Питах Ђеда, која му је воћка 

За живота најмилија била;

“Е мој сине, зар ти не знаш за то,

Србу то је одвајкада шљива!”

Зачудих се, погледах га мрко,

Те упитах, зар није банана!? 

Пуче осмех, те док суче брке

Вели: “Шљива! Њом се лечи рана!” 

“Каква рана, не питам те за њу, 

Но за воћку, зар не чујеш ђедо!?”

“Е мој слепче, поред србске шљиве

У банане ти си се заглед’о!

Сад ћу теби објаснити чедо, 

Дедер прво наспи једну шљиву, 

Дођ’ де да ти ђедо љуби чело, 

Посади се ту ђеду у крилу. 

Кад се роди у Срба чељаде,

Па се ваља наздравити, јелте,

Сучим ће се наздрављати друго 

Но са шљивом за придошло дете!? 

Па се после унервози беба, 

Уморној јој неће сан на очи, 

Тада мајка узме ону лажу

Те у слатко од шљива умочи. 

Сећаш ли се да си прву крађу

Починио у нашој магази, 

Кад си слатко ти од шљива јео

А мотрио да те ко не спази? 

Сваки момак ђевојку је прву,

Чим је мог’о, одвео под шљиву,

Док је љуби он позорно гледа

Ђе јој отац, чувај главу живу! 

А у војску редов када иде,

То се слави по три дана цела,

Наздравља се опет уз ту шљиву, 

Било да је плава или бела! 

И шајкачу кад меће на чело, 

Прекрсти се, кокарду целива, 

Прво дадне мало души шљиве, 

Ето тако то у Срба бива.

А по снајку опет кад се пође,

Обавезно букрија се носи, 

Пуна шљиве, а чега ће друго, 

Јед’но тако ђевојка се проси! 

И у јуриш војска када креће, 

После речи великих војвода, 

Најбитније окрепит' је грло, 

Важнија је шљива, него вода! 

Гинуло се на сваком кораку, 

Што због земље, што због србске шљиве,

Јер да није Србин за њу пад’о,

Сад би Швабо овде ор'о њиве! 

И на крају, кад се упокојиш, 

Па те туре испод неба сива, 

Испраћа те увек фамилија, 

Свештеник и ракија шљива. 

Ето синко, сада знадеш и ти,

Која нам је воћка чудновата,

Немој никад бананом је мењат; 

Нама шљива од Бога је дата!”

Стефан Максимовић из Борова
Објављено 2025. у књизи "Таин"