Венци за србске војводе 20.01.2018 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика посета
од 12.11.2015

Данас: 208
Јуче: 786
Недељно: 4559
Месечно: 16964
Годишње: 26568
Укупно: 184969

Највише посета
30.8.2017 1737
















































20. јануар 2018.


Венци за србске војводе 20.01.2018


Пре више од једног века, када је наша отаџбина водила Балканске ратове 1912-1913, чиме су ослобођене наше територије Косово и Метохија, Рашка област и Вардарска Македонија од вишевековних турских завојевача, а после заштићене од бугарских агресора, на историјску сцену су ступили високи официри Краљевине Србије: Живојин Мишић, Петар Бојовић и Павле Јуришић Штурм... Они су показали велику храброст и умешност командовањем својих јединица.

Србија је за те две године силно исцрпљена: финансијски, људски, материјално... али је остварен вишевековни сан и завет предака. Ослобођена је наша духовна и национална колевка. Србска тробојка после пет столећа се завиорила тако на Газиместану, у Призрену, Скопљу, Расу, Битољу...

Наредне 1914. године, силом прилика Србија је опет нападнута прво од Аустроугарске чија је војска потучена до ногу прво на Церу, а после и на Сувобору и Рајцу, односно долини Колубаре и тако истерана. Касније поново долазе солдати Бечког двора, али сада имају помоћ и од Немачке и Бугарске, што је довело до јако тешке, да не кажем безизлазне ситуације. Врховна команда је наредила повлачење према Грчкој. Савезници су нас превезли до Крфа, Вида, Туниса... Вратисмо се брзо на Солунски фронт, који је септембра 1918. пробијен, а Бугари и Немци бежали главом без обзира. Тако је ослобођена наша отаџбина и други јужнославенски народи.

Шта би други народи дали да имају овакве јунаке којима је ових дана се навршиле годишњице смрти? Људи моји, то су јунаци који су са својим јединицама четири царевине бацили на колена и разбили у парампарчад: турску, аустро-угарску, немачку и бугарску.

Објавили смо најавну вест за полагање венаца нашим славним војводама још пре две и по недеље, али како се примакла субота, крећу отказивања. Већина по мени није имала оправдани разлог, али добро њима на душу. Данас за велики број обавештених људи није био радни дан. Није поента у броју већ у соју, ја то одавно причам, али ми је занимљиво што војводе нису имали изговор.

Било како било, наша делегација: Милан, Света, Трајче, Валентина и моја маленкост је дошла у 11 сати код гроба Живојина Мишића, легендарног војводе, који је светску славу стекао тамо где је и рођен долини реке Колубаре. Већ су ту били постављени војници у свечаним униформама Гарде Војске Србије, баш за овакве прилике.

Почеше да долазе и други људи, видео сам доста чланова Савеза потомака 1912-1918, који негују сећање на Велики рат и Балканске ратове. Углавном су то старији људи 60+. Видео сам пуковника Марковића, Наташу, Милену, Ивана... Једино смо ми имали једног ветерана, два сениора, једног јуниора и једног пионира. Валентина је са поносом носила ону нашу златну медаљу Колубарског марша. Дођоше и високи официри Војске Републике Србије, које је предводио начелник Генералштаба Љубиша Диковић.

Сви су се чудили и дивили нашој хероини. Како је Милан добио задатак да слика, то је Валентина била поред нас. Ја приђем генералу Диковићу и кажем како је то девојчица која је препешачила са нама 20 км на Колубарском маршу пре месец дана. Он се смешка, помази је и дадне јој једну значку Генералштаба.

Поче већ церемонија полагања венаца. Свето, Валентина и ја. Она је добила венац у руке и положила на гроб Мишића. Када су се људи разишли, ми смо се поред Жуће сликали. Одосмо после до Бојовића. Тамо је исто Валентина испред наше делегације положила венац. И ту смо се сликали. Само што је Трајче заменио Свету, а Милан сликао. Најпосле одосмо и до Штурмовог гроба.

Након завршетка читаве церемоније нађох за згодно те се још једном обратих г. Диковићу. Речем како ми организујемо Колубарски марш у част јунака који су нам пре више од једног века одбранили народ и државу, да прича траје већ 4 године... А он мене прекину: - "Што ви нас не зовете на Колубарски марш?".

"Немамо ваше контакте..." - браним се ја. Људи из генералове пратње нису били баш одушевљени да нам дају контакте, али се генерал није дао већ вели: - "Дај момку моју подсетницу!". А мени се очи зацаклише. Све уредно фино и на ћирилици. Народни човек и господин.

Након тога, почеше већина људи да салеће Валентину, те јој нуде жваке, па чоколаду... била је заиста под пажњом. И заслужила је. Направисмо ту још једну фотографију.

Још једна "мала" београдска акција која је феноменално одрађена.

 

 

Милан Чучковић
20.01.2018.




Посећено је: 578  пута
Број гласова: 119
Просек: 4,95

Оцените нам овај чланак:























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена, Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре, кличе Србство, устани, Лазаре.

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те, васкрсло Косово најсветије поље Србиново!