Посјета нашим западним етничким крајевима 23.08.2019 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика од 12.11.2015

Данас: 135
Јуче: 726
Недељно: 5346
Месечно: 25000
Годишње: 170623
Укупно: 495789

Највише посета
25.8.2018 2808
























































26. август 2019.


Посјета нашим западним етничким крајевима 23.08.2019


Живот Срба под Османлијском царевином био је изузетно тежак, практично робовски. Они који се нису мирили са исламизацијом односно потурчавањем повели су своје породице са простора Старе Србије на сјевер и запад Балканског полуострва. Често су предводници тих сеоба били и саме владике Српске Православне Цркве, који су хтјели да сачувају србска имена и вјеру православну. Одлазили су у оне крајеве гдје је већ било Срба од раније или у равницу (Славонија, Срем, Банат, Бачка, Барања...) или пак у динарски крш: Сјеверна Далмација, Лика, Кордун, Банија. Тада су то били дијелови аустроугарске царевине или Млетачке републике. И једнима и другима је био циљ примити Србе, као хришћанске ратнике који би бранили Европу од ислама односно Турака који су палили, пљачкали, силовали, рушили цркве и подизали џамије. Спроводили су терор и страховладу, отимали дјецу и од њих правили јањичаре итд.



Бечки двор је увидео значај придошлих Срба, па је тако оформио посебну војну област 1533. године уз границу са Турском царевином коју је назвао Војна Крајина. Према тим декретима аустријског цара Срби су ту могли слободно да живе (ослобађани су пореза и сл.), али да кад год је рат онда морају да бране царевину. Војна Крајина је постојала све до 1881. године, када је Бечки двор увидео да нема више опасности од Турака, којима је царевина била у распаду.

Распадом Аустроугарске монархије крајем 1918. године, формирана је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касније 1929. преименована у Краљевина Југославија на чијем челу је била србска династија Карађорђевић. Срби који су остали на својим огњиштима сада су уживали јер је остварен сан предака који је започет 1804. године у Орашцу, када је Карађорђе повео Први србски устанак, а касније 1815. наставио Милош Обреновић.

Међутим, православна држава на само 440 км од Ватикана свакако није радовала Папску државу. Они су покатоличавали Србе православце у најзападнијим дијеловима Балкана још од средине 19. вијека, а касније 1930-их година помагали усташки покрет, који је имао за циљ елиминацију православних Срба од Дрине до Купе и од Драве до Јадрана. Један монструозни пројекат који је добро осмишљен и упакован.

Током Другог свјетског рата су управо римокатолички фратри на челу са кардиналом Алојзијем Степинцом били носиоци геноцида односно истребљења Срба, Јевреја и Рома са подручија усташке Независне Државе Хрватске, када је преко 1.500.000 Срба убијено на најстрашније начине. Не само у концентрационим логорима (Јасеновац, Јадовно, Крушћица, Стара Градишка, Госпић, Керестинац, Даница...), већ и у шумама (Раков поток), кућама, вашарима, црквама (Садиловац, Глина и Драксенић)... Бацани су и живи и мртви у крашке јаме (највише у Херцеговини и Лици...).

Посљератне југославенске комунистичке власти су хаписле и убијале сваког ко је јавно причао о овим злочинима над Србима. Привидан мир је трајао 45 година, све док се почетком 1990. године није промјенио политички систем, па су се почеле оснивати сепаратистичке странке са проусташким идејама... заправо наставак свега онога што се притајило од 1945. године.

У том отаџбинском рату 1991-1995 је настала и нестала РС Крајина, идеал који је био остваривање свега онога што је било забрањено и споменути, а камоли остварити под комунистичком диктатуром. То што се дешавало у посљедњој деценији 20. вијека смо гледали својим очима. Нама су постављени на чело они који су морали одрадити прљаве послове, а склоњени мудри људи како би ми заправо нестали са наших вишевијековних огњишта.

Иако је од рата и прогона Срба из Крајине прошло, сад већ пар деценија, никако заборавити родну груду, никако је потпуно напустити, никако пребољети... не само да не можемо и нећемо, већ зато што је то природно. Како дијете да остави мајку, како мајка да одгурне своје чедо... једноставно не иде.



*   *   *


Свак Србин се окреће ка Косову и Метохији, говорећи како је то србска колијевка и Јерусалим. Слажем се, али не смијемо заборавити Далматинско Косово, манастире Крку, Крупу, Драговић у Далмацији... Манастире Пакра и Ораховица у Славонији... у Лици Гомирије и Медак... Комоговински манастир на Банији и др.

Поред православних светиња западни србски крајеви имају и националне светиње, природне љепоте од којих застаје дах. Управо то је био и наш мотив да кренемо у поход у наш завичај...

Кренуло се рано изјутра да још није ни свануло једног августовског петка из Београда.


 

СЛАВОНИЈА

Славонија је једна равница која обилато награђује своје земљораднике, са пар мањих планина на западу. Омеђена је са Дравом на сјеверу, а Савом на југу. Прво мјесто гдје смо стали био је манастир Јасеновац недалеко градића Новске.

Јасеновац је како кажу "камен спотицања" србско-хрватских односа већ деценијама из простог разлога што је на тој тромеђи Славоније, Босне и Баније усташки режим 21. августа 1941. године довео прве затворенике у концентрациони логор намјењен за истребљење Срба, Јевреја и Рома са подручија НДХ. У тој ФАБРИЦИ СМРТИ убијено је толико невиних да им се ни броја не зна, али свакако сем тог броја жртава боли и начин како су убијани, и чињеница да су ту усташе доводиле и дјецу млађу од 14 година, као и жене и старчад, највише са Козаре, Баније, Кордуна и Славоније.

Иначе логор Јасеновац је касних 1930-их година у фашистичкој Италији пројектовао Вјекослав Макс Лубурић, тада усташки емигрант, а касније високи усташки функционер и Павелићева "десна рука". Сам јасеновачки логор имао је неколико цијелина и постојала је жељезничка пруга којом су довожени Срби, Јевреји и Роми из скоро свих крајева НДХ гдје многи нису ни уписани у логорску евиденцију већ су убијани ту на Сави или око логора.

Један од најпознатијих логораша је свакако и старац Вукашин Клепачки (Спасоје Мандрапа), који је и у тим тренуцима ужаса док га је усташки зликовац Жила Фиргановић клао ножем имао невероватну мирноћу и говорио му "Само ти дијете ради свој посао", а што је његовог џелата излудело до смрти.

Наравно да већина Србаља ове податке зна, ако не све, оно бар дјелимично али и поред тога заобилази овај највећи србски град под земљом. Ја који сам у Јасеновцу био већ једном имао сам жељу да дођем опет, не толико због мене, већ због оних који нису били, због оних чије душе лете изнад Балкана већ 70 и више година и наравно, због монахиња у јасеновачком манастиру које упркос свему покушавају да чувају истину и трагове невиђеног усташког геноцида.

Иако смо ми малко и окаснили од договореног времена у манастир, сестринству то није сметало, њима је било јако драго да их неко обиђе, пошто нажалост мали број данашњих Срба ту долази иако су саобраћајнице више него добре.

Отац Јован се одмах прихватио да одслужи у православном храму парастос за јасеновачке новомученике, који је раних 1970-их година подигнут, а крајем 2000. године указом владике славонског храм постаје манастир. Имао је отац Јован четворицу помагача, док је нас неколико присуствовало у храму.

Након службе смо отишли у парохијски дом гдје су нас сестре почастиле ручком и причале о манастирској историји, о логору, као и то из којих крајева су оне дошле. Једна сестра нам је показала и манастирски музеј са сликама. У питању је изложба слика „Новомученици јасеновачки у светлости васкрсења“ које је радила монахиња Марија. Слике су потресне, али одишу надом у васкрсење.

Мало послије смо ми отишли до Каменог цвијета, споменика који је подигнут на мјесту некадашњег ужаса. Није било пуно свијета тамо, нас десетак и још пар људи.

Служио се помен, а отац Јован нам је дао пјесму нашег великог Николаја Велимировића коју смо сви у глас пјевали за наше мученике. Обишли смо свакако и возну композицију, наравно рестаурирану, која је симбол оног некадашњег Воза смрти... воза у коме је настала изворна пјесма "Прољеће на моје рами слијеће, Ђурђевак зелени...".

Такође упутили су нас да обиђемо и једну стару кућу, која није дирана још од Другог свјетског рата, аутентична стоји недалеко манастира Јасеновац.


 

БАНИЈА

Банија је земља мојих предака, који су радили и живили на тој шкртој земљи стољећима. Стварали, рађали, пјевали, туговали, бранили, умирали. Међу Крајишницима и даље живи мит о банијској кобасици, шљивама и ракији.

У југозападним дијеловима Баније налази се градић Глина. Мјесто које је чувено нажалост по ужасном покољу са краја јула 1941. године када је 1.764 жртве србске националности, највише домаћина и земљорадника из глинске општине, али и околице похапшено од усташа на превару и одведено у православну цркву Пресвете Богородице (подигнута 1846.) под изговором Покрста и тамо поклано на најужаснији начин. Послије Другог свјетског рата једини преживјели Љубан Једнак је на суду свједочио, али је добар дио усташких крволока измакао руци правде.

Југославенске комунистичке власти нису жељеле да се ту обнавља православна црква, већ су је измјестиле неколико стотина метара даље на главну цесту, а кости глинских мученика су пренесене 1947. године на православно гробље у Глини и похрањене у заједничку гробницу. Народ Баније је 4. јула 1969. на мјесту покоља Глинских мученика подигао спомен дом жртвама фашизма, који је послије 1995. године, сигурно не случајно, преименован у Хрватски дом.

У Глини су нас поред пароха из Топуског Миле Ристића (јер треба доћи нови парох у Глину) дочекали мјештани и представници локалне србске заједнице. Њима је необично драго када их неко из матице посјети, јер како и сами кажу они су ту заборављени и ријетко се неко сјети поготово од највиших државних званичника Републике Србије да им дође, а камоли нешто помогне. Сада им је ситуација мало боља у смислу безбједности, али и даље се тешко живи. Многа села гдје су се вратили Срби немају воде, уличну расвијету и сл. О послу и да не причам.

 

Прво смо обишли нову православну цркву која је подигнута 1963. године, углавном од донација из дијаспоре. Затим смо прошетали и до платоа испред Дома, тачније мјеста некадашњег покоља, на коме иначе нема никаквих трагова да се ту током Другог свјетског рата некакво зло десило. Никаква плоча, натпис, било шта. Рекоше нам домаћини да старији Глињани памте да је крв мученика ту на том месту, текла низ улицу попут ријеке колико је ту људи поклано све до аутобусне станице, док хрватска дјеца данас уче у школи да је ту свега 200 људи убијено. Из два околна кафића нас неколико је било врло чудно гледано, да не кажем са презиром. Знали су да су то Срби дошли на своје стратиште и вјерујем да им није било пријатно јер их подсјећа на сопствене лажи.

Обишли смо и православно гробље гдје смо одслужили помен Глинским мученицима. Оно што је мени упечатљиво код тог споменика (подигнут иначе 27. јула 1951. године) јесу двије ствари које раније нисам никада видио на споменицима из Другог свјетског рата које су рађене за вријеме владавине комуниста. Прво је то што је све исписано на ћириличном писму (ја ријетко да сам то виђао, углавном је то била латиница), а друго, још важније, да је наглашено да се ради о усташким злочинцима као џелатима, а не како су комунисти знали да замаскирају то као "фашисти".

Након свега, домаћини су нас одвели да се освјежимо у Касину. Била је то прилика да се мало још раздиванимо и о неким љепшим темама. Ми се нисмо могли дуго задржавати већ смо кренили јужно...


 

 

ЛИКА

Лика је земља вукова и вода, међеда и сурове климе. Три велике ријеке красе Лику: Крбава, Лика и Гацка... Велебит је чува на западу и југу, а Пљешевица на истоку. Свака личка бака знаде својој дјеци спремити басе или насјећи личког сира, пршуте, полица или киселог купуса. Тешко ћете наћи Личанина да се не поноси Плитвицама и Николом Теслом.

Наш први конак је био у Кореници, код нашег пајтоса шаљивџије који воли да разгали ојкана да се пролама, има и своју етно групу па загрме као некад стари преци. Смјештај је био на одличној локацији, мало издвојен из града, а опет близу и то са одличним погледом на Пљешевицу. Нажалост нисмо могли превише уживати, јер нас је чекало пута, али смо свратили у ресторан Далматинац гдје је један дио екипе добро ручао, остали на друго мјесто.

Ниџо нам се понудио да нам покаже бисер Балкана и овог дијела Европе: Плитвичка језера. Била је то прилика да направимо пар фотографија, али и да уживамо у погледу на неколико језера. Наравно, нисмо све могли ни за два дана обићи, а не два сата колико нам је било предвиђено вријеме. Обишли смо велике водопаде, шпиље неке, разгледали језера са видиковаца, шетали кроз шуму... једноставно уживање какво се ријетко среће, поготово ако се живи у велеграду.

У Кореници смо обишли цркву и православно гробље. Црква је тек почела да се обнавља, ове године послије скоро 80 година одржан је поново Петровдански збор у Градини. Уништена је и запаљена 1941. године од италијанских фашиста, а послије Другог свјетског рата потпуно запуштена.

На гробљу смо обишли надгробни споменик јунака новијег доба: Рајка Вукадиновића. Нажалост, мало који Србин о њему зна нешто. Само Кореничани и мало шире, а мало даље заиста ријеткост. У онај почетак зла, 31. марта 1991. године Рајко је храбро стао на браник отаџбине, да брани своју породицу, своју Кореницу, своје Плитвице и своју Лику од шаховничара. Упалисмо му свијеће, нека горе и нека свијетле за јунака, нека и њега србски светитељи помену у молитвама код Господа.

Настависмо доље јужно... Прво смо стали у Смиљану, то је родно мјесто једног од највећих умова човјечанства: Никола Тесла. Тамо нас је дочекао отац Драган, госпићки парох. Почастио нас и послужио као да смо му рођени. Показао нам је спомен дом, у некадашњој Теслиној кући гдје има пуно нелогичности, а и речи које одишу мржњом, па се тако на једном паноу за Србе каже да су православни Власи. Вјерујем да то није случајно већ да се покушава сакрити Теслина национална припадност и његово помагање србском роду. Иако је отац Драган више пута указивао кустосима музеја на ово, ништа није промјењено.

Имали смо прилике ући у православну цркву у којој је прије два вијека служио његов отац Милутин Тесла. Купили ситнице и чули кратку бесједу. Посјетили смо и смиљанско гробље које је у лошем стању, а има и заједничка гробница гдје су ходочасници из Удружења „Јадовно“ поставили бијели мермерни крст на коме пише да је постављен Србима који су у два наврата убијани од усташа. Први о Илиндану 1941. године убијено 530 Србчади, а други 5. марта 1945. године још тридесетак цивила, невиних и ненаоружаних.

Након тога се запутисмо на Велебит планину која одише србском крвљу и гдје и даље леже кости мученика који су ту довођени, затим мучени и убијани у љето 1941. године из система концентрационог логора Јадово-Госпић-Паг. Вјероавали или не, усташе су преко 40.000 људи убили за 132 дана постојања тог казамата, од чега је 90% било србске националности. Покајање код њих не постоји, како онда тако и сада.

Нисмо могли све јаме обићи, јер има их 32, него смо обишли само Шаранову јаму и ту одслужили помен: Отац Драган и Отац Јован. И ту смо упалили свијеће и појали катавасије србским мученицима. Како смо кренули са појањем, тако су почели громови да пуцају, вјетар је јако дувао. Спремало се невријеме, али нико од нас није на то обраћао пажњу. Тек по завршетку, када смо смо ушли у аутомобиле, почела је да пада јака киша и град, који су нас пратили један део пута.


 

ДАЛМАЦИЈА

Далмација је спој мора и крша, вјетра и сунца. Шкрта земља, да шкртија не може бити, али су наши стари опстајали ту упркос свему. Ја обично и велим да "што јужније то љуће" код Крајишника. Далмација је позната по маслинама, вину и магарцима. Добар ту народ живи који се ваје борио да опстане.

Далматинци не причају класичном ијекавицом као остали Крајишници, Црногорци и Херцеговци, мало то помјешају са икавицом. Балоте (буће) су њихова народна забава.

Оно ради чега смо ми ишли доље јесу стари православни манастири.

Први је био Крка, код Кистања у долини истоимене ријеке. Манастир Крка је подигнут давно, још средином 14. вијека као задужбина Јелене Немањић-Шубић, сестре цара Душана. Зидан је на мјесту гдје је апостол Павле држао проповједи Далматинцима о хришћанству. О том догађају је насликана фреска у манастирској трпезарији.

Након што нас је дочекало братство манастира почела је вечерња служба. Отац Амброзије нам је посље службе говорио о историји манастира, колико је то велика србска светиња, али нажалост непрепозната међу Србима. Том приликом нам је и рекао чињеницу која нас је растужила и опоменула, да манастир више цијене и посјећују Хрвати, него Срби.

Такође, отац Амброзије нам је показао катакомбе испод манастира које су доказ да на том мјесту постоји богомоља још од времена апостола. Ту се налазе и кости хришћанских мученика који су страдали у вријеме владавине римског цара Диоклецијана и његовог суровог прогона хришћана. Међу страдалима је и римски војник са женом и четворо дјеце.

Потом смо отишли на вечеру у трпезарију. Након вечере, задржали смо се у разгледању фресака које су у трпезарији осликане, а међу њима и већ поменуте фреске са апостолом Павлом и далматинцима. Наш сапутник Мирослав, био је одушевљен чињеницом да је ученик апостола Павла, Тит, био епископ Далматинске цркве, на шта је отац Јован шаљиво констатовао: - „Па какве ти везе имаш са тим, ти си Личанин?!“.

Затим смо добили конак у новој згради која обилује разним паноима, како историјско-духовним, тако и онима који чувају сјећање на вјероучитеље и полазнике Богословије "Св. Три Јерарха". Како смо били уморни брзо смо заспали.

Ујутро прије јутрења обишли смо двориште и економију манастира. Видели смо магарце и два пса, од којих нам се један гарави силно обрадовао. Скаче, па хоће да се игра, а јадничак везан је...

Након што смо чули звуке дрвеног клепетала које позива на службу Божију, пожурили смо да стигнемо на Јутрење и Литургију. Послије литургије имали смо богат доручак, да су се наши ходочасници чудили како су нас монаси са игуманом лијепо дочекали. Било је и дивана са њима и прије доручка у кругу манастира, али мене је највише одушевило послужење са леденим соком од вишње. У сувенирници смо пазарили много ствари, а и поред тога добили поклоне.

Да не заборавим споменути, манастир Крка је послије Другог свјетског рата пролазио кроз јако тежак период јер су хрватски комунисти добро знали шта значи Србима овај православни бастион, па су на подмукао начин убили игумана манастира 1967. године, рекавши да је то било самоубиство. Деценије су тако прошле па је један од учесника тог гнусног и безбожничког чина признао јавно шта се заправо десило.

Такође, хрватске комунистичке власти су искористиле то што је манастир за кратко вријеме након „самоубиства“ био празан, па су забетонирали катакомбе, тако да је остала само једна просторија, у коју се може ући. С обзиром да се манастир налази у националном парку јако је тешко добити дозволу за даља ископавања, а монаси не могу ни камен да помјере без дозволе власти. Богата историја манастира је остала под велом тајне. Имајући у виду околности, можда је и тако боље, за сада.

Путеви су звали, па смо се поздравили са братством манастира. Окрепљени њиховом вјером, љубави и трудом око нас, наставили смо послије тога у град Книн, некадашњу западну престоницу и велико жељезничко чвориште. Данас град одише неким другим идејама и симболима, ликовима и мјештанима, јер највећи дио пријератних становника, као и већина осталих Крајишника расути су од Аљаске до Аустралије. Посјетили смо двије цркве: Покрова Пресвете Богородице у центру града, али и цркву Св. Ђорђа у Медачкој улици.

Кнински прота нас је дочекао и упутио у историју града, као и доприносе племићке породице Синобад. Један од њих, Јован Синобад, истакао се у рату Млечана против Турака. Његово име је уклесано у под храма. На тврђаву нисмо ишли јер је улазница била прескупа, али смо се попели сасвим довољно колико је било потребно да из далека видимо Динару, нашу најпознатију и најопјеванију планину, симбол пркоса, отпора, јунаштва и вјере овдашњих православних Срба.

Манастир Крупа је био и посљедња тачка нашег путешесвија. Отишли смо у врлети кршне Буковице гдје су наши сапутници из Руме пронашли свога пријатеља Пајсију, који је својевремено био монах у манастирима Крушедолу и Раваници, а сада је игуман у крупском манастиру. И тамо смо послужени и угошћени као рођаци, а младић Михаило нам је кратко испричао историју манастира који је саграђен 1317. године, у вријеме владавине краља Милутина из династије Немањића.

Храм је више пута девастиран, а старе фреске су рестауиране, док су на улазном дијелу храма, насликане нове, прије четири године. Такође, обишли смо и манастирски музеј где се налазе предмети и иконе из периода 17 до 19. вијека.

Пејсажи око манастира су невјероватни, а и само двориште манастира је прелијепо. Ја сам прије двије године био на обиљежавању 700-годишњице подизања манастира. И сада се спрема опет исто за пар дана на Велику Госпојину.

 

*   *   *

 

Како сам посумњао да може у повратку бити гужва на аутопуту, то сам рекао да се иде личком магистралом, па смо опет свратили у Кореницу и купили нешто да презалогајимо. Ту сретох Милицу, моју стару другарицу која ме познаде. Било је то уствари друго препознавање, јер дан раније ме Сања звала у дућану... Видео сам смијешак код Прве даме, исти онај као на Церу лане када ми је рекла:

- "Има ли неко ко овде тебе не зна...?".


Тако ти ми преко Бихаћа и Двора на Уни изађосмо све до Новске на аутопут, па Славонијом до Срема. Ту се заротирасмо и ондак у Београд у ситне сате. Јесте да је наредни дан био радни, али не мари. За оваква путовања се живи, а анегдоте и све остало се препричава годинама.

Ако Бог да, сљедећи пут водимо повећу групу, јер управо ти наши западни крајеви су први бедем православља који је већ вијековима на удару, али упркос свему опстаје. То је и жеља Срба који су ту остали да живе.

Утисак нам је да би све лакше поднели: и мржњу и страх и беспарицу, и одсуство перспективе за младе, када би Срби из Републике Србије и дијаспоре чешће и масовније долазили и заједно са њима одржавали молитвена сјећања на оне који су страдали за нас на западним границама нашег етничког простора.
 


 

Милан Чучковић
26.08.2019

 




Посећено је: 521  пута
Број гласова: 88
Просек: 4,88

Оцените нам овај чланак:































Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!