Пре неких десетак година, са радом је почела мала група ентузијаста за помоћ угроженим србским породицама, прво на Космету, а онда и осталим србским земљама... Почели су са 5 момака, колико се сећам. Мало ко их је озбиљно схватао, а још мање помагао. Нису се предавали, баш напротив, радили су и ћутали.
После две године мало се расчуло за њих... а после 10 година мукотрпног рада и одрицања постали су бренд - Срби за Србе.
Оно што је мени упало у очи код њих није новац, нису путовања, нису поклони, нису заставе... већ дечији осмеси на сликама. Гледајући те слике делује нестварно да некоме можеш улепшати дан, односно живот са својом појавом у његовом односно њиховим животима. Тешко је то осетити и испричати док не доживиш... а ево како је до мени изгледало...
Баранда је село у срцу банатске равнице, на путу између Београда и Зрењанина, веома близу Дунава, за коју је мало ко чуо док на телевизији није почело емитовање култне серије "Вратиће се роде". Е па баш тамо живи једна срећна породица, у скромним условима, која има четверо здраве, живахне и дружељубиве деце.
Чланови удружења Личана "Завичај", правећи своју сада већ традиционалну манифестацију "Крајина, Косово и Метохија у крилу Светосавља", одлучили су да овај пут буде хуманитарног карактера, тј. да сав приход буде намењен породици Марјан-Новаковић, чију срећу сваки дан улепшавају деца: Бранка, Ђорђе, Никола и Марко, сви једно другом до увета.
Мајка породице Милица је њихова земљакиња, која је августа 1995. прогнана из личког Подума, заједно са још преко 280.000 својих Крајишника. Она је започела живот са Ненадом Новаковићем, иначе и он је услед босанско-херцеховачког рата 1990-их избегао из Милића, код Сребренице у Банат. Стару кућу (тзв. набијача од черпића) у којој сада живе купила је његова тетка осамдесетих година прошлог века... рекавиши његовој породици да је то за не дај Боже, ако се зарати, да имају где побећи.
На самој манифестацији скупљено је нешто преко 31.000 динара, што је импозантна сума новца. Ђурђица Поповић, кореограф за културу удружења Завичај, позвала је Милицу Марјан и питала је шта би јој у овом моменту значило, шта јој је преко потребно од ствари... Милица рече - веш машина. Вероватно јој то одузима пуно времена, прање веша на руке... пуно деце, а наша Крајишкиња неће да јој деца буду прљава иако су из сиромашне куће. Тако је већина прикупљеног новца потрошена на веш машину, а остали део новца на школски прибор двоје најстарије деце.
Пао је договор да у суботу поподне одемо до Баранде и то им све предамо. Бранко и Верица из Српске солидарности храном су обезбедили пакете са храном, хигијеном и слаткишима... што је био бонус за Новаковиће. Тако смо кренули са два аутомобила, Беслаћевим и мојим. Нас седам је кренуло: пет момака и две цуре. А куриозитет је да смо се сви срели и упознали на Крајинади, претходних година.
С обзиром да смо морали ићи Зрењанинским путем, нађосмо се код ресторана "Банија", у 14 сати, те кренусмо ка циљаном одредишту. У путу се развезла прича... о чему другом него о завичају: Кордун, Банија, Славонија, Лика и Далмација. Свако хвали своје. Овај је од Мркаља, онај са Плитвица, онај са Полаче и тако...
Нађосмо на крај села скромну кућу где нас на капији дочекује најстарији дечачић: Ђоле и његова мама Милица. Не стиди се Ђоле, воли да му дође неко у госте. Улазимо у кућу, а тамо нас деца већ исчекују. Не знам шта им је мама рекла о нама, али су као и сва деца мало се стидила.... мало, то је оних првих десет минута. Додуше, код најмлађег Марка било је мало више, али се и он после раздрагао.
Питамо школарце како им је у школи... кажу како су добри ђаци. Бранка се хвали да има најбоље оцене и да зна да пева... Пева? Е па ајде ти цурице онда на столицу да станеш и да нам нешто отпеваш, велим ја. Она стане и почне светосавску химну... добила је аплауз од свих. Има плаву дугу косу, стварно очаравајуће дете. Никола иако не иде у школу, он већ знаде азбуку и то ко велики декламује. Ђоле је умиљат и воли да прича и рецитовао нам је нешто. Бранка је показала чак и своје цртеже у свесци.
Марко носи кожун и мрког је погледа... прави Краљевић Марко. Види се да крв није вода. Извадим ја неке бананице да их још мало разгалим... онда су се распричали тако да разлика у годинама се није ни осетила... мало смо ми старији подјетињили са њима. Врати се човек тако у неке лепше дане, оне пре рата, када смо били њихових година и живели срећни у нашем завичају.
Мајка Милица деци често прича о деди, прецима, вуцима и хајдуцима, под Капелом... то јој је све што је остало - успомене. Понекад чује тако неку завичајну песму, па мислима одлети на Плитвице или северне делове Велебита. Каже како јој је отац био прави прелџија, свирао тамбурицу и стизао свуда на прела од Баније до Коренице.
Волела би она и сада отићи на неко завичајно дружење и прело, па да поново осети онај осећај припадности, али због обавеза и недостатка пара не може... воли она Србију, али Лика је вели Лика. Жестока и неуморна.
У једном моменту извадисмо Беслаћ и ја веш машину, те однесемо у купатило. Повадили смо и остале пакете и поклоне. А деца сијају од среће. Одмах ваде школске торбе, пернице, папире, гумице, оловке и др. Срећа до неба... Не зна се чија је већа, да ли њихова што смо дошли, или наша што смо им улепшали тај дан.
Пошто се већ ноћ намакла, а ми смо морали још у Опово свратити код нашег другара Мићана, јер што кажу очешемо се о његову кућу, када идемо у Баранду. Тако смо свратили на кафу, сок и ракијицу у "опасну зону" у Кертиз, опасна по томе што има пуно леда на путу, а мало путоказа за Београд.
Чак ни та мала незгодација на мом аутићу у повратку није ми покварила расположење, ни најмање... мени и сада одзвањају Бранкине речи, када ми је онако у загрљају полугласно рекла: "Хвала ти што си дошао".
И камен би проплакао, мајке ми рођене!
П.С.
Биће још помоћи за ову породицу... само да мало отопли. И мени и другима се роје планови по глави.
Милан Чучковић
29.01.2017.