1991. година...
Почетак деведесетих ни мало није био срећан, напротив. Већ су почеле "олује" и тамни облаци да се надвијају над Балканом. Све земље тадашње Источне Европе тј. Варшавског уговора, почевши од Совјетског Савеза су имале мноштво проблема: економске, политичке, идентитетске, геостратешке, културолошке...итд. Био је то крај једне ере.
У тадашњој Југославији тешка економска криза је постакла политичке тубуленције и подизала националне тензије на највиши ниво из дана у дан. Код Хрвата се осјећала невјероватна еуфорија каква се не памти на овим просторима. Хрватско друштво је у Фрањи Туђману и ХДЗ гледало шансу за остваривање Тисућљетног сна (о независности), били су јединствени као никада прије. Туђман је успјешно бризао разлике код хрватског фашизма и антифашизма.
Хрватско тројство: Месић, Кухарић и Туђман
Код Срба су постојале вишедеценијске размирице и непревазиђене подјеле још из времена Другог свјетског рата (четници и партизани). Монархисти су нестанком гвоздене песнице титоизма добили прилику да јавно говоре. Забрањене лекције и приче почеле су да избијају међу јавност.
У авнојевској Хрватској Срби су осјећали су страх и зебњу, тим прије што су хрватске "демократске" власти након пола вијека почели са буђењем авети наци-фашистичке НДХ и пријетњама о Ријешавању србског питања у Хрватској.
Заправо Титов режим никада није спровео процес денацификације и дефашистизације хрватског и муслиманске заједнице, као што је то урађено у Италији и Њемачкој. Прекодрински Срби су очекивали помоћ Београда. Додуше Генералштаб ЈНА је то био по Уставу обавезан. Но, ЈНА као један од стубова југославенске државе је пропадала и пуцала по свим шавовима јер идеологија на којој је читава прича саграђена фактички је уништена, заправо питање колико је она истински и постојала. У те приче вјеровали су само наивни Срби, док су остали народи и народности гледали како да се што лакше и брже извуку из државно-правне заједнице.
У зајечарској касарни упознају се два младића: Дарко Влаховић из Подгорице и Мирослав Митић из Опова. Младићи беху 18 љета, једва да су могли да се брију, али стасали за живот. Ту су положили заклетву, да ће бранити независност, уставни поредак и цјелокупност СФРЈ... То су сви регрути изговарали посље тромјесечне обуке од Вардара па до Триглава деценијама.
Након шест мјесеци редовног војног рока млади војници из Девете моторизоване бригаде ЈНА послати су у западне дијелове тадашње земље, околина Карловца. Ту се већ озбиљно пушкарало, односно било је већ ватрених окршаја хрватских паравојних снага (ЗНГ) са савезном војском, али и Територијалном Одбраном под контролом Срба. Карловац има најзначајнији геостратешки положај за СР Хрватску. Ко то контролише, тај има све у шаци и сјевер и југ.
Ратна дешавања, стражарске дужности, хладна јесен, опасне детонације... само су зближавале војнике Дарка и Мићу. Један о другом знали су све. Тако су пролазиле недјеље, мјесеци. Иако је било говора о враћању кућама по скидању са војног рока. Дарко је стално говорио саборцима:
"Ако се вратим, то ће бити пар дана да обиђем породицу...и враћам се. Ми морамо бранити овај народ, нема ко други. Побиће их усташе".
Да би једног дана хрватска страна довела тенк којим је опасно пријетила и дејстовала по касарни ЈНА "Мекушје". Управо тај непријатељски оклопњак постао је опсесија младог Дарка. Знао је колико им смета, а хтио је баш он да га елиминише. То је чак једне прилике и замолио Мићу да ако дође повољна ситуација да му препусти ту шансу.
Тако је и било. Поткрај децембра 1991. тенк се некако извукао из заклона гдје се често скривао након гранатирања. Дарко је осјетио да је дошао прави моменат, намигнуо је Мићи, чија "зоља" (ручни бацач ракета М-80) чекала у резерви. Дарко је опалио "зољом" према тенку који се следећег секунда нашао у пламену. Дарко је "прокључао" од среће. И Мића се задовољно смјешкао јер је знао колико им значи то.
Радост је била кратког вијека, јер је Дарко открио свој положај и смртно је рањен из снајперске пушке. Мића док је дошао, издахнуо му је на рукама. Шок и невјерица су преплавиле Мићу. Позвао је своје саборце рекавши им тужне вијести. Сви су плакали. Нема више Дарка, нема часног десетара.
2024. година...
Деценије су тако прошле, а да је ријетко ко помињао и Дарка Влаховића и карловачко ратиште. Све прилике у Црној Гори су биле такве да је сваки помен РС Крајине, ратова из деведесетих година биле не само непожељне, већ сте били буквално државни непријатељ. Додуше ни у Републици Србији није било много љепше.
Ипак, Иван Милошевић из Лесковца, Мићин и Дарков саборац одлучи да напише књигу "Карловачко ратиште 1991" у коме је еволуцирао успомене на драге колеге и њихово херојство какво је данас незамисливо. У причу се укључује и Саша Марјановић из Лознице који је одлучио да помогне штампање књиге. Кренуле су и промоције на које су почели долазити људи које ова тематика занима.
Иван је преко социјалних мрежа поново срео Мићу и чуо приче које су му већ биле замагљене. Међутим, Мића упркос томе што су толике године прошле, те сцене никада заборавити не може, а и неће. Тако је урађено и допуњено издање књиге.
У Београду је заказана промоција за 29. јун, тачније дан по Видовдану у организацији Удружења бораца Кордуна 1990. и Завичајног клуба Кордунаша.
И ја сам добио позивницу, као и наша "Милунка", односно Ана Читлучанин. Водитељка је била Бојана Вучић.
Дођох око 10:00 сати те суботе и већ на улазу видех неколицину познатих лица. Горе срећем и Душка и Мићу Прелџију. О Горана Влаховића сам се очешао, јер нисам знао заправо ко је он. Касније ми Мића рече да је то Дарков брат који је дошао са породицом: кћерима, оцем и ујаком. Заиста једна импресивна слика која ми је навукла осмјех на лице. Упознадосмо ту још неке нове људе...
Промоција књиге је почела са химном "На Кордуну гроб до гроба" у извођењу КУД "Петрова Гора". Пјесма јесте тужна, али такав је и сам Кордун, јер стихови су настали још у XIX стољећу током аустријско-турских ратова, док су бројне мајке Војне Крајине испраћале своје синове у битке.
Слађана и Ана
Обратио се предсједник УБК, Ђуро Шкаљац, потом аутор Иван Милошевић, спонзор Саша Марјановић из Беча, Ана је прочитала дијелове књиге које су се односиле на Дарка Влаховића. Такође и млади момак, стар двадесетак љета Никола је имао двије бесједе.
Не знам како је било породици, али је братаница Слађана све вријеме сузе брисала. Потпуно разумљиво. На крају је и она сама прочитала писмо тј. своја размишљања "Теби стрико". Сви који су се обраћали добили су аплауз.
На крају је КУД "Петрова Гора" извела још неколико крајишких ојкача. Тиме је званичан дио био завршен.
Усљедило је потписивање књига, сликање и дружење.
Ако Бог да и неђеља света, отићићемо овог љета у Црну Гору, да посјетимо Даркову вјечну кућу... јер хероји не умиру, него вјечно живе.
Написа: Чуле
30.06.2024.