Теме о страдању сопственог народа већ дуги низ година, или може се рећи деценија су слабо интересантне, да не кажем мало популарне код нас Србаља. За неку глупост или трач увек ћете наћи неког саговорника. Зато имамо ситуацију да нам омладина се данас бави петпарачким причама уместо својом културом, традицијом, историјом... Све оно што раде и уче нпр. руска, јапанска, јеврејска деца од малена. Искрено, могу само да им завидим.
Концентрациони логор у Добоју, који је крајем децембра 1915. године основала Бечка царевина био је први логор који је имао тај злогласни статус - концентрациони. За невољу, у њега су затварани, мучени и убијани Срби. Највише са подручија источне Босне и Херцеговине, где су читаве породице, па чак и села опустела. Многа огњишта су угашена. Али логораши који су ту интернирани били су и са подручија Шумадије и Рашке.
Ради се о томе да је Аустро-Угарска царевина починила у Првом светском рату прави геноцид над србским становништвом, како у Мачви, Шумадији, тако и у Подрињу. Иронијом судбине у првој заједничкој држави - Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославији) о овим стравичним злочинима се морало ћутати. А да зло буде веће и у социјалистичкој Југославији је завет ћутања настављен, можда чак и горе.
У школи сам био добар ђак, историју сам волео и својски учио. Не сећам се да је постојала нека реченица, а камоли лекција, која би указивала на постојање аустријског концентрационог логора у Добоју за затварање Срба крајем 1980-их. Штавише, ни генерације пре мене нису ни слова учили о овоме. Додуше образовни систем Брозове Југославије се углавном заснивао на историји која почиње од 27. марта 1941. године.
Баш зато сам имао велику жељу да дођем у крипту храма Светог Саве, на Врачарском платоу и да чујем те давно заборављене и забрањене лекције. Позвао сам неколицину људи, другара за које сам претпоставио да би могли доћи. Једино су се Станко и Дејан одазвали. Додуше они су мало и каснили. Ја сам намерно дошао пре времена, са циљем да упознам једну жену из Добоја - Лидију Жарић, која је на сцени имала запажену улогу. Пронађох је, али како сам видео да је у гужви, то сам јој се само јавио и рекао да након свечане академије одвоји пар минута за нас из Србског Светионика, што је она прихватила.
Крипта јесте била солидно попуњена, али по мени за метрополу каква је Београд и број разних "србенди" колико се они често приказују, ово је брука и срамота. Уместо да буде 2.000 посетилаца, било је нешто преко 300.
На самом почетку управо се Лидија обратила присутнима, док је Српско-црквено пјевачко друштво "Богољубље" из Добоја извело песму "Тамо далеко", чувене стихове из Великог рата, која говори о Албанској голготи и боравку наше војске и државних органа на грчком острву Крф.
Касније су се Лидији придружили њени сарадници па су тако у навратима причали приче о Добојском логору... о томе шта је заправо претходило, када су стигли први затвореници и одакле. Зашто се после Првог светског рата о томе морало ћутати. Речено је да је и Влада Републике Србске уврстила 27. децембар у датуме од републичког значаја за обележавање.
Набрајана су све места у источној Босни: Вишеград, Сарајево, Рогатица и др. одакле су шукцори, доводили Србе и затварали их у Добојски логор. Ту су доводили не само мушкарце, већ и жене и децу. Многи нису преживели тај пакао. Држава, односно Краљевина Југославија је тек септембра 1938. подигла спомен-костурницу за Добојске мученике.
Добар део смо ми снимили на камеру, па ћемо то и публиковати. Баш смо Станко и ја добили жељу да одемо у Добој да то све видимо. Тако да је синула једна идеја за нову акцију.
По завршетку свечане академије поново потражих Лидију, те је упознам са Станком. Разговарали смо о могућој сарадњи. Тако да за почетак ћемо сигурно ићи у септембру на марш "Стазама егзодуса", који се одржава у близини. А Добојски логор ћемо у одвојеној посети обићи, као и село Јовићи где је сахрањен чувени дечак Споменко Гостић, курир Војске Републике Србске, који је погинуо 1993. године, када је имао само 15 година...
Милан Чучковић
18.6.2017.