Размишљала сам дуго како да започнем ово писмо, ову посвету написану теби и мислим да сам коначно схватила.

Драги наш стрико...

Прије свега дијете великог срца, а онда и јунак, ратник и велики борац. Отићи тако млад далеко од нас био је тежак корак.

Рођен си у том малом и старом Титограду (данас Подгорица), као дијете великог и храброг срца. Одрастао у нашим Ровцима, а тог хладног 28. децембра 1991. године ти губиш живот. Срце и душа твоја престаше куцати.

Слушала сам разне приче о теби, од тате, баке, деде и схватила сам колико си им уљепшао животе. Иако те нисам познавала, док слушам те приче као да си ту и препричаваш све своје школске дане и наше село Ровца које обилује прелијепим дјетињством.

Погинуо си као дијете запамћен по храбрости, као велики јунак, а прије свега као човјек. Твоја је душа увијек ту, поред нас.

Књигу читам свакодневно, кад год сам у прилици и сваки пут заплачем. Сам позив господина Ивана Милошевића и дјелић који смо добили прошле године у ово вријеме чини моје срце пуним, али и тужним што твој глас не могу чути. Остају твоје слике и орден као успомена и симбол твог чојства и јунаштва.

Стрико, знај да иако те нисам познавала чујем много лијепе приче о теби и томе колико си велик. И баш зато, данас нисмо овдје да се сјећамо само на тај тужни тренутак, већ и на све оно велико, славно, лијепо и весело што си урадио и проживио.

Знај, ми те волимо и увијек те се сјетимо кад год и гдје год. Жао нам је што више ниси ту са нама, да подијелимо све лијепе тренутке са тобом. Бог узима само најбоље, а узео је тебе.

Увијек ћу са поносом говорити твоје име и хвалити се тобом као великог не дјетета, већ човјека и јунака.

НЕДОСТАЈЕШ!

Слађана Влаховић је јавно прочитала своје писмо на промоцији књиге "Карловачко ратиште", аутора Ивана Милошевића у згради Општине Нови Београд 29. јуна 2024. године. Промоција је организовна од Удружења бораца Кордуна 1990. и Завичајног клуба Кордунаша.