Још давно, пре двадесет и кусур година, када сам дошао у Београд због ратних околности, јер је ратни вихор газио моје родно место, похађао сам основну школу и био добар ђак. Моји родитељи тада у великом граду нису могли да ми приуште скупоцене патике, тренерке, пернице, сладолед или слаткиш сваки дан, као што је то био случај са већиом остале деце у школи.

Било је важно да имам три оброка дневно и удобну одећу, обућу. Школа је заправо представљала припрему за живот... а ја сам тада научио једно од најважнијих правила које и дан данас памтим: "Није срамота бити сиромашан, већ јефтин".

Касније, када сам постао зрео човек и дошао до свог динара, никада нисам шкртарио када су деца у питању. Напротив, мени је увек жеља помоћи другима у невољи, ако им новац може помоћи... јер није скупо што се новцем плаћа.

Зато сам са радошћу прихватио позив пријатеља из удружења Личана "Завичај", када су споменули да ће њихова манифестација "Крајина, Косово и Метохија у крилу Светосавља" бити хуманитарног карактера. Још када су рекли да је то за породицу која живи у тешким условима, са четверо мале деце, знао сам да ћу им помоћи и више него што сам обећао.

Уследила је она чувена посета на крају јануара 2017. године, када смо посетили породицу Марјан-Новаковић и доживели једно невероватно лепо искуство, а тај извештај сам емотивно написао, па је многе људе расплакао... Ту видите шта значе хероји мира и ко су прави борци.

Овај пут смо дошли у измењеном саставу, јер три момка од прошли пут нису могли доћи са нама. Али свеједно, посета је опет била фасцинантна, јер сада нас деца Новаковића нису гледала као странце, већ као другаре. Тако смо пут Баранде пошли са два аута: Беслаћ, Александра, Бранко, Милена, Ђурђа и ја.

Знајући већ шта им све треба, купљено им је оно најнужније: храна, хигијена и мало играчака... јер поента је бар на мало да улепшамо тој деци живот. Уз пут смо баш диванили о томе како живе у скромним условима и како никоме од нас није тешко одвојити неки динар за такве хуманитарне акције.

Стигосмо на циљано одредиште, неки минут раније, па нас опет на капији дочека жена црне косе и веселог лица: Личанка Милица, пореклом из Подума. А сви њени укућани бијаше на броју: муж Небојша и дечица Бранка, Ђорђе, Никола и Марко. Већ су они знали ко смо...

Обрадовали су нам се, не зна се ко више, али и нама је срце скакало у грудима.

Александра је купила деци свашта, па и играчке... Беслаћ је то отворио, а ја склапао, пошто Бранко не може да толико чучи... Било је наравно "провокација" тј. шале на мој рачун око склапања тих играчака, али нема везе. Мени је било важно да малишанима улепшамо ову зимску недељу. Ја сам испред Србског Светионика донирао брашна, уља, шећера, соли, и мало еурокрема... да мама Милица некад децу обрадује са палачинкама. Личанке су купиле књижице и хране. Милена је читала деци текст из сликовница, па нам је било занимљиво да их слушамо.

Још раније смо чули да је Бранка о нашем прошлом доласку написала један састав, па сам тражио да нам сада прочита на глас, што је она учинила. Да се разнежи човек како деца размишљају и колико је њима то значило. Међутим, Бранка је била добре воље па нам је опет рецитовала једну песмицу, опет о Светом Сави. Тражила је да се у њену свеску сви потпишемо, што смо и учинили.

Никола је добио један леп буквар и играчку делфина. Јесте да тек нагодину креће у школу, али њему слова односно читање баш иду добро и много је паметан. Марко се малко стидео, али нисмо му били сада толико страни.

Мајка Милица ми је била симпатична, када је описивала свога оца, прелџија по хобију и слободбом уверењу... знао је да уђе у коло и да буде поред цура, а увек са њим је ишла његова тамбурица. Жену је пронашао у буковачком кршу, на Цетини врелу.

Ђорђе је као и прошли пута био весео и баш вољан за дружење са нама. На крају ме питао, када смо се поздрављали: "Могу ли да те пољубим?"... Ма можеш рођени, одговарам, а мени срце веће од Велебита. Сликали смо се пред крај наше посете, са србским и руским заставама. Онако једна групна слика, да сви виде.

Након Баранде, свратили смо у село Врбовски, које административно припада београдској општини Палилула. Ту нас је повела Александра, да видимо у каквим условима похађају деца на крај велеграда. Школа нема чак ни грејање како ваља, а ни паркета. Бојлер да не причам. Заиста тужно. Она има амбиције да им помогне, са својим удружењем.

Одлазећи на таква места човек буде пресрећан са оним што има. Наравно, што не значи да треба то своје да љубоморно чува за себе... већ баш онако како нас вера православна и црквени оци уче, да поделимо то са онима, којима и то наше мало њима ће пуно значити.

Милан Чучковић
19.2.2017.

Ова дефиниција успјешне особе по Емерсону украдена је директору једне компаније.

Дијелим је даље једнако свима онима којима је успјех у послу све што су постигли у животу као и онима којима је посао једна од ствари која их свакодневно тишти:
"Пуно и често се смејати, задобити поштовање интелигентних људи и љубав деце, постићи да Вас уважавају искрени критичари и да издржите изадају лажних пријатеља, да цените лепоту;
проналазите оно најбоље у другима, за собом оставите бар мало бољи свет било у виду здравог детета, уређеног врта, или побољшаних социјалних услова, знати да бар један човек лакше дише зато што Ви живите."

А ово је дјелић састава који нам је Бранка данас поклонила:
"Памтим оно што сам научила од њих: Да будем добар ђак и да поштујем родитеље. Волела бих да ми дођу више пута да се дружимо... Једва чекам да видим како изгледа мамина Лика и обичаји."

Хвала Удружењу "Матрона", "Српској солидарности храном" и "Србском Светионику" на данашњој акцији.

Ђурђица Поповић
19.2.02017.