Култура заборава најраспрострањенија болест у нас Србаља већ вековима. Не памтимо ни шта се десило пре 100-200 година, а камоли двадесетак лета.
Ако нешто пише у читанци то се научи за оцену и довољно, терај даље... невоља је управо у томе, што се нама све враћа као бумеранг. Учитељица живота нас увек тера на понављање лекција. Све оно што заборавимо, морамо да поновимо, јер ништа нисмо научили као народ.
Образовни систем већ деценијама, ако не и читаво столеће уназад такође има тај проблем што ђацима у школи не даје праве информације и слова се троше на неке не тако важне историјске лекције, што доводи до тога да генерације из клупа излазе слепе поред здравих очију.
Тек 2014. године, када се на овим нашим просторима кренуло обележавати Стогодишњица Великог рата почеле су као гејзири да избијају информације које су деценијама биле замрачене и замагљене. Издавачке куће су почеле да штампају књиге са тим подацима, РТС и друге медијске куће су почеле да снимају документарне филмове...
Точак историје је кренуо да се враћа уназад и да открива све оно што је морало да се казује и прича нама и нашим родитељима.
Једноставно, врло мали број Србаља је знао за информацију да је Чешка Република, на пример, (пре)пуна гробаља где су Срби довођени од 1914. до 1918. године. Тачније да је Аустроугарска монархија почетком 20. века желела да изађе са својом југо-источном границом на Босфор. На том путу германске царевине сметали су управо православни Срби.
Како је Анексиона криза пропала априла 1909. године, Бечки двор је почео да сачињава планове за напад и агресију на Краљевину Србију са циљем уништења. Сачекао је да Балкански ратови 1912-1913 измуче Србију и да полако крене у остварење монструозних планова.
Атентат у Сарајеву о Видовдану 1914. године је био одличан повод да се Влади Србије пошаље један ултиматум, тј. непристојна понуда, за коју се знало да неће моћи да је прихвати. Стотине хиљада солдата Хазбуршке монархије је кренуло на Краљевину Србију, где је официрски кадар попуњаван из редова Аустријанаца и Мађара, док су војску сачињавали већином Хрвати, Словенци, муслимани, мање нешто Чеси, Срби и Словаци.
Ненадано пораз Аустроугарске је дошао на Церу средином августа 1914. док је на Гучеву и Мачковом камену остварена пирова победа... у Сремској офанзиви србске војске су успели да победе, а после битке на Рајцу, Сувобору и долини Колубаре аустроугарски војници су бежали главом без обзира у Босну.
Чим су отпочели ти ватрени окршаји, аустроугарски војници су почели са злочинима над србским цивилима. Исто тако су хватали и цивиле и војнике те их отпремали у концентрационе логоре: Нежидер, Арад, Јиндриховице, Ашах, Броумов, Терезин, Добој, Маутхаузен, Нађимер итд.
Најмање педесетак логора је Бечки двор током Првог светског рата основао, где је за четири ратне године одведено са Балкана и преко 300.000 Срба само у Аустроугарску. Било је ту преко три четвртине цивила свих старосних доби и мушкараца и жена, а што је најстрашније и деце. Затвореници су умирали од глади, болести, батинања, хладног оружја, метка...
Занимљиво је то да за то утамничење Срба по логорима, али и убијање Срба на Балкану није одговарао нико. Аустроугарска се распала почетком новембра 1918. године, самими тиме и војска, а њена територија је подељена на више делова.
Власти новоформиране Краљевине СХС односно Југославије су делимично стигле да обележе стратишта Срба из Великог рата. Међутим, Други светски рат је много тога пореметио. Иронија је у томе што је после 1945. година на све то пао мрак и заборав... и тако деценијама.
* * *
Пошто смо лане обишли Чешку и Словачку, наравно, не све што тамо има, већ само мали део и то због стогодишњице уснућа Гаврила Принципа у Терезину, ове године смо одлучили да посетимо суседну Румунију, јер се управо ту на северу Баната, на тромеђи Румуније, Мађарске и Србије налази место некадашњег озлоглашеног логора Арад - логор који је гутао све око себе и оне у њему и оне око њега.
Огласили смо плакат на друштвеним мрежама, пар комада и одштампали... почели да позивамо људе да нам се придруже. Поред Београђана, пошли су са нама саборци из Ниша, Чачка, Бијељине, Новог Сада, Лазаревца, Петровграда, Косовске Митровице... једноставно Србија у малом.
Један аутобус, нас 45 пође тог недељног јутра 3. новембра 2019. године пут Темишвара у раним јутарњим сатима, док још није ни свануло.
Пре самог покрета ми смо у Гавриловском храму на Топчидеру имали једну краћу молитву за срећан пут и да све добро прође. Попаковали се на брзину у бус и правац Панчевачки мост, где смо покупили остатак путника.
Данијела је понела са собом већ уговорене букете цвећа, тако да смо били комплетни. Пошто нажалост Стефан није могао да пође са нама, то је Мирослав морао да буде помоћник оцу Јовану. Мени је десна рука био Митке, само што ово није напорно као Кајмакчалан.
Стигосмо на гранични прелаз и за неких 45 минута уђосмо у Румунију. Направисмо кратку паузу на пумпи и онда правац Темишвар.
То је место које одише нашом историјом пошто је вековима србски живаљ овде се настањивао и оставио дубок траг, највише у култури. Доста Срба има и није реткост да чујете наш језик, само мало другачији дијалект.
На литургију у нашу србску цркву стигосмо пред крај, али смо ипак имали прилике да чујемо нешто о Србима у Темишвару, као и самој цркви која је грађена у XVIII веку. То нам је Дејан Попов испричао, а дао нам је и овако корисне информације.
После тога пођосмо ка центру, који баш лепо изгледа и имали смо прилике да заменимо новац у мењачницама, које за разлику од они чешких нису лопови. У неком локалу нас неколико је село на пиће а сунце се пробило кроз облаке и мајчински нас огрејало.
Један део екипе је отишао у ресторан, који држи неки Србин, те су могли да ручају. Наставили смо после одмора до Владичанског храма који је и споља леп, али још више изнутра, умногоме са неким детаљима подсећа на београдски Храм Светог Саве.
Оно што ме баш одушевило јесте што су задржали обичај стајања у цркви, у смислу да немају клупе као у нажалост нашој цркви... иконе су им позлаћене, све сија баш онако како треба. Целивали смо и мошти Светог Јосифа Дубровачког, кога су и Румуни прихватили као свог свеца.
Морали смо назад у бус, а возачи су таман и дошли на договорено место.
Настављамо даље, а у аутобусу стандардно добра шала... Мени је диван са Луком мало развезао осмех на лицу и његове догодовштине са ашовом. Отац Јован је имао Мирослава за тепихање, уместо Стефана, и мене помало колико сам био тамо позади. Мина и Сташа су се покушале испричати, али недовољно... мало времена.
Стигосмо ми тако у рано послеподне у Арад и тамо нас дочека чика Божа Панић, Србин из Тимочке Крајине, али деценијама живи у Араду. Прво нас одведе до некадашњег логора, односно данас касарне где је смештено нешто мало румунске војске. Међу њима има један Јован који је по мајци Србин и прича србски језик.
Ја споменем нашу амбасаду у Букурешту, а они одмах климају главом да је све договорено, што је мене мало и плашило, да можда неће бити какав проблем. Рекоше нам само да не смемо да сликамо унутар касарне већ само код споменика.
На самом уласку има већ нека табла и венци, тако да смо ту одржали кратак помен и положили наш венац.
Улазимо у унутар зидина, а тамо нас дочеују војници са списковима који су данима раније послати амбасади. Тако да у четири колоне смо брзо прошли ту формалност и онда се упутисмо до споменика, тачније спомен-плоче, места где је некада пре 100+ година било место ликвидације и страдања наших сународника само зато што су Срби православне вере. Има ту доста да се пешачи, можда чак и више од километар, а Карпатски ветрови дувају све по ушима.
Нон-стоп смо имали пратњу румунских војника и стално су нас сликали као да смо на додели оскара. Божо Панић није могао да уђе тамо са нама.
Стигавши тамо, прво смо се прикупили, а онда је Сташа запевала Боже правде, јер са тиме смо почели наш програм. Отац Јован је уз помоћ Мирослава служио помен свим нашим пострадалима у Араду, за време Првог светског рата. Он је и одржао краћу беседу.
Након тога смо положили венац, делегација Србског Светионика. Председник СРБС-а је окупљенима казивао један краћи историјски час и о Араду као месту голготе Срба и о аустроугарским логорима, јер Бечки двор је циљано хтео геноцидом да нас уништи.
Од румунских војника чусмо и да је у Араду краће време био утамничен Гаврило Принцип, припадник Младе Босне. Они нам рекоше и да је између два рата краљ Александар I Карађорђевић подигао ту споменик, али да је након Другог светског рата доласком Црвене армије у Арадску тврђаву, то оштећено, уз изговор да је то "буржоарски споменик"... касније препуштено зубу времена. Црвеноармејци су тек 1957. године напустили тврђаву.
Данас ту само постоји спомен плоча са исписаним текстом на србском и румунском језику. Јесте мало, али колико Срби и маре за своја стратишта, ово је још и добро.
Усликали смо се за једну групну фотографију, нека имамо за успомену, а свеће смо упалили испод тог оскрнављеног споменика... Кренули смо назад ка бусу, и на изласку се поздрависмо са домаћинима, за које смо сви констатовали колико су љубазни и коректни.
Одлазимо и на Доње гробље, где нас је одвео чика Божа и показао тамо такође спомен обележје, које има текст и неколицину имена на румунском језику исписано. Он је ту одржао добру беседу, али са застрашујућим подацима. Причао је невероватне ствари у вези Арадског логора, које нажалост нису познате већем делу наше јавности. И не само то, већ и мукама које данас га муче и покушава да спасе од заборава... као и бирократија која жели да уништи тај део где су Срби сахрањивани у време Великог рата.
Мрак пада, ветар дува, а ми се претворили у уво и слушамо у трансу чика Божине речи да не промакне која. Тамо смо пре чика Божиног часа историје и истине имали прво помен, а онда и полагање цвећа.
Након свега тога, мрак је увелико падао, тако да смо по изласку са гробља отишли на паузу до оближње пумпе и ту се куповала вода и слаткиши, сланиши... Пошто нам је србска црква у Араду била затворена, неколицина људи је тражила да види центар Арада, па смо кратко и то одрадили.
Нешто после 18 сати ми кренусмо пут Србије... на граници су Румуни мало више отезали, а наши скратили. Ненада остависмо у Петровграду, а ми настависмо пут до Београда. У односу на нека друга европска путовања, овде је кашњење било занемариво, симболичних 10 минута.
Кумашин ми је био помоћник колико је до њега, али морало се другачије помагати Митићима и успели смо.
Желим овим путем да се захвалим свима који су нам помогли, било учешћем, рекламом или организацијом! Као што рекох раније већ, ово је добар пример шта се може, кад се Срби сложе.
Биће још активности од нас, прва следећа је:
10. новембра у недељу Београдски марш
8. децембра у недељу Колубарски марш
Немојте да тражите изговоре, већ тражите начина.
Зато што ни преци нису имали изговоре...
Милан Чучковић
04.11.2019.
П.С.
Од Ивана Карића опет добисмо поклоне.
Ово из Арада ме подсећа на Јасеновац... моја кућа је недалеко тих јасеновачких поља смрти па ми је тако слика у глави.
Као што Сава окружује то место страве и ужаса, тако и река Мориш око Арада иде.
Волео би са вама у септембру следеће године да идем на Кајмакчалан, позови ме обавезно.
Живко Вучинић
04.11.2019.
Позив за пут у Румунију је постављен на иницијативу председника удружења Милана Чучковића. Да кажем одмаг, врло интересантна понуда!
Припреме за зиму су узеле свој данак тако да нисмо били сигурни да ли ћемо моћи да је испратимо. Али уз позив и подршку председника се све може. Добра воља и одлука је донешена, идемо.
Стигли смо у Београд по договору све је било како треба, нема веће радости кад се сретнеш са својим саборцима. Гостопримство је било од срца топло и пријатно како и доликује Србину домаћину.
Ујутру смо устали у пет како би смо на време стигли на молитву и благослов оца Јована у Гавриловском храму. Морам признати да нас је отац Јован такође срдачно дочекао, тако да је стигао и да се нашали. Сада сам била спокојна и сигурна да ће све бити како треба, тако је и било.
Села сам поред прозора јер волим да посматрам пејзаже покрај пута. Смењивали су се облаци, сунце је с времена на време обасјавало равна поља Баната, посматрајући тако на изненађене сам видела и дугу. У себи помислих то је још један благослов...Кретали смо се ка непознатом ово је први пут да пролазим кроз ове крајеве...
Темишвар и Арад каква имена градова у суседној нам земљи и делу које припада Банату. На памет ми не би пало да се тамо крије још једна страшна истина о страдању нашег народа и то везано за страдање у Првом светском рату. Старији људи кажу човек се учи док је жив...
Заиста да нема људи који одржавају културу сећања питам се да ли би се за страдалнике икад чуло?!
После краћих пауза стигли смо у Темишвар прва дестинација нам је била наша СПЦ, таман се делила нафора а у позадини је певао хор из Котора који су дошли такође као гости. Иконе и зидови су били у барокном стилу али су биле постављене столице за седење што ми је било мало чудно. После тога чули смо коју реч о томе коме је посвећена и ко је саградио и о знаменитим Србима који су допринели да оплемене некадашње друштво.
Након тога имали смо довољно слободног времена да обиђемо и остатак града време нас је баш послужило...
У овом граду као да је време стало, ниске зграде старе куће споменици као у Италији, улице као бечке. Од свега тога највише су ми се допали тргови пуни голубова и румунска православна црква у којој се налазе мошти светог Јосифа Фуског рођеног у Дубровнику. Црква је велика са необичним дрвеним куполама обојених у зелено жуту боју. Велики позлаћени иконостас велики стубови и иконе у византијском стилу красиле су овај храм. У централном делу налази се Београдско јеванђеље а са леве стране у позлаћеном кивоту леже мошти светог Јосифа новог. Баш сам се осетила надахнуто да ми је дошло да отпевам који псалам али морали смо да идемо даље.
У међувремену смо стигли да се осунчамо и окрепимо јер за следећу дестинацију заиста треба психичка припрема и чврст стомак, а то место је озлоглашени логор Арад.
Време је почело да се мења почео је да дува јак ветар са Карпата, сиви облаци су се гомилали као да су правили атмосферу да дочарају место страдања и патње.
Аутобус се паркирао тик испред тврђаве ту нас је дочекао Србин који нам је био контакт са амбасадом. Долазак се мора најавати месец дана раније веровали или не? Треба се послати и списак путника, јер се у тврђави смрти сада налази касарна румунске војске. Ту је био и румунски војник по мајци Поповић који нас је обавестио да ће нас пустити у обилазак, али под условом да не сликамо објекат и да припремимо пасоше како би проверили послати списак. Поделили су нас у 4 групе како би смо брже ушли. Да ли због времена или саме процедуре сви смо осетили као да нас не дај Боже спроводе у логор. Тако да је овај обилазак имао додатну тежину.
Када смо ушли прво нас је запрепастила величина пространства и замисао колико људи је ту могло да стане...преко 4.500 хиљада Срба што жена, што деце, стараца је овде прошло велику голготу. Кораке смо убрзавали, савијено дрвеће зидине прекривене травом стара оронула црква и високе зидине само су део слика овог проклетог казамата. Стигли смо и до спомен плоче која се налази на другом крају тврђаве која сведочи страдање нашег народа.
Богу хвала што имамо свештеника који нас прати те смо одржали помен на том месту за све страдале. Бити део те молитве је велико ослобођење за све нас. Отпевали смо химну, положили венце, отпевали песму "Ово је Србија", "Тамо далеко" и "Пукни зоро". Ветар је све време шибао... на тренутак после молитве сунце је пружило пар зрака као поздрав оних који су мучењем стигли тамо где је вечна светлост, мир и спокој.
Срца су нам клицала заклетву иако нисмо ништа причали НИСМО ВАС ЗАБОРАВИЛИ И НЕЋЕМО!
Ми смо сада срећни јер знамо да смо учинили нешто што свима нама треба бити дужност. А то је да незаборавимо наше који живот даше! С осећајем да смо обавили велику ствар упутили смо се на оближње гробље.
Тамо је сахрањено много оних који су умирали по болницама али има и убијених и то на Савиндан. О Боже помислих има ли краја овим местима и бројкама. Прота са Косова и Метохије из Ораховца који је у то време био тамо успео је да попише само 512 њих на жалост многи су остали без гробних обележја и било каквих обележја. Тада сазнамо да тих гробља и логора има и у Чешкој!
И ту смо одржали помен и чули пуно ствари од чика Боже који се баш потрудио да нам пренесе све што зна. Овом приликом се захваљујем и радујем што смо на основу тих информација добили и мотив да све то представимо људима ДА ИСТИНА ИЗАЂЕ НА ВИДЕЛО.
О зар је морало проћи више од сто година?!
Богу хвала никад није касно!
Шта да кажем, после свега имали смо мало времена да се окрепимо обиђемо град.. Али после овога шта нам је друго потребно! Бескрајно хвала свима који су омогућили ово поклоничко путовање, бескрајно хвала на прилици и Боже здравље срећемо се опет на овоме путу!
Јер ко историју заборавља она му се понавља!
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ! ДА СЕ НЕ ПОНОВИ!
Сташа Митић
04.11.2019.
Један од најозлоглашенијих аустро-угарских логора из Првог свјетског рата.
Формиран је 1914. по наредби са Бечког двора. Кроз њега је прошло више хиљада затвореника, углавном цивила, довођених из Босне, Херцеговине, Далмације и Срема.
Удаљен је 215 км од Београда (46 км од Темишвара), а ви даље израчунајте колико је то од Дрвара, Грахова, Книна, Шибеника, Грачаца, Требиња,... колика је морала бити мржња према Србима да би се транспортовали толико далеко од родних кућа, па их потом мучили и убијали?!
Сахрањивање страдалих вршено је на две локације: у непосредној близини саме тврђаве, на обали ријеке Мориш и на арадском градском гробљу Помениреа. Логор је затворен 1918. годинe.
Хвала Србском Светионику и Милану Чучковићу на организацији путовања и прибављању дозвола за улазак у Арадску тврђаву, гдје су сада смјештене јединице румунске војске.
Хвала румунским војницима на указаној пажњи. Хвала господину Божидару Панићу, Србину из Арада, на значајним информацијама и дивним бесједама.
Хвала оцу Јовану који је ишао с' нама. Хвала свима на једном незаборавном дану и дружењу.
Данијела Башић
04.11.2019.
Што се свега тиче од јуче у глобалу ја бих оценио са одличан 5... јер цела прича је заокружена у целини, са свештеником, појањем, кустосима. Уз све то било је довољно слободног времена за обилазак. Јер дан је драстично кратак, а све се постигло.
Тако да онај ко пронађе неку ману, није у праву! Знаш и сам, 100 људи - 200 ћуди. Тако да слушај оне од којих имаш подршку и којима верујеш... и уживај.
Милан Митић
04.11.2019.
Све је супер, али тешка је прича. Јако је интересантно.
Драго ми је што сам обишао и доста научио. И остаће ми у сећању.
Стефан Ранковић
04.11.2019.
Било је лијепо, али Кајмакчалан је побједа!
Боба Торомановић
05.11.2019.
Одлично је било. Отац Јован је одушевио.
Милена Радосављевић
05.11.2019.
Задовољан сам. Организација добра. Научили смо нешто ново. Одлично.
Иван Карић
05.11.2019.
Потресно и дирљиво.
Диван сусрет са чика Божом. Штета што нисмо стигли на почетак литургије, а спремисли смо се... нисмо јели ради причеста.
Сатница мало незгодна за оне који путују даље.
Велики поздрав свима!
Марија Алексић
05.11.2019.
Пуно ми је срце у једну руку, а у другу туга због нашег заборава.
Милорад Магделинић
05.11.2019.
Тужно стварно. Само један споменик, са неколико имена и то на латиници.
Добро је што је Отац Јован ишао са нама. Било је потпуније. Шта би смо ми тамо могли сами.
Александра Милосављевић
05.11.2019.
Супер je било. Jeдино што je много дувaо вeтaр у Aрaду, aли то нaрaвно ниje било до вaс... Што je било до оргaнизaциje, било je одлично.
Божана Марковић
06.11.2019.
Ја сам презадовољан. Похвала за организацију, екипа људи у аутобусу одлична. Најјачи утисак је био посета логору Арад, због тога сам и ишао. Наставићу да пратим ваш рад.
Велики поздрав.
Душан Дућа Марковић
06.11.2019.