Возућа и Озрен, љута србска рана
натопљена крвљу, сузом окупана
Југославенска федерација је нестала у крви и ратовима који су произашли из процеса разбијања исте. Ово се дешавало раних деведесетих година 20. стољећа, када су водеће земље Европске уније и НАТО пакта били саучесници и креатори нестанка Југославије. Наравно, они су имали помоћ унутрашњих сепаратиста у западним дијеловима тадашње државе. Тачније Словенија је била локомотива растурања СФРЈ, а срдачно су им помагали Хрвати и муслимани.
Средином 1991. године након пола вијека привидног мира, словеначке и хрватске паравојне формације почињу нападе на Југославенску Народну Армију, као и србска насеља. Тиме је било јасно све: братство и јединство никада није ни постојало, сем код наивних Срба. Хрватски екстремизам је фино отпакован и искоришћен у циљу елиминације Срба са њихових вијековних огњишта. Слично је било годину дана касније у Босни и Херцеговини.
Били: "Не брини Алија, ми ћемо све помоћи"
Прваци Странке Демократске Акције предвођени Алијом Изетбеговићем, пријератним робијашем у два наврата, прикривеним нацистом и радикалним исламистом, праве паравојне формације и праве договоре са босанским подземљем гдје су предњачили: Јусуф Празина, Мушан Топаловић, Рамиз Делалић, Исмет Бајрамовић, Зулфо Алић...итд. Циљ је био елиминисати србски живаљ из БиХ и уништити све трагове миленијумског постојања.
Срби су почетком 1992. прогласили Србску Републику у БиХ, а пар мјесеци су Хрвати то урадили са Херцег-Босном. Хрвати и муслимани су годину дана били савезници против Срба, касније су и они међусобно заратили.
Озрен као вијековна србска гора у сред земље Босне (свједок тога је православни манастир Озрен саграђен у XIII стољећу) добро се држао све вријеме рата. Имао је четири бригаде, али су има долазиле и друге јединице на испомоћ. Ипак, Возућа је одољевала упркос жестоким офанзивама муслиманске ткз. Армије БиХ, скоро три и по године. Међутим, мноштво и бораца и каснијих аналитичара сматрају да не "нешто чудно десило" те 1995-те, заправо тешко је казати да је било ријеч о издаји јужих дијелова Озрена.
У западним дијеловима Босне хрватско-муслиманске снаге су брзо напредовале, јер је одмах након злочиначко-терористичке акције "Олуја", настављена "Маестрал". Њима је помагала НАТО авијација, јер су бестијално бомбардовали цивилне и војне положаје Срба у БиХ. То је омогућило превагу и смањење РС територије.
Озрен постаје "џокер" у политичким играма и лако га је било жртвовати.
Преко 20.000 муслиманских бојовника сврстани у 13 бригада из зеничког и тузланског корпуса, потпомогнути одредима муџахедина 10. септембра 1995. су навалили на Возућу и долину Криваје из више праваца. Скоро 8.000 цивила Срба из тог краја се нашло у збјеговима, док су браниоци штитили одступницу да на дође до већег крвопролића и страдања.
Србачка, Вучијачка, Крњинска, скупа са озренским бригадама су морале да се повуку, јер су нападачи били бројнији три пута уз техничку надмоћ у артиљерији и авијацији НАТО.
Радови џихадиста на Озрену
У америчкој држави Охајо, два мјесеца доцније, дошло је до потписивања Дејтонског уговора 21. новембра 1995. чиме су окончани оружани сукоби у БиХ. Срби су добили 49% територије у оквиру ентитета РС, а 51% је припало Федерацији. Сама БиХ је постала међународни протекторат, односно прћија за иживљавање страних "представника".
За серију покоља и ратних злочина на Озрену готово нико није одговарао. Босанско-херцеговачки правосудни систем већ деценијама циљано врши опструкцију судских предмета (у томе помаже сигурносно-информативна служба АИД) како не би дошло до пресуда бившим Алијиним бојовницима. Управо би пресуде јасно промјениле историјске читанке односно наратив грађанско-вјерског рата у БиХ.
* * *
Прије двадесетак година покренута је манифестација СТАЗАМА ЕГЗОДУСА на Озрену, односно пјешачење од села Тумаре до Стога. Ово је својеврсно ходочашће, односно марш сјећања на наше жртве које су нестале током 1992-1995. Сем локалних родољуба из Добоја и околине долазе и они из Србца, Модриче, Брчког, Дервенте... као и бивши становници Маглаја, Завидовића. Лукавца...
Иако сам обишао мноштво маршева и сличних догађаја у протеклих 12 година, никако се није дало да дођем и овдје. Уредно већ осам љета од Лидије Жарић добијам позивницу, али ето, стално неко ометање разних ствари. Сада је Господ отворио путеве!
Ипак, Ненад Абрамовић рођени Банијац, сада становник београдске Калуђерице рече да он има превоза до тамо. Ускладих остале обавезе, па 9. септембра 2025. кренух са њиховим сарадницима и другарима пут Добоја. Никога у бусу нисам познавао, сем Ненада, али мени то није представљало проблем, јер сам знао коме и зашто идем. Било је то 30-та годишњица најтужнијег страдања Озрена.
Долазимо пред зору, није ни сванило, те ми дочекасмо бусеве који су нас возили до Тумара. Тамо се више стотина људи окупило на молитву и благослов. Спазих неке младиће са мени драгом заставом: црвено-плаво-бијела тробојка која носи грб Котроманића, владара средњовјековне Каљевине Босне. Приђем им и упознадосмо се кратко ту. Послије смо и ми наше заставе раширили неколико пута.
"Ко историју заборавља, она му се понавља!"
Пред сами полазак усликасмо се групну фотографију, док је Зоран Благојевић, покретач манифестације и бивши официр ВРС, командант 4. озренске бригаде добио посебан штап предводника Марша "Стазама егзодуса". У колони нас је било преко 500 учесника, по слободној процијени, а пратила нас је федерална Полиција. Заиста, били су припадници полиције и Одељења за јавни ред и мир, више него коректни. Ми нисмо провоцирали, а ни они нису имали разлог да нас дирају.
Пут, односно терен за пјешачење јесте био лош (привиђала ми се чувена Варовница 2019.) доста блата и камења, са врло мало асфалта. Вријеме доста добро за знојење, сунце је провиривало, а помало киша засипала. У колони је било доста и малишана, понеко од њих је користио превоз возила, али ме искрено одушевила њихова жеља, као и одлучност родитеља да их доведу на овакав терен, односно и повод је битан. Србчани су били убједљиво најбројнији гости, а претпостављам и зашто.
Толико дуго марширање је прилика да упознате разне људе.
Паузе су увјек добро дошле и прилика да се попије воде, мазне неки слаткиш... а на великој паузи смо имали богат доручак. Мени је све лијепо легло и похвале за понуђаче хране: пршута, сланине, крофне, батаци, кромпирићи...итд.
Сем тога, овдје посебна захвалност мојим јаранима из Петрова, тачније два припадника добровољне ватрогасне јединице, који су прво превозили моју тешку торбу, а касније и мене. Јесте да смо мало и поскакивали на једном гадном дијелу, бубреге ми отварали, али је Лада нива, показала и објаснила ко је цар међу теренцима.
Пролазили смо и кроз једно муслиманско село. Становника није било пуно, нити је било комуникације, додуше на сваких 100м стајао је полицајац. Нешто сам у себи размишљао. Они су јуришали те 1995. да макну Србе одатле, а сада су дочекали пустош у свом крају, да им омладине и порода нема, сем тих пар дана преко љета док су годишњи одмори. У преводу, зашто су се они борили?
Полако се спустисмо до православне цркве у Стогу, посвећене Св. Ђорђу - побједоносцу.
Једна ствар ми је моћна. И послије толико умора, када је дошао парастос односно помен за нестале и настрадале од осморице свештеника СПЦ, тај адреналин је појео умор и добих нову снагу. Сарадница Лидија ме позва за малу помоћ, што радо прихватих, а касније упалих и свијеће, за оне чије душе лете изнад Балкана већ три деценије. Положени су и цвијетни венци испред нове капелице разних делегација.
Након свега тога, добисмо и послужење у виду пасуља. Није било времена за превише дивана, већ смо морали назад до бусева, који су нас вратили у Добој. Тамо нађосмо нашег превозника, па преко Бијељине стигошмо до Београда.
Можда у колони на Озрену и није било толико анегдота, али зато на "административном прелазу" у повратку је толико било занимљивих, да не кажем надреалних ситуација у сред ноћи, око царине, докумената и прегледа, да сам се ја засјенио од смјеха.
Зашто сам ишао уопште у "неку недођију"?
Зато да склопим себи мозаик културе памћења, јер управо је то један три од стуба Србства поред Светосавља и Ћирилице. Док ваше колективно памћење обично се своди на Косово поље, тј. епску битку 1389. а поглед допире до Дрине и Проклетија... мени хоризонт иде и даље, много даље. До норвешког Нарвика, румуске Меџидије, аустријског Маутхаузена и тунишког Мензел Бургиба, јер то желим да обиђем. На Балкану сам већину обишао, да не набрајам све, јер ће вам се завртити у глави.
Написа: Чуле