која се циљано радила, не само ван Балкана, већ и у Југославији.

Причи никад краја, али морали смо даље.

Тако смо ми њему у име Србског Светионика поклонили једну нашу домаћу крајишку ракију, печена пре 10 година у Источној Славонији. Поклонили смо му и мајицу Колубарског марша, наше дугогодишње манифестације, која се организује средином децембра у околини Љига, Лазаревца и Мионице.

Крећемо сада ка истоку Чешке, да посетимо и главни циљ овог нашег путовања - бивши затвор у Терезину. Место у које је Аустроугарска сместила неколико Младобосанаца. Они су у затвор довежени 5. децембра 1914. године из банатског Арада, после Сарајевског процеса. Сам Гаврило је осуђен на 20 година робије.

Проналазимо паркинг, те смо полако формирали колону где смо на чело ставили нашу нову заставу са ликом Гаврила Принципа, испод црвено-плаво-беле тробојке, а у дну је писало ЖИВИШ. Тиме смо заправо хтели да покажемо да не дамо да лик и дело Гаврила Принципа падне у заборав, што је иначе одлика нашег народа да заборавља своје праве хероје, а диви се туђим измишљеним холивудским звездама.

Кренули смо полако, онако ходочаснички ка некадашњем терезинском затвору, а данас спомен-музеју...

Узбуђење је расло из метра у метар, сваки секунд смо били ближе, а управо тај моменат ми је био најбољи моменат путовања, када сам све бриге и муке на тренутак заборавио и само сам чекао када ћемо доћи до Ћелије бр. 1.

Долази наша колона на сам улазак, где нас је једна службеница препознала да смо из Србије, те да желимо да уђемо унутра.

Нису нам наплатили улазак, а она нас је одвела полако до Гаврилове ћелије. Рече да имамо само 10 минута бити ту.

Тако смо застали испред где је окачен ловоров венац у име Владе Републике Србије, а на спољом зиду писало је на чешком језику: "Ћелија Гаврила Принципа". Затим делегације три удружења су положиле венац у самој ћелији.

Прво је Вуле испред удружења Огњена Марија Ливањска ставио венац, онда делегација Србског Светионика, и на крају Удружење бораца Кордуна. Било је ту доста и сликања, јер свако је желео да има успомену из овог места. Осетио сам и ја мало олакшање.

Иначе поред Срба ту су били и Италијани и Колумбијци.

Кренусмо полако ка аутобусу. Мени је у глави била само једна мисао. Како стићи у Маутхаузен... Констултовао сам се са возачем Иваном, који ми рече да је немогуће да се стигне та сатница од 21 сат, ако идемо у Аустрију, јер пут после Плзења је локални и не може да се иде у просеку више од 70 км на сат.

Исто тако и код Беча имају радови на путу, што значи да постоји велики ризик од нових колона. Самим тиме упадамо у јако велики проблем ако нас заустави саобраћајна полиција која би то могла лако да провери и наплати велику казну.

Тако да смо морали нажалост донети одлуку да не посетимо Маутхаузен овај пут. Извињавамо се још једном свим путницима ради такве одлуке, па ћемо ми посетити свакако Маутхаузен наредних месеци.

Биће то посебна турнеја по Аустрији.

Свратисмо у Праг, чешку престолницу где нам није све било потаман. Мислим на услугу Чеха, који су врло нељубазни склони отвореном поткрадању туриста. Сунце је упекло али свакако нисмо могли да се ту задржавамо превише.

Размилели смо се свако на своју страну. Додатни проблем је био и што нам наш свештеник СПЦ Срђан Јаблановић није могао бити ради обавеза на располагању.

Додуше, ми смо имали савете Стефана Томашевића, нашег конзула у Прагу, да Оца Срђана посетимо дан раније.

Напослетку кренусмо за Србију, јер је било прошло 17 сати, а нисмо знали шта нас чека на мађарско-србској граници. У Словачкој смо такође били заустављени од полиције која је била "мало гладна"... Срећом није било великих задржавања на Хоргошу, сега 1.5 сат, па смо у Нови Сад стигли рано изјутра, а после и до Београда лагано код Сава Центра.

Уморни од пута јесмо били, јер на овом путовању прешли смо преко 2.350 км. Можда јесте то било амбициозно од организатора, али нам је то ипак неки наук за убудуће, да када се раде велике акције, попут ове, ако има преко 2.000 км мора се планирати три дана, иначе тешко је веровати да ће се све стићи.

И од сада путно осигурање постаје обавеза свих наших путовања у ЕУ.

Што се тиче неких анегдота, остаће да се памти чуђење Алимпија на толико засађене уљане репице по чешким пољима.

Милан Чучковић
30.04.2018.

Видовданска искра

Вијековна тмина пала је снова,
И ничег новог под сунцима нема,
Издајство и гријех Срба окова,
Још благо лице на икони снијева.

И гази вријеме корачај са хордом,
Уморено село крај Грахова дријема,
Сања смјелу младост са идејом гордом,
Још му име живо, душа одвећ нијема.

Видовданску искру угарцима гасе,
А Косово грца морем крви нове,
Ко да неста древне светородне расе,
И покајног гласа што га Христос зове.

А ћелија једна и казамат хладни,
Бјеху некад гроб из ког васкрс крочи,
Ту распет на стијени ко Прометеј давни,
Он заогњи смис`о и заклопи очи.

И не пусти јецај прекора и боли,
Док Господње име на ланцима збори,
Пониженом роду слободу измоли,
Угасну тихо у априлској зори.

Душа му бијела као зрака слети,
На камени праг гдје се негда свила,
Бљесну као нада из тамничке клети,
И вјечном почетку разви млада крила.

Тај гласник слободе са Божијег длана,
И данас ко јуче објављује глас -
Из праха си рођен као украс дана,
Из праха устани и даћу ти спас!

СЛАВА МУЧЕНИЦИМА ВИДОВДАНСКЕ СЛОБОДЕ!

ВИЈЕК ОД УСНУЋА СЛАВНОГ ПОКОЉЕЊА 1918. + 2018.
 

Горан Лучић
30.04.2018.

Када би више Срба посетило Терезин, чуло причу о Гаврилу Принципу и видело самицу у којој је провео скоро 4 године, не би више користили израз Танталове него Гаврилове муке.

Горан Митровић
30.04.2018.

Родољуби у ходочашћу поводом 100 од смрти хероја Гаврила Принципа у овом логору. Част ми је да смо корачали заједно. Обавили смо велику ствар и дужност! Будите поносни!

Принцип Терезина

Пред Принциповом ћелијом старом
Поносито стојим са мојим другаром!
У мени дамари снажно бију
За те младиће пале за Србију!

И док емоције у нама навиру
Гледам стару логорску капију
Злочиначки отисак постављен на њој
Што бес пробуди снажан мој!

И ту на том страдалном месту
Где сам вољу да дођем имао честу
Ја направих ову лепу слику
Моме роду за понос и дику!

Гледај и памти Србски роде
Где су наши тамновали због слободе
И нису се злотвору никада дали
Зато су за нашу слободу у Терезину пали!

Па ти запамти и обиђи то место роде
Нека те жеља и понос тамо воде.
На месту смрти њихове удахни живот
Нека виде злотвори сви, да смо ми и даље Срби!

А њима, Младој Босни и Гаврилу
Учинисмо славу и видесмо истину!
Поклонисмо се њиховој сени и делу
Учинисмо поносну Отаџбину целу!

Вечна слава и хвала Младој Босни и Гаврилу Принципу и свим родољубима који су пали за слободу Отаџбине, а почивају широм Европе!

Предраг Антовић
30.04.2018.

Хвала теби и твојим другарима из Србског Светионика, на одличној организацији. Ово је била озбиљна организација с обзиром да се први пут ишло на та места. Пут је био далек и непредвидив али је на крају све добро прошло. Снашао сам се и на време стигао на посао.

Дарко Милојковић
30.04.2018.

Све у свему сад кад се слегло од Терезина... могу ти рећи да је мени било супер све: и шала и друштво и обилазак србских стратишта.

Мирослав Митић
05.05.2018.