"Сањам те осма година,
најљепша земљо ђедова.
Вјечно ће живјети у
срцу моме поносна Крајина!"
Чак и многи познати психолози, ван балканског подручја сложиће се са тврдњом да људи који су насилно протјерани са огњишта свога никада неће бити изљечени од "болести" која се зове НОСТАЛГИЈА... Разлог томе је управо лежи у чињеници да су они били срећни и весели у свом завичају.
У нашем случају, мислим међу Крајишницима, то изгледа овако: живjeли смо у својим домовима, кућа или стан ко је шта направио или стекао... људи су имали посао било у државним компанијама или су приватно радили око пољопривреде и слично. Породице су тада биле бројне па су и дружења била некако занимљива, јер у то вријеме није доминирала модерна технологија.
Ту гдје смо ми рођени, родише се и наши прађедови или пак чукунђедови, јер просто нисмо били репе без коријена. Управо су наши преци крвљу платили земљу борећи се против разних завојевача: Шваба, Мађара, Млечана, Францзуа, Турака...
Појам (Војне) Крајине је званично и настао тамо негдје 1533. године као посебна област под управом Бечког двора, мада су Срби у крајевима као што је: Лика, Кордун, Банија и Славонија постојали стољећима раније. У прилог томе говоре православне светиње и културно-историски споменици.
Најтежи период је био током Другог свјетског рата када су наши крајеви окупирани и угурани у састав клеро-фашистичке НДХ, чији је основни циљ био истребљење (геноцид) Срба, Јевреја и Рома. Нажалост, није било среће да се Срби у том рату сложе, већ су нам увалили подјеле које и дан данас трају.
Друштвено-политички систем након 1945. године је омогућавао један социо-психолошки мир за који су многи вјеровали да ће бесконачно трајати, док су авјети из прошлости биле готово заборављене...
Међутим, када се прољећа 1990. године појавио на јавној сцени Фрањо Туђман, перјаница странке ХДЗ, политички дисидент и шовинистички политичар који је врло добро кокетирао у хрватско-усташкој емиграцији почело је откопавање ратних сјекира. Богови рата дошли су на старо мјесто и отпочео је луђачки перформанс.
Није ту само ријеч о "Олуји", већ читава ниска масовних злодјела: "Масленица", "Миљевачки плато", "Откос", "Бљесак", "Оркан", "Медачки џеп"...итд. Крајишки Срби су суштински били сами, већи дио рата... а посебно те кобне и злосрећне 1995. године.
Туђманов режим је током деведесетих година XX вијка прогнао преко 650.000 Срба са подручја авнојевске Хрватске јер су имали подршку цијеле западне хемисфере (Европска унија и НАТО пакт), а посебно Ватикана.
* * *
Иако прогнан из завичаја, има већ тридесет љета никада и никако га заборавити, та клица је попут чаробног пасуља констатно расте и развија се. Пјесме су те које бивају некакав љек за носталгију, понекад се туга испољи кроз стихове на папир, али најефикасније средство је посјета завичају.
Још прије двије године добили смо жељу и вољу да коначно направимо једну туру гдје би обишли наше западне крајеве. То смо и остварили августа 2019. године, гдје није било равнодушних, напротив, свак је био презадовољан. Лане је пандемија корона вируса затворила границе па нисмо могли. Како су ове године те мјере попустиле, то смо ипак одлучили да одемо на једно ПУТОВАЊЕ ИЗ СНОВА, јер како би другачије описали једно такво путешесвије.
Кад се моја браћа скупе испод звона манастира Крупе
Два аутомобила су кренула увече касно у четвртак аутопутем ка Батровцима. Ни ја ни Горан, а ни остатак екипе нисмо претпоставили да може бити проблем на граници у смислу да има застоја, односно гужве. Мноштво гастоса се враћало за Њемачку, Швајцарску, Аустрију, Италију, Француску... те је то створило колоне три километра на изласку из Републике Србије. Бар три сата, ако не и више смо ту изгубили.
По мраку смо прошли Славонију и Банију... већ када смо дошли на Кордун почело је да свањава ("На Кордуну најљепше су зоре"). Настављамо преко Лике да би дошли у кршну Буковицу.
Прво гдје смо дошли, била је Крупа. Ово је стари православни манастир у општини Обровац подигнут 1317. године од стране краља Милутина, у вријеме када је србско средњовјековно царство почело свој велики успон. Упркос многим искушењима Крупски манастир је одољевао и бивао прави СВЕТИОНИК свим Србима у овим крајевима.
Мол'те Бога за нас...
Тамо нас је дочекао Отац Пајсије који успјешно води бригу о свему и остварио је завидну комуникацију и са народом и са властима. Како сам рече сада је вријеме неприлика на националној основи углавном прошло, иако прије десетак година је било врло ризично и застрашујуће. Првобитно смо ми одморили у конаку, а онда смо послужени са ручком. Моји сапутници били одушевљени са посним питама, а ја са лубеницом као дезертом.
Након кратког одмора ми се упутисмо за Книн, мјесто свакако бурне историје ("Книне граде и тврђаво старааа") које данас има измјењену демографску структуру, са неким другим становницима који су ту доведени по полтичким директивама. Наш циљ је био да посјетимо двије цркве: Покрова Пресвете Богородице у самом центру града, али и цркву Св. Георгија на периферији.
На првом мјесту нас је дочекао Отац Милорад, парох кнински који нам је максимално био на услузи и причао не само о цркви, већ и историји Книна, што су моју сапутници упијали као сунђер информације. Упалисмо ми ту и свијеће, свако по једну за душе оних којих више ту нема.
На другом мјесту нас дочека Отац Саво, свештеник невјероватне мирноће и широког осмјеха. Такође причљив и вољан да нам помогне око свега, јер воли када му неко дође из Београда и Србије. Спајају нас исте ствари, мисли и духовност.
Касније се упутисмо у источне дијелове града, гдје смо хтјели да посјетимо дом једне познате книнске фаце из средине 20. вијека. Та улица је била прилично уска, па смо ми са аутима направили и мали застој.
Док сам ја мојим пајтосима те моменте овековјечио сликама, то се иза нашег II аутомобила дошао један нови аутомобил гдје су били старији човјек и жена, а једно од њих гласно упита: "Што је ово?", на врло специфичном дијалекту, са чуђењем зашто би неко правио толико слика поред неке рушевине. Када је Мане после то диванио у ауту пали смо у смјехотрес.
Наставља се даље...
По Ниџином савјету отишли смо до Цетине гдје смо нашли на двије цркве, једну стару из IX стољећа чини ми се, која је урушена и једну нову цркву Св. Спаса. Управо та црква се сматра да је једна од најстаријих на тлу авнојевске Хрватске, па је зато и римокатолици присвајају без разлога, јер на гробљу је све ћирилицом исписано, а има надгробних споменика од прије 250 година, ако не и даље.
Хоће душа на Цетине врело, својој кући у рођено село
И само Цетине врело је био посебан доживљај јер је језерце врло бистро, а рекоше нам и да је преко 120 метара дубоко... хладна је вода, али има и купача.
Ми се ту не окупасмо, већ настависмо даље до манастира Драговић, који је административно у општини Врлика. Ово је један од три стуба православне Далмације, јер датира из XIV стољећа, подигнут неколико година након Косовске битке. Пејсажи око Драговића у Врличком крају су фасцинантни. Уђосмо у цркву и целивасмо иконе. Унутрашњост је импозанта и оку пријатна јер је прељепо фрескописана. Игуман није био вољан за неку причу, па нисмо се ни дуго задржавали.
Отишли смо лагано ка мору, односно Карину. Већ је падао мрак па се већина нас и није окупала.
Увече касно дођосмо у наш конак и то пречицама, све онако како је Раде гледао на навигацији, јер тешко да би се другачије и снашли, пошто Буковчанац није мога' ићи са нама на ово путешесвије.
Е тада се из мрака појавише Бенковчани. Нашли пасош Дулета, па дошли да га врате. И из мрака изађе Мијакова сестра, па пита мене: "Чуле, па јес' то ти?"... Обрадовао сам се ко мало дијете, јер знам врло добро ко су и чији су... а без икакве користи су нам помогли. Знамо их са Крајинаде од пре 4 године.
Полегасмо у спаваони како се ко снашао. Мени је вјерујем било најтеже, јер сам имао чудне звукове и одозго и са десне стране. Просто су се такмичили ко ће јаче. Умор је чинио своје.
Наредно јутро смо присуствовали прељепој литургији односно јутарњем богослужењу. Отац Пајсије је показао као достојан, док су монахиње појале у славу Господа. Нама је након тога душа била пуна...
Не да Отац Пајсије да идемо даље без доручка, тако да смо опет уживали у храни чију рецептуру сам Отац Пајсије изучава.
Другог дана прво смо посјетили Крку, стари православни манастир ("Теци, теци Крко плава") који је у многим епохама важио за стуб далматинских Срба и био им СВЕТИОНИК. Њега је 1345. године подигла Јелена Шубић, сестра Цара Душана, јер је у то вријеме Србија била на врхунцу моћи а заузимала је 70% Балканског полуострва. Колико је Србима значио овај манастир најбоље говори убиство игумана манастира Крке из 1967. године од стране хрватских комуниста, јер су покушали тако да сломе бастион који је држао Србе увезане да не падну у процес асимилације.
Такође и у вријеме туробних 1990-их година у манастиру Крка је било сједиште Далматинске епархије. Ту постоји и Богословија "Света Три Јерарха" која више од четири стољећа школује свештенике СПЦ.
Ђе манастир Крупа стоји састаше се мили моји
Ми смо у манастиру лијепо дочекани, а са нама је дошао и Отац Пајсије који је дошао и са братством манастира на неке договоре. У једном моменту је и Мићан позвао мене да погледам једног дичачића са Крајинаде... рођо нашег Буковчанца. Мало смо ту продиванаили и посјетили храм.
Овдје често дођу породице како би се вјенчавали младенци или крштавали потомке. Тако је и сад било, па се нисмо могли дуго задржавати. Спустили смо се до ријеке Крке да мало уживамо у пејсажу. Виђесмо и два магарца од којих је само један био вољан мазити се.
Спустисмо се до Скрадина. Стари градић који је деценијама туристичка атракција.
Иако ту није море, плажа је божја, исто тако и вода. Била је то прилика да се мало брчнемо и освјежимо. Мени је била занимљива сцена око једне групне слике, када се Мане показао у духу Бранислава Митровића Флојда (Национална класа).
Наставили смо даље, јер смо завршили са Далмацијом, а вријеме је било да пређемо у Лику.
Прво смо отишли у Смиљан, некада село, данас предграђе града Госпића. Ту смо се нашли са Оцем Драганом госпићким парохом.
Док је струју измишљао Тесла...
Он нам је показао родну кућу чувеног генија Николе Тесле, цркву гдје је крштен и његов отац Милутин богослужбовао. Дао нам је свима књиге "Страдање" од Јелене Ковачевић, наше сараднице из Београда.
Сама црква ме одушевила са фрескама, јер сам видио фреску Саве Трлајића, као и Јадовничких мученика.
Како је падао и мрак, тако смо ми отишли на Велебит планину. Разлог томе је била посјета Шарановој јами, која је била у саставу хрватско-усташког концентрационог логора: Госпић-Јадовно-Паг током 1941. године. Ту је за само 132 дана (од маја до аугуста) убијено преко 40.000 људи, од чега је 95% било Срба.
Многи великодостојници СПЦ су ту убијени, а међу њима и владика Горњокарловачке епархије Сава Трлајић, парох граховљански Дамјан Штрбац.
Ко историју заборавља, она му се понавља...
Тако да смо ми отпјевали тропаре и упалили свијеће за душе наших мученика. Пар дана раније се и навршило 80 година од затварања тог по злу чувене мљевеонице "неподобних грађана", која је била претеча логора Јасеновац.
Посље тога се вратисмо у Госпић да мало продиванимо са Оцем Драганом који је говорио приликама у том крају какве су сада и шта се дешава. Забрињавајуће је то што само осам србских домова у граду Госпићу прима га у кућу, а далеко више има сахрана него ли крштења и вјенчања.
Поражавајуће је то што срушена православна црква Св. Георгија од прије 30 година још није ни обновљена, а морала би бити, јер се зна ко је и зашто то урадио.
У касну вечер ми дођосмо у Кореницу код нашег старог пајтоса који је мора' бити у тазбини, а ми се лагано смјестисмо у собе. Мене опет запало да спавам поред ових "мотокултиваториста".
Изјутра је осванио љеп дан. Таман да моји сапутници виде Пљешевицу понос источне Лике. Дође и Никола па смо малкице раздиванили се. С обзиром да нисмо могли на Плитвичка језера, онда смо обишли више ствари у околини Коренице. Прво је била обновљена црква у Градини, и то посље осам деценија. Први пут од скрнављења и уништења од италијанских фашиста чула су се звона прије три седмице на црквено-народном збору.
Бјежи магло с' моје Пљешевице...
Мане је звонио три пута на звонику, а како сам рече и ноге и руке су му се тресле од страха, велике висине. На гробљу смо обишли вјечну кућу јунака посљедњег рата - Рајка Вукадиновића.
Сем тога обишли смо још двије старе цркве, једна и друга. Ту на првој је био извор питке воде, али хладне што је посебно радовало моје сапутнике.
Јунаци не умиру ако погину, већ ако их забораве...
Настависмо ми даље пошто је недјеља одмицала.
Стигосмо у Глину која се још није опоравила од лањског зимског земљотреса. Мноштво кућа је неупотребљиво са црвеним налепницама забране уласка. Тако да смо ми застали само код нове православне цркве Рођење Пресвете Богородице.
Она стара је срушена још 1941. године након злогласног хрватско-усташког покоља с краја јула и почетком августа 1941. године, када је за седмицу дана убијено преко 1.760 Срба православаца. Онај меморијални дом и споменик више не постоји, иако је отворен 25. јула 1995. године. Сада је то Хрватски дом гдје се одвијају често забавне манифестације и промоције књига које негирају трећи глински покољ.
Ми се нисмо смјели ту задржавати превише, због ситуације око обнове овог градића на западу Баније, али смо за кратко стали поред наше православне љепотице - Богородичне цркве и начинисмо пар снимака.
За сам крај путовања отавили смо посјету Јасеновцу. Зато што се тог дана навршило 80 година од како су доведени први затвореници и тако је почела ИНДУСТРИЈА СМРТИ са радом. Био је то по броју жртава трећи логор у Европи, а по ужасима убједљиво на 1. мјесту.
Павелићев режим је на тим пољима и у баракама уморио преко 700.000 људи, иако те бројке иду и далеко више, пошто су априла 1991. године октривене нове и неистражне локације. Иако је Брозо-комунистички режим који је то деценијама скривао и умањивао, одавно нестао, Срби посљедњих година слабо маре не само за Јасеновац, већ и остала стратишта наших предака.
Прво смо дошли у манастир Јасеновац гдје нас је дочекала искушеница М. Није била вољна за снимање, али нас је пустила у цркву и показала нам стару кућицу која датира из времена Другог свјетског рата. Зграда је аутентична и сада би требало да се "конзервира". Отиђосмо ми сами до Каменог Цвијета, гдје смо упалили свијеће и кратко сам ја рекао пар ријечи. Није требало пуно диванити, јер смо сви били дубоко свијесни гдје смо заправо дошли.
Тако се завршило наше ходочашће од три дана.
Кренусмо лагано ка Београду, гдје смо свратили у Руму код нашег пајтоса по ствари. Мане одушевљен свиме што је видио и доживио пусти преко јутјуба "Зове Динара"....
Жао ми је што овај пут не одосмо доље са пуним аутобусом, јер оваква путешесвија се памте годинама. Такође са путовања се нико није вратио равнодушан, хоћу рећи да је мисија успешно обављена!
Догодине, ако Бог да јопе...!
Милан Чучковић
24.08.2021.
Велики је понос и част васкрсавати постојање и смисао (само зато што су Срби) страдања свих наших сународника из разних српских земаља.
Годинама у назад ме "нешто" вуче да обиђем те наше по мало заборављене и запостављене крајеве. У манастиру Крупа од мати Ксеније сазнао сам да је то "нешто" што ме вуче ту уствари крв наших предака.
Задатак мене као јединке је да ово искуство преносим на пријатеље, браћу, кумове а ако Бог да и на потомство.
Најјачи утисак на мене је оставило Јадовно и та несрећна "Шаранова јама" поред које сам плакао као дете...
Дај Боже да се Срби сложе, обоже и умноже!
Немања Павловић
24.08.2021.
Иако сам, као и моји родитељи, рођен у Панонској равници, одувек ме је привлачила жеља да посетим крајеве где су моји преци вековима живели, крајеве о којима је моја бака говорила сећајући се свог далеког детињства, крајеве који су уткани дубоко у мени, и по мом презимену препознатљиви.
И заиста, сасвим случајно указала ми се прилика да овог лета испуним ту жељу. Предивна и уникатна природа, личке шуме и ливаде, буковички камен, бистре реке - та подручја у којима су моји преци генерацијама обитавали, ме нису оставили равнодушним. То је моја постојбина.
Наши древни манастири Крупа и Крка, верски центри српског народа у западним крајевима, сведоци су нашег вековног постојања на овом тлу. Ходочашће овим нашим православним драгуљима ме је духовно испунило.
Ратови су опустошили ове наше крајеве, али док год у нама ври крв предака, док год преносимо завет о пореклу на наше потомке, српски крајишки дух ће увек живети. Потрудићу се да ми овакве посете постојбини постану годишња традиција.
Зове Динара, као некада,
зову гробови наших предака.
Душан Чанковић
26.08.2021.